Druga strana

Demokrate: jedni u sukobu interesa, drugi u sukobu identiteta

 

Dva Tadića, Arif i Alija

 

Ivan Molotok

 

Da Demokratska stranka ne drži većinu ključnih pozicija u državi, da iz njenih redova nisu predsednici Republike i vlade, da od nje ne zavisi uglavnom sve loše što se građanima događa (pošto za sve dobro nekako moraju da se izbore sami), koga bi u ovoj sveopštoj društvenoj, moralnoj, političkoj i ekonomskoj papazjaniji u njihovom aranžmanu još zanimale i njihove unutrašnje stranačke fore i fazoni, uključujući i unutarstranačke izbore sa unapred poznatim kandidatima, pobednicima i poraženima.

Iako na simboličkoj ravni najznačajniji deo tog demokratskog cirkusa nije bio "izbor" poglavnika nego doglavnika, prvi ljudi su uvek merilo onih drugih, koji su tu samo da bi se proverilo pravilo.

Boris Tadić je ustrajao na unekoliko musolinijevskom imidžu, izgovarajući i gestikulacijama dočaravajući neke elementarne istine i još elementarnije bedastoće kao da su revolucionarna naučna otkrića koja menjaju svet ili kao da se podrazumeva da imaju snagu Mojsijevih zapovedi. Za ponekog od prisutnih možda su i imale, ali su za unezvereni narod, o njegovim velikim mislima temeljno obaveštavan posredstvom medija terorisanih i ponižavanih od strane njegovih partijskih poverenika, bile samo to što jesu - trice i kučine kojima snagu i smisao nisu mogle da nabiju ni predsednikove visoko dignute obrve, ni uvežbano namršteno čelo, ni dalekovid, vizionarski pogled ni u koga i ni u šta. Pa tako ni u išta lepo u našoj budućnosti, u kojoj se predsednik, očigledno, ni ovog puta nije prepoznao.  

Kao što je nekada legendarni Zoran Todorović Kundak, kada je znao da neće imati ništa pametno i suvislo da kaže, umesto sadržaju govora svu pažnju posvećivao isključivo jednoj provokativnoj rečenici, sentenci, koju su kasnije svi mediji bez izuzetka i bez obzira na temu, isticali u naslovima i time najčešće politikantsko laprdanje pretvarali u visokoumne ocene i promišljanja stvarnosti, tako i Tadić: besmislenim dosetkama i jalovim verbalnim akrobacijama pokušava da opseni prisutne pokušavajući da ničemu obezbedi programski smisao nekakvog svog "načertanija". I opet, bio bi to njegov problem da pokušava da opseni samo prisutne, ali njegova je ciljna grupa, bolje rečeno, njegovi pacijenti su oni van kongresne sale, od Horgoša do Prohora Pčinjskog, koji bi bili srećniji da im predsednik iz krize u koju su dospeli i njegovom zaslugom ne izvodi besne gliste nego zaključke koji imaju praktičnog smisla i smislene rokove. Podvriskujući iskolačenih očiju Đinđićeve citate ("Srbija neeee smeeee da stane"), izvučene iz pogrešnog vremena i prostora, dakle, apsolutno izvan konteksta, a pri tom, postavljajući petoro doglavnika, u čijim bi se rukama i mokar veš osušio i izvan čijih interesnih atara više ni trava ne raste, predsednik je, u stvari, zakukao na narod što njemu i doglavnicima sam ne isporuči i ono malo što mu je preostalo, da ovi ne troše dragocenu energiju i vreme na nešto što će se kad-tad desiti.

Kao što je - iako po obrazovanju psiholog sa skromnim iskustvom u uličnoj prodaji novina i profesora "levog predmeta" u srednjoj školi - od prve pristao da bude ministar telekomunikacija, pa ministar odbrane, predsednik Stranke i Države, i dalje pristaje da bude čovek sa najmanje dva lica, od kojih narod nikada ne zna koje je pravo, i da li je ijedno. Da li je to uopšte on, i ako jeste, šta je to na njegovom licu čudno? Imanentnom svojstvu svoje stranačke elite, pogotovo doglavnika - trajnom sukobu interesa, predsednik je suprotstavio vlastiti unutrašnji sukob - trajni sukob sopstvenih identiteta. U najblažem obliku on želi da kao vođa bude voljen i viđen kao Majka Tereza u obličju Margaret Tačer. Sve to, međutim, ne vodi dalje od karikature. I Slobodan Milošević, i Zoran Đinđić, i Vojislav Koštunica, primera radi, bili su likovi sa vrlinama i manama zbog kojih bi ih jedni nabijali na kolac, a drugi proglašavali svecima. Kod dvoličnog ili višeličnog Tadića čovek se uvek boji da se ne ogreši o njegovo naličje, kakvo (ko) god da je. Neprijatno je to za podnošenje u konkretnom svetu gladnih i obespravljenih kojima takvo biće treba da bude moralni orijentir i da pride uspostavlja druge moralne orijentire (u vidu doglavnika, na primer).  

 

Iz nekih razloga, autoru ovih redova nametnula se asocijacija koja sa predsednikovim slučajem možda i nema mnogo veze, ali čim je asocijacija - sigurno ima. Mnogi će se, naime, setiti da je nekada u onoj "velikoj" državi postojala čuvena novčanica koja se zvala "hiljadarka", a na kojoj je bio lik koji je po nekim tadašnjim anketama bio najomiljeniji lik uopšte, poznatiji i draži od svih političara, javnih i drugih radnika i trudbenika, a počesto i od neke rodbine. Najkraće rečeno, rod rođeni. Vremenom se pokazalo da 9.999 od 10.000 ljudi smatra da je taj njihov najdraži lik Alija Sirotanović, čuveni stahanovac, rudar iz Breze, koji je, kada je oborio Stahanovljev rekord u kopanju uglja lopatom, postao radnička legenda, od Tita dobio stan, za decu školovanje i sve što je u ono vreme bila privilegija i čast, uključujući i još veću lopatu, koja je po njemu dobila naziv "sirotanovićka". Samo onaj jedan od 10.000 znao je da se ne radi i Aliji Sirotanoviću, rudaru iz Breze, nego o Arifu Heraliću, visokopećaru iz Zenice, koga je neko zapazio tokom snimanja filma Veljka Bulajića Uzavreli grad 1961. godine i potom, kao lice koje zrači optimizmom, smestio na najpoznatiju novčanicu posleratne Jugoslavije. Uzalud su ti malobrojni pokušavali da ukažu na to da, pored notorne činjenice da nije reč o jednom nego o drugom čoveku, čovek na "hiljadarki" čak nema ni rudarsku, nego opremu koja služi za "probod" na visokim pećima. Sam Alija Sirotanović, koji je i na ovim lovorikama proživeo ostatak života i ušao u istoriju, nikada se nije potrudio da ove priče i nedoumice ospori ili razreši. Za to vreme "najomiljeniji lik", "čovek sa hiljadarke", živeo je sa 9-12 dece (ni sam nije bio siguran koliko) u najvećoj bedi u zeničkom naselju Crkvice, gde je kao penzionisani i bolesni invalid bedno umro 1971. godine. U trenutku smrti na zidu mu je visila Titova slika, od poda do plafona, koja je po širini jedva prošla kroz vrata.   

 Da li se na kongresu vladajuće stranke predsednik ukazao kao On, kao njegovo naličje, kao Alija ili kao Arif, ostavljeno je narodu da pogađa do neke od godina kojima se predsednik nemilice razbacivao. U svakom slučaju, neko biće je nešto reklo, a koje i šta - čuće se kad bude kasno.

 

 

 

 

 

Kod dvoličnog Tadića čovek se uvek boji da se ne ogreši o njegovo naličje, kakvo (ko) god da je.