Natrag

Drugi pišu

Drugi pišu

Od dokapitalizacije do privatizacije Komercijalne banke

 

Velika nužda ili diktat velikih?!

 

          Da li je naša država u tako velikoj besparici da je primorana da što pre proda, uprkos žestokom protivljenju stručne javnosti i uglednih ljudi, naučnika, eksperata iz dijaspore, "zlatnu koku" Telekom, a svi su izgledi i poslednju domaću banku, Komercijalnu - utvrdiće burni dani koji stižu u Srbiju

 

Piše: Milan Dinić

 

Kada se činilo da će novogodišnji i božićni praznici za javnost i medije proći u tišini i bez nekih većih afera, u novinama su se pojavili napisi o prodaji strancima Komercijalne banke takoreći "ispod žita". Ova vest je u trenutku objavljivanja podigla prašinu, ali je priča ubrzo potom, čini se, utihnula. Informacije da se Vlada Srbije kroz ugovor o dokapitalizaciji još 2009. obavezala EBRD-u (Evropska banka za obnovu i razvoj) na privatizaciju Komercijalne banke, kao i "pismo o namerama" upućeno MMF-u u kojem stoji da će država prodati vlasništvo u svim bankama do 2015. godine, ubrzo su demantovane, ali ne iz kabineta ministra finansija koje je direktno nadležno, već iz Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj, odnosno od ministra Dinkića. U ovom Ministarstvu tvrde da aktuelna vlada "sigurno neće prodati Komercijalnu banku, već će samo završiti njenu dokapitalizaciju". Stručna javnost ocenila je da bi privatizacija Komercijalne banke nanela veliku štetu, jer bi bankarsko tržište i monetarna politika u potpunosti bili u rukama stranih banaka. Dok u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja tvrde da priča o privatizaciji Komercijalne banke nema nikakvog osnova, poznavaoci ekonomskih prilika čitav događaj vide kao nastavak ili završetak procesa koji je započet još 2002. godine gašenjem četiri tadašnje najveće domaće banke, a čija je suština da se ceo bankarski sektor prepusti u ruke stranaca.

U tekstu pod naslovom "Tajna privatizacija poslednje velike srpske banke" koju je nedavno na sajtu Pištaljka.rs objavio Ivan Ninić, koji je prvi javnost upozorio da će Komercijalna banka zapravo biti privatizovana, predstavljen je put kojim se druga po snazi banka u Srbiji kroz dokapitalizaciju zapravo "ispod žita" predaje u strane ruke.

 

Po engleskom pravu

 

Kako Ninić navodi u svom tekstu, još tokom 2005. godine EBRD je izrazila interes da izvrši dokapitalizaciju Komercijalne banke. Posle zaključivanja ugovora u martu 2006, EBRD je 13. juna te godine uplatila 70 miliona evra. Ubrzo potom između Vlade i EBRD-a usaglašen je "Biznis plan Komercijalne banke za period 2006-2009", kojim je planirana dokapitalizacija banke u iznosu od 100 miliona evra u toku 2007. godine.

Naredna, planirana dokapitalizacija Komercijalne banke je izvršena, ali ne tokom 2007. već u januaru 2008, i to sa 48 miliona evra, umesto sa 100 miliona evra kako je to prvobitno bilo projektovano Biznis planom. Kao izgovor što nije bilo moguće da Republika Srbija izvrši dokapitalizaciju Komercijalne banke u planiranom obimu, navodi se "budžetsko ograničenje", piše u Ninićevom tekstu.

Pored EBRD-a u dokapitalizaicju se uključuju još i američki IFC Capitalization (Equity) Fund L.P, nemački DEG i švedski Swedfund.

U februaru 2009. Vlada Srbije oformila je tim za pregovore o dokapitalizaciji Komercijalne banke sa ove četiri međunarodne finansijske institucije (MFI), pregovori su započeti u martu, a septembra iste godine Vlada je pod oznakom "strogo poverljivo" u zaključku usvojila dokument kojim se potvrđuje nova dokapitalizacija banke. Već 17. decembra 2009. četiri finansijske institucije su sa ministrom finansija Dianom Dragutinović potpisale ugovor akcionara o dokapitalizaciji u iznosu od 120 miliona evra. Investicioni fondovi su tako postali vlasnici 479.819 preferencijalnih akcija koje 2013. mogu da se pretvore u obične akcije.

Vlasti u Srbiji nisu javno obelodanile ovaj dokument, niti se on u elektronskom obliku može pronaći na veb-sajtu bilo koje državne institucije, što dodatno upućuje na sumnju.

Stavljanjem potpisa na ugovor, režim u Srbiji je prihvatio da preduzme niz privatizacionih aktivnosti do 31. decembra 2015. godine, odnosno da najkasnije do 30. juna 2017. Republika Srbija više nema vlasničku i upravljačku kontrolu nad Komercijalnom bankom, tvrdi Ninić u svom tekstu. On ističe da u preambuli ugovora jasno stoji da su četiri međunarodne finansijske institucije (MFI) prihvatile da je cilj Republike Srbije da privatizuje Komercijalnu banku, kako je navedeno u Strategiji za upravljanje akcijama banke u vlasništvu Republike Srbije za period 2009-2012, koju je usvojila Vlada Republike Srbije u maju 2009. godine i dostavila Međunarodnom monetarnom fondu.

Iako Republika Srbija formalno ima veći vlasnički udeo u Komercijalnoj banci, MFI koje predvode EBRD, od dana potpisivanja spornog ugovora onemogućile su državu u eventualnoj kupovini i sticanju dodatnih vlasničkih akcija.

Ugovor predviđa 31. decembar 2012. kao krajnji datum za upis do 356.056 konvertabilnih preferencijalnih akcija za plaćanje u gotovini cene upisa za Republiku Srbiju, dok svako odlaganje uvećava cenu od 15 odsto godišnje, stoji u članu 4. ugovora.

Ugovor sadrži i obaveštenje o privatizaciji Komercijalne banke, koje bi vlasti u Srbiji samo trebalo da prekucaju - prepišu najkasnije do 31. decembra 2012. godine, da potpišu i upute na adresu određene MFI.

Da se ne radi o dokapitalizaciji već privatizaciji potvrđuje stavka ugovora koja kaže da će akcionari "međusobno sarađivati na stvaranju uslova potrebnih za uspešnu privatizaciju Komercijalne banke do 31. 12. 2015. godine".

Sporan je i član 6. ugovora kojim se, kako navodi Ninić u svojoj analizi, marginalizuje pravni sistem Republike Srbije. Ovo potvrđuje sledeća odredba: "Ovaj ugovor i svaki spor, nesuglasica, ili potraživanje koje proistekne iz njega ili u vezi sa njime biće uređeni i tumačeni u skladu sa pravom Engleske".

 

Reforma ili uništenje

 

Kada su se pojavila nagađanja o tome da li će Komercijalna banka biti privatizovana, mnogi su postavili pitanje zbog čega bi se to radilo ako je u pitanju druga najjača banka na domaćem tržištu, koja radi dobro, i u kojoj država ima veliko vlasništvo?

- Čitava privatizacija Komercijalne banke jeste uslov MMF-a i to se vidi u pismu o namerama koje je dostupno na sajtu NBS, kaže Ivan Ninić.

Kada je reč o ulozi EBRD-a, on ukazuje na to da oni uvek planski biraju svoj cilj i da treba gledati širi kontekst:

- EBRD, kada bira cilj, to radi strateški da bi pokrio sve oblasti, u ovom slučaju celu Srbiju. EBRD je ušao u Agrokor Ivice Todorića, kao i u Viktoria grupu Milije Babovića. Viktoria grupa je najveća privatna firma koja dobija velike subvencije države za agrar, konkretno za đubrivo. Preko Agrokora je okupirana privreda Srbije, preko Viktoria grupe okupirana je poljoprivreda, a preko Komercijalne banke se ide na kontrolu bankarskog sektora.

Dešavanja oko Komercijalne banke i angažovanje ministra Dinkića, neki ekonomisti vide i kao nastavak ili završetak procesa koji je započet 2002. kada su ugašene četiri velike domaće banke - Beobanka, Investbanka, Beogradska banka i Jugobanka - i kada je tržište otvoreno za slobodan prodor i dominaciju zapadnih banaka.

Prvog radnog dana 2002. godine četvorica ekonomskih lidera tog vremena - Miroljub Labus, Božidar Đelić, Mlađan Dinkić i Aleksandar Vlahović - saopštili su da će uslediti likvidacija četiri najveće srpske banke. Kako su tada rekli, likvidacija ove četiri banke predstavlja "definitivan kraj političkog bankarstva". Gašenje banaka podelilo je stručnu javnost na one koji poteze Vlade smatraju reformskim i kritičare koji su u ovome videli uništenje domaćih banaka.

Radnici ovih banaka su protestovali, žalili se tadašnjem predsedniku SRJ Koštunici, savezni ministar finansija Jovan Ranković je ubrzo podneo ostavku jer ga Dinkić i Đelić, kako tvrdi, nisu konsultovali, a kritičarima je odgovoreno istraživanjem koje je pokazalo da 61 odsto ispitanih podržava likvidaciju četiri banke. Stečaj ovih banaka ni danas nije završen i pokazalo se da imaju veća potraživanja od dugovanja.

Tadašnji savezni ministar finansija nakon pokretanja likvidacije četiri banke podneo je ostavku koju je obrazložio "necivilizovanim ponižavanjem" njegove ličnosti od strane tadašnjeg srpskog ministra finansija Božidara Đelića i guvernera NBJ Mlađana Dinkića koji, kako je tada istakao Ranković, nisu ni pokazali interes da sa njime sarađuju niti mu omogućili da ravnopravno učestvuje u donošenju važnih odluka.

U izjavi za Svedok Jovan Ranković ponavlja da je likvidacija četiri banke bila razlog što je podneo ostavku kao savezni ministar finansija.

- Mi smo bili dobili od Francuza, preko Pariskog kluba, pomoć time što nam je oproštena kamata na dug. Mi smo time mogli da pomognemo klijentima. Zato je Pariski klub i dao tu opciju, kako bi se klijenti osposobili da vrate dugove i da stvari krenu dalje. Međutim, doneta je odluka pod uticajem Labusa i Dinkića, da se banke zapravo ugase. Iako je Borka Vučić tvrdila da je Beogradska banka mogla da se sanira i radi, oni to nisu hteli ni da čuju. Oni mene, kao saveznog ministra finansija, čak nisu ni obavestili šta su počeli da rade po pitanju te četiri banke.

Govoreći o Komercijalnoj banci Ranković je kratko rekao da je ta banka, iako nije privatna, privatizovana jer je "glavni čovek koji tamo komanduje Dinkić".

Ekonomista Mlađen Kovačević smatra da su veliku ulogu u gašenju domaćih banaka imali MMF i Svetska banka.

- Odluka o likvidiranju četiri banke bila je za mene neočekivana. Mi smo 2001. imali savetovanje na Ekonomskom fakultetu gde su svi ti samozvani vizionari ekonomskih reformi - Labus, Dinkić, Đelić - izložili plan za 2002. i nije bilo govora o ove četiri banke, da bi naprasno bila doneta takva odluka. Da se sačekalo pet-šest meseci, kada je Pariski klub poverilaca doneo odluku da nam otpiše 50 odsto dugova, a 15 odsto kada se završi sporazum sa MMF-om, ubeđen sam da bi sudbina tih banaka bila potpuno drugačija. Govorilo se da će kraj tih banaka doprineti da se unapredi privreda i društvo, ali, kao što vidimo, do toga nije došlo.

I Kovačević smatra da je uticaj i pritisak MMF-a i dalje veoma jak kada je u pitanju vođenje ekonomske politike u zemlji:

- Ubeđen sam da MMF diktira da se u Srbiji sve što ima većinsko državno vlasništvo proda strancima. Jedan od razloga može biti i taj što kod nas ima mnogo korupcije pa žele da to eliminišu. Drugi razlog može biti interesni - MMF pre svega zastupa interese visokorazvijenih zemalja jer one imaju najveći kapital i najviše rukovodilaca u tim institucijama. U njima kao ideja vodilja vlada neoliberalizam koji insistira da se sve uzme iz ruku države i privatizuje. Međutim, privatizacija u tranzicionim zemljama često najviše ide na ruku velikim transnacionalnim kompanijama i njihovim bankama, a ne građanima zemlje u tranziciji.

U odgovoru na pitanje da li je politika prema bankarskom sektoru od 2000. do danas donela više štete ili koristi, urednik portala ekonomija.org Mladen Zdravković ukazuje na to da je ključni kriterijum postojanje mehanizma kontrole radi sprečavanja zloupotreba dominantne pozicije banaka:

- U svim zemljama Istočne Evrope strane banke poseduju više od 80 odsto bankarskog tržišta. O koristi i šteti može se diskutovati iz ugla monopolskog ponašanja. Da li je, na primer, dobro što domaće tržišta pšenice kontroliše 4-5 domaćih kompanija? Otkupile su pšenicu jeftino od seljaka, prodale skupo na domaćem tržištu i dobro profitirale, dok su seljaci i potrošači platili ogromnu cenu. Znači, mnogo je bitnije da li postoji regulatorni mehanizam u bankarskom sektoru ili u bilo kom sektoru kako bi se sprečile zloupotrebe dominantne pozicije, ili se posluje bez obzira na opšte troškove, a u svoju korist. U tom kontekstu strane banke su sebi osigurale korist, a privreda i građani su imali onoliko koristi ili štete koliko su bili spremni da štede ili da troše.

Kada je reč o "diktatu MMF-a" prema Srbiji, Zdravković smatra da se moć ove međunarodne institucije mistifikuje kako bi se sakrilo sopstveno neznanje makroekonomije i ekonomskih procesa.

- Srbija je među retkim zemljama, ukoliko nije jedina, u kojoj se aranžmani sa MMF-om predstavljaju kao uspeh državne politike, a iza MMF-a se predstavljaju sve nepopularne mere koje se primenjuju.

Zloupotreba dominantnog položaja koji velike banke imaju u Srbiji tema je mnogih rasprava. Pod izgovorom da se brane od rizika, banke u Srbiji građanima nude skupe kredite, a neretke su i optužbe na račun banaka da namerno podižu kurs evra pred 1. u mesecu kada dolaze krediti na naplatu.

Ekonomista Mlađen Kovačević ističe da se banke u Srbiji ponašaju kao zelenaške institucije koje prave svoje kartele.

- Bankarstvo je dobro ako pomaže razvoj privrede. Govorilo nam se da će njih 34, koliko ih sada posluje u Srbiji, zapravo sebi praviti konkurenciju. Međutim, ponekad liči da sedam ili osam najvećih banaka formiraju kartele, diktiraju uslove i to posle prate ostale banke. Kada se bude privatizovala i Komercijalna banka građani će pod izgovorom poboljšanja uslova zapravo plaćati više kamate, a država kada se bude povukla, dodatno će smanjiti ionako male mogućnosti da utiče na dešavanja u bankarskom sektoru i građani će ostati nezaštićeni.

Da li je u slučaju dokapitalizacije Komercijalne banke i stanja na bankarskom tržištu u Srbiji zapravo po sredi sukob ideja neoliberalizma ili nekog novog-starog državnog intervencionizma, koji je i na Zapadu prisutan posle ekonomske krize, ili se zaista ekonomska politika vodi "po dikatu MMF-a" i drugih međunarodnih institucija, ostaje da se vidi.

Ukoliko se pogledaju stavke iz ugovora o dokapitalizaciji - privatizaciji Komercijalne banke, teško da se može izbeći osećaj da jedna strana diktira uslove, a druga se samo obavezuje. Ipak, vlasti u Srbiji niko ne uslovljava bombardovanjem, ratom ili sankcijama da moraju da pristanu na ponuđene uslove, ali kada se pogleda pozicija u kojoj se Srbija nalazi čini se logičnim pitanje - da li je drugačiji izbor uopšte moguć?!

 

                                              "Svedok" br. 755-756

                                               od 11. januara 2011.

 

 

 

Svaka sedma firma ne izmiruje obaveze prema banci!

 

Da problem sa bankama nije u pojedinačnim slučajevima neredovnih platiša i nesavesnih korisnika bankarskih usluga svedoče i podaci Udruženja banaka Srbije, prema kojima proteklih godina sve više raste broj onih koji ne izmiruju obaveze prema bankama.

Primera radi, 31. decembra 2009. godine 8,8 odsto pravnih lica nije moglo da izmiruje svoje dugove. Na dan 31. oktobra 2010. to je bilo 14,3 odsto, a mesec dana kasnije 15,3 odsto pravnih lica nije bilo u mogućnosti da servisira dug prema bankama.

Kada se pogledaju preduzetnici stvar nije mnogo bolja - 31. decembra 2009. osam odsto preduzetnika nije bilo u stanju da finansira dugove bankama, a 30. novembra 2010. taj broj se popeo na 11,9 odsto.

Procenjuje se da će u 2011. broj firmi i preduzetnika koji neredovno izmiruju obaveze još značajnije porasti.

 

 

 

 

Mediji ćute zbog oglasa

 

Većina medija u Srbiji se, za sada, nije ozbiljnije posvetila priči o eventualnoj privatizaciji Komercijalne banke, a čovek koji je u javnost prvi izneo detalje oko spornih ugovora, Ivan Ninić, smatra da razlog ćutanja medija leži u strahu da se ne izgube velika novčana sredstva od oglasa koje ova banka daje "probranim medijima".

 

 

 

Četiri domaće banke žrtve privatizacije Sartida

 

Još jedna sporna stavka u likvidaciji domaćih banaka odnosi se na privatizaciju smederevske železare Sartid. Smederevski gigant prodat je američkom U.S. Steel Balkanu za 23,5 miliona dolara. Dug od 92 milijarde dinara je otpisan, a najveći poverioci Sartida bili su upravo u redovima četiri banke koje su likvidirane. Međutim, prilikom njihove likvidacije, dug Sartida nije ušao u stečajnu masu.

Za neregularnosti u privatizaciji Sartida prstom se upiralo na mnoge adrese, kako u Srbiji, tako i u inostranstvu, a svojevremeno je u javnosti kružio i dosije pod nazivom Pelikan koji je predstavljen kao "nezavisni izveštaj-analiza jedne od najkrupnijih prevara i korupcija u Srbiji, u koju su posredno ili neposredno umešani najviši predstavnici zakonodavne i izvršne srpske vlasti, kao i funkcioneri stranih (obaveštajnih) službi i kompanija". Međutim, za eventualne propuste u privatizaciji Sartida i navodne malverzacije u proceni imovine i otpisivanju dugova, za sada niko nije odgovarao.

Nekadašnji savezni ministar finansija Jovan Ranković smatra privatizaciju Sartida najvećom prevarom u Srbiji:

- Privatizacija Sartida je najveća prevara! Ja sam pre dvadesetak godina radio na sanaciji Sartida sa 16 američkih stručnjaka. Amerikanci su, zahvaljujući toj saradnji, odlično znali stanje u Sartidu. Kada su kupili preduzeće oni su, zapravo, kupili zemljište, zgrade i mašine, a ne kapital. Sartid je tada imao 92 milijarde dinara gubitka, što je bilo četiri puta više od ukupnog društvenog kapitala firme. Prodata je imovina Sartida i Amerikanci su samo doneli svoju opremu i počeli da rade. Žrtve takvog načina rešenja sudbine Sartida bili su poverioci, među kojima i četiri domaće banke.

 

 

 

 

 

Da se ne radi o dokapitalizaciji već privatizaciji potvrđuje stavka ugovora koja kaže da će akcionari "međusobno sarađivati na stvaranju uslova potrebnih za uspešnu privatizaciju Komercijalne banke do 31.12.2015. godine".

 

 

 

 

Sporan je, čini se, i član 6. ugovora kojim se marginalizuje pravni sistem Republike Srbije. Ovo potvrđuje sledeća odredba: "Ovaj ugovor i svaki spor, nesuglasica, ili potraživanje koje proistekne iz njega ili u vezi sa njime biće uređeni i tumačeni u skladu sa pravom Engleske".

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane