Restitucija

Vraćanje nacionalizovanog: hronologija laži i obmana

Nećemo njihove ostavke nego našu imovinu

Poslednjih dana sredstva javnog informisanja su po ko zna koji put pokrenula diskusiju o nacionalizovanoj imovini. Nažalost, jedino se novine i televizija ozbiljno bave ovim problemom. Oni koji bi trebalo da ga reše, u tim se razgovorima obično bave alibi temama, a ne i suštinom, kaže u svom obraćanju Tabloidu potpisnik sledećih redova

...

Sredinom prošloga veka komunistička nepravda je nacionalizacijom oduzela privatnu imovinu i koristila je pedeset godina. Demokratska pravda u poslednjih dvadeset godina, sem lažnih obećanja, nije po tom pitanju uradila ništa. Istini za volju, početkom devedesetih godina prošloga veka Skupština Republike Srbije donela je zakon na osnovu kojeg je vraćen deo poljoprivrednog zemljišta, a nedavno i Zakon o vraćanju crkvene imovine, koji čami na Ustavnom sudu i služi kao dobar izgovor za nedonošenje mnogo obećavanog Zakona o denacionalizaciji.

Ministarstvo za privredu i privatizaciju u oktobru 2002. godine pokreće inicijativu o ubrzanoj privatizaciji. U želji da sprečimo ponovnu otimačinu, nas nekoliko iz Sremske Mitrovice obraćamo se istom Ministarstvu sa molbom da se nacionalizovana imovina izuzme iz aukcijske prodaje. Tadašnji zamenik ministra, a sadašnji premijer, g. Mirko Cvetković, odgovara nam: "...Ova imovina se ne prodaje već ostaje samo na korišćenju, bez obzira na promenu vlasnika... Prodajom 70 odsto društvenog kapitala menja se samo vlasnička struktura nad delom kapitala. To znači da kupac kapitala stiče 70 odsto akcija - kapitala društvenog preduzeća, a ne stvarna prava na imovinu subjekta privatizacije, pa samim tim ni na imovinu čije se izuzimanje iz privatizacije traži."

Dana 7. novembra 2007. godine poslali smo sa istom namerom pritužbu Agenciji za privatizaciju Republike Srbije i od nje dobili isti odgovor koji nam je pet godina ranije poslalo Ministarstvo za privredu i privatizaciju: "...Ta se imovina ne prodaje".

Nisu prošle ni tri nedelje od tog odgovora, a ista agencija je izvršila prodaju sporne imovine gđi Svetlani Nemčević, koja je kupila Vojvodinu - TP Tekstil za izvesnog Zorana Vujića Vujketa iz Surčina, a on je ovih dana ponovo prodaje Mladenu Kneževiću iz Sremske Mitrovice. Napred navedene citate uputio sam g. Slobodanu Iliću, državnom sekretaru u Ministarstvu finansija i rukovodiocu radne grupe za izradu zakona o denacionalizaciji, sa sledećim pitanjem: "Pošto su mi državni zvaničnici odgovorili da se ta imovina ne prodaje, a država je ipak prodala, znači li to da će trgovac obeštetiti kupca naše imovine vraćajući mu pare, ili preko obveznica, a našu imovinu nama vratiti?" Dobio sam sledeći odgovor: "Može se načelno reći da stvari u imovinskoj masi subjekata privatizacije koji su privatizovani u skladu sa Zakonom o privatizaciji ne ispunjavaju uslove da budu predmet naturalne restitucije, jer bi to bilo u suprotnosti sa načelom poštovanja stečenih prava kupaca u postupku privatizacije".

I tako smo došli do suštine. Umesto da prvo donese Zakon o denacionalizaciji i vrati otetu imovinu na najbezbolniji način, država donosi Zakon o privatizaciji koju ubrzano sprovodi od 2002. godine. Zakončić o prijavljivanju nacionalizovane imovine samo je zgodan paravan za dobijanje vremena i odugovlačenje, pa iako je do juna 2006. godine 140.000 pojedinaca prijavilo svoju imovinu, a sledećeg meseca je istekao rok Zakonu o privatizaciji, po hitnom postupku taj rok je produžen za još godinu dana i otimačina na zakonit način mogla je da se nastavi. Uzgred, i komunistička vlast je radila zakonito na osnovu Zakona o nacionalizaciji.

Sredinom 2009. godine g. Slobodan Ilić, rukovodilac radne grupe za izradu Zakona o denacionalizaciji, pompezno izjavljuje da će podneti ostavku (kao da mi imamo nešto od toga) ukoliko Zakon o denacionalizaciji ne bude do kraja godine prosleđen vladi. Istu izjavu daje i 22. decembra 2009. godine, a pošto smo pri kraju 2010. godine nedavno je oprezno izjavio da će ova vlada u svom mandatu doneti taj zakon. Ministar Oliver Dulić tvrdi da je naturalna restitucija nemoguća i da mu je "stvarno žao" da stvarni vlasnici zemljišta na kom je bila srušena kasarna, a sada tamo niču jeftini stanovi, protestuju, jer, bože moj, "sporno zemljište je državno i sve je pravno čisto", ono je pre 60 godina "verovatno oduzeto", ali tu su svih tih godina "tutnjali tenkovi i kamioni i niko se nije žalio".

Kakvo licemerje! Uočili ste da mu je "stvarno žao", "da je sve pravno čisto" i da je "pre 60 godina verovatno oduzeto". Ne može se naturalno vratiti, kao i ostala oteta imovina, jer su je on i njemu slični u međuvremenu prodali pa im je sad preostalo da štite narod i poreske obveznike od stvarnih vlasnika te imovine i od Zakona o denacionalizaciji, koji će, ako se donese, svakog našeg građanina dovesti do prosjačkog štapa. O sirotim tajkunima da i ne govorimo.

Poslednja vest: Ministarstvo finansija, koje bi trebalo da bude predlagač Zakona o denacionalizaciji, stopiralo je rad na njemu do daljnjeg i odbija da govori o detaljima. U poslednjoj vesti nigde ne piše, čak ni sitnim slovima, da je g. Slobodan Ilić podneo već nekoliko puta najavljivanu ostavku.

                                   prim. dr Dimitrije Stojšić,

                                      Sremska Mitrovica