Zemlja

Obradivo zemljište: špekulisanje ovim društvenim i državnim resursom ima značenje grubog poigravanja državnom teritorijom

 

 

Đubre je jedno, đubrad drugo, đubrivo tek treće

 

Zemljište, pre svega ono obradivo, jedan je od najznačajnijih resursa svake države pa se njegovom statusu, tretmanu a pogotovo trgovini njime svuda u svetu poklanja posebna pažnja. Izuzetak je, kao i obično, Srbija u kojoj bi vlast da rasproda sve što je od nekretnina još ostalo u njenom posedu, kako bi oni izabrani mogli na miru da provode penzionerske dane na dalekim ostrvima, koja još ne izručuju po međunarodnim poternicama!

 

Milan Malenović

 

Jednu državu, kao što je poznato, između ostalog čini i zemljište, teritorija na kojoj se ta država nalazi. Republika Srbija, bez otetog Kosova, ima površinu od 77.474 kvadratna kilometra. Od toga ima 4.218.000 hektara obradive površine, što će reći nešto preko pola hektara po glavi stanovnika, čime je iznad proseka koji važi u Evropskoj uniji.

Ako se uzme da je uobičajena cena za hektar obradivog zemljišta u Srbiji 3.000 evra, onda sve naše oranice zajedno vrede 12,654 milijardi evra. Deset posto zemljišta je još u državnom posedu, što znači da je samo u obradivom zemljištu kojim upravlja republička vlada skriven kapital u vrednosti potcenjenog Telekoma. Uz to, treba uzeti u obzir da 3.000 evra predstavlja donju granicu po kojoj se trguje srpskim oranicama.

U stvari, kako naša država domaćinski posluje, ta donja granica za cenu po hektaru je veoma rastegljiv pojam, bar kada je u pitanju prodaja oranica u državnom vlasništvu. U velikoj većini slučajeva privatizacije poljoprivrednih kombinata država nije uspela da naplati ni 300 evra po hektaru obradivog zemljišta. Interesi tajkuna bliskih vlastima bili su joj uvek preči.

 

Šta to beše lanjski sneg

 

Tako je, na primer, izvesna Roksanda Kostić, koju upućeni dovode u veoma blisku rodbinsku vezu sa Miodragom Koletom Kostićem, od države kupila poljoprivredno dobro Vojvodina u Bečeju i za 6.000 hektara zemljišta platila tri miliona evra, odnosno tek 500 evra po hektaru, ne računajući da su u tu cenu ušli i mehanizacija, zgrade, stoka i sve ostalo što je išlo pride.

Kao što se vidi, država se svojski potrudila da za sitne pare raskrčmi svoju imovinu. Kad poljoprivredno zemljište kupi neko preduzeće ili privatno lice koje se bavi proizvodnjom, to i nije tolika tragedija kao kada obradivo zemljište, jedan prvorazredan državni resurs, dopadne šaka običnom špekulantu.

Drugi najveći poljoprivredni kombinat u Srbiji, PIK Bečej, prodat je 2007. godine na tenderu konzorcijumu koji su činili fond Forum absolut ritern i Irva investicije opskurnog biznismena Đorđa Nicovića. Uz sve ostalo, kupci su za 13 miliona evra dobili i preko 14 hiljada hektara obradive zemlje, ali se u međuvremenu negde "zaturilo" preko 2.000 hektara, pa Bečej danas raspolaže sa manje od 12.000 hektara.

Ako su Nicović i kompanija uspeli da pomenutih 2.000 hektara prodaju po realnoj ceni od najmanje 3.000 evra po hektaru, to znači da su samo na ovaj način izvukli bezmalo polovinu novca svojevremeno datu za kupovinu ovog giganta. Svaki dalji komentar je izlišan.

Daleko je bolniji slučaj industrijsko-poljoprivrednog preduzeća Grmeč iz Krajišnika kod Zrenjanina, koga je budzašto u postupku privatizacije kupio Dragan Vulin, vlasnik Vulin komerca iz Rume. Novi gazda je odmah likvidirao poljoprivrednu proizvodnju, rasprodao sve što je mogao, silno se zadužio na ime Grmeča i krajem prošle godine krenuo u prodaju onoga što je ostalo: 1.450 hektara najkvalitetnijih oranica.

Tek je uporni štrajk radnika, njih 122 koliko je preostalo od nekadašnjih preko 200, uspeo da probudi učmale institucije ove države, pa je Privredni sud u Zrenjaninu uvođenjem predstečajnog postupka u zadnjem momentu sprečio ovu rasprodaju.

Ako se prisetimo i slučaja Mileta Jerkovića, koji je u jednom trenutku u svom posedu imao preko 16.000 hektara najplodnije vojvođanske zemlje, kao i kriminalnog investicionog fonda Ašmor sa Devičanskih Ostrva, koji je kupovinom Karneksa dobio i 7.000 hektara oranica, pa i još nekih drugih lovaca u mutnom, postaje jasno da srpsku zemlju najčešće kupuju špekulanti koje poljoprivredna proizvodnja interesuje koliko i lanjski sneg. Zašto je došlo do ovoga?

 

Naši zadovoljni i malim

 

Zemljište je oduvek bilo zahvalna investicija. Promene u ceni nisu nagle, skokovite, već spore i predvidive. Onaj ko ulaže u obradivo zemljište može sa relativnom sigurnošću da predvidi promene vrednosti svoje investicije. Sa te strane, ulaganje u domaće poljoprivredno zemljište bio bi signal da investitori imaju poverenja u stabilnost ove države.

Tako bi bilo da nije onog ali i jedne male sitnice, a to je baš cena po kojoj je zemlja kupovana, kao što je navedeno na početku.

Iza celog ovog galimatijasa krije se u stvari najbezočnija pljačka najvrednijih resursa ove države.

Milan Prostran je sekretar Udruženja za poljoprivredu, prehrambenu i duvansku industriju i vodoprivredu u okviru Privredne komore Srbije. Po njegovom mišljenju, Srbija nije najbolje vodila pregovare o pretpristupnim uslovima sa Evropskom unijom, jer se obavezala da će strancima dozvoliti kupovinu obradivog zemljišta već četiri godine po stupanja na snagu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, što će reći najkasnije 2015. godine.

Hrvatska je, sa svoje strane, zatražila da joj se dozvoli primena modela Poljske, po kome su stranci mogli da postanu vlasnici obradive zemlje tek dvanaest godina po stupanju na snagu SSP-a.

Da bi mogli da nadgledaju i bolje usmeravaju trgovinu zemljištem, naše zapadne komšije su osnovale u njihovoj javnosti dosta osporavanu vladinu agenciju preko koje jedino može da ide prodaja poljoprivrednog zemljišta. U Srbiji ovakve agencije za sada, hvala Bogu, nema, jer bi se po našem starom običaju ona brzo pretvorila u organ partijskog podmirivanja i raskusuravanja, ali zato nema ni pokušaja da se zaštitimo od navale svetskih špekulanata.

Hektar kvalitetne obradive zemlje na zapadu je i više nego desetostruko skuplji nego kod nas. U Srbiji je nekakva prosečna cena po hektaru između tri do pet hiljada evra, kada se kupuje od privatnika, dok je cena hektara u Italiji 50.000 evra, u Danskoj 60.000, a u Holandiji čak 75.000 evra.

Uz to se na zapadu dešava jedan fenomen: zemlja se ne obrađuje. Još su prvobitne zajednice farmera znale da posle izvesnog vremena jedna parcela prestaje da daje prinose i da je potrebno nekoliko godina poštedeti je dalje obrade. Zemlji treba odmor.

Da bi se obnovio kvalitet obradive zemlje u EU su došli na ideju da zemljoradnicima isplaćuju premije i u godinama kada se njihova zemlja "odmara". Pošto trenutno ionako postoji ogroman višak hrane u EU, njihovi veleposednici su na svojim njivama posejali travu i trenutno milioni hektara najboljih oranica ne donose nikakve prinose.

U isto vreme, novac koji dobiju na osnovu premija za "mirovanje" ti isti veleposednici bi da ulože u nekoj drugoj državi, onoj koja nije toliko razumna da svoje oranice povremeno isključuje iz procesa proizvodnje. Jedna od takvih nerazumnih zemalja je i Srbija, u kojoj je zemljište, uz sve navedeno, još i - budzašto.

 

Krov se kupuje zbog temelja

 

Srbiji susedna Mađarska je prilikom pregovora o ulasku u EU isposlovala pravo da zadrži zabranu prodaje poljoprivrednog zemljišta strancima punih sedam godina, što je skoro dvostruko više od onoga što je udeljeno Srbiji. Tamo je hektar već dosegao cenu od najmanje 5.000 evra sa tendencijom daljeg rasta, i vlada u Budimpešti se trudi da grejs period produži na deset godina.

Ideja onih pametnijih od srpske vlasti jeste da cena zemljišta raste od momenta ulaska u Evropsku uniju, a ne od početka primene SSP-a, kako se zahvaljujući briselskim jastrebovima računa vreme poštede. Ako bismo sada prodavali našu zemlju, za hektar bismo dobili 3.000 evra, možda čak i manje. Ako sačekamo da bar jedno tri godine budemo u EU, za isti taj hektar ćemo da dobijemo bar duplo više.

Problem je u tome, što sadašnji vlastodršci tada teško da će biti na slobodi, a kamo li na vlasti, pa im se žuri da preostale resurse kojima ova zemlja raspolaže rasprodaju što je moguće pre.

Istovremeno su i tajkuni, posebno oni koji se ne bave poljoprivredom već čistim špekulacijama, zainteresovani da je što je pre moguće zemlju koju su plaćali 300 evra po hektaru prodaju strancima za bar tih bednih 3.000 evra i tako naprave zaradu od hiljadu posto. Kada neko u svom posedu ima 10.000 hektara, a takvih spahiluka ima veliki broj, i svestan je da koliko sutra to svoje imanje može strancima da proda za trideset miliona evra, samo ako vlada donese odgovarajući zakon, on je bez pogovora spreman da izdvoji i neko milionče za podmazivanje tamo gde škripi.

Računica je, što se toga tiče, više nego jednostavna i jasna.

Kupac domaće parcele, kao što smo videli, nema nikakvih obaveza u pogledu proizvodnje ili održavanja poseda. U Srbiji je na delu neoliberalizam koji vlasniku ostavlja božanska prava da sa svojim imanjem raspolaže kako mu se prohte.

Uz poljoprivredno zemljište dolazi i ono industrijsko, koje je svojevremeno prodavano zajedno sa proizvodnim halama. Kupovinom nekadašnjih kombinata po smešnim cenama, mnogi su đuture dobijali i stotine, pa i hiljade, hektara najatraktivnijeg zemljišta, koje im i jeste bilo primarni cilj.

Zakonska regulativa koja je trebalo da kontroliše i usmerava nove vlasnike privatizovane imovine, od samog početka je imala previše rupa. Konačno, uočivši da su privatizacioni kupci najviše zainteresovani za zemljište na kome se nalazi preduzeće koje kupuju, vlast je donela osporavani Zakon o konverziji, koji povlađuje interesima tajkuna uz istovremeno uvođenje državnog reketa.

Država koja je pred bankrotom zahvaljujući svojim ranijim postupcima koji su ličili na ponašanje pijanog milijardera, teško da je i imala neki drugi izbor. Tajkuni bi na industrijskom ili poljoprivrednom zemljištu koje su kupili da zidaju nešto što im treba, a vladi je preko potreban nov izvor za presahli budžet. Tako se ministar Oliver Dulić dosetio da izmisli uvećani namet za konverziju zemljišta u građevinsko i tako pokuša da učini i da tajkuni budu na broju, a i da budžet bude sit.

Računica mu nije prošla iz samo jednog razloga: tajkuni su se ovde već navikli da sve dobijaju džabe. I umesto da krene izgradnja, sada sve stoji i čeka se neko drugo vreme bez bremena nameta na konverziju. Ovce su se razbežale, a vuk je i dalje gladan.

Kao privremeno rešenje, dok se ne pokrene skoro izumrli građevinarski sektor, vlada je smislila trgovinu na veliko obradivim zemljištem za koje se ne plaća porez za konverziju. Osim toga, iz različitih domaćih i fondova EU čak mogu da se dobiju i lepe subvencije, pa bi tajkunima moglo da bude i isplativo da uđu u posao sa državom.

 

Vlast vara i svoje

 

Hvala Bogu pa je bar u ovom segmentu EU na strani naroda u Srbiji, jer njihova pravila nalažu najmanje četvorogodišnji moratorijum na prodaju obradivog zemljišta strancima, inače bi naša vlada već u trenutku potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju krenula u rasprodaju obradivih površina. Ovako će morati da sačeka bar do 2015. godine.

Ovo, istina, samo usporava rasprodaju ono malo zemlje koje je još ostalo u rukama države, ali je ne sprečava. Onaj ko ima dovoljno para zainteresovan je danas da kupi zemlju koju će već za neku godinu moći da proda po višestruko uvećanoj ceni. Jedini gubitnik u celoj transakciji je državni budžet, jer se u ovom trenutku dobija daleko niža cena za zemljište u odnosu na onu kada budemo ušli u EU, ili bar kada i strancima bude dozvoljena kupovina srpskih teritorija.

Ako je neko ikada pomislio da može da bude toliko blizak vlastima da one neće da ga prevare, taj je debelo nadrljao. Najskuplje obradivo zemljište koje je kao takvo privatizovano bilo je ono duž trase kojom tek treba da prođe krak autoputa Beograd - Novi Sad.

Bez obzira što se na prvi pogled može učiniti da su tajkuni tu opet ućarili, ipak mora da se primeti da su hektar na tom potezu plaćali i preko hiljadu evra (umesto uobičajenih 300 do 500 evra), baš zbog toga jer su ih privatizacioni prodavci ubeđivali kako je to odličan posao, jer po izgradnji autoputa zemljište može da bude prenamenjeno u industrijsku zonu.

Pošto se tako slilo nekoliko miliona evra više u državnu kasu, nego što bi to bio slučaj da niko nije pominjao buduću saobraćajnicu, ministar Dulić je doneo zakon o dodatnom oporezivanju konverzije i svi kupci su shvatili da na vrhu ovdašnje kriminalne piramide stoji - vlast.

Sve bi ostalo samo kao obična porodična svađa da među prevarenima nisu bile i neke kineske firme, koje su zemljište kupile od posrednika i to ne da bi njime špekulisale, već da bi tu napravile kargo-prostor za svoje sve brojnije prodavnice po Srbiji. U međuvremenu je izbio skandal i na međunarodnom nivou, jer se ispostavilo da smo mi država koja rado donosi zakone sa retroaktivnim važenjem.

 

Otima ko i kako stigne

 

Iako stranci još uvek ne mogu na svoje ime da kupuju zemljište, oni mogu da kupuju domaća preduzeća koja su vlasnici oranica. Tako se u red najvećih latifundista Srbije već upisao hrvatski magnat Ivica Todorić, vlasnik, između ostalog, i lanca prodavnica Idea.

Preko različitih preduzeća u svom vlasništvu, kao i preko investicionih fondova koje direktno ili indirektno kontroliše, Ivica je u postupku privatizacije za sebe u Srbiji već obezbedio Industriju smrznute hrane Frikom, zrenjaninski Dijamant, PIK Sombor i još ponešto, pa je uz ove poznate gigante napabirčio i preko 15.000 hektara obradive zemlje. Istini za volju, upućeni tvrde da se njegov spahiluk prostire na više od 20.000 hektara kada se dodaju i ona preduzeća koja Todorić kontroliše iz senke.

U ovom trenutku, dakle, samo zemljište koje u Srbiji ima ovaj hrvatski tajkun vredi 60 miliona evra, a ako se sačeka da postanemo punopravni član EU ono će vredeti i dvostruko više. Za sve to isti Todorić nije platio ni deset miliona evra.

Obradivo zemljište je svuda u svetu društveni resurs od prvorazrednog značaja, zbog čega su i same države zainteresovane kako će njime da se upravlja, bez obzira što je u rukama privatnika.

Već je rečeno da je Hrvatska osnovala agenciju za posredovanje pri prodaji zemljišta, i jedini način da se novi vlasnik upiše u tamošnje zemljišne knjige jeste da ima potvrdu ove agencije.

Stav vlade u Zagrebu je da se na ovaj način štiti cena domaćeg zemljišta, jer agencija kao centralni organ ima podatke o svim parcelama koje se nude na prodaju, i može na najbolji način da ih kombinuje kako bi se na tržištu postigla najpovoljnija cena.

U Danskoj, zemlji koja živi od poljoprivrede, otišli su i korak dalje. Tamo je prodaja obradive zemlje ograničena samo na Dance i državljane petnaest starih članica Evropske unije. Državljanin Srbije u Danskoj, u najboljem slučaju, može da kupi vrt pored kuće.

Zemljišni maksimum za fizičko lice limitiran je na 383 hektara, a svaki kupac mora u roku od šest meseci da se prijavi da živi na tom zemljištu i da mu je to stalno mesto boravka, koje kao takvo ostaje najmanje još osam godina. Osoba koja poželi da poseduje više od 30 hektara obradivog zemljišta, ili više od četiri farme nebitno koje veličine, mora da ima i diplomu nekog danskog ili od danskog ministarstva priznatog poljoprivrednog fakulteta.

U ovoj nordijskoj državi, članici Evropske unije, sve dozvole za trgovinu obradivim zemljištem izdaje vlada u Kopenhagenu.

I na najrazvijenijem zapadu, koji se kune u slobodu tržišta, postoje ograničenja ko će i kako da kupi zemljište. Jedino se mi u Srbiji prema tlu odnosimo kao američki Indijanci, smatrajući da zemlja pripada svima. Pa neka nam je, onda, otima ko i kako stigne.

 

 

 

 

 

 

Kome treba registracija

 

U Srbiji u ovom trenutku ima 871.000 registrovanih farmera, odnosno poljoprivrednih domaćinstava. Bilo bi ih i više da država nije izmislila da registrovani moraju da plaćaju porez i doprinose koji često prevazilaze subvencije koje zemljoradnici i stočari dobijaju od države, pa im se više isplati da ostanu neregistrovani.

U vlasništvu ovih farmera, kao i velikih latifundista, nalazi se preko 3,5 miliona hektara obradivog zemljišta. Najveći procenat, odnosno šezdeset odsto vlasnika zemlje, ima posede do tri hektara veličine, dok samo njih pola procenta ima posede preko dvadeset hektara.

 

 

 

 

 

Kad se sve svede na špekulaciju

 

Bez obzira na Zakon o konverziji, ili čak uprkos njemu, mnoge parcele privatizovane kao zemljište jedne namene i dalje mogu da se prenamenjuju. Srpski tajkuni ne bi bili ono što jesu kada ne bi i tu našli rupu u zakonu.

Jedan od njihovih trikova je odlazak preduzeća u stečaj. Kroz stečajni postupak se, zatim, pokušava sa prodajom nekretnina po najpovoljnijoj mogućoj ceni kako bi se namirili svi poverioci, pa Ministarstvo prostornog planiranja, htelo ili ne, izdaje dozvole za prenamenu zemljišta.

Poverioci su, najčešće, kompanije povezane sa vlasnikom bankrotiranog preduzeća, pa se novac tako njemu sliva u džepove.

Postoji i drugi model, koji se graniči sa krivičnim delom prevare, a za kojim je, među ostalima, posegla i subotička Fidelinka.

Ovo preuzeće je svojevremeno kupio Mineco, kompanija na lošem glasu, čija je primarna delatnost bilo rudarstvo. Od samog početka se znalo da vlasnik Mineca Dimitrije Miki Aksentijević nema nameru da nastavlja osnovnu delatnost ovog kombinata sa hiljadama hektara najbolje vojvođanske zemlje.

Novi vlasnik je u međuvremenu podizao kredite gde je stigao, a kao zalog je polagao pokretnu i nepokretnu imovinu Fidelinke, pri čemu je obradiva zemlja procenjvana po tržišnoj, a ne po vrednosti za koju je kupljena.

Kada je većinski vlasnik prestao sa otplatom dugova, poverioci su zatražili prinudnu naplatu na osnovu založnih ugovora koje su imali. Tada su sa žaljenjem utvrdili da je sve bio običan balon od sapunice. Ne samo što je, primera radi, nestalo nekoliko hiljada tona pšenice koje je Fidelinka kao zalog kredita držala u silosima, već su nestali i sami silosi!

Na precenjenoj vrednosti zemljišta ostala je da sedi AIK banka kao najveći poverilac, koja će sada pokušati da izmozga način kako da ovo obradivo zemljište prenameni u građevinsko i tako izvuče bar deo novca koji je poverila Aksentijeviću. U međuvremenu je stečajni upravnik najavio i obustavu proizvodnje u Fidelinka pekari, pa će tako Subotičani ostati bez 45.000 vekni hleba dnevno, koliko im je isporučivalo ovo preduzeće.

 

 

 

 

 

I neke države su manje

 

Da površine pod obradivim zemljištem koje poseduju novopečeni latifundisti, pogotovo oni strani, nisu beznačajne, govore i ukupne površine nekih od evropskih država

(Andora        46800 ha

Vatikan        44 ha

Lihtenštajn  16000 ha

Malta  31600 ha

Monako        195 ha

San Marino 6100 ha)

 

ili evropskih zavisnih tertitorija

 

(Akrotiri i Dhekelia (britanski posedi na Kipru)       25400 ha

Gibraltar      (britanski posed u Španiji)            680 ha

Guernsey      (britanski posed)                   7800 ha

Ostrvo Man  (britanski posed)                   57200 ha

Jersey (britanski posed)                   11600 ha

Jan Mayen  (norveški posed)          37300 ha)