Do koske

Režimski revizor ili kako zaraditi platu bez sukoba sa poslodavcem

 

Gogolj ovo nije video

 

  Slučaj srpskog državnog revizora Radoslava Sretenovića koji stidljivo povremeno proviri tamo gde mu "vrhovi odlučivanja" kažu da je "sve čisto" najbolji je dokaz da priča o brzom ulasku u Evropsku uniju predstavlja običnu sprdačinu

 

Nikola Vlahović

 

Čuveno delo ruskog klasika Nikolaja Vasiljeviča Gogolja Revizor počinje scenom u kojoj se gradonačelnik obraća svojim saradnicima: "Gospodo, pozvao sam vas da vam saopštim veoma neprijatnu vest. Dolazi nam revizor". Posle kraćeg šoka svi gradski funkcioneri odmah su počeli da zataškavaju nepravilnosti u svom poslu.

Gogolj je u Revizoru pokazao kako vladaju bahatost, primitivizam i korupcija i da političari vrlo dobro znaju šta je opšti interes, ali da o njemu brinu samo onda kada moraju.

Da ne bi doživljavala šokove i čistila tragove prljavih poslova, današnja srpska državna birokratija odredila je sebi revizora koji će potpuno okrenuti Gogoljevu priču naopako. Srpski revizor ne odlazi u provinciju kao što odlazi onaj Gogoljev, nego dolazi iz provincije!

Čovek koji obavlja poslove iz nadležnosti državnog revizora zove se Radoslav Sretenović, pismen je, Srbin je, brkove i bradu brije, ponaša se svesno u prostoru i motorika mu je sasvim normalna. Sve govori da je reč o ličnosti koja odgovara predviđenim zadacima.

Da nešto ipak nije u redu, postalo je jasno posle15 meseci od njegovog izbora na ovu neobično važnu dužnost, jer Državna revizorska institucija nije obavila nijednu kontrolu trošenja budžeta. Sretenović se zbog toga diskretno požalio javnosti da ne može da proceni štetu koja se time nanosi državi, ali da je to veliki posao jer treba proveriti više od osam hiljada budžetskih korisnika.

Kad već ništa nije uradio po tom pitanju, Sretenović je odlučio da donese niz pravilnika o svom radu! U njemu nigde ne piše da će dati ostavku ako autonomija u njegovim radu bude ugrožena. Zato je i naglasio da ne može podneti ostavku jer "to ne bi ništa promenilo". Ili, ako bi promenilo, to bi bila promena u njegovom ličnom životu, jer mu je plata na ovoj funkciji 160.000. dinara. Njegovim pomoćnicima po 140.000. dinara.

Kad pitaju Sretenovića zašto revizori ne kontrolišu državne finansije, on lakonski odgovara: "Vlada nam nije obezbedila uslove za rad".

Ipak, uprkos tako nemogućim uslovima za rad, ovaj državni službenik je krenuo da "izvrši reviziju" u par nekih "bezopasnih" ministarstava, kakvo je Ministarstvo za rad i socijalnu politiku, ali mu na pamet nije palo da ode u Ministarstvo zdravlja ili Ministarstvo ekonomije, gde se pitaju Tomica Milosavljević i Mlađan Dinkić, a ne neki tamo revizor Sretenović. Namera vlade i predsednika (Tadića) nije bila da revizor zabada nos tamo gde mu nije mesto, i potraga za pogodnom osobom trajala je prilično dugo, sve dok konačno rešenje nije viđeno u ovoj krotkoj i beskonfliktnoj osobi.

Radoslav Sretenović je rođen 1953. godine u Nišu, gde je diplomirao na Ekonomskom fakultetu. Ima radno iskustvo od skoro tri decenije kao ekonomista u različitim sektorima. U bivšem SDK radio je 15 godina, zatim u Službi za platni promet, najpre u Nišu a potom u centrali u Beogradu. Radio je i u NBS-u na različitim poslovima, između ostalog, i kao viši stručni saradnik, savetnik inspektora, pomoćnik direktora Filijale u Nišu. Dakle, nije neko ko ne zna zanat... Ali, da pored stručnosti raspolaže kapacitetom neograničene servilnosti, poslušničkog duha i sličnih talenata, nigde u konkursu nije pisalo. To se naprosto podrazumevalo.

Srbija je tako dobila revizora sa znatnim zakašnjenjem u odnosu na ostale zemlje u regionu, ali ga je ipak dobila. I kao brojni njemu slični kadrovi, počev od Mirka Cvetkovića pa sve do direktorke Agencije za borbu protiv korupcije Zorane Marković, i Sretenović je izvukao srećku: niti ga ko šta pita, niti on kome šta odgovara, ali prima više nego pristojnu platu na visokoj državnoj funkciji, ide tamo gde mu se kaže, sklanja se od koga treba da se skloni, ne čačka po putevima budžetskim, niti iznosi u javnost ako šta o njima zna...

Čemu nas uči primer srpskog državnog revizora? Vremena su ružna, vlada jedna klika pseudorevolucionara, uverenih da drmaju Jugoistočnom Evropom a ne samo Srbijom. Prilike su takve da ne treba talasati jer neoprezan čovek uveren u pravo na slobodu mišljenja ili, ne daj bože, pravo na autonomiju institucije (u ovom slučaju revizorske), mogao bi da dopadne zatvora odlukom par mlađanih bilmeza koji ne znaju ni za pravo, ni za pravdu, ali im je u nadležnosti sprovođenje prekog suda.

Mora da je i nesrećni Sretenović sve to znao kad su ga dovukli iz Niša u Beograd, ali je smatrao da mu funkcija prirodno pripada nakon cele strukovne piramide koju je prošao. Često je čoveku njegova sujeta jača od isto tako prirodne potrebe za samopoštovanjem. Da je drukčije, Sretenović bi i sa ovo malo kadrova u Državnoj revizorskoj instituciji napravio čudo, samo da ima odrešene ruke. Ali, nažalost, nema. Njega su (oba)vezanog i doveli, samo on o tome ništa nije znao. Sada, kada mu je sve jasno, odlučio je da svoj prijatan boravak na funkciji lojalnog službenika učini što dužim. Istu ideju imaju i oni koji su ga tu postavili.