Natrag

Razaranje

Razaranje

Pančevo: Kako je tokom mandata smenjenog direktora Nikole Vlajića jedna kulturna investicija bila servis za ispunjavanje svih mogućih i nemogućih želja investitora

 

Tome samo to može doakati

 

Ko sve već deset godina dobija firciger na pomen slučaja "Nikolić"? Kako je zajedničko stepenište postalo deo stana Ljubiše Nikolića? Kako je pančevački Zavod za urnisanje spomenika kulture terao mak na konac i odobrio njegovo rušenje? Kako su arhitekti Zavoda proučavali kuhinjski nameštaj? Kome je odgovarao volšebni nestanak dokumentacije?

 

Stanislav Živkov

 

Među svim "skeletima" koji se kriju u prepunom ormanu "slučajeva" Nikole Vlajića sigurno je najživopisniji slučaj "Nikolić", od kojeg već više od 10 godina svi zaposleni u ustanovama koje službeno moraju imati neke veze s njim u najmanju ruku dobijaju firciger, ili im se diže kosa na glavi. Naime, reč je o reprezentativnoj stambenoj palati sagrađenoj u Ulici Radomira Putnika 3 u najstrožem centru Pančeva. Zgrada je sagrađena sredinom 19. veka kao jednospratna stambena palata sa trgovinama u prizemlju. Zgrada je dobila još jedan sprat oko 1926. godine, kada je postala vlasništvo porodice Branković koja ju je i nadzidala.

Tako se na prvom i drugom spratu nalazio po jedan reprezentativan salonski stan, dok se u prizemlju osim lokala sa ulice u dvorištu nalazio još jedan manji stan. Nakon Drugog svetskog rata zgrada je izuzeta od nacionalizacije, ali su zato vlasnici sami pregradili stanove na spratovima i postepeno ih prodavali. Zbog svojih ambijentalnih vrednosti zgrada je rešenjem Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture proglašena za spomenik kulture, kao deo zaštićene prostorne celine starog jezgra Pančeva, odnosno kao kulturno dobro velikog značaja. Sredinom devedesetih godina u ovu zgradu se doselio izvesni Miroslav Aća koji je u njoj vodio i agenciju za nekretnine sa kojom je prevario veći broj klijenata, zbog čega se već godinama nalazi na robiji. Istovremeno Aća je u dvorištu zgrade bespravno sagradio zgradu sa potkrovljem i sa pet lokala, koja do danas uopšte nije legalizovana, a veliko je pitanje da li će to ikada i biti moguće. Nešto kasnije, 1997, manji prizemni stan kupuju advokat Slobodan Reža i izvesni Ljubiša Nikolić koji su tada planirali da stan pregrade u dva poslovna prostora. Inače sama stambena palata ima dva stepeništa: glavno, u koje se ulazi iz ajnfora zgrade, i sporedno, koje je jedini direktni ulaz u dvorišne stanove u koje je još eventualno moguće doći prolazeći preko terasa drugih stanova. Tadašnji vlasnici stanova dali su saglasnost Aći i Reži da legalizuju ove lokale, a pošto Nikolić u ovoj kombinaciji nije dobio nijedan lokal, njemu je data saglasnost da zajedničke prostorije, konkretno vešernicu u podrumu pripoji svom stanu, što samo po sebi ne bi bilo problematično da Nikolić pod zajedničkim prostorijama zapravo nije podrazumevao i zajedničko stepenište koje bi mu idealno poslužilo da poveže dve etaže svog stana, a i da usput dobro uveća svoju kvadraturu. Kako bi ovo postigao, Nikolić se obratio Zavodu za zaštitu spomenika kulture u Pančevu, ali nije dobio traženu saglasnost, jer je sasvim jasno da je njegov zahtev sasvim nebulozan, jer je čak vrapcima na grani jasno da je bilo koje zajedničko stepenište samo po sebi važna komunikacija bez koje je nemoguće koristiti prostore na spratovima zgrade.

Od tada je Nikolić po svaku cenu pokušavao da ishoduje konzervatorsku saglasnost za rušenje ovog stepeništa, iako je ono sastavni deo spomenika kulture. U vreme direktorovanja Tamare Tasić zvanični stav pančevačkog zavoda da se ne dozvoljava rušenje zajedničkog stepeništa bio je jasan i nedvosmislen svima osim Nikoliću, koji u dopisu br. 139-2001 od 23. aprila 2001. tvrdi da se rušenjem stepeništa ne narušava autentičnost objekta te da se sanira i poboljšava opšte stanje. Nikolić se takođe pita zašto je značaj jednog ovakvog bezvrednog stepeništa podignut na nivo glavnog stepeništa Savezne skupštine. Čitajući nastavak ovog dopisa čini se da je u pitanju pre svega Nikolićeva sujeta, jer se on pita šta se radi u Zavodu u Pančevu... kada moja kćerka dipl. ing. arhitekture, moja supruga dipl. pravnik i ja dipl. ing. građevine ne možemo legalnim putem da sprečimo dalje propadanje objekta i učinimo ga korisnim!

 

Ko bi se tu snašao

 

Na ponovljen zahtev Nikolića pančevački Zavod ponovo odbija da izda saglasnost na projekat rekonstrukcije - rušenja, iz prostog razloga što dokumentacija nije izrađena prema uslovima za preduzimanje mera tehničke zaštite. Na ovo rešenje Nikolić se žalio najpre Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kao drugostepenom organu koji je samo potvrdio rešenje pančevačkog Zavoda, a potom i Vrhovnom sudu Srbije koji je presudom U -2086 od 14. novembra 2001. odbio Nikolićevu žalbu protiv rešenja Republičkog zavoda!

Juna 2002. Nikolić ponovno od pančevačkog Zavoda traži izdavanje uslova za "sanaciju" dvorišnog dela zgrade u Vojvode Putnika 3, pri čemu uz zahtev podnosi neurednu i nedorečenu dokumentaciju, zbog čega Zavod traži da se projektant radova konsultuje sa arhitektima Zavoda. Stvar se dalje komplikovala i slučaj "Nikolić" je ponovno stigao do Republičkog zavoda kada se Nikolić najpre žalio podneskom 12. septembra 2002. kao i ponovnom žalbom od 11. novembra 2002, tražeći da Republički zavod donese rešenje u roku od sedam dana, što Zavod nije učinio. Stoga je Nikolić već 11. decembra 2002. podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije pod brojem 4362-02 koji je 7. maja 2003. presudio da je tužba osnovana i naložio Republičkom zavodu da u roku od 30 dana donese odluku po žalbi tužioca na prvostepeno rešenje pančevačkog Zavoda br. 408-6 od 19. avgusta 2001. kojim je odbijeno davanje konzervatorske saglasnosti za rušenje zajedničkog stepeništa. Nikoliću ni to nije bilo dovoljno pa danima nije izbijao iz Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture u Novom Sadu, koji je, kako bi skinuo bedu sa glave, odnosno otkačio Nikolića, 5. marta kao nenadležan izdao neobavezujuće mišljenje da bi dvorišni deo objekta trebalo brisati iz registra kulturnih dobara, a istovremeno konstatovao kako je Zavod u Pančevu više puta prekoračio zakonska ovlašćenja - na primer odlučivao je o pitanju smetanja poseda, kuhinjskom nameštaju i drugom, što uopšte nije ni najmanje čudno pošto je baktanje svime osim onim bitnim oduvek bio trajni zaštitni znak zavodskih arhitekata, pre svega Vlajićeve omiljene saradnice Vesne Potpare. Zanimljivo je da je ovaj neobavezujući i pravno nepostojeći dokument u predmet pančevačkog Zavoda stigao tek 2007. godine, kako bi ga Nikola Vlajić iskoristio kao jedan od razloga za davanje saglasnosti Nikoliću!

Birokratotriler je ubrzo dobio novi zamah, jer je Nikolić po sada već ko zna koji put po svaku cenu hteo da sruši već čuveno zajedničko stepenište, pa je ponovo tražio konzervatorske uslove od pančevačkog Zavoda, koji je njegov zahtev ponovno odbio dopisom br. 14/10 od 19. maja 2004, našta je Nikolić ponovno uložio žalbu Republičkom zavodu kao drugostepenom organu. Kako ovaj Zavod nije odgovorio, Nikolić je poslao urgenciju 3. avgusta 2004, a pošto ni na to nije dobio odgovor, podnosi tužbu Vrhovnom sudu sa predlogom da Vrhovni sud preinači rešenje prvostepenog organa, i to zato što svi dokazi i činjenice pružaju pouzdan osnov za donošenje pozitivne presude, a uz to Nikolić je tražio i da mu Zavod na ime pretrpljene štete isplati iznos od 851.119,77 dinara, zajedno sa zateznom kamatom!

Čovek voli parnice

 

Međutim, Vrhovni sud je delovao samo u okviru svojih nadležnosti i zakona, te je presudom br. U 3688-04 od 23. avgusta 2006, dakle nakon skoro dve godine, ponovo obavezao Republički zavod da u roku od 30 dana donese odluku po Nikolićevoj žalbi i nije se upuštao u stvari koje nemaju nikakve veze sa upravnim sporom.

Ovde je veoma važno istaći činjenicu da je krajem 2005, u skladu sa demokratskim tradicijama imenovanja po stranačkoj pripadnosti, na mesto direktora Zavoda u Pančevu postavljen etnolog Nikola Vlajić, koji je za 180 stepeni preokrenuo politiku Zavoda koja je postala politika izvršenja raznoraznih želja investitora, jer je Vlajić smatrao da funkcija čuva baštinu!

Dana 29. septembra 2006. Republički zavod zbog hitnosti traži čitav predmet od pančevačkog Zavoda i 25. oktobra rešenjem br. 755-2006 ukida rešenje pančevačkog Zavoda i vraća predmet na ponovno rešavanje! U skladu sa politikom slugeranjstva Nikole Vlajića, u ponovljenom postupku Zavod naprasno izdaje rešenje br. 111-7 od 28. decembra 2007. kojim se dozvoljava rušenje dela zajedničkog stepeništa samo zato jer je u vreme prethodne direktorke Tamare Tasić Zavod zabranio rušenje.

Nekako u to vreme u Zavod je volšebno stiglo pravno nepostojeće mišljenje Pokrajinskog zavoda kojim je Vlajić uokolo mahao kao krunskim dokazom! Sve ovo je na najbolji mogući način pokazalo da je politika Zavoda postala politika slugeranjstva i dodvoravanja, i teranja maka na konac! Međutim, situacija na terenu bitno se izmenila 2007. kada je stan na prvom spratu sa ulazom sa sporednog stepeništa kupila po struci arheolog Vesna Marinković, koja je pri useljenju koristila zajedničko stepenište koje je bilo zakrčeno starudijom i kršem koji je prethodno trebalo izbaciti! Tada je Marinkovićevoj Nikolić zabranio prilaz preko zajedničkog stepeništa i podneo više krivičnih prijava! Tako je tužbom br. K 354-2010, od koje je u međuvremenu odustao, tužio Marinkovićevu zbog navodnog samovlašća samo zato jer je koristila zajedničko stepenište koje je on proglasio za deo svog stana, a istovremeno je podneo i krivičnu prijavu br. K 694-2010 zbog navodne pljačke, jer su mu navodno nestali delovi za oldtajmera u vrednosti od 1.000 eura, koje je navodno držao u svom stanu, odnosno na uzurpiranom zajedničkom stepeništu. Ovaj predmet već se godinama razvlači po sudu. Osim ove dve krivične prijave, Nikolić je protiv Vesne Marinković pokrenuo i parnični spor br. 13 P 418-10 radi ometanja poseda koji je na kraju izgubio. Naravno, nije slučajno da Nikolića u sporovima zastupa advokat Slobodan Reža, inače vlasnik kancelarije do Nikolićevog sobička, koji slučajno ima bespravno sagrađen objekat od 200 kvadrata u istom dvorištu, a koji sada želi da legalizuje. Tek sa dolaskom Vesne Marinković u ovaj živopisni ambijent počinje da se raspetljava klupko mućki u vezi sa bespravnom gradnjom i ustupanjem zajedničkih prostorija. Tako je Marinkovićeva od prethodne vlasnice svog stana saznala da je Nikolić tražio samo saglasnost za ustupanje vešernice, na koju je nakon potpisivanja naprosto dokucavao da mu se ustupa i zajedničko stepenište. Shvatajući da je u pitanju prevara Marinkovićeva je 7. februara pančevačkom Zavodu uputila zahtev za obustavu postupka i stavljanje van snage svih rešenja u vezi sa zgradom u JNA 3, pošto se ispostavilo da su sva rešenja po tom predmetu doneta protivno Zakonu o opštem upravnom postupku. Međutim, već 17. februara Nikolić Republičkom zavodu dostavlja žalbu zbog nedonošenja odluke po prethodnom rešenju kojom od Republičkog zavoda traži da izda saglasnost na glavni projekat rekonstrukcije zgrade, ali i da Republički zavod obaveže pančevački Zavod da njemu kao žaliocu isplati štetu u iznosu od 1.028.447 dinara, koja je navodno nastala zbog neosnovanog odbijanja da izda saglasnost na glavni projekat, o čemu prilaže specifikaciju štete po kojoj je 969.000 dinara samo šteta nastala zbog nekorišćenja prostora.

Ubrzo nakon toga, stvar je stigla do Republičke upravne inspekcije koju Vlajić 14. marta 2007. obaveštava da je sa Nikolićem postignut dogovor da 16. marta dođe u Zavod radi uzimanja izjave. Nakon kraćeg dopisivanja Nikolića i Zavoda, zavodski arhitekta Vesna Potpara 11. juna 2007. izdaje skandalozno mišljenje kojim se sa stanovišta zaštite dozvoljava ukidanje dela stepenišnog kraka u delu prizemlja ukoliko se sa time slože korisnici i ako je to u skladu sa važećim propisima. Međutim, obrazloženje je kontradiktorno samo sebi, jer Potpara dalje navodi da ukoliko se korisnici slože sa rušenjem stepeništa, zaštita će biti na strani investitora, a ukoliko je to u suprotnosti sa propisima, zaštita će biti na strani struke, što sasvim jasno potvrđuje od ranije poznatu činjenicu da se u to vreme pančevački Zavod uopšte nije bavio strukom, već njenim derogiranjem radi Vlajićevih i Potparinih privatnih dilova!

 

Ništa bez milicije

 

Krajem 2007. u ime Zavoda Vesna Potpara izdaje rešenje koje je potpisao Vlajić, kojim se odobrava ama baš sve: premeštanje ulaznih vrata, rušenje stepeništa, probijanje direktnog ulaza i adaptacija podruma, a i ponavlja se hoću-neću mišljenje o rušenju stepeništa. Pošto Nikoliću i dalje nešto nije bilo sasvim jasno, Potpara i Vlajić već 15. januara 2008. izdaju novo rešenje kojim se menja prethodno rešenje i još više izlazi u susret zahtevima Nikolića. Ogorčena Vesna Marinković se zbog toga obraća pokrajinskom sekretaru za kulturu Robertu Kolaru, sa zahtevom za izlazak na teren i utvrđivanje činjeničnog stanja, zbog čega se naprasno promenio stav Zavoda i izdati sporni konzervatorski uslovi odnosno saglasnost! Istovremeno je MUP Pančevo izvršio vanredni inspekcijski pregled i ustanovio da je zajedničko stepenište zakrčeno velikom količinom zapaljivog materijala, kao i da je nepropisna električna instalacija, te da je kretanje stepeništem doskora bilo sprečeno tablama iverice, koje je Nikolić zakovao za zidove. Takođe je ustanovljeno da je nepropisna i elektroinstalacija u podrumu zgrade, gde se još nalaze i neobezbeđene boce butana, a na tavanu zgrade, osim nepropisne elektroinstalacije, zatečena je i velika količina otpadnog zapaljivog materijala zbog čega je Nikoliću naloženo da u roku od 20 dana ukloni sve pronađene nedostatke.

Nekoliko dana kasnije Zavod izdaje još jedno rešenje kojim se daje saglasnost na idejni projekat rekonstrukcije koji je izradio biro Baner iz Pančeva. Pošto je sve više bilo očito da Vlajić čini ama baš sve kako bi Nikoliću maksimalno izašao u susret, Marinkovićeva u skladu sa članom 70. Zakona o upravnom postupku 4. februara 2008. podnosi osnovan zahtev Zavodu za uvid u kompletnu dokumentaciju u vezi sa objektom u Vojvode Putnika 3, a 7. februara i zahtev za obustavljanje svih postupaka i stavljanje van snage rešenja, našta Zavod nije čak našao za shodno ni da odgovori! Uplašen da će na videlo izaći brojne kompromitujuće stvari, Vlajić dopisom od 14. februara 2008. obaveštava Nikolića da je primio podnesak Marinkovićeve za uvid u dokumentaciju, kao i zahtev za stavljanje van snage svih dotadašnjih rešenja, i u dogovoru sa njime tek 12. marta donosi rešenje kojim se Marinkovićeva poziva da 17. marta 2008. izvrši kompletan uvid u predmet, što je na kraju sprečeno!

Zbog ovakvog šikaniranja Marinkovićeva se za pomoć obratila i Ministarstvu kulture, koje je naložilo Pokrajinskom sekretarijatu da preduzme sve mere iz svoje nadležnosti kako bi se sprečila dalja nepočinstva Vlajića, te donosi zaključak da rešenje Zavoda 111/7 od 28. decembra 2007. treba staviti van snage, jer je kontradiktorno, puno nejasnih formulacija, i da je doneto na osnovu nepotpune dokumentacije, nerešenih prethodnih pitanja i bez sagledavanja svih činjenica kao i niza otvorenih pitanja, a istovremeno se donosi nalog-mera da se pored ostalog u roku od tri dana van snage stave rešenja Zavoda br. 4/2 i 4/4 iz 2008. Pošto su ova rešenja stavljena van snage Nikolić 12. maja 2008. obaveštava Vlajića kako je Vesna Marinković provalila u njegov deo stana i odnela čak troja vrata, te od Vlajića zahteva da Vlajić protiv gospođe Marinković podnese krivičnu prijavu za uništenje dela kulturnog dobra. Vlajić stoga slugeranjski, dan kasnije, izdaje nalog mera istoričarki umetnosti Dragani Ružić, svojoj desnoj ruci arhitekti Vesni Potpari i Jasmini Vujović da obiđu spomenik kulture, što su one i učinile istog dana te Vlajića izvestile da na fasadi objekta nije ništa rađeno kao i da Zavod nije nadležan da vrši uviđaj po navodnoj provali u stan privatnog lica. Takođe su postavile i pitanje - da li je posao Zavoda i njegovih stručnjaka da utvrđuju ko je kome provalio i od koga da se traži povraćaj autentičnih vrata, tim pre što Zavod nije imao stanje svih otvora u tom delu zgrade te uopšte ne može da utvrdi promenu stanja, a pogotovu ne i ko je ta vrata devastirao i kada!

Sa druge strane, na poziv Marinkovićeve na teren su došli i stručnjaci Muzeja nauke i tehnike koji su u svom izveštaju od 14. maja 2008. ukazali na značaj nekompletnog teretnog lifta koji se nalazi u prostoru zajedničkog stepeništa, kao i na potrebu daljeg istraživanja. Sam dolazak ovih stručnjaka izazvao je provalu besa kod Vlajića, koji je napao direktorku Muzeja nauke i tehnike da mu se Kulenović meša u posao, a kod nje je upao i Nikolićev sin koji je napustio Muzej nauke i tehnike tek nakon pretnji milicijom! Nekako istovremeno, Vesna Marinković obratila se za zaštitu i Povereniku za informacije od javnog značaja, koji je dao nalog da joj se omogući uvid u kompletan predmet, što je Marinkovićevoj omogućeno tek nakon smene Nikole Vlajića i imenovanja direktorke Dušanke Antonijev-Stajić, kojoj je Vlajić u amanet ostavio da zavodi red i zakonitost u rad Zavoda, kao i da se bakće skeletima u ormanu prepunom njegovih "slučajeva"!

 

 

 

 

 

 

Službena beleška

 

O tome da je u slučaju "Nikolić" mnogo toga što nije bilo za svačije oči najbolje svedoči službena beleška br. 682 datirana 30. novembra 2009, dakle nakon Vlajićeve smene a uoči dolaska nove direktorke Dušanke Antonijev-Stajić, koju, zbog bizarnosti, prenosimo u celosti:

Dana 23. novembra 2009. (ponedeljak) utvrđeno je da je sa stola gđe Jasmine Stančević, dipl. pravnika, a koja je trenutno na godišnjem odmoru (isti koristi umesto bolovanja) nepoznati drski počinilac (radnik ili radnica) naše Ustanove uzeo (ukrao, maznuo) omot sa spisima vezan za slučaj "Nikolić". Važno je konstatovati da nestali dokumenti postoje sačuvani u više primeraka na raznim mestima, tako da je pokušaj destabilizacije administrativnog aparata naše ustanove i ovoga puta osujećen. Verujem da će se drski počinilac(ci) kad-tad otkriti po delima svojim, pa stoga ostavljam ovu belešku novom rukovodiocu i budućim generacijama.

Nikola Vlajić s.r.

Ovde ostaju nerazrešena dva pitanja: kome je bio u interesu nestanak dokumentacije i ko je imao ključeve od zavodskih prostorija?

 

 

 

 

Vlajić - etnolog, konzervator, teolog, ili...

 

Ovo je jedna tužna priča o nesrećnoj ljudskoj sudbini. Nezadovoljstvo zbog lične nedovoljne stručnosti i nedovoljnih pravih znanja kod odgovornih i vrednih osoba izaziva potrebu za dodatnim usavršavanjem i vrednim i studioznim radom, što dovodi do rezultata koji su između ostaloga vidljivi i kroz stvarni, istiniti CV, a kod struka koje imaju dodirnih tačaka sa naučnim radom i kroz bogatstvo, i stalno proširenje lične bibliografije.

Međutim, obogaćivanje CV-ja i lične bibliografije predstavlja veliki problem za nestručne, nesposobne neradnike. Pošto nemaju sposobnosti da sami urade bilo šta korisno i kreativno, nailaze na problem kako da svoje ograničene mogućnosti usklade sa patološkom željom za samodokazivanjem. U nemogućnosti da se dokažu kroz stručan i naučan rad, a bez trunke spremnosti da učine bilo šta korisno, oni se služe destruktivnim metodima poput izmišljanja sopstvene radne biografije, kako bi lažima anulirali istinu o svojoj beskorisnosti, i time u svojim očima sami sebi izgledali veći i važniji, a sa ciljem da pokušaju i druge da prevare i da skrivajući svoju ličnu minornost i promašenost života stvore lažni CV, koji postoji samo u njihovoj mašti.

Tipičan primer ovakvog parazitskog delovanja pruža stvarna i lažna biografija jadnog i bednog Nikole Vlajića.

Ovaj mučenik rođen u Pančevu 1955. godine, u Beogradu je najpre završio Srednju bibliotekarsku školu, a tamo je i diplomirao etnologiju, i u nemogućnosti da nađe zaposlenje zbog svojih nekvaliteta, godine 1978. po partijskoj liniji uvalio se u tadašnji Narodni muzej na upražnjeno mesto bibliotekara. Izgledalo je da je njegovim mukama došao kraj, i da će konačno moći da bude od neke koristi za svoj grad i svoju otadžbinu, kao i za samoga sebe. Međutim, njegova lična priroda, nesposobnost i nestručnost su ga u tome sprečili. Umesto da vredno radi, i kao početnik u srednjim godinama napokon počne da se stručno dokazuje i odrađuje platu koju je primao iz džepova svojih sugrađana, on je nastavio da i dalje "jede leba bez motike". Tokom decenija svog štetočinskog rada Nikola Vlajić je najviše viđan kako sedi u parku ispred Muzeja i vodi čapraz divan dok su mu muzejska biblioteka, a pogotovu etnologija, bile poslednja rupa na svirali - pošto je Vlajić najveću pažnju usmerio na partijsku aktivnost te je postao sekretar partijske organizacije u Muzeju.

Pošto su se nerad i nesposobnost uveliko tolerisali, posle par godina nerada Nikola Vlajić "zasluženo" je napredovao i od bibliotekara naprasno postao konzervator, jer je sindrom komunizma i dalje bio veoma prisutan a sam Vlajić se kasnije politički okretao kako su vetrovi duvali, samo potvrđujući pravilo po kojem radna mesta u državnim organima postoje ne da bi se obavljali za društvo korisni poslovi, već da bi se udomljavali nesposobni neradnici. Kao jedan od glavnih dokaza o svom "stručnom" delovanju Vlajić je pri konkursu za direktora pančevačkog Zavoda naveo upravo inventarisanje 4.000 knjiga za biblioteku!

Za njegov nerad najbolji dokaz predstavlja i njegova bibliografija u elektronskom katalogu Narodne biblioteke Srbije! Ovaj elektronski katalog popisuje sva objavljena dela, relevantna, ali i minorna, kao i njihove autore. Postaje jasno da je za punih šest decenija svoga promašenog života, nesrećni Vlajić u svojoj tridesetogodišnjoj bibliografiji objavio (slovima) dvanaest člančića, uglavnom objavljenih u lokalnom pančevačkom "Glasniku". Čitava ova bibliografija pokazuje samo to da je Vlajiću jedini zaista obiman i ozbiljan rad bio njegov diplomski rad, koji je pod drugim naslovom objavio tek 2002, dakle 25 godina nakon diplomiranja, i to samo zato jer mu je tadašnja sekretarica pančevačkog Zavoda besplatno prekucala diplomski rad. Objavljeni radovi u vezi su sa tematikom etnologije zavičaja, pri čemu su pojedine teme samo prežvakavane, što i predstavlja vrhunac poluamaterskog interesovanja Nikole Vlajića, a sve objavljeno po obimu manje je od diplomskog rada! A o Vlajićevom "konzervatorskom" delovanju na terenu najbolje svedoče četiri lokala koje je Vlajić otvorio u svojoj kući koja je pod zaštitom, kao i upropašćena graditeljska baština čitavog južnog Banata!

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane