Natrag

Uvodnik

Uvodnik

(Pr)osudite sami

 

Pomirenja više nema

 

Milovan Brkić

 

Na Đurđevdan tuga kod Srbalja veje, nije sve propalo, kad propalo sve je.

Prisetio sam se ovog stiha Rajka Petrova Noge iz Balade o Đurđevdanu, slušajući predsednika Borisa Tadića koji iz Kragujevca, na slavi Demokratske stranke, poziva na Svetog Georgija svoje protivnike na pomirenje. Boris je, kaže, spreman da svima, kao i oni njemu, oprosti, čak i za ono za šta on i njegova partija nisu krivi.

Zamišljam tako, slušajući šta govori ovaj čovek, a on uglavnom zbori reči, reči bez pameti, kako teški prestupnik, optužen za mnoge provale i pljačke, ustaje i kaže, bez pokajanja, istražnom sudiji kako je spreman da se pomiri i sa državnim tužiocem, i sa zapisničarkom i istražnim sudijom, da im sve oprosti, čak i ono za šta on i nije kriv!

I dok se na Svetog Georgija srpski predsednik rastaje od svojih grehova, svima nama prašta što nas je opljačkao i spreman je na mirenje sa svima koji su ga optuživali da je lično opelješio Srbiju za dve milijarde, da je od svoje stranke stvorio hobotnicu koja steže omču oko vrata svakog građanina, mene muče druge misli.

Nisu stihovi iz narodne pesmeurđev danak, hajdučki sastanak" uzalud napisani.

Da li je moguće oprostiti grešnom Borisu Tadiću? Njegove grehe ne mogu oprati ni Dunav ni Sava. Slušam ga ovih dana kako poručuje prokonzulu Valentinu Incku da želi da se sretne sa njim, što on, otpisujući mu, rado prihvata, jer Boris želi da pred njim opere ruke od Milorada Dodika i Republike Srpske, da Incko javi tamo gde treba da je Boris dobar momak, da sluša, da je faktor mira u regionu, jer sve što se od Srbije zahteva Boris ladno daje, kao da su država, njena imovina i građani njegovo privatno vlasništvo i roblje. Verujem da će Boris podsetiti Incka da Srbija sa Turskom ima ugovore o strateškom partnerstvu, da mu se dopadaju islamističke težnje premijera Redžepa Erdogana, koji tvrdi da su džamije njihove kasarne, minareti bajoneti, kome su i u Turskoj bili sudski zabranili da se bavi političkim aktivnostima, i da želi da sa Turskom uđe u Evropsku uniju. Na te će reči, verujem, Incko samo otresti glavom i zakolutati očima.

I dok Boris pokušava da pokaže građanima Hrvatske kako je on fin, poseban, europski čovek, koji se ispričava Hrvatima za loša dela i zločine građana čijim se predsednikom predstavlja, u toj zemlji ga smatraju smećem, bez obzira što on prećutkuje, ni reč da izusti, da zatraži, makar kurtoazno, da se utvrdi odgovornost hrvatskih dužnosnika za, na primer, brutalna ubistva oko 600 Srba samo u Sisku, gradu koji nije bio pod okriljem SAO Krajine. Nijedna srpska suza ne dotiče Borisa Tadića. Naravno, on ima pravo, i to treba i da čini, da se izvini za zločine koji su divlji sinovi njegovog naroda činili, ali sa istim osećanjem gorčine treba da traži da se i svaki zločin nad njegovim gladnim i šugavim podanicima, kakvim ih on smatra, istraži i zločinci privedu pravdi.

Plaši me poziv na pomirenje izrečen iz usta Borisa Tadića, teško bolesnog čoveka, kome je duša, vidi se to odokativno, u nosu. Nudi li to on svim kritičarima da im oprosti, a po potrebi, iz državne kase i plati da budu tihi, umilni, da ne pitaju za njegova zlodela, za opljačkane fondove, banke, za opljačkan budžet, za izgubljenu mladost, za tužnu starost...

Nisam čuo šta je još poručio Boris iz Kragujevca, na Đurđevdan, jer njegove novine znaju šta da prenesu. Ima Boris svoje Buljoševiće. Možda je stihovima pozvao svoju pljačkašku družinu u stilu: "Ne odajte vi jatake naše, kod kojih smo zime zimovali (pa i letovali), kod kojih smo blago ostavljali".

Na Borisov đurđevdanski poziv ja odgovaram pozivom na sastanak, pa čak i hajdučki ustanak. Oterajmo tiranina što pre. Smaknimo ga.

 

www.milovanbrkic.com

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane