Polemika

Sadističko u jeziku i nedelima dinarskih komesara kulture

 

Ubijanje boga u ljudima

 

Književnik i disident Ivan Ivanović, u diskusiji (naučni simpozijum, Leskovac, 2009. godine) pod nazivom "Lingvistički diskurs akademika Dragoslava Mihailovića", ali i u ličnim refleksijama na transformaciju dogmatskog u birokratsko, razobličava suštinu ideološkog i kulturološkog terora koji je u Srbiju duže od jednog veka dolazio iz takozvanih "dinarskih krajeva"

 

Piše: Ivan Ivanović

 

U knjizi Majstorsko pismo (Beograd, 2007) Dragoslav Mihailović je eksplicitno izložio svoje stavove o srpskom jeziku, pa ću ja ovde uzeti slobodu da ih iskoristim.

Švajcarski profesor slavistike dr Robert Hodel, profesor Univerziteta u Minhenu, tražio je od Dragoslava Mihailovića još 1992. godine da elaborira svoj književni postupak u odnosu na jezik i pisac se tom prilikom osvrnuo na lingvističko pitanje u svojoj literaturi.

U tom osvrtu Mihailović je istakao da je kao pisac stalno eksperimentisao sa jezikom i prilagođavao ga psihologiji svojih junaka jer je tehnika skaza to zahtevala od pisca. Pod skazom se može podrazumevati govor u prvom licu junaka romana.

Tako je Petrijin venac napisan dijalektom srednje Srbije, koji autor naziva kosovsko-resavskim.

"...To je narodni govor koji ne predstavlja standardan književni jezik, što znači da je sa stanovišta jezičke nauke diskvalifikovan kao na neki način nesposoban i za komunikaciju i za umetničko izražavanje."

Stvar je u tome što taj jezik nije izmišljen u književnoj laboratoriji pisca (to je bilo praktično nemoguće), nego je postojao u jezičkom životu sredine u kojoj je živela junakinja romana, seljanka Petrija. Pisac je taj jezik dobro znao, jer su "njime govorili svi meni bliski ljudi u mom detinjstvu i prvoj mladosti". To je, dakle, bio jezik piščeve babe i njenog okruženja.

Roman Čizmaši takođe je napisan istim idiomom, s tim što je vidna razlika u intelektualnom nivou dva naratora: Petrija je nepismena, a Žika Kurjak je podoficir u vojsci, pa je njegova jezička deformisanost nešto manja. Mihailović postavlja pitanje da li je time on postao "nekakav radikal jezičkog provincijalizma" i da li je taj jezik zatrpan "dijalektičkim otpadom"?

Roman Kad su cvetale tikve napisan je govorom beogradske ulice, dakle slengom. Pisac se sa tim jezikom bliže upoznao po povratku sa robije na Golom otoku, kada se 1959. godine lečio od tuberkuloze pluća u Beogradskoj bolnici, gde su ležali i neki mladići sa beogradske periferije koji su govorili tim slengom. Kasnije ga je "usavršio" od sličnih junaka u antituberkuloznom sanatarijumu u Surdulici, gradu u južnoj Srbiji, gde je ovaj sleng dobio južnjački kolorit.

Pre toga je Mihailović robijajući na Golom otoku prošao kroz "veliku jezičku životnu školu", pa mu je različitost u jeziku postala preokupacija. Ta škola je rezultirala ranim Mihailovićem kao velikim iznenađenjem u srpskoj literaturi i u odnosu na prethodnike novim piscem.

Njegovi rani radovi su napisani jezikom koji umnogome odstupa od književne norme što im je dalo izuzetnu plastičnost i kolorit. Moram da kažem da bi ti radovi da su pisani standardnim, "normalnim", književnim jezikom (kojim, razume se, Mihailović u potpunosti vlada) bili manje interesantni, pa samim tim i umetnički ubedljivi. Po mom sudu, Dragoslav Mihailović je dostigao svoj vrhunski umetnički domet upravo tim ranim radovima napisanim nestandardnim srpskim književnim jezikom.

Kasnije je Mihailović napustio dijalekatski metod i krenuo ka standardnom jeziku, ali to je, bar po mom mišljenju, dalo slabiji književni rezultat. "Kako potičem iz jednog kraja gde se u odnosu na književnojezički standard govori loše, u čitavom životu sam nastojao da standardni jezik što bolje naučim."

Desetak godina kasnije (2004) isti profesor Robert Hodel objavio je intervju sa Mihailovićem, pošto je doktorirao na njegovom delu.

Akademik Mihailović ide dalje kada tvrdi da je Vukova jezička doktrina učinila čitavo područje Srbije depresivnim i obeshrabrila ih da književno stvaraju. Izračunao je da na području čiji je jezik priznat vukovskom jezičkom reformom ima 2,8 puta više pisaca nego drugim. Posledica je ta da nevukovska područja književnost i drugu umetnost slabije primaju i kulturno se slabije razvijaju.

 

Kriptodinarci, od Karađorđevića do Miloševića

 

Nova komunistička vremena, čiji je krajnji ishod postmodernizam u književnosti, donela su još veće potcenjivanje stvaralaštva sa staroštokavskog područja Srbije. U političkom smislu, pod udar komunističke represije su došli najčešće pisci sa ovog područja (Dobrica Ćosić, Antonije Isaković, Dragoslav Mihailović, Živojin Pavlović, Milisav Savić, Vidosav Stevanović, Ivan Ivanović) i našli se na spiskovima tzv. crnog talasa. U umetničkom smislu, pobednički postmodernisti proglasili su realističku književnost za seljačku literaturu, populizam, nacionalizam.

"Deo predrasuda savremenog postmodernizma, koji voli da stvaraoce poreklom sa dijalekatskog područja prikazuje kao znojave primitivce koji đuskaju i pevaju s obnaženim pevačicama turbo folk muzike u nekoj kafani na južnoj pruzi, takođe bi mogao da proističe iz jezika. Postmodernisti i dele književnost na gradsku i seosku, pa su pisci poreklom sa staroštokavskog terena, dabome, seljaci, a oni gospoda, doduše, na majku pomalo brkati i u očevim prtenim opancima.

Ovi zaboravni nekadašnji učenici komiteta Saveza komunista i današnji vedri nastavljači ideja druga Tita, u literaturi i drugde, ovim piscima često dele packe kao nacionalistima, a i svakojake druge.

U dvema diskusijama u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti za takvo stanje akademik Mihailović najviše krivi upravo ustanovu čiji je član, koja je ustanovila više od jednog veka vladavinu dinaraca u srpskoj lingvistici i književnosti. Srbijanci su i dosad bili potcenjeni i "gurani dinarcima, koji su, gledajući samo sebe, svoje položaje nalik na busije zauzeli još za vreme Aleksandra I Karađorđevića, a zatim ih održali i unapredili za vladavine Josipa Broza i Slobodana Miloševića".

"Pripadnici našeg naroda rođeni preko Drine i Save koji danas žive u Srbiji nadgornjavaju se sa Srbijancima kao s najgorim neprijateljima. Vodeći računa jedino o foteljama u koje su uskočili - što su, priznajmo, kao prezaštićeni, često i postigli na nedoličan način - a nikako i o poslovima koje na tom mestu moraju da obavljaju, oni prosto vuku Srbiju u nazadak i propadanje. Nikako ne smemo zaboraviti da su u XX veku u najveće nesreće Srbiju naterivali, uz Hrvata Josipa Broza, kriptocrnogorci Aleksandar Karađorđević i Slobodan Milošević."

Dragoslav Mihailović smatra da je takva situacija stvorila dinarski sistem vrednosti u srpskoj književnosti, što je potkrepio konstatacijom da u Rečniku srpskog jezika, koji je još uvek u izradi, dominiraju pisci sa dinarskog područja, a da su Srbijanci tek sporadično zastupljeni. Sve to stvara sistem vrednosti u kojem dominiraju dinarci. On čak navodi da su i njegove knjige pisane nestandardnim jezikom slabije vrednovane samo zato što odudaraju od dinarskog standarda i ne svrstavaju se u reprezentativne uzorke srpske književnosti.

Meni ostaje samo da postavim pitanje - kada tako doživljava srpsku književnost pisac koji je priznat za njen vrh i koji je ušao u Akademijin zamak, šta da kažemo mi koji smo na svakom koraku represovani i kojima nije dozvoljeno da se približimo zaštitnom jarku tog zamka.

 

Jezik za zubima

 

Da li je dinarska ideja u srpskom narodu potrošena? Da li će srpski narod morati da traži drugu filozofiju?

Nema sumnje da je Dragoslav Mihailović glavni promoter skaza u srpskoj književnosti odnosno pripovedanja ne kroz ličnost pisca nego literarnog junaka. Držim da je ovaj metod pre pronašao u srpskoj nego u ruskoj književnosti (Ljeskov). Naime, dva bez sumnje najznačajnija pisca srpskog juga, Borisav Stanković i Stevan Sremac, uveli su ovaj metod u srpsku književnost. Prvi je bio starosedelac juga (Vranje), a drugi došljak (Niš), ali obojica su sjajno osetili kolorit moravskog govora i stvorili moćnu književnost mimo Vukovih jezičkih normi.

Bora Stanković je u Nečistoj krvi (jedan od najznačajnijih srpskih romana) primenio kombinovanu metodu: kada pisac priča priču služi se "književnim" jezikom, onim koji je usvojio u Beogradu, ali kada priču prepusti junacima (Sofki, efendi Miti) onda im dozvoljava da govore lokalnim jezikom Vranja odnosno "neknjiževnim" jezikom srpskog juga.

Ali u Koštani, svakako najboljoj srpskoj drami, nema pripovedača, što znači da ličnosti govore lokalnim jezikom, tj. kako kažu lingvisti, dijalektom. Dakle, Koštana nije napisana na vukovskoj varijanti srpskog jezika. Činjenica je da je za nešto više od veka Borina drama postala noseća srpska drama, što ne bi mogla da bude ni slučajno da nije bila razumljiva beogradskoj i drugoj publici srpskog područja. To opet kaže da Koštana ne može biti dijalekatska drama.

Sličnim metodom se poslužio i Stevan Sremac u niškim romanima, Zoni Zamfirovoj i Ivkovoj slavi...

Držim da ovaj diskurs dovodi u pitanje pojam dijalekatske književnosti (umetnosti). Mogao bih da dodam da je slično i sa vojvođanskom varijantom srpskog jezika. Roman Druga knjiga Seoba Miloša Crnjanskog, za koji se kaže da je najbolji srpski roman, nije napisan vukovskom varijantom srpskog jezika. Njegov jezik je građanski srpski jezik, do kojeg bi verovatno došao staroslovenski jezik da ga nije presekla Vukova seljačka jezička reforma.

Kao što je poznato, neke stvari sam napisao južnomoravskim govorom. Tu dođu tri novele, Šopska ambasada, Džika iz Džigolj i Holanđanin lutalica, kao i roman Arizani. To je jezik sela i predgrađa; od književnog jezika više odstupa gramatikom i akcentom nego rečnikom. Vodio sam računa da taj jezik bude komunikativan i razumljiv Srbima iz drugih krajeva.

Kako sam stario, sve sam ga više napuštao, jer mi je taj okvir postao tesan. Svi su izgledi da sam kao pisac bio uspešniji u prvom periodu. U svakom slučaju, jezik mi je bio sredstvo, a ne cilj; južnomoravskim jezikom sam pokušao da naslikam istoriju Južne Srbije. Najveći eksperiment sam napravio u Vojvodi od Leskovca.

Taj roman je napisan sa dva govora: starac Ceka Vlasotinčanin priča istoriju srpskih ustanaka i učešća Južnomoravaca u njima staroštokavskim govorom svoga kraja, a istoričar Milan Đ. Milićević mu replicira novoštokavskim govorom nove Srbije. Prvi govor sam poneo iz detinjstva, to je jezik moje babe, a drugi sam skinuo iz Milićevićevog remek-dela Pomenik...

Ne samo da je bilo moguće stvarati dobru prozu na nestandardnom jeziku, nego je tim jezikom ispevana i dobra poezija. Nemam dobar uvid, ali mogu da navedem tri autora koji su obogatili srpsku poeziju lokalnim jezikom: Miroslav Cera Mihailović iz Vranja, Rade Jović iz Leskovca ("Na malečku stolicu sedi, al u golemo nebo gleda!") i Vlasta Cenić iz Doljevca.

Sve u svemu, ovako sam pisao jer mi je vukovski jezički okvir bio tesan a i nije bio baš moj, pa sam namerno odstupio od njega. Danas mislim da je vukovski jezički kanon prevaziđen i da će nužno morati da se proširi govorom nedinarske Srbije, što znači da će generacije koje dolaze praviti nove norme srpskog književnog jezika. Kako će to izgledati ne znam, ali se slažem s akademikom Dragoslavom Mihailovićem da dela koja su pisana nestandardnim srpskim jezikom moraju imati isti tretman kao standardna, a ne da budu zbog toga potcenjena, što znači da njegove Tikve... i Petrijin venac imaju isto mesto u srpskoj književnosti kao, na primer, Andrićeva Prokleta avlija.

U sociološkom smislu, stvari po mene stoje još komplikovanije. Naime, ja sam u Južnoj Srbiji, koja je moj sociološki i jezički zavičaj, svih godina komunističke diktature bio kao pisac nepoželjan i od vlasti zabranjen. To znači da nije došlo do odgovarajuće recepcije moga dela u njegovoj bazi, samim tim i na celom srpskom jezičkom korpusu. Da primenim Mihailovićevu sociološku metodu kojom komunističku represiju poistovećuje sa dinarskom uzurpacijom vlasti u kolonijalnoj Srbiji.

Akademik navodi neke slučajeve progona pisaca zbog prikazivanja stvarnosti. Tu su tužbe protiv Bore Stankovića, Dragoslava Mihailovića i Vidosava Stevanovića. Zajedničko ovim tužbama je da su politički motivisane.

 

Slučaj dvostruke krvne osvete

 

Zar nije simptomatično da su moj slučaj pokrenuli Crnogorci iz Toplice, na čelu sa tada moćnim potpredsednikom Srbije zaduženom za unutrašnje odnose Radovanom Pantovićem; da su me Crnogorci tužili i da su mi sudili (i okružni javni tužilac Prokuplja odnosno njegov zamenik na sudu, i predsednik Okružnog suda u Prokuplju, i istražni sudija, i predsednik sudskog veća koje me je osudilo... bili su Crnogorci). Moj advokat Milivoje Perović (takođe Crnogorac!) proglasio je da je moj proces dvostruka krvna osveta doseljenika iz Crne Gore nad starosedeocima Srbijancima: jedno, što sam kao pisac potekao iz nedinarskog (on kaže šopskog) korpusa, a drugo, što je moj otac bio četnički komandant u tim krajevima.

Ovde u Leskovcu hoću da kažem da savremena Južna Srbija nije ni umela ni htela da odgovori na dinarski kolonijalizam nad njenim kulturnim identitetom.

Razlog tome leži, s jedne strane, u južnosrbijanskom kompleksu inferiornosti (Mihailović smatra da taj kompleks proizlazi iz nepriznavanja staroštokavskog za književni jezik), s druge, u komunističkom centralizmu, svojstvenom autoritarnim i totalitarnim sistemima. Dakle, vrednost je samo ono što prihvati centar!

Ovo shvatanje je degradiralo stvaraoce sa juga Srbije; umesto da razvijaju sopstvenu misao i oforme institucije koje bi je na najbolji način prezentovale široj Srbiji, krenuli su u Beograd radi overe svog mesta u državnoj hijerarhiji, jer tek sa državnim pečatom mogli su u zavičaju da predstavljaju veličinu i približe se vlasti.

U toj provincijalnoj borbi za književnu vlast najgore su prošli pisci sa juga Srbije, jer komunistički partijski i državni kadar nije imao volju da promoviše svoje zemljake za pisce. Uostalom, u komunističkoj raspodeli moći Južnoj Srbiji su pripale tajne službe (samo Toplica je dala 25 načelnika Udbe!) čiji je zadatak bio da proizvode i otkrivaju neprijatelje; gde bi na drugom mestu ako ne u svom ataru.

Kako je kulturtregera ipak moralo da bude, kulturnu vlast u Južnoj Srbiji dobili su partijski kadrovici promovisani u pisce. Glavni njihov posao bio je da progone liberalne stvaraoce u svojoj sredini kako bi se dodvorili svom udbaškom centru koji ih je doveo na vlast.

Tako je svih tih godina u Leskovcu bio na udaru nezavisni stvaralac Nikolaj Timčenko, a u Toplici pisac ovih redova. Razume se da je dinarska konkurencija to dočekala sa podrškom, jer joj se otvorio prazan prostor juga Srbije. Jug nije hteo svoje pisce, prigrlio je tuđe.

Kao ilustraciju ove tvrdnje, u dobroj meri inspirisane Mihailovićem, navešću dva primera: književnu nagradu Bora Stanković u Vranju i nevolje s postavljanjem Arizana na pozornicama Južne Srbije.

Književnu nagradu Bora Stanković dodeljuje Vranje i ona je značajna po tome što nosi ime velikog, najvećeg, pisca Južne Srbije.

Ovu nagradu je izmislio, osmislio i instrumentalizovao lokalni pesnik Miroslav Cera Mihailović, za koga sam rekao da je na vranjanskom dijalektu uspeo da stvori pravu poeziju. Proistekao iz komunizma, ovaj vranjanski kulturtreger postavio je sebi cilj da ga prizna Beograd za književnog lidera Južne Srbije.

Pošto je od komunističko-socijalističkih vlasti dobio sinekuru da bude doživotni sekretar Književne zajednice Bora Stanković, i moć da kontroliše nagradu, zdušno je radio da Boru upotrebi za ostvarenje svog cilja.

Tako su, uz pomoć beogradskog žirija (koji se gotovo nije ni menjao), kao nosioci Bore Stankovića prodefilovali gotovo svi etablirani u komunizmu metropolski pisci, nijedan iz Južne Srbije. (Koliko mi je poznato, Boru je od pisaca južnosrbijanskog porekla dobio samo Piroćanac Slobodan Džunić, ali kada je bio mrtav!) Time je Cera Mihailović postigao svoj cilj da bude jedini etablirani pisac Vranja.

Trud mu se isplatio, za odanost centru nagrađen je Zmajevom nagradom, i to za pesme koje nisu napisane vukovskim jezikom.

 

Plaćaju da ne postojim

 

Priča oko mojih Arizana, takođe, odražava mentalitet srpskog juga (izraz je pesnika Daneta Stojiljkovića iz Prokuplja). Arizani su osvojili čitalačku publiku, ali nisu mogli da prodru u institucije Južne Srbije. Kada ih je BIGZ nagradio svojom nagradom, pesnik iz Niša topličkog porekla Blagoje Glozić je u niškim Narodnim novinama napisao da je reč o "prevaziđenom i bajatom romanu".

Koliko mi je poznato, za niško Narodno pozorište pravljene su tri adaptacije: prvu je napravio reditelj tog pozorišta Rajko Radojković, drugu reditelj iz Beograda Radoslav Zlatan Dorić (koji je pre toga postavio na scenu studentskog pozorišta DES adaptaciju Crvenog kralja), treću niško-beogradski glumac Žika Milenković. Sve tri su odbijene: prve dve su odbile komunističke vlasti (upravnik pozorišta je bio pesnik Dimitrije Milenković), treću demokratska vlast koju je zastupao leskovačko-niški pisac Saša Hadži Tančić. Priča oko trećeg pokušaja Arizana da dođu na scenu niškog Narodnog pozorišta je gotovo neverovatna. Kada su pozorište, u partokratskoj vrtešci kadrova, dobile demokrate, upravnica pozorišta, muzičarka Marija Mitić-Blagojević, načinila je sa mnom ugovor o izvođenju.

Ali bili su neki izbori, pa je po toj istoj vrtešci za upravnika pozorišta došao iz Leskovca Saša Hadži Tančić (stari komunistički i socijalistički kadar, direktor Gradine, možda muzičke škole, leskovačke Narodne biblioteke izvesno), ovoga puta kao kadar G17 plus.

I prvo što je uradio bilo je da skine Arizane s pripremnog repertoara! Čak mi je isplatio ugovor svoje prethodnice, samo da se Arizani ne igraju u Nišu! Verovatno je računao da bi mu Arizani pomračili slavu jedinog dobitnika Andrićeve nagrade s juga Srbije, u vreme kada je Srbijom vladao Slobodan Milošević, a Nišom Mile Ilić, kome je Saša sedeo uz koleno.

I leskovačko Narodno pozorište je pravilo planove za postavljanje Arizana. Koliko mi je poznato, dramatizaciju je načinio reditelj iz Beograda Dušan Mihailović (ili bar sinopsis), ali je posao pokvario tadašnji direktor pozorišta bez blagajne Tomislav Cvetković. (Dušan Mihailović je bio idejni tvorac tog leskovačkog eksperimenta.) Isti direktor je odbio i Mihailovićevu adaptaciju Vojvode od Leskovca.

Novu dramatizaciju je načinio leskovački književnik Dragan Radović, to sam video. Iako je Radović bio direktor pozorišta, do izvođenja Arizana u Leskovcu nije došlo.

Arizani su se isto proveli i u Zaječaru, za pozorište Zoran Radmilović ja sam dramatizovao tekst.

Prokupačko Amatersko pozorište je tek prošle godine postavilo na scenu Arizane kao ilustrovanu monodramu.

Slično se može reći i za druge institucije kulture u Južnoj Srbiji. Jedna od ključnih institucija koja bi mogla da afirmiše regionalno stvaralaštvo je svakako Niški univerzitet. Ne znam da je niški Filozofski fakultet bilo šta učinio na tom planu.

Mogu da navedem dva slučaja moje diskriminacije na tom fakultetu. Kada je magistar Mile Penkov prijavio na Fakultetu doktorat sa temom Južna Srbija u delu Ivana Ivanovića, profesorka Danica Andrejević ga je odbila s obrazloženjem da Stvarnosna proza (s malim izuzetkom Dragoslava Mihailovića) nije dala nikakav doprinos srpskoj književnosti! Isto sam prošao i kod dekana niškog Filozofskog fakulteta (ne znam mu ime, znam da je socijalista), koji je zabranio da se na Fakultetu promoviše moj roman o Topličkom ustanku Narodna buna - Četnici, jer ono četnici može nezgodno da zvuči. Šta da kažem do - sačuvaj nas bože takvih profesora!

Sve to pokazuje do koje mere u Južnoj Srbiji ne postoji recepcija za dela sa tog područja. Kako onda ova regija može da računa na širu kulturnu afirmaciju kada u praksi sama sebe potire i negira?

 

 

 

 

 

Dinarska politika i posledice

 

Poznato je u srpskoj antropologiji da su takozvani dinarci, pripadnici, po vodećem antropologu Jovanu Cvijiću, dinarske rase, koja zahvata otprilike središnji pojas bivše Jugoslavije, naročito Hercegovinu i Crnu Goru, s jedne strane rečiti, inteligentni i društveno agilni, ali, s druge, i izraziti narcisi, sujetni, nametljivi, vlastoljupci, spremni da sve oko sebe zatru, samo da bi sebi stvorili veći prostor.

Jedan čovek takvog kova, Vuk Karadžić, napravio je u XIX veku nauku o srpskom jeziku, koja je uz izvesna nećkanja i intelektualne borbe na kraju bila usvojena. Time je, bez ikakve sumnje, zadužio srpsku kulturu izuzetno krupnim doprinosom.

Ali, koliko je ta nauka, ta jezička doktrina, mnogo doprinela onima čiji je lokalni jezik ušao u nju, čiji je lokalni jezik uzet za osnovicu književnog jezika, a to je upravo onaj dinarski pojas, toliko je mnogo odnela onima koji su njome pogođeni, čiji lokalni jezik nije njome obuhvaćen. A stanovništvo čiji lokalni jezik Vukovom doktrinom nije obuhvaćen iznosi u Srbiji - 56 odsto.

 

 

 

 

Crnogorci u posmatračkoj misiji

 

U Titovoj komunističkoj Jugoslaviji Srbija je dobila kolonijalni status u odnosu na druge republike i stavljena je pod neku vrstu protektorata Crne Gore, tačnije Crnogoraca koji su zavladali Srbijom. Od svih područja Srbije najviše je depresiran jug Srbije kako politički, ekonomski, tako i umetnički i lingvistički. Nepriznavanje južnosrbijanskog govora za književni jezik izazvalo je književnu depresiju tog područja, pa je ono nehotice došlo do zaključka da mu književno stvaranje ne pripada, niti mu je potrebno. Veliki pisac Bora Stanković je tu bio samo izuzetak koji potvrđuje pravilo, a iz njegove "izdajničke" biografije vidimo kroz kakvu je političku torturu prošao po završetku Prvog svetskog rata.