Kontranapad

Sejači lažne nade i sumnjivih vrednosti

 

Trijumfalni porazi

 

Krajnje je vreme da prestanemo sa sejanjem lažne nade koju temeljimo na sumnjivim vrednostima. Dosta smo lagani i varani u životu od lidera i predvodnika, od pohlepnih  vlastodržaca i prevaranata koji su nas još krajem devedesetih preuzeli u naručje svog poganstva i nisu nas puštali kakvu god da su odoru navlačili.

 

Miroslav Vislavski

 

 

Budimo na kraju ponosni - izjavio je Nenad Bjeković posle još jedne neuspele misije srpskog šampiona da se ostvari prva pobeda u svom drugom nastupu u Ligi šampiona nad debitantom u ovom takmičenju, ekipom Brage iz Portugala.

Predsednik Partizana Dragan Đurić tim povodom ističe: "Portugalci su pokazali da su ozbiljan klub" i nastavlja: "Još ništa nije definitivno izgubljeno. U narednim utakmicama valjda će i sreća biti na našoj strani".

Ove izjave i ocene nas vraćaju na one posle poraza od Arsenala u Beogradu ili u Donjecku od Šahtjora kada je isticano: "Hrabra igra Partizana" ili "Nismo se obrukali..." Bilo bi to razumljivo i prihvatljivo da nisu prethodile neodmerene izjave o snazi i mogućnosti Partizana uoči početka ovogodišnje Lige šampiona. Povedeni srećnim plasmanom nakon penal ruleta u Briselu u kome su igrači Anderlehta tri puta promašili okvir gola sa jedanaest metara, crno-beli i njihovi plaćenički mediji su izricali neviđene hvalospeve, ispevali ode o snazi Partizanovog tima... Ako ga nisu favorizovali za završnicu Lige šampiona, videli su ga kao sigurnog u istom društvu na proleće 2011...

Arogancija Partizanovih predstavnika uoči početka takmičenja u Ligi šampiona, podgrevana  nekompetentnim i diletantskim procenama "uglednih" medijskih poslenika, učinili su da armija pripadnika ovog kluba i fudbalskih pristalica odbaci nadu u uspeh i ispolji veru u mogućnosti našeg jedinog reprezenta u evropskom fudbalskom kremu. Niti vera niti nada u snagu i kvalitet "parnog valjka" više nisu duhovno stanje fudbalskog sveta. Prevaren je po ko zna koji put. Jednako kao i građani uoči izbora kada posrnu pred izbornim obećanjima i lažima političkih minhauzena.

 

Autsajderski udarac

 

Sa ocenama o hrabroj igri, ili da se nismo obrukali, bili smo suočeni s jedne strane i nakon Južne Afrike. Epilog razlika u ocenama o učinku Srba na Mondijalu bio je lom u fudbalskoj organizaciji i nasilna smena selektora Antića. Drugi, koji su isticali i sopstvenu odgovornost za neuspeh orlova, predvođeni Tomislavom Karadžićem, i dalje su tamo gde su i bili. Na čelu ili do njega! Nisu ih pomerili ni "nasilnici" koji su u njima prepoznali pedere u šetnji beogradskom avenijom, kao ni oni koji su prekidom utakmice Italija - Srbija, nameravali da likvidiraju vrh pederastije, a u stvari, likvidirali su njihov proizvod koji je nastao na ostacima Antićevog dela.

Nije nam legendarni Nena Bjeković pojasnio zašto je ponosan i zašto treba da smo ponosni nakon poraza u susretu sa Portugalcima. Braga je nakon poraza od Arsenala u drugom kolu sa 6:0 proglašena od naših "eksperata" kao nedorastao učesnik elitnog takmičenja. Naš prvak je ispraćen na put u Portugal sa nerealnim optimizmom da će se vratiti sa prvim bodovima. Sve je govorilo da je pitanje razlike u našu korist. Povratak je bio pognutih glava! Na svom terenu, pred 30.000 gledalaca, Partizan je doživeo i drugi poraz od "autsajdera"! Na dve utakmice Portugalci nisu primili gol, iako je na drugoj utakmici Stanojević izveo najofanzivniju formaciju sa tri špica (Kleo, Ilijev i Boja) i manevarskim igračima (Petrović, Moreira, Ilić) koji su jači u ofanzivnim nego u defanzivnim zadacima! Pa zašto treba da smo ponosni? Za učešće našeg prvaka u Ligi šampiona - da! Za prepune tribine pristojnih gledalaca punih nade i vere u našu pobedu ili pristojan rezultat - da! Za ponašanje onih koje nazivaju nasilnicima, navijačima o kojima postoji najružnija predstava u "civilizovanoj" Evropi - da!

Ali, ne možemo da budemo ponosni za pokazanu igru, nemoć i poraze! Niti za postignut samo jedan gol (iz penala) na četiri utakmice! Ni za primljena tri gola iz prekida (slobodnih udaraca), ni za još jedan promašeni jedanaesterac najboljeg strelca - Klea! Da li je reč o afirmaciji novog vrednosnog poretka po kome slavimo, ponosno ili dostojanstveno nosimo poraze? Da li je na sceni afirmacija novog vrednosnog kriterijuma u našem fudbalu, po kome je važno da se nismo obrukali? Da li su to vrednosti sa kojima ovaj narod treba da nosi ono što ga je krasilo u vekovnoj tradiciji kakvo su srpsko dostojanstvo i ponos. Ne bi trebalo takvo osećanje usađivati im za našu nemoć da se ravnopravno nosimo sa najvećim kvalitetom fudbala u Evropi. Morali bi biti pošteni prema fudbalskom narodu i pripremiti ga za realne domete i mogućnosti onoga sa čime raspolažemo. Onda će i poraz protiv Arsenala imati opravdan plebiscit koji su igrači doživeli po završetku utakmice. Zbog tog plebiscita pojedini crno-beli akteri misle i danas da su pobedili iako su Englezi postigli tri, a oni samo jedan gol!

Sa 8.000.000 evra na kontu kluba za plasman u Ligu šampiona Evrope - svakako treba da su zadovoljni poslodavci! O tome Dragan Đurić ima puno razloga da govori. Ali ne priliči mu da on kao predsednik Partizana ocenjuje Portugalce, svojstveno nekom dokonom vozaču. Naprosto zbog toga što je Portugal malo sređenija država od Srbije, a njegov klupski fudbal daleko ispred srpskog fudbala. Pa u timu Brage, u sastavu koji počinje utakmicu, samo je jedan domicilni igrač, a ostali su internacionalci, ponajviše Brazilci koji odavde odlaze u vrhunske evropske klubove. Još je povoljniji odnos kvaliteta u neuporedivo bogatijem ukrajinskom Šahtjoru. O Arsenalu ne treba trošiti reči. Zadivljujući je entuzijazam i optimizam, a možda je reč o neodgovornosti kada Đurić dva kola pre završetka prvog kruga Lige šampiona ističe da nije sve izgubljeno i da su i dalje šanse na strani Partizana!? Dakle, ili smo mi budale ili Dragan Đurić nema veze sa takmičarskim programom! Morao bi sa svojim saradnicima više da se pozabavi pitanjima koja traže odgovor:

Da li je Aleksandar Stanojević, uz dužno poštovanje njegovog talenta i perspektive, zreo da vodi sastav Partizana u najelitnijem takmičenju Evrope?

Zar poput njega Partizan nisu vodile njegove kolege - trenerski početnici Miroslav Đukić i Slaviša Jokanović, velika imena našeg fudbala? Gde su oni danas? Bili su proglašavani najuspešnijim trenerima u Srbiji kada su sa Partizanom  osvajali duple naslove u domaćem takmičenju.

Na kakav se igrački sastav oslanja Partizan za evropsku fudbalsku arenu? Da li su stvarna pojačanja za vrhunske ciljeve povratnici u Partizan: Ilijev, Smiljanić, Babović, Boja, Bogunović, Radiša Ilić? Šta je argument za kvalifikaciju da je reč o pojačanjima? Ili Kizito koji se nije naigrao ni u Vojvodini, Meda koji se nametnuo u Helsinkiju, ali je prekratko u Partizanu da bi se sagledao njegov stvarni potencijal. Možda je razumljiva atraktivnost dolaska u poslednji čas Vladimira Stojkovića u redove Partizana, ali pitanje je da li je mogao više da poradi za tim kao reprezentativni golman. Savić, Šćepović, Miljković, Davidov sa velikim potencijalom su ipak neiskusni za velike izazove kakve nosi Liga šampiona... Požrtvovanost i borbenost Lazevskog i Jovanovića nisu dovoljna garancija poziciji koju pokrivaju. Veliki autoritet Krstajića pokriva umor jedne bogate karijere... Petrović nije pokazao željenu formu. Kleo na tvrdim utakmicama pokazuje da li je opravdana kampanja da dobije srpski pasoš i rezervisanost Pižona Petrovića da ga pozove u nacionalni tim. Moreira je prenervozan i pitanje je da li je opravdano insistiranje da bude u paru sa Sašom Ilićem koji je retka zvezdica na nebu kojim (ne)opravdano visoko plove današnje Partizanove investicije.

 

Ubijanje poslednje nade

 

Dakle, krajnje je vreme da prestanemo sa sejanjem lažne nade koju temeljimo na sumnjivim vrednostima. Dosta smo lagani i varani u životu od lidera i predvodnika, u stvari od pohlepnih  vlastodržaca i prevaranata koji su nas još krajem devedesetih godine XX veka preuzeli u naručje svog poganstva i nisu nas puštali kakvu god da su odoru navlačili. Bilo da je socijalistička, radikalska, julovska, patriotska, građanska, demokratska, narodnjačka ili ekspertska. U njihovom krilu prevara i pljačke klatimo se svih 20 godina naše novije istorije. I još smo živi, pod Bože pravde! Zato nam neverstva prema našim emocijama koje darujemo portu i posebno fudbalu, ubijaju i poslednju nadu na spasenje i izbavljenje iz kandži propasti.

Srpski fudbal su u protekle četiri godine obeležili: hapšenja istaknutih fudbalskih funkcionera Miše Marinkovića, Bate Buturovića, bivšeg genseka FSCG i Crvene zvezde Damjanovića i velikana sporta Dragana Džajića i Vladimira Cvetkovića, izbeglištvo predsednika FSS Zvezdana Terzića pred pripremanim hapšenjem, bekstvo Dragana Stojkovića Piksija u "alternativnu domovinu" Zemlju izlazećeg sunca koja ga je svrstala u sazvežđe bogova, propadanje najtrofejnijeg srpskog kluba Crvene zvezde, dalje slabljenje kvaliteta domaćeg fudbala... Sve je to potisnuto pod tepih sa uspešnim periodom kvalifikacija za odlazak na Svetsko prvenstvo u Južnu Afriku pod vođstvom tada sjajnog Radomira Antića. Realnosti srpskog fudbala smo se vratili nakon Svetskog prvenstva na kome nisu ostvarene despotove želje i zamisli koje sanja mali Đokica... Kampanjom protiv Radomira Antića i pogrešnim potezima koje je povlačio, Tomislav Karadžić je vratio naš fudbal u paukovu mrežu iz koje ne izlazi dve decenije.

Sve je to, rekli bismo, nastavak još tragičnijih događaja u kojima su ginuli predsednici fudbalskih klubova i drugi fudbalski "predsednici", uključujući i generalnog sekretara tadašnje fudbalske organizacije Branka Bulatovića Bate, kao i pojedini pripadnici navijačkih grupa i "podgrupa" na tribinama ili ulicama. Sećanje na te događaje osveženo je slikama sa beogradskih bulevara i ulica od 10. oktobra i sa stadiona u Đenovi 12. oktobra. Nadajmo se da to nije povratak u noviju istoriju srpskog fudbala. Ali bi trebalo da bude najozbiljnija opomena i putokaz kuda dalje onima koji su već par decenija mračna strana koja nam ubija osećanja prema fudbalu i sportu u celini.

 

 

 

 

Ikebane i fasade

 

Nije li pravo pitanje kako Partizan uspeva da bude dominantan u našem prvenstvu? Sigurno je da kvalitet njegovog sastava za domaće uslove predstavlja prednost u odnosu na druge. Međutim, slaba i posrnula Crvena zvezda mu nije rival iz istorije. Još se medijski neguje i drži velikom, ali velikom je ne čine potezi i kadrovska rešenja koje simbolizuju Crvenu zvezdu. To je tako kada se radi o relaciji od trenera i igrača, do Upravnog odbora na čelu sa kontraverznim Vladanom Lukićem. U okolnostima kada su je napustili velikani, sem ponekih koji su više ikebana i fasada slabe građevine koju danas predstavlja, Zvezda ostaje i slaba uteha da će povratak Toze Mijailovića na mesto predsednika Skupštine kluba biti prekretnica nekoj budućoj Zvezdi! Vojvodina kao treći potencijalni aspirant na naslov i po rečima svog predsednika Ratka Bate Buturovića, nema izgleda protiv favorizovanog Partizana, bez obzira na to što ga je na svom terenu savladala uprkos raznim pritiscima među kojima i iz vrha MUP, da prepusti bodove šampionu.