Kontranapad

Da nije komedija bila bi tragedija

 

Vesić besi, Babarogić sahranjuje

 

Klubovi "kurvanjem" sa relevantnim sudijskim faktorima praktično prikrivaju sopstvene slabosti. Kad ulete u igrački i rezultatski problem, uz pobratimsku podršku kumova sudijske mafije Bogoljuba Stepanovića i Zdravka Jokića, najbezbolnije uspevaju da prebrode krizu

 

Miroslav Vislavski

 

Kako se superligaško fudbalsko prvenstvo bliži kraju, sve učestaliji frontalni udari klubova na Sudijski odbor FSS poprimaju sve komičnije obrise. Kako drukčije objasniti, pogotovo od sredine aprila, uniformisan stav klupskih rukovodstava u vezi sa predlogom predsednika Fudbalskog saveza Srbije Tomislava Karadžića o angažovanju inostranih sudija. Predlog je odbijen, gle čuda, gotovo jednoglasno. Naravno, samo za neupućene u srpske fudbalske (ne)prilike.

Elem, klupski čelnici su se listom složili da bi to bio fudbalski cunami, katastrofa (ne znam samo za koga!). Usput, kao po komandi isticali da nemaju problem sa ovdašnjim arbitrima, hvaleći do neukusa sudijsko umeće Milorada Mažića i kolega mu po pištaljci zaključivši da nije vreme za sumnje, optužbe.

Da nije komično, zar ne, bilo bi tragično. Otud se pitanje samo po sebi nametnulo: zašto klubovi već jednom ne usaglase pejorativnu retoriku projektovanu u vertikalnom smeru, pokrenu inicijativu kako bi obezbedili regularno takmičenje. Zašto?! Zaključak je jednostavan, "kurvanjem" sa relevantnim sudijskim faktorima praktično prikrivaju sopstvene slabosti. Kad ulete u igrački i rezultatski problem, uz pobratimsku podršku kumova sudijske mafije Bogoljuba Stepanovića i Zdravka Jokića, najbezbolnije uspevaju da prebrode krizu.

Oni znaju da tad ne pomažu ni stručni štab ni igrači već jedino arbitri i njihovi kapoi. Kako? Jednostavno: poslednjim pomenutim se obrate za pomoć, sudijsku četvorku naruče kao pesmu u kafani! Ukoliko nisu prisni s pomenutim šefovima sudijskog podzemlja željenog im arbitra isposluju posrednici. Vrata se tad zatvore, mini-koncert može da počne.

Cilj, dakle, ne bira sredstva. Dodali bismo - i, "ljude u crnom". Klubovima je svejedno da li im sude invalidi, slabovidi, daltonisti, bubrežni bolesnici, kleptomani... bivši, da ima države i pravde, budući robijaši! Da nonsens bude veći, i arbitri zaposleni u kladionicama!!

Ali, fudbalska Srbija nije tako kurolika koliko misle čelnici saveza, sudijske organizacije, klubova. Oni ne shvataju komiku sopstvene situacije, što menjaju stavove i mišljenja kao mesec mene.

 

Zvezda to radi najbolje

 

Crvena zvezda je, za razliku od evrokonkurenata, najdalje otišla u nemaskiranju svojih organizacionih i kadrovskih slabosti. Otvoreno, bez uvijanja i filmskog scenarija gostuje na "svojim" terenima s drugim timom, ruku na srce, iako nema ni prvu jedanaestoricu dostojnu Zvezdinog dresa. Kako drukčije objasniti, što bi Dragiša Binić rekao, polutane koje je šef stručnog štaba Robert Prosinečki bez vidljive grimase na licu pored klupe vodio na "užarenoj" jagodinskoj i ivanjičkoj travi. Nasuprot tome, najnekvalitetnijem superligašu Metalcu suprotstavio najjači sastav! Identičan scenario se očekuje i u duelima sa preostalim Partizanovim filijalama, kao prošle srede sa Slobodom PS i to na Marakani, dok će u dogovorenim duelima po već oprobanom scenariju Prosinečki čuvati najbolje momke od namernih faulova i obojenih kartona.

Za poslove van terena je, naravno, zadužena uprava primitivaca, sve sa opskurnim prijateljima kluba. Jedan od njih, Goran Vesić, alijas predsednik "crveno-belih" iz senke, lidersku ulogu je izgleda shvatio isuviše ozbiljno. Autoritativno, na zaprepašćenje i gađenje prisutnih u loži kragujevačkog stadiona, s vremena na vreme iz poganog grla ispaljivao je rafalne prostakluke prve vrste. Demokratski silnik se očito zaneo, bez imalo stida vređao i psovao domaćine. Opijen umišljenom moći nije mario za vapaje simpatične brinete u njegovom društvu da prestane s pretnjama, zamislite, sudijama omčom o njihovom vratu! Lepo se čulo: Obesiću vas... sve, majku vam..! Lukić i kompanija iz menadžmenta nisu reagovali. Ćutali su, narodna kaže - odobravali!

 

Partizan je veštiji

 

Partizan je u svemu pomenutom daleko veštiji, kako stvari stoje, ima i povoljniji raspored do kraja šampionata bez obzira na ishod "večitog derbija" (tekst je pisan nedelju ranije). Sigurne bodove uknjižiće od bližnjih svojih - Smedereva, BSK, Čukaričkog, Metalca i Slobode PS. Teško je poverovati, zaista, da će bod(ove) ostaviti u ovog proleća izdašnoj i već pomenutoj Jagodini i Ivanjici.

No, ništa to neće značiti ukoliko samozvani prvi čovek "crno-belih" Dragan Đurić ne izgladi odnose se paterom familijasom - Žarkom Zečevićem. Najuspešniji generalni sekretar u klupskoj istoriji izmakao se u poslednje vreme, ostavio umišljenog Đurića u zabludi da sam može da vodi Partizan. Zečevića dugo poznajem, otud bih Đurića očinski savetovao da mu je bolje da ćuti. Lepše zvuči i izgleda. Shodno njegovom svršenom zanatu, prihvati svoje prirodno mesto u klubu kao u narodnoj pesmi "sedela sam za mašinom, šila sam..."

Vojvodina, kao najozbiljniji kandidat za oba domaća trofeja, vreba iz prikrajka. Čeka šansu, međutim, nešto teži raspored i na prvom mestu nedovršeni i neautoritativni klupski operativci prljavih ruku i pendžetiranih obraza ne bude nadu u osvajanje titule. Finale nacionalnog Kupa je druga priča, jedna utakmica. Sva tri znaka su moguća... Opet, Partizan je klub sa svim neophodnim atributima, Vojvodina danas samo dobar tim predvođen sjajnim stručnjakom Zoranom Milinkovićem.

 

Milinković od leta "crno-beli"

 

Jedno je sigurno, Vojvodina će igrati u Evropi. Nažalost vojvodinaša, kako saznajemo, bez Milinkovića na klupi. Njegovom vođenju tima radovaće se od ovog leta neki drugi, najverovatnije Partizanovi fanovi.

Minulu nedelju su obeležili i verbalni dvoboji između Tomislava Karadžića i Sava Miloševića, kao Bobana Dmitrovića i drugova sa čelnim ljudima čačanskog Borca. Medijska prepucavanja, međusobne pretnje tužbama i istražnim organima trajali su tri dana, kao uostalom i sva čuda na ovim prostorima. Nedovoljno pripremljeni, bez valjane taktike i lakih argumenata ispucali su optužbe, pokupili čaure i vratili se svak svome bastionu. Ostalo je nejasno šta su tim medijskim nasrtajima hteli da postignu. Bivši reprezentativci su, ispade, pucali u zdravu nogu. Targetirani čelnici neokrnjeni ostali da i dalje vedre i oblače. Prvi u FSS, drugi u čačanskom superligašu.

Taman kad se pomislilo da je lopta stala, niotkuda se pojavio predsednik Zajednice superligaša Branimir Babarogić s pričom o sopstvenom poštenju: "Pozivam svakoga ko može da kaže da li sam, kao sudija ili funkcioner, učestvovao u nameštanju neke utakmice ili uticao na regularnost... Spreman sam da budem prvi na listi odgovornih".

 

Babarogićevo bogatstvo na proveri

 

Dobro, nek onda prvi ustane gospodin Babarogić. Njegov sudijski opus, razumljivo, preskočićemo. Jer, ni on se više ne seća kome je sve duvao, kamoli novinar sa skromnom dokumentacijom. Nasuprot tome, ostaće gospodin Babarogić upamćen kao egzekutor naručene osvete nazvane "zlatiborska seča sudija", u sezoni 2001/02.

Nedavno je, tačnije: 8. maja 2008, o tom nemilom događaju pročišćenja Udruženja sudija Rade Đurović, nekadašnji istaknuti sudija, komesar i predsednik FSB, rekao: "Bilo je to jedno veliko upozorenje mladim sudijama - ko ne bude bio poslušan, može u svakom trenutku da bude brisan sa liste. Poništen k'o poštanska marka!"

Korak dalje u skiciranju lika i (ne)dela Branimira Babarogića otišao je dva dana kasnije svojevremeno najcenjeniji srpski arbitar, zatim predsednik FSV i doskora prvi čovek subotičkog fudbala Zoran Arsić: "Babarogić je skinuo s liste 13 najkvalitetnijih sudija dokazujući lojalnost i poslušnost tadašnjem predsedniku FSS Nebojši Lekoviću, Milovanu Đoriću i Tomislavu Karadžiću... Da je države, sreće, policija bi odavno ispitala poslovanje Babarogićevih firmi. Da li su trgovale sa "Sartidom" i "Poštom Srbije", u vreme kad je bio komesar za suđenje. Da li je bilo obostranog interesa, neko nekom činio ustupke? Verujem, dići će i to vreme kad će tužilaštvo ispitati nečije poreklo novca, imovine."

Toliko, za početak, o čestitosti Branimira Babarogića. Kažemo za početak, možda se ljudi (do)sete. Odvaže... Ko bi ga znao, a što već rekosmo: da nije komično bilo bi tragično.