Do koske

Mala istorija prodaje i preprodaje Telekoma Srbije

 

Kao ministar tražio četiri milijarde, kao predsednik nudi jednu

 

Kažu da je pamćenje u Srba kratko i da ih je lako hipnotisati pričama o svetloj budućnosti. Ali, bez obzira na sve, većina svakako zna da bez pogleda u prošlost nema ni budućnosti. Ova filozofija važi i za slučaj prodaje Telekoma Srbije, kompanije koja je jedna od dve najzahvalnije krave muzare svakome ko se dokopao malo vlasti

 

Nikola Vlahović

 

 

Odmah po preuzimanju vlasti posle pada prethodnog režima, Boris Tadić je, kao tek izabrani ministar telekomunikacija, u nedeljniku NIN broj 2608 od 21. decembra 2000. godine, povodom prodaje Telekoma tvrdio da je dotadašnje trgovanje ovom kompanijom "...samo vrh ledenog brega koji tek sada počinje da se topi"!

Deceniju kasnije, nakon neuspešnog tendera i odbijene ponude austrijskog kupca, postaje jasno da je u pitanju potop a ne topljenje. Kako je takozvana demokratska vlast stigla dotle, koliko će je koštati bahatost i megalomanija, koliku će cenu narod u Srbiji da plati zbog toga, još nije poznato, jer sabiranje minusa i dalje traje.

Ali, da bi se bolje razumelo potcenjivanje vrednosti Telekoma danas, treba se vratiti na Tadićeve izjave u tom, gde on kritikuje prethodnu vlast i njene prodavce ovog telekomunikacionog giganta:

"... Akcije kompanije prodate su za daleko manje novca nego što je moglo da se izvuče. Telekom je zapravo vredeo oko četiri milijarde maraka", kazao je tadašnji ministar Tadić - "dok je vrednost čitavog PTT-a iznosila oko osam milijardi!".

Znao je Tadić ono što danas ne zna, da je Telekom Srbije jedna bogata kompanija, toliko bogata da je mogla da kupi Telekom Srpske (za 640 miliona evra koji su otplaćeni u iznosu od 420 miliona evra, što je pola od cene koju danas traže za ceo Telekom Srbije!), crnogorsku mobilnu telefoniju.... Naime, Telekom Srbije je kupio licencu trećeg mobilnog operatera u Crnoj Gori, i na tom tenderu ponudio daleko veću cenu od ponuđene, a samo na Kosovu, današnja obračunska vrednost Telekom Srbije iznosi 206 miliona evra. Kako se onda desilo "topljenje ledenog brega", kako se Tadić svojevremeno izrazio?

Čudni su putevi dobijenog novca, kaže dalje u tom razgovoru za NIN Boris Tadić, pa napominje kako će sve utvrditi "istraga koja počinje"...

 I zaista, krajem 2003. godine, u Beograd je sa ovlašćenjem istražnog sudije, sedam dana boravio Enco Tarantino, poslanik italijanskog parlamenta, predvodeći parlamentarnu istražnu komisiju čiji je cilj bio da dokaže da je u kupoprodaji Telekoma na mito otišlo pretpostavljenih oko tri odsto od onih 1,568 milijardi maraka, odnosno pedesetak miliona maraka. Pred tom komisijom tada su svedočili Vesna Pešić, Boris Tadić kao bivši ministar za telekomunikacije, Radmila Anđelković, Mlađan Dinkić, Mirko Marjanović, Danko Đunić, Marija Rašeta-Vukosavljević, Ratko Marković, Ljubiša Ristić, Nebojša Maljković, Milomir Minić, dok su, na primer, Milan Beko, te bivši funkcioneri Telekoma Srbija Milorad Jakšić i Aleksa Jokić i još neki saslušani nešto ranije u Italiji. Rezultati te istrage nikada nisu objavljeni.

Skoro deceniju kasnije, Boris Tadić, ondašnji ministar telekomunikacija a danas predsednik države i vladajuće partije, i dalje brine brigu oko prodaje Telekoma Srbije. Počelo je tako što je, pre nego što je raspisan poslednji tender, počeo obračun oko toga na koji će račun da "legne" novac od prodaje, pa je najglasniji bio u međuvremenu smenjeni ministar Mlađan Dinkić, koji je zahtevao da taj novac nikako ne ide u budžet nego da se formira poseban račun koji će biti pod kontrolom odabranih iz vladajuće koalicije. Navodno, kako bi "kapital usmerili u izgradnju puteva."

Konačno, kad je tender raspisan, prvobitno je bilo sedam prijavljenih ponuđača, od kojih su status zvaničnih ponuđača dobile kompanije - Telekom Austrija, Dojče telekom, turski Turksel, američki Amerika movil, Veder investments (Weather) i francuski Frans telekom. Za vrlo kratko vreme, i ovo se društvo razbežalo. A zašto, pokušala je da objasni bivša ministarka telekomunikacija Jasna Matić, tvrdeći da je to posledica: "...Izjava protivnika prodaje Telekoma da će se boriti svim sredstvima protiv toga i da će je, ako dođu na vlast, poništiti, spuštaju cenu kompanije". Kako to da je poslednji ostao samo Telekom Austrije, i to je objasnila: "...Telekom Austrija je ostao jedini ponuđač, jer ima iskustvo u Srbiji i može da proceni koliku težinu ima nečija izjava"!

Biće da je istina malo drukčija. Tadićeve demokrate i njihove ambicije ne trpe previše procedure i javnosti u radu. Tako je i u poslednjem pokušaju da slučaju prodaje Telekoma na sceni bila njihova omiljena disciplina: direktna pogodba. Idealan način da ispeglani džeparoši koji sebe zovu političkom klasom, brzo obave svoju radnju. Kad je ponuđačima postalo jasno šta prodavac hoće, ostao je samo Telekom Austrija sa ponižavajućom ponudom, kakvu i zaslužuju trgovci nečasnih namera.

Konačno, ne treba zaboraviti da je, od onih doba kad je Tadić bio ministar telekomunikacija pa do danas, Telekomu Srbije cena rapidno rasla zbog ulaganja u nove projekte, u stotine hiljada novih priključaka, u digitalizaciju, internet, kupovinu stambenog i poslovnog prostora, ulaganja u druge delatnosti... U najskupljem delu Beograda, Telekom Srbije je za 10 miliona evra postao vlasnik zgrade domaće avio kompanije JAT...

Ako je sve to dobro poznato, nameće se pitanje: zašto je ova vlast odredila tako mizernu cenu tako superprofitabilnoj kompaniji? Odgovor sigurno leži u očiglednom pokušaju da poslednja pljačka demokrata prođe što bezbolnije. Valjda je neko smatrao da će znatno niža cena, znatno brže prodati ovu kompaniju i da će galama oko toga znatno manje trajati. Sumnje u takve namere potvrđuje i činjenica da je predsednik Tadić za direktora Telekoma Srbije postavio svoga generalnog sekretara Branka Radujka (inače u svakom pogledu neprihvatljivog za takav i svaki sličan posao), što jasno govori da je ova kompanija bila i ostala pod stalnom stražom demokrata. Možda je srećna okolnost što su preterali u tome, pa su se kupci razbežali. A namere su bile drukčije - da oni prodaju i pola od dobijene sume otmu, pa da se, konačno - razbeže!