Do koske

Ko će doneti odluku da ovo proleće ne bude po običaju zlo

 

Ima li prevrata i ovoga marta

 

    Za jedan vek ljudskog života u Srbiji tok istorije je mnogo puta prekrajan. U martu ove godine posetom ruskog premijera Putina crta ispod mračnog nasleđa mogla bi konačno da se podvuče

 

Nikola Vlahović

 

U novijoj istoriji Srba mart je često donosio dramatične zaokrete u političkom, vojnom, ekonomskom i svakom drugom smislu. Polovinom prošlog veka, na dan 27. marta 1941, Beograd i Srbija su jedini u fašizmom zamračenoj Evropi podigli javne demonstracije protiv Hitlerovog režima. Da li je to bilo pametno ili nije, koliko je koštalo i kakve su tragične posledice bile druga je priča. Tek desilo se! Izletele su tada na ulicu samoubilačke parole: Bolje rat nego pakt, Bolje grob nego rob.

Taj mart promenio je sudbinu miliona Srba i bivših Jugoslovena, kao i celokupan tok istorije za čitav jedan vek. Došao je rat, i to ne bilo kakav nego građanski pod okupacijom. Pobeda komunista donela je jednu novu državu, etiku, pravila i potpuno novog čoveka. 

Nepunih pedeset godina kasnije, 9. marta 1991. godine, ljulja se zgrada velike i snažne Jugoslavije. Prvi tenkovi ondašnje JNA izašli su na ulice Beograda da uguše masovne demonstracije protiv dolazećeg režima Slobodana Miloševića i protiv već smišljenih i skiciranih ratova koji će se tek desiti. Bio je to poslednji pokušaj da se sačuvaju tekovine poluvekovog mira koji je bez obzira na ideologiju, jednu partiju i jednog čoveka ipak trajao na radost dvadesetak miliona ljudi ondašnje države.

Taj 9. mart 1991. godine mogao je drugačije da promeni istoriju nego što se inače desilo. Slobodan Milošević je samo dodatno učvrstio svoju vlast, tadašnja, tek rođena opozicija počela je s unutrašnjim obračunima koji su se nastavili i posle dolaska na vlast.

A ta nova vlast, predvođena pokojnim Zoranom Đinđićem, skončala je istog dana, 12. marta 2003. godine, kada je i ubijen ovaj neprikosnoveni vođa natrule, neodržive i kratkotrajne političke koalicije pod nayivom DOS. Posle tog marta više nije bilo moguće sprovesti demokratske promene (a, realno govoreći, i pre toga je naopako počelo). Njegovi nastavljači, kao da su jedva i dočekali njegov preuranjeni odlazak pa se sve pretvorilo u jednu lukrativnu organizaciju čiji je cilj bio pljačka.

Kada je u martu ubijen Zoran Đinđić ponovo je promenjen tok istorije. Pred Srbijom su se isprečile godine patnje i gladi, godine beznađa i surove otimačine preostalih državnih resursa.

Došao je i mart 2011. godine, i nije zahvalno govoriti o veleobrtima koji će se, sasvim sigurno, dešavati. Izvesno je da ništa više neće biti kao što je bilo. Srbija i njena današnja vlast su opet, usred marta, na istorijskoj prekretnici. Ili će prihvatiti pruženu ruku ekonomske i svake druge saradnje sa velesilom kakva je današnja Rusija, ili će ostati mala, ucenjena, ponižena i vazalna tvorevina nastala na ruševinama Kumanovskog sporazuma, i na svim prethodnim gubitničkim ratovima, a posebno na groblju sramne tranzicije, obavljene upravo prema zamisli takozvanih zapadnih demokratija.

Niko trezven neće osporiti Srbiji da je bila zemlja saveznica Amerike, Engleske i Francuske u dva svetska rata, ali je evidentno da taj podatak bivše saveznike više ne zanima. Svet se promenio.

Težište snažnih ekonomija, političkih uticaja, vojne snage, tehnoloških dostignuća i svega što čini novu energiju novih imperija pomereno je u pravcu Rusije, Kine, Indije, Brazila i drugih zemalja koje su imale dovoljno veličine i snage da ne prihvate poluvekovnu imperijalnu i grabežljivu politiku SAD.

 U martu ove godine u Srbiji može da se desi da prevrat bude pozitivan i da tok istorije krene u pravcu nekog smisla. Dolazak ruskog premijera Vladimira Putina i činjenica da će biti ponuđen čitav spisak bilaterarnih sporazuma od kojih će Srbiji samo nekoliko njih doneti izlazak iz teške ekonomske krize, mogao bi ponovo da promeni tok istorije, i to u pravcu koji bi bio povoljan za generacije koje dolaze.

Pred trulom srpskom vrhuškom u ovom času stoji jednostavna odluka. Ili ćemo onako kako možemo i moramo, ili će biti što biti ne može. Pred kompromitovanom političkom elitom Srbije, ako se to uopšte može nazvati elitom, nalazi se i prilika veka, da jednom za sva vremena ova mala, i skoro obogaljena država, koja je živela na moralnim lovorikama iz I svetskog rata, ustane i ispravi kičmu kao dostojanstveni činilac regionalne i evropske političke scene. Sa Rusijom kao saveznikom, koja to nesumnjivo i jeste, niko više neće moći ovom narodu da nudi korenje, a još manje šargarepu, u zamenu za štap.

Ukoliko u martu ove godine bude razuma, započeće epoha u kojoj se mart više neće dočekivati sa strahom od prevrata i atentata. Toga je ovde i previše bilo.