Natrag

In memoriam

In memoriam

Podsećanje: Godina bez Nikole Simića

 

Znao je kada se ne pije šampanjac

 

  Za novinarsku profesiju je tragedija kada ostane bez retkih vitezova pisane reči. Godina bez Nikole Simića, jednog od najpoznatijih i najcenjenijih srpskih sportskih novinara i publicista, za nama je. Umro je naprasno, od srčanih komplikacija, 14. februara prošle godine, u 66. godini života. Za nas, njegove prijatelje, pristalice i poštovaoce, bio je to šok kakav čovek doživi kada se suoči sa najvećim gubitkom u životu

 

Miroslav Vislavski

 

 

Za novinarsku profesiju je tragedija kada ostane bez retkih vitezova pisane reči poput Nikole Simića. Naprosto zbog toga što je reč o zanimanju koje ima uzvišenu ulogu u društvu poput srpskog. Zanimanju koje formira javno mnjenje i gotovo presudno utiče na izgradnju društvene i pojedinačne svesti. Posebno u vremenima turbulencija, koje na ovim prostorima traju više od dve decenije i u kojima su obezvređeni svi vrednosni postulati. U vremenima koja vladari naših sudbina i života nazivaju "tranzicijom".

Neočekivani odlazak novinara prepoznatljivog stila, oštrog pera, nemilosrdnog prema sagovorniku ili temi, izuzetnog analitičara i komentatora, napravio je veliku prazninu u novinarskoj profesiji. To kažu svi oni koji su odobravali njegove stavove i sledili makar samo u svojoj duši, njegove poruke. To su rekli ili govorili i svi koji su poštovali njegov pristup novinarstvu. Među njima su i oni koji su bili Nikolina česta tema ili inspiracija.

 

Don Kihot

 

Nikola Simić je bio pravdoljubiv i pravičan čovek. Tako se ponašao i u svom poslu. U lošim vremenima koja obeležiše minule dve decenije, bilo je najteže dokazivati istinu, isterivati pravdu, zastupati poštenje, odbraniti moralni integritet i profesionalni kodeks profesije... Biti na tim pozicijama značilo je suprotstavljanje moćnicima i konfrontaciju sa pozicijom u sistemu, ili javnim ličnostima koje su služile sistemu. Zbog toga im je bio česta meta pred sudovima. Tužili su ga preko 150 puta. Najčešće zbog klevete. Ni jednom nije osuđen! Zato su ga prijatelji i kolege koji su u njemu videli svoju zvezdu vodilju nazivali Don Kihotom, a on je za sebe znao da kaže da je on fudbalski Robin Hud. Kada su hteli da ga predstave kao novinara koji ulazi u borbu sa mafijom, govorili su da je on za fudbalsku mafiju ono što je bio Eliot Nes za američku. Nesalomivi! Borac bez mane i straha!

Nevreme u kojem plovi naše društvo, velika je nepogoda za vrednosti kao što je pravda. Ona se ne poklanja. Do nje se dolazi borbom pameti i srca protiv zla koje nam donose nemoralni, beskarakterni, beskičmenjaci, propalice i prevaranti... Pravda je spora, ali dostižna - kaže narod. Zato do njenog cilja treba istrajavati u iskorenjivanju zla. Nažalost, nama i dalje vladaju sile loših momaka. A pravih boraca poput Nikole Simića sve je manje.

Već prva godina bez Nikole Simića na sportskoj medijskoj sceni Srbije, pokazala je prazninu nastalu usled njegovog naprasnog odlaska. Fudbalska pozornica je bila burna po završetku Svetskog prvenstva u Južnoj Africi. Vrh Fudbalskog saveza Srbije na čelu sa Tomislavom Karadžićem svu odgovornost za rezultatski podbačaj "orlova" na planetarnom samitu fudbalske elite prevalio je na Radomira Antića, selektora nacionalnog tima. Mada nije postavljen cilj da se kvalifikujemo u drugi krug, Tole je to naknadno uzeo kao domet koji smo morali ostvariti, pa je po svojoj volji osuo paljbu na Radomira. Najviše ga je "žuljao" ugovor koji je samovoljno zaključio sa Radomirom Antićem, koji premašuje 1.000.000 evra godišnje, a folirao se drugim razlozima. Onda mu je FIFA "podarila" argument, kažnjavajući Antića zabranom vođenja selekcije na četiri zvanične utakmice. Bez obzira na to što je dve odradio sa bilansom od četiri boda u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo, Tole je isforsirao njegovu smenu, pokrivajući svoj greh nesuvislim uslovima za srpske prilike, koji su ugrađeni u neodrživi ugovor. Posledica višemesečne afere i turbulencija su katastrofalni rezultati u dosadašnjem toku kvalifikacija! Malo ko je od novinara oštricu kritike uputio ka glavnom uzročniku afere, a to je nepobitno Tomislav Karadžić.

Novinari iz najuticajnijih medija svakim danom sve su vidljivije okretali ćurak na stranu moćnika, zanemarujući činjenicu da je Radomir Antić imao ogromnu većinu javnosti uza se, da su mu svoju podršku ispoljavali reprezentativci, da je doživljavao ovacije publike - za razliku od Toleta od koga se tražio odlazak! Sa likvidacijom Antića, zatvorena je stranica o Svetskom prvenstvu i selektoru Radomiru Antiću. A okončanje sudskog spora koji je bivši selektor pokrenuo protiv FSS-a, u kojem očekuje pravičnu presudu i nadoknadu, Tole možda neće dočekati u Savezu. Ko će tada da nosi balast (ne)odgovornosti zbog predsednikove bahatosti? O tome nema ko da govori. Zašto bi se zamerao bilo kome, pogotovo čoveku koji sa čelnicima države ispija šampanjce na zabranjenom mestu, pa nam se kao debilima ruga, pokazujući spremnost da odgovara pred sudskim organima i plati kaznu koja je na nivou njegovog dnevnog džeparca.

Pod uticajem servirane teme o "veličanstvenom delu" izgradnje nacionalne kuće fudbala, zanemarene su u potpunosti prilike u domaćem fudbalu. Još u vreme kada je doneta odluka o gradnji, koja je u svetu sporta primljena sa velikom rezervom kada se radi o učešću države, Nikola je pred nenadanim odlaskom sa životne pozornice raspolagao saznanjem da su u tom poslu "svi zadovoljni" - institucije i pojedinci iz državno-partijskih struktura! Ostao je neobjašnjiv potez predstavnika države koji su uprkos siromaštvu sporta i nedostatku finansijskih sredstava za programe nacionalnih selekcija, i kresanju budžeta iz godine u godinu, odlučili da država finansira skupocen objekat u sportu, koji je poput Crkve, odvojen od države! Na javnoj sceni, posebno u medijima, niko ne istražuje slučaj "iznenadne odluke" o gradnji nacionalne kuće fudbala. Ako je reč o "sistemu planiranja" u Srbiji, onda bi i taj "sistem" trebalo razobličiti i postaviti u pravno-analitičke i projekcione okvire razvoja. Bilo kako bilo, nacionalna kuća fudbala je pred otvaranjem. Kao manje-više svaki novitet i kvalitet, ona je dobrodošla. Niko razuman nije protiv onoga što je novi kvalitet, poboljšanje uslova i podizanje standarda građana, a u ovom slučaju fudbalera i drugih sportista. Ali u vremenima lopovluka i otimačine, i ovaj bi rezultat trebalo istraživački, analitički i kritički posmatrati! Prvenstveno da bi se eliminisale sve insinuacije ili sumnje u ispravnost i zakonitost poslova koje izgradnja kuće fudbala nosi.

Kuća fudbala bila je veliki manevar Tomislava Karadžića. U budućnosti ona ostaje njegov večiti spomenik i simbol "uspešnosti" kojoj su životne stvari daleko. Kvalitet domaćeg fudbala, odnosi u fudbalskoj organizaciji, status klubova, regularnost takmičenja, uloga menadžera, status i uslovi za licenciranje trenera, infrastruktura, kadrovska politika... sve je po strani! To se ne otvara! Ni u Savezu, ni u medijima kao kontrolnom mehanizmu sistema! Moćnici imaju tezu: sve je "regularnije" u srpskom fudbalu!? Da li je? Da li "regularnije" znači napredak ili je i "regularnije" neregularno? Da li je "regularnije" rezultat akcije i delovanja organa Fudbalskog saveza Srbije, njihove odgovornosti i svesti - ili su se rušioci regularnosti primirili i pritajili pod pretnjama i akcijama koje zastrašuju, ali ne daju konačno rešenje.

 

Sjaj i beda...

 

Jedan od najuticajnijih listova na ovom medijskom prostoru, u razgovoru sa Tomislavom Karadžićem pokazao je brigu za njegovu bezbednost, ceneći da je bio izložen učestalim pretnjama, koje su bile povod da se Tole pojavljuje sa telesnim obezbeđenjem. Odgovorio je da mu manje prete i da je rasterećen pritisaka u odnosu na pritiske prema onima koji se bave prodajom igrača ili koji rade sa menadžerima! Da li je u njegovom odgovoru i onaj koji može da navede na neka od nerasvetljenih ubistava? Konačno, kakvu poruku upućuje predsednik FSS-a kada je reč o menadžerskim poslovima u fudbalskoj Srbiji? O tome ga nije pitao ni onaj koji je sa njim pravio intervju!

Pored nerasvetljenih ubistava fudbalskih funkcionera u Srbiji, veoma je vidljivo i kako se porađa sprovođenje zakona i uspostavlja pravni sistem na primerima osumnjičenih i privođenih za kriminalne radnje u fudbalu. Za sada je samo Zvezdan Terzić sa svojim društvom Bulatovićem, Ćalasanom i Nikodinovićem u sudskom procesu. Na slučaju Svetlane Ražnatović i njene sestre Lidije Veličković lome se koplja jer je optužnica pripremljena, ali se postupak ne vodi. Kada ovaj broj Tabloida bude na prodajnim mestima Dragan Džajić, Vladimir Cvetković, Miloš Marinković i Ranko Stojić stajaće pred sudijom Dankom Lauševićem na početku procesa u kojem se terete za višemilionsku pljačku u transferima igrača Crvene zvezde...

Svemu onome što je uređivačka politika našeg lista, Nikola Simić davao je i dao ogroman doprinos. Dao je ogroman doprinos ekipi novinara Tabloida koja je istraživala prilike u našem sportu u projektu "Sjaj i beda sportske mafije". Bio je rado čitan sa interesovanjem i divljenjem od strane čestitog i poštenog sveta. Oni koji ga nisu voleli i koji su pokušali da izbegnu njegovo kritičko posmatranje pretnjama i pritiscima, nailazili su na tvrdu pesnicu. Onakvu kakvom ga je čeličio beogradski asfalt i momci od kojih se razlikovao po pameti i intelektu.

Nikola Simić nije među živima. Ostali su njegovi tekstovi i knjige kao izvorište poruka i pouka kako se pravi novinar ophodi i odnosi prema najdelikatnijim temama. Inspiracija im neće nedostajati. Da li će imati karakter i snagu da se odluče za teži i trnovitiji put?

 

 

 

 

 

 

Otvoreno i konkretno

 

Srbija još nema odgovore na pitanja - ko su ubice i poručioci ubistava nekoliko predsednika fudbalskih klubova i generalnog sekretara FSCG. Gotovo svi oni bili su strah i trepet u jugoslovenskom, odnosno srpsko-crnogorskom fudbalu. Bez obzira na tu činjenicu, bili su predmet istraživačkog, odvažnog i vrlo smelog kritičkog i optužujućeg pisanja Nikole Simića. Podsetimo se samo Željka Ražnatovića, Juse Bulića,  Radoslava Trlajića, Branislava Lainovića, Branislava Trojanovića, Gorana Mijatovića, Branka Bulatovića... Mnoge od njih danas pominju oni koji se predstavljaju kao borci za čistotu fudbala. Ali samo je Nikola Simić bio taj koji je za života govorio otvoreno o njima, optužujući ih za mnoga zla u fudbalu - fudbalu koji je doveden do toga da predstavlja najbolju ilustraciju kriminogene države i sistema.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane