Feljton

Karsten Alnes: roman o sarajevskom atentatu 1914. godine (3)

 

Nije to bio pravi dan

 

Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje delove romana "Nemoj da mi umreš, Sofija" Karstena Alnesa, koji je s norveškog preveo Predrag Crnković.

U knjizi su predstavljeni događaji koji su se desili 28. juna 1914, od ranog jutra pa do jedanaest sati i pet minuta, i zasnivaju se na brojnoj i obimnoj literaturi o uzrocima koji su doveli do Prvog svetskog rata. Mnogo toga što se dogodilo i dalje je nerazjašnjeno, a verovatno će tako i ostati. Delimično zbog haosa koji je nastao posle ubistva austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferninanda, a delom i zbog toga što su važne informacije zadržane u tajnosti

...

 

Bila je ponosna. Grudi su joj se ispunile isto onako kao kada je prvi put posetio zamak nadvojvode Fridriha i ćušnuo joj malu ulaznicu u ruku kada se posle tri dana sa svima oprostio. Kada je drhteći razvila parče papira, mogla je pročitati da će se inkognito nalaziti u narečenoj gostionici za četrnaest dana, i da će tamo s njom podeliti skromni obrok. Ako ne bude došla, bilo zato što to ne želi ili zato što ne može, razumeće je više nego iko drugi na svetu.

Ali nije bilo ničeg što bi ona više želela, i upravo za vreme tajnog ljubavnog sastanka u gostionici dala mu je pramen kose i malu fotografiju. I uvojak kose i sliku on je sakrio ispod zadnjeg poklopca svog džepnog sata. Međutim, bio je pomalo nesiguran, što je bilo neobično. Načitan je i pun znanja, bistrog uma, verziran u dvorskim manirima. Morala je da se nasmeši. Juče je za vreme razgovora posle večere uvredio Franca Konrada fon Hecendorfa, šefa generalštaba, tako da je morala zamoliti muža da odvede Konrada u ćošak i da ga zamoli za izvinjenje zbog svojih "formulacija".

Bili su kao pas i mačka kada se radilo o Srbiji, ali zar ne bi mogao da to pristojnije i uzdržanije izrazi?

Tada, dok joj se tajno udvarao u nadvojvodinoj rezidenciji, nekoliko meseci posle te prve posete, pozvali su ga ponovo. Tom prilikom je ostao samo tri-četiri dana, išao je u lov i igrao tenis. Ali posle očajnog teniskog meča protiv lakonoge Kristine bio je mrtav umoran pa je, moravši da napusti zamak, u žurbi zaboravio džepni sat u sobi. Sluškinja je odnela sat nadvojvotkinji, a kada ga je Izabela odvagala u ruci, otvorio se poklopac na zadnjoj strani otkrivši uvojak i sliku neke sasvim druge osobe od one koju je nadvojvotkinja očekivala. Njen najlepši san se raspršio. Odmah je pozvala Sofiju, izgrdila je nazvavši je nepristojnom kurtizanom i smesta je otpustila. Sofija je morala pešice do železničke stanice, udaljene nekoliko kilometara, i posle mnogo peripetija uspela je da stigne do kuće roditelja, gde im je plačući ispričala šta se dogodilo.

Još veći užas po nju je nastao kada je njene roditelje i nju, dan kasnije, posetio sam Franc Ferdinand i zaprosio je. Pošto je dobio pristanak, javio je Kajzeru koju je izabrao za suprugu, i to da će sprovesti svoj naum bez obzira na moguće posledice. Bio je spreman da žrtvuje presto ako treba.

"Moj muž ume da bude pomalo nagao", rekla je ađutantu generalnog guvernera, potpukovniku Erihu fon Mericiju, koji je takođe prisustvovao večeri prethodnog dana. "Ali, on želi najbolje i nikoga ne mrzi", dodala je.

"Moram da vam zahvalim na ovome, milostiva gospođo", odgovorio je on. "Znam ja ko neguje duh pomirenja. Biće mi istinsko zadovoljstvo videti Vas sutra za večerom u palati generalnog guvernera."

Poćorekovu palatu tamo na brdu, s druge strane reke, izgradio je svojevremeno turski vezir i tvrdilo se da su u njoj najlepši mozaici na svetu.

Radovala se. Sva ta srdačnost. I raskoš i misteriozna nepoznanica orijentalnih rukotvorina budili su nešto spontano, detinjasto u njoj. Te uznemirujuće zagonetke iz njenih snova, kao mozaici; da, i one su bile mozaične. Kao dečji crteži, kruti, ali nepredvidivi u svojoj asimetričnoj geometriji.

Komornik je posle večere odveo Franca Ferdinanda i njegovu suprugu u stranu. Bio je ozbiljniji nego ikada pre; odavao je utisak da ima poruku koja se ne sme zanemariti. S najvećom tačnošću, i što je staloženije mogao, poverio im je sadržaje izveštaja koji su stizali iz različitih krugova i koji su upozoravali da nadvojvoda i njegova supruga ne sprovedu planiranu vožnju kroz glavni grad vojvodstva, sledećeg dana.

 

Strah!?

 

Kao prvo, 28. jun je, kao što svi znaju, neka vrsta dana žalosti za Srbe u ovoj zemlji, ali i dan prkosa. To je i godišnjica poniženja i presudnog poraza protiv Turaka u Boju na Kosovu pre više od pet stotina godina.

Kao drugo, na sam dan, pre bitke, srpski junak Miloš Obilić je uspeo da uđe u šator turskog sultana i da ga ubije nožem. Drugim rečima, to je praznik za srpske atentatore.

Kao treće, upravo na ovaj dan, 28. juna pre godinu dana, izbio je pobedonosni rat protiv Bugarske. Srbi su dugo sanjali o tome da potčine Kosovo, koje smatraju svojom svetom zemljom, a u ratu protiv Turske, pre dve godine, to su konačno uspeli, istovremeno ponovo zauzevši srpski glavni grad u Makedoniji. Poraz na Kosovu polju 1389. je na taj način osvećen; posle pobede su srpski soldati zaplakali od sreće i poljubili tle starog bojišta. Pobeda je izazvala ogromno oduševljenje u Beogradu. Ulice ključaju od slavlja, a vera u sopstvenu snagu veća je nego ikada. U isto vreme, najvatreniji među njima ipak su besni zato što su ih velike sile, na čelu s Austrijom, prisilile da se odreknu ratnog plena Albanije i da priznaju tu oblast kao samostalnu državu.

Srpski nacionalisti, a njih ima mnogo, sasvim sigurno misle da je to što se austrijski prestolonaslednik pojavljuje u glavnom gradu vojvodstva, baš na godišnjicu legendarnog boja na Kosovu, velika provokacija. Jer, Bosna je za mnoge Srbe bila zemlja koju im je Bog obećao, ali su im je Austrijanci oduzeli. A nadvojvoda je morao imati na umu da su srpski nacionalisti već nekoliko meseci dizali mostove u vazduh, podmetali požare u policijskim stanicama i činili druga podmukla nedela na austrijskom tlu.

"Ali za mnogo manje od polovine stanovništva može se reći da pripadaju Srbima", rekao je Franc. "A i među njima je mnogo onih koji bi više voleli da pripadaju srećnoj enklavi, koju Bosna uprkos svemu predstavlja", dodao je.

"Za katastrofu je dovoljan i samo jedan fanatik" odgovorio je komornik.

 "A Vaše kraljevsko visočanstvo mora imati na umu da se uspešan atentat na Vas i Vašu suprugu ne odnosi samo na vaše živote, već u gorem slučaju zato što je situacija tako goruća može da pokrene i sukob većih razmera. A to bi dovelo ne samo do smrti desetina hiljada ljudi već bi ugrozilo i sam opstanak dvojne monarhije. Verovatno znate da mnogi jedva čekaju takvu priliku."

Ona i Franc su razmenili poglede. Da li se zaista toliko rizikuje posetom Sarajevu?

Mraz. Led. Tanka membrana na jezeru. Bila je krhka, porozna. Uvek morate biti oprezni kada ste na prirodnom ledu.

"Ali imate li informacije o tome da neko planira neke nagle aktivnosti danas? Demonstracije, podmetanje požara i slično?"

"Imam nagoveštaje", rekao je komornik.

"A od koga su, moliću lepo, stigli ti nagoveštaji?"

"Vi znate da poznajem ministra finansija"

"A otkuda ministru finansija takve glasine?"

"To ne znam. Ali znam da srpski izaslanik u Beču ima poverenja u njega."

"A da li ministar finansija ima poverenja u srpskog izaslanika?"

"Niko nema poverenja u srpskog izaslanika."

"Nema. Nemam ni ja. A osim toga mislim da šef srpske vlade Pašić i srpska vlada, uopšte, ne bi upozorili našu vladu da se nešto sprema."

"U to nisam baš siguran", odgovorio je komornik.

"Pašić je razuman čovek. Osim toga, i on se plaši najekstremnijih srpskih nacionalista i ratnih huškača u svom generalštabu."

"To je tačno. Ali da li će uspeti da izvedu tako užasan čin, kao što je sabotaža usred Sarajeva, za vreme sutrašnjih svečanosti? Uprkos svemu, imam mnogo dokaza da me vole u ovom gradu, a i ja imam velikih simpatija za ovdašnje ljude. Želim im svima dobro.^"

Komornik je uhvatio Francov pogled i na tren se zadržao na njemu. Svojevremeno je služio ocu Franca Ferdinanda, pa i on i prestolonaslednik su gajili veliko međusobno poštovanje i obostranu sposobnost procene.

Franc je bio taj koji je prvi skrenuo pogled. Najpre je brzo pogledao Sofiju. Onda je pogled zadržao negde napolju, zureći kroz prozor, ali ipak gledajući više u sebe, s gotovo ogorčenim izrazom lica. Ona je shvatila da ne treba ništa da govori, niti da se pomera. Bilo je tiho, i muk je potrajao; on nije ništa govorio. Zatim se uspravio i stavio ruke na leđa.

"Mislim da možete biti sasvim mirni", rekao je Merici, koji im se pridružio. "Trasa kojom ćete se sutra voziti dobro je čuvana, a naša policija bi sigurno pokupila sve glasine o nekoj zaveri da je od ikog planirana."

Prav i mlad oficir je s uveravanjem klimnuo glavom, podvlačeći tim gestom da je sve pod kontrolom.

"Najveći užas je kada čovek ostane u iluzijama", rekao je komornik, okrenuvši se Mericiju.

Franc Ferdinand se blago nasmešio. Shvatio je komornikovu finesu kojom je hteo da ga izmanipuliše, odlučivši ipak da ne podeli njegov strah zbog sutrašnjeg dana.

 

Dva sveta

 

Sofija i njen suprug su o tome dugo razgovarali, pre nego što su otišli u krevet, i Franc joj je predložio da ostane u hotelu dok bi on sam nastavio sa službenom posetom. Ona mora misliti na decu. Ako se nešto dogodi, to ne sme da pogodi njih.

Ona je odbila njegov predlog. Želela je da bude uz njega, uvek, rekla je. Rođena je da ga prati, da ga podržava, da bude uz njega. Da li zaista želi da je se reši?

Ne, on to ne želi, a posle su raspravljali o događajima sledećeg dana prijemu u gradskoj većnici, ručku u palati generalnog guvernera i poseti novom nacionalnom muzeju s rimskim mozaicima i kućama na potpornim stubovima iz ranog kamenog doba, o kojima se mnogo govorilo. Njihove su brige bledele, postajući senke koje su titrale duž zidova. Oboje su već bili popili po dve čaše porta i ćaskali o poseti bazaru u turskim četvrtima grada, pre dva dana, odmah pošto je Franc stigao u hotel. On je smesta osetio kako se ona obradovala kupovini ručno pletenih ćilima i orijentalnih rukotvorina, i stoga je odmah predložio da se odvezu do grada kočijama.

Slatko vino im je ublažilo nelagodu, kojom nisu hteli da se bave, i navelo ih je da se zadrže na događajima tog dana: glasovima na bazarima, živosti prodavaca, lepim pletenim tepisima koje su nudili na prodaju, dvema sabljama od čelika koje su kupili sinovima, papučama koje će dati kao poklon maloj Sofiji, štandovima, drvenim kućicama u sokacima, a bogami i posmrtnim ostacima viđenih muslimana koji su, uvijeni u čaršafe i pokriveni ćilimima, bili položeni ispod velike lipe na trgu ispred džamije, dok hodža recituje delove iz Kurana pre nego što će kasnije biti sahranjeni na groblju, gore, na obronku.

Ljudi u Sarajevu živeli su u dva sveta, nalazili su se u graničnoj zemlji, rastrgnuti između Istoka i Zapada, tako da su bili i posrednici i katalizatori, ali su među sobom nosili i podeljenost, nešto nejasno i neizrecivo. Gradonačelnik grada, Ćurčić, koji ih je pratio na bazarima, bio je musliman, miran i uravnotežen, čovek izvanredne osetljivosti i izuzetnog uvida u hrišćansku veru. Pa ipak, kuda li mu je um lebdeo kada je bio sam sa sobom? Da li je mislio na svoje mnogobrojne istovernike u albanskim i makedonskim selima koje su nedavno poubijali bosanski mladići koji su, pre godinu dana, dobrovoljno učestvovali u srpskom ratu protiv Bugarske? Da li se plašio da će se isto dogoditi i ovde ako se Bosna bude pripojila Velikoj Srbiji, o čemu su sanjali mnogi nacionalisti u Beogradu?

Franc je dugo razgovarao s njom o tome, između ostalog i zato što je gajio velike simpatije prema blagorečivom gradonačelniku. Franc je takođe imao osećaj da potcenjuju napetost i osećaj neprijateljstva između različitih naroda u gradu, što je uvek vrebalo, poput demona, ispod prijazne i prividno harmonične fasade.

Kada su otišli u krevet, već je bilo kasno, a sledećeg jutra je gotovo i zaboravila na upozorenja, koja su ostavila mutan utisak među titravim slikama iz njenog sna. Osetila je snažnu potrebu, još veću nego ranije, da se pomoli za budućnost svih i stoga je otišla do kapelice sama, pre nego što je Franc ustao. Sveštenik, već na svom mestu, nežno ju je pozdravio, dva horska dečaka su pevala; pognula je glavu u molitvi i, nekih deset minuta kasnije, primetila da i Franc kleči pored nje. Nekoliko oficira, koji su izgledali kao da im je neugodno, postavilo se na vratima.

Sveštenik je rukom napravio krst, blagoslovio njih i njihovu svitu, zanjihao kadionicom, zapevao misu i dao znak dečacima da zapevaju jedan od omiljenih psalama prinčevskog para.

Ich weiss nicht, was ich bin, ich bin nicht, was ich weiss Ein Ding ist nicht ein Ding; ein Tupfelchen und ein Kreis Gott hat sich nicht bemuht, und nichtgeruht, das merk, Sein Wirken ist kein Ruhen und seine Ruh sein Werk. Ne znam ko sam ja, nisam ono što znam/ Stvar nije stvar; pega i krug/ Bog nije radio i nije odmarao, imajte na umu/ Njegov rad nije odmor, niti muje odmor rad...

A zatim jutarnji psalam koji je naročito cenila:

Die guldne Sonne

Voll Freude und Wonne

Bringt unserem Grenzen

Mit ihrem Gldnzen

Ein herzerquickendes, liebliches Licht.

Zlatno sunce/ Ispunjena radošću i blaženstvom,/ S nenadmašnim sjajem,/  Donosi pred naš prag/ Pulsirajuća, predivna noć. (prim. prev.)

Ne, Bog se nije odmarao kada je došao red na nju. Gledala je u nebo, delo stvaranja, i radost; bilo je vreme da se zahvali. Svuda je bilo cveća, po stolicama, stolovima i štandovima, a miris je bio težak i jak. Jutarnja magla i izmaglica su nestale, a vrelina leta je upadala kroz otvorene prozore. Voljeni sjaj, koji je grejao srce, pokrivao je sve. Osetila je kako je cipele žuljaju. Stopala i noge su joj otekle od vrućine. Nije bila spremna za nametljiv, ustajali vazduh.

Možda obronci okolnih planina sprečavaju vetar da dopre do grada? Osećali su se kao da su na dnu kotla. Bila je zabrinuta i za svog muža; uniforma mu je bila tesna a žuljao ga je uštirkani okovratnik oštrih ivica. Zamišljala ga je kako se već znoji, a kako će tek kasnije biti na vrelom suncu? A onda, Franc se odnedavno poprilično ugojio, a i ona takođe, i previše su voleli kolače i čokoladne bombone sa finom mlečnom čokoladom. Ne bi trebalo da dozvoli sebi da se ugoji poput kakve babuške a ipak je upravo bila na tom putu. A kako je laka i vitka bila u mladosti. Ne, ne i ne. Ima da se sabere, a i Franc, i on će bogme na dijetu!

Kasnije, doručkovali su s telohraniteljem, potpukovnikom, grofom Francom fon Harakom, koji je posedovao automobil kojim će se kasnije, tog jutra voziti ulicama Sarajeva. Na stolu su bila dva velika buketa crvenih ruža. Franc ju je poljubio u čelo i poklonio joj dragulj koji je kupio od turskog draguljara, na jednom bazaru, u četvrtak uveče.

Svake godine, on je slavio ovaj naročiti datum malim jutarnjim poklonom. Talas svetla i zahvalnosti ju je ispunio. Nisu pričali o komornikovim mračnim sumnjama; dan je postajao vedar, oblaci su nestajali, kao i svi mračni nagoveštaji.

 

Put u centar Sarajeva

 

Napolju su se poređale kočije. Odjeknula su crkvena zvona. Bilo je pola devet. Točkovi su zakrckali po šljunku. Konji su zanjištali. Kočije su polako išle ispod platana, putem dugim oko kilometar i po, kroz park, gde su banjski pacijenti tražili sebi leka. Usnula stanična zgrada, okružena topolama i javorima, zevala je na jutarnjem suncu. Neprimetan dašak vetra sakupljao je mirise trave. Ona je odjednom pomislila kako je ovde nekad davno bila i kako bi se rado vratila u ta pradavna vremena.

Na železničkoj stanici čekala ih je malobrojna delegacija oficira. Vrata carskog vagona su bila otvorena. Franc je ušao prvi, a fon Merici, ađutant generalnog guvernera, pomogao je Sofiji da se ukrca; ona se nasmešila i zahvalila mu, a Franc je izgledao kao da ceni tu pažnju koja se ukazuje njegovoj supruzi.

Kupe s tapaciranim sedištima, ukrašenim pletenim ćilimima za tu priliku, lokomotiva koja pućka, crni i beli dim kulja pored prozora: šef stanice duva u pištaljku, sve je spremno, sve je ovo u znak poštovanja prema njima, a onda, iznenada, drveće je napolju počelo da se kreće, sunce je zasijalo, a zeleni obronak je izgledao zeleniji nego ikada. Palo joj je na pamet kako je ono što je Bog rekao sedmog dana po stvaranju sveta kada je pogledao svoje delo sasvim tačno. Sve je vrlo lepo, samo još da ljudi ispune svoju sudbinu.

Od tog banjskog gradića pa do stanice, gde je lokalni voz stigao u Sarajevo, bilo je oko deset kilometara. Stanica se nalazila u zapadnom delu grada, ispod grebena Koševa, nedaleko od brzog potoka koji je tekao s obronka na kojem se nazirala velika garnizonska bolnica. Ispred lokalne železničke stanice, na istaknute goste je čekalo nekoliko kabrioleta, uglancanih, lakiranih i spuštenih krovova.

Voz je zakočio. Bakar na sveže obojenim kočijama je zagasito svetlucao. Kondukter je otvorio vrata. Izašli su, ona elegantno zakoračivši u beloj svilenoj haljini. Osećala se samopouzdano u privlačnom pletenom šeširu širokog oboda i s koprenastim belim velom i velikim belim cvetom ubačenim u crvenu traku oko oboda. Buket crvenog i belog cveća, ubranog baš u toj boji da se slože, položen joj je na levoj ruci, dok je desnom rukom, vidljivo dirnuta prizorom, mahnula onima koji su se pojavili na peronu da ih pozdrave.

Nekoliko konjskih taksija, kočija ofarbanih u crno a konja s žutocrnim amovima i s crvenim i belim resama na glavama i amovima, stajali su spremni da najviše dostojanstvenike među prisutnima odvezu u centar grada, gde će motorizovana povorka prodefilovati duž reke.

Franc je uzeo Sofiju za ruku i, kao i ona, mahnuo u znak pozdrava. Za tu priliku obukao je paradnu uniformu konjičkog generala. Vojnička bluza sijala se plavo, isto kao i nebo. Bila je ukrašena zlatnom kragnom s tri srebrne zvezde. Pantalone su bile crne, ukrašene crvenim trakama. Zeleno paunovo perje klatilo mu se na šeširu.

Ljudi pored njih su mislili da su oboje izašli iz Hiljadu i jedne noći, i zakoračili na zemlju. Ljudi su pristizali da bi upili sve te utiske, da ih nikada ne zaborave; zamišljali su kako su svedoci nečeg velikog i značajnog, štaviše gotovo svetog. Francove oči su bile sjajne, svetloplave i prodorne; brkovi su visili poput savijenih bajoneta i davali su mu melanholičan izraz. Nadvojvotkinja je bila stalno nasmešena; osmeh joj se premestio i u oči, izgledala je majčinski, sigurno i prisutno, sa ponekim komentarom za svakog oko nje, a kosa joj se sijala u crnim talasima. Pogledaj tu lepu kosu! Ona je crna i bela kao Snežana i Trnova ružica.

Franc ju je poveo pored sebe. Mrzeo je kada bi ona išla iza njega, kako je predviđala dvorska etikecija; osećao se najbolje kada bi oboje bili na ravnoj nozi. Patio je kada bi je ponižavao car ili neki od najbližih članova njegove porodice a isto tako i prokleto zvaničan dvorski maršal te neke najistaknutije plemićke porodice u zemlji samo zato što nije dovoljno plemenitog roda da bi odgovarala za ulogu supruge naslednika prestola. Da bi se u tom smislu obezbedili, ona je od grofice postala nadvojvotkinja, nakon venčanja, ali koja korist od toga!

Svakog bogovetnog dana je Franca uzrujavalo to što njihova deca nikada neće moći naslediti tron i što njoj nikada nije bilo dozvoljeno da sedi za istim stolom s njim, dok je on obavljao javne funkcije ili se kretao u društvenim krugovima u paru s nekom drugom vojvodskom lozom. I upravo zato nije davao ni pet para na protokol kada je on mogao određivati pravila. Kada je provodio vreme na rubovima monarhije, kao što je to bilo sada, pobrinuo bi se da ih vlasti tretiraju na ravnoj nozi, čak i kada bi to nosilo rizik da će zvaničnike, koji su ih dočekali, kasnije ozbiljno ukoriti službenici protokola na habzburškom dvoru. Ove stvari su ipak bile važnije njemu nego njoj.

A danas, ona treba da bude njegova supruga, na ravnoj nozi, njegova uvažena žena od jutra do večeri, rekao je. Trebalo je da u automobilu sedi do njega, da bude uz njega tokom prijema, da sedi za istim stolom na ručku u zamku, dok bi je on držao za ruku. Radovao se tome na isti način kao što je bio oduševljen dok je na podu ležao s decom, kod kuće u svom dvorcu, igrajući se električnim vozićem, koji je kružio po tepihu preko malenih arkada, kroz papirne tunele, sve ukrug, ne stajući.

 

Treća kola

 

Pre dve nedelje je nju i Franca posetio nemački car, kajzer Vilhelm, koji je proveo nekoliko dana u njihovom zamku Konopišt, pored Benešova. Ono što je nju oduševilo bilo je to što je on prema njoj za razliku od cara Franje Josifa austrijskog postupao potpuno ravnopravno. Ljubazno joj se udvarao, čak i flertovao, zvao je "nadvojvotkinja, i sve vreme joj je davao do znanja kako je smatra prvom damom dvojne monarhije; bio je prijazan i velikodušno predusretljiv. Iako je u nekom pogledu bio nadžak, ona je na poseban način volela tog neobičnog čoveka, koji je izgledao s paralisanom desnom rukom, uvrnutim načinom govora i plahovite naravi kao da je dospeo na sasvim pogrešno mesto na ovom svetu. Morala je da se nasmeje pri pomisli na Franca koji je na železničku stanicu došao u najsjajnijoj nemačkoj paradnoj uniformi, da bi zadovoljio svog cara koji se uvek pojavljivao u austrijskim i mađarskim odorama kada bi dolazio u posete. Ali ovog puta stigao je u običnom lovačkom odelu, u pratnji ministra mornarice i nezgodnog lovačkog kera, koji se smesta zaleteo u žbunje i ćapio jedinog fazana u parku. Još jednom se nasmešila, ali istovremeno osetila i duboku strepnju zbog toga što joj je Franc rekao da su nemački generali zajedno sa mnogim vodećim nemačkim industrijalcima i profesorima mnogo zagriženiji pobornici rata nego što se to pokazao kajzer Vilhelm. Ipak je ove misli gurnula u stranu. Nije htela baš sada da ih se seća!

 

***

 

 

Pored kasarni, odmah pored železničke stanice, gardisti su spustili zastavu i u njenu čast, isto onoliko koliko i za nadvojvodu. A kada je zakoračio pred postrojene oficire, s njom pored sebe, nije držao ruku na balčaku sablje kako je po pravilima trebalo da radi već je šaku nemarno položio na dršku njenog suncobrana. Prvo je izvršio smotru elitne jedinice koja je bila stacionirana u utvrđenim kasarnama, blizu železničkog depoa. Zapovednik garnizona je ponosno pokazao na vojnu bolnicu koja se nazirala, a koja je trebalo da bude na raspolaganju za tri hiljade pet stotina vojnika dodeljenih gradu.

"Ti si dobra za mene", prošaputao je. Ona mu je uzvratila smeškom. Povremeno je njihova sreća bila naprosto neverovatna. Povremeno bi se osećala izabranom među tolikim hiljadama. Upravo tada su opalili topovi sa citadele na istočnom kraju grada, u čast njih dvoje, a zatim su salutirali nadvojvodskom paru koji je krenuo prema sedam spremnih automobila, upaljenih motora koji su radili kao sat.

U prvi automobil seo je šef istražnog odeljenja sarajevske policije i tri policijska službenika. Izgledali su osorno i nepristupačno, ali... valjda su i oni imali žene i decu?

U drugom automobilu, pristupačan i prijazan muslimanski gradonačelnik zauzeo je svoje mesto. Podsećao je na krčmara iz njenog rodnog sela koji joj je jedanput zavrnuo nosić nakon što je njenu porodicu poslužio obilatim obrokom u senovitom tremu, sredinom jednog od leta njenog detinjstva. Odmah do gradonačelnika seo je šef policije.

Ona i Franc ušli su u treća kola po redu i seli zajedno s generalnim guvernerom Poćorekom i telohraniteljem fon Harakom. Čeh Leopold Sojka bio je šofer. On ju je podsećao na njen rodni kraj, i već je s njim razmenila nekoliko ljubaznih reči na njihovom zajedničkom jeziku. U kolima iza njih napravili su mesta za Sofijinu dvorsku damu, gospođicu Lanjus, i ađutanta generalnog upravitelja, gospodina Mericija.

U povorci je bilo još tri automobila, koji su, kao po komandi, krenuli. Karavan se odvezao sa železničke stanice na jug, prošao pored velike podržavljene fabrike duvana, gde je bila poslednja stanica sjajnih, žutih električnih tramvaja. Posle toga automobili su prodefilovali pored starog groblja sve dole, do Miljacke. Pored tog najzapadnijeg od devet gradskih mostova, povorka je nastavila prema istoku duž Apelove obale.

                                                  (Nastaviće se)