Natrag

Propast

Propast

O uzrocima ekonomske krize i ljudima koji vladaju svetom finansija (1)

Kako je svet napujdan na gore

Mnogi stariji ljudi (ovde mislim na svoju, posleratnu bebi-bum generaciju), pamte zlatno doba čovečanstva pa se često pitaju gde nestade to vreme bezbrižnosti i lepote života. I to ne samo kod nas, već i u celom svetu, izuzev Vijetnama, Alžira i još nekoliko zemalja Afrike, gde su se ljudi borili za nezavisnost ili lokalno tukli za vlast. Kako je moguće da smo za malo više od tri decenije izgubili veliki deo slobode, suvereniteta, sigurnosti i standarda života

Milan Ratković

Kako smo zamenili onaj lepi stari svet pun boema, hipika, svet seksualne revolucije i snage cveća za ovaj pakao u kojem vladaju mister Dolar i gospodin Evro? Kako, zašto, i na kraju krajeva, zbog koga smo ovde gde smo?

Odgovor na ova pitanja pokušali su da daju neki francuski mediji. U nekoliko interesantnih TV-emisija iznete su sve bolne tačke i sve gluposti ljudi na vlasti koji su svojim odlukama doveli svet na ivicu ambisa. Ali, da se ne bismo pretvarali u neke velike stručnjake opšte sociologije i svetskih finansija, i da ne "izmišljamo rupu na saksiji", evo ukratko nekoliko opštih ideja i ključnih momenta iz ovog medijskog procesa optuženima za kriminal globalizacije i ubistvo starih dobrih vremena.

Kako su nas navukli

U početku beše raj. Onih davnih 50-ih, 60-ih pa i 70-ih godina prošlog veka, Amerika je bila voljena zemlja koja je snove pretvarala u realnost. Sve je izgledalo na dohvat ruke i sve je bilo moguće, pa i da se dodirne Mesec. U to vreme Evropa je bila ekonomski malo slabija ali zato mnogo kulturnija i tolerantnija. Svako je mogao da ide kud hoće, da radi i zaradi, da se vrati i ponovo ode u Beč, Pariz, Cirih, Minhen ili Stokholm.

Para je bilo i više nego što je potrebno za goli život, pa je krenula era potrošnje. To je bila baza i zakon ekonomije. Kupovalo se nemilice, bela tehnika najviše ali i automobili. Putovalo se na sve strane, avioni su postali dostupni svima. Turizam je skoro postao obavezna grana privrede za sve priobalne i egzotične zemlje. Deviza progresa je bila stopa rasta. Svega je trebalo da bude sve više svake godine. Sve više posla, sve više ljudi, sve veće plate i sve skuplji proizvodi. Tako su se plaćale penzije, škole, bolnice i sva druga socijala. Negde veća, negde manja, ali princip je bio da inflacija pokriva porast troškova života. I to je tako trajalo. Ceo taj period danas se naziva 30 veličanstvenih. To su svakako najlepše godine ove planete, od Adama i Eve do Regana i Tačerke nije bilo srećnijeg doba.

Onda je došao rat u Izraelu i prvi šok petrola, i ubrzo ova dva đavola na vlasti koji će početi da pretvaraju raj u pakao. Doduše, u njihovo doba situacija je bila vrlo specifična. Pogodna za promene. Benzin je preko noći poskupeo za 400 posto, tržište se zasitilo proizvodima široke potrošnje, pa se čak i vojna industrija zadihala i ostala bez tržišta. Rat u Vijetnamu je bio završen a novi ratovi još nisu počeli. Ono što je započelo bile su restrikcije i otpuštanja tehnoloških viškova, zatvaranje fabrika i socijalni nemiri. U Zapadnoj Evropi najpre su stradali rudarstvo, metalurgija i tekstilna industrija. Nove svetske sile na pomolu imale su tajno oružje, jeftinu radnu snagu i dobru stručnu spremu. U Indiji, Koreji, na Tajvanu. Mnogima od nas još nije bilo jasno da smo pojeli svoj beli hleb i da se nikada više neće vratiti ono pre. Mislilo se da će kriza da prođe. I do sada su krize dolazile.

U tom vremenu preokreta, mnogi lideri evropskih sila uviđaju da je preko potrebno neko ujedinjenje, ne bi li bar na oko izgledali malo jači. Kao što se sitna morska riba sabija u velika jata da bi iz daljine izgledala kao kit, ne bi li zaplašila one koji se njome hrane, Evropska zajednica trebalo je da spase Stari kontinent od epidemije paranemije, nove boljke koja je počela da zahvata svet. U Americi se već poodavno rodila druga ideja. Tamo nema socijalizma niti mnogo smetnji slobodi preduzimanja i bogaćenja. Ali bogatom nikada nije dosta, a pogotovo kada nastupi kriza i počne da ima malo manje nego mnogo. Da bi rešili ovu jednačinu sa dve nepoznate, kako nadmudriti krizu i kako se još više obogatiti, Jenkiji su pozvali genijalne mozgove ekonomije da im daju savet.

Fridmanlija

Čovek koji tada stupa na scenu zvao se Milton Fridman. Ovaj mađarski Jevrejin koji je 1976. dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju i bio proglašen za ekonomskog Ajnštajna, tada je, možda iz nehata, posejao zrno zla iz kojeg će tri decenije kasnije iznići ova kriza, koja davi svet i dovodi ga na ivicu opšteg rata. Ali u svoje vreme Fridman je bio šampion liberalizma koji je kao guru neke sekte gurao svoje ideje svuda i uvek. U svojim TV-emisijama Slobodan izbor, kao i u istoimenoj knjizi koja je krajem sedamdesetih godina postala svetski bestseler, bivši ekonomski Niksonov savetnik Milton Fridman (umro je 2006) delio je savete i ostalim predsednicima.

Od Regana do Klintona njegova glavna ideja je na prvi pogled genijalna: sve zlo sveta dolazi od same države i njene birokratije. Idealno za razvoj kapitalizma i bogaćenje ljudi bilo bi kada države uopšte ne bi postojale. Birokratija kao rak sistema ubija prosperitet i slobodu preduzetništva. Ekonomiji država ne treba, njena država je svet. Drugim rečima, to je princip mondijalizma. Jedino tržište ima pravo da reguliše ekonomiju. Ponuda i potražnja su dve dojke hraniteljke ovog sistema koji je blizak religiji zvanoj profit. A da bi se taj mondijalizam konkretno i ostvario, neophodno je da se ekonomija privatizuje i naravno da se ukinu postojeća pravila i protekcije potrošača. Svi birokratski zakoni moraju da se ugase kako bi mašina progresa imala struje da kresne i krene u prosperitet i bolje sutra. Političari bi trebalo da smanje porez i ukinu intervencije odozgo, to je cela tajna trijumfalnog kapitalizma koji će sve da nas obogati.

Te 1980. godine predsednički kandidat Ronald Regan, pumpao je ideje Fridmana i laskavim obećanjima - manje birokratije, manje poreza i više para - lako je pobedio na izborima. Čim se uselio u Belu kuću, kauboj je zaista i počeo svoju kobnu ekonomsku perestrojku, fridmanliju.

Na drugoj strani Atlantika, Margaret Tačer je takođe doslovno i dosledno primenjivala Fridmanove ideje. Privatizacija, decentralizacija i smanjenje društvenih kredita bili su prvi koraci ka slobodnoj razmeni koja se odaziva na ime "liberalizam do daske". Da bi pokazala svoju odlučnost i da raščisti sa levičarskim socijalizmom, dama je morala najpre da eliminiše sindikate i udari po nosu funkcionere. Po receptu Fridmana, nikakvi posrednici nisu potrebni između kapitala i tržišta. Tako je gospođa Tačer, za vreme štrajka rudara u martu 1984, napujdala policiju na jadne ljude i pravila se gluva na sve njihove vapaje i zahteve za bolje uslove kopanja. Ovaj podvig ćerke jednog bakalina doneo joj je legendarni nadimak Gvozdena Dama.

Regan se na isti način obračunao sa svojim kontrolorima leta koji nisu shvatili da je sa socijalom finito za sva vremena. Kauboj je bez griže savesti otpustio sve štrajkače, njih 13.000, i bez reči diskusije ili pregovora zaposlio druge (često iste one koji su štrajkovali ali sada pod drugim i lošijim uslovima). Ludi narod aplaudirao je na ovakvu odlučnost šerifa Bele kuće. Avioni ponovo lete, a to je jedino što narod interesuje. Egoizam i pohlepa su motor razularenog liberalizma. Tako je na gurku krenuo liberalizam i svi drugi imitirali su ukleti par Regan - Tačer.

Pogotovo su tako počeli da se ponašaju narodi pod komunističkom kapom i čizmom, oni sa planiranom ekonomijom: istočni Nemci, Poljaci, Česi, Rusi ili Rumuni. Da bi stigli do kapitalizma morali su najpre da razbiju sopstvene države i režime, i da unište debele birokratije, što nije bilo lako. Morao je to neko da odradi iznutra.

Gorbačov, na primer, bio je Bogom dat za nastavak novog svetskog poretka. On im je to završio majstorski i zid je pao. Sva pravila i zakoni sa njim. U pravom smislu reči. Politika je napravila i još jedan veliki zaokret i krenula rekom bez povratka. Ovoga puta više ništa neće biti kao ranije. Jedan svet je izvršio samoubistvo. Odnela ga mutna voda. Hladni rat je završen porazom planirane privrede i socijalizma.

Nastaviće se

 

 

U Zapadnoj Evropi najpre su stradali rudarstvo, metalurgija i tekstilna industrija. Nove svetske sile na pomolu su imale tajno oružje, jeftinu radnu snagu i dobru stručnu spremu. U Indiji, Koreji, na Tajvanu.

 

 

Predsednički kandidat Ronald Regan pumpao je Fridmanove ideje i sa laskavim obećanjima - manje birokratije, manje poreza i više para - lako pobedio na izborima. Čim se uselio u Belu kuću, kauboj je zaista i počeo svoju kobnu ekonomsku perestrojku, fridmanliju.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane