Natrag

Feljton

Feljton

Ološ ekonomija - tamna strana novog svetskog poretka (2)

 

Kad te uterivači isteraju iz kuće

 

Danas je potpuno jasno da je američki san bio pre svega lukava marketinška ideja. Ovu jeretičku misao napisala je italijansko-američka profesorka ekonomije Loreta Napoleoni, u mladosti simpatizer Crvenih brigada, a danas svetski priznati borac protiv ekonomskog terorizma i globalizacije. U njenoj knjizi "Ološ ekonomija" (Rogue Economics, Seven Stories Press, New York, 2008), čije delove Tabloid donosi svojim čitaocima u nekoliko nastavaka (srpski prevod, izdavačka kuća "Hesperia", Beograd) detaljno je prostudirana mračna strana globalizma

 

Loreta Napoleoni

 

Dozvolite mi da vam predstavim bračni par Džons, decu posleratnog američkog sna. Oni žive u predgrađu, na Srednjem zapadu u SAD i jedino to ima neke veze sa snom. Gospodin Džons, stolar, morao je tokom recesije, krajem devedesetih, da odustane od plaćenih doprinosa za zdravstveno, penziono i invalidsko osiguranje kako bi zadržao posao u lokalnom građevinskom preduzeću.

Gospođi Džons je malo ostalo od sna o boginji ognjišta made in USA. Gojazna je i potpuno iscrpljena od posla. Radi kao bolničarka u lokalnoj bolnici, a u slobodno vreme pomaže komšijama koji su ostali bez zdravstvenog osiguranja. Zaradom od dodatnog rada, na koji ne mora da plaća porez, krpi rupe u porodičnom budžetu. Godine 2006, prihodi ovog para iznose 46.326 dolara, 2.000 dolara manje nego 2001. godine, kada se završila poslednja recesija. U banci imaju 3.800 dolara ušteđevine, ali i 8.000 dolara duga na kreditnoj kartici. Nemaju ni akcije, ni obveznice i žive u kući vrednoj 160.000 dolara za koju još moraju da plate 90.000 dolara dugoročnog zajma. Jedu u McDonaldu i igraju loto nadajući se da će dobiti srećku koja će ih obogatiti, da će to biti ulaznica za višu klasu. To je nov, neodoljiv američki san.

Polovinom veka taj san se pretvara u noćnu moru. Zamrznute plate, čak i smanjena primanja i bankrotstva dovode do strahovitog preobražaja. Niko ne može da objasni kako je, za svega petnaest godina, došlo do siromašenja američke srednje klase, potpomognutog padom Berlinskog zida i uspostavljanjem globalne ekonomije. Izgleda kao ironija sudbine, ali dve najvažnije pobede Hladnog rata - politička i ekonomska - osim što su gurnule u siromaštvo žitelje poraženog istočnog bloka, pokrenule su i društveni i ekonomski sunovrat američke srednje klase. Ova velika, globalna pobeda uništava same temelje američkog sna.

 

Komunističko prokletstvo

 

Rušenje istočnog bloka pokreće globalnu deflaciju: svuda padaju cene. U industrijskom svetu padaju i cene i plate. Deflaciju podstiče priliv radne snage iz bivših komunističkih zemalja na tržišta globalne ekonomije. Svet se raduje porodicama koje prelaze preko gvozdene zavese usmerene ka Zapadu - slobodi i napretku. Industrijske privrede, međutim, nisu spremne da prihvate novu radnu snagu. Radne snage ima napretek, a kapitala nedovoljno. Bivši direktor američkih saveznih rezervi Alen Grinspen priznaje da je rušenje komunizma razlog što je na (međunarodno) tržište stiglo milijarde jeftinih radnika. Ta pojava imala je deflacioni efekat, pre svega zbog toga što su radnici iz istočne Evrope i Rusije prihvatali mnogo nižu zaradu od zapadnih standarda. To je pravi uzrok prvog talasa smanjenja evropskih primanja. Ni Amerika to nije mogla da izbegne, pa je, od 1989. godine do polovine devedesetih, realna prosečna plata bila mnogo manja. Priliv radnika iz bivšeg istočnog bloka je samo početak velikog povećanja globalne ponude radne snage. Naime, tokom poslednjih petnaest godina, na globalno tržište rada nisu ušli samo Rusi i istočni Evropljani, već i Kinezi i Indijci koji su ranije radili unutar zatvorenih ekonomija. Profesor na Harvardu i stručnjak za ekonomiju rada, Ričard Friman, izračunao je da je početkom devedesetih godina svetska ponuda radne snage bila dvostruko veća. Padom Berlinskog zida, pomenuti bračni par Džons (kao, uostalom, i mnogi Evropljani) prisiljen je da se nadmeće sa pridošlicama u nemilosrdnoj konkurenciji. Preduzeća grabe iz novih izvora jeftine radne snage.

Da bi smanjila troškove, mnoga preduzeća sele proizvodnju u inostranstvo (offshoring) ili iznajmljuju radnu snagu preko granice (outsourcing).

 

Do je bilo komunizma bilo je i Zapada

 

"Zapadnim radnicima je posao ispario ispred nosa", kratko komentariše jedan italijanski sindikalista. Inostrana konkurencija je toliko žestoka da mnogi radnici iz industrijskih zemalja prihvataju da im se ne plaćaju doprinosi da bi sačuvali posao. U ujedinjenoj Nemačkoj sindikati su prisiljeni da prihvate smanjivanje plata i povećavanje broja radnih sati kako bi sprečili preduzeća da proizvodnju prebace u istočnu Evropu. Bez kolektivnih ugovora sačinjenih u skladu sa međunarodnim zakonima, koji garantuju minimalna primanja i doprinose za zaposlene na osnovu međunarodne regulative, zapadna radna snaga ne može da se izbori za svoja prava.

Najveću cenu u industrijskim zemljama plaćaju baš ljudi poput supružnika Džons iz srednje klase. U SAD se novčana i socijalna pomoć smanjuju na minimum, dok je Evropljanima nešto bolje. Na starom kontinentu još postoji besplatno zdravstveno osiguranje, društveni stanovi i državna pomoć. Ali perspektiva budućih generacija je mnogo mračnija, jer se svuda smanjuju troškovi proizvodnje, a plate u industrijskom svetu će i dalje padati ili stagnirati. Ta pojava bi mogla trajati još decenijama, sve dok se plate u nerazvijenim zemljama ne ujednače sa primanjima na Zapadu.

Ričard Friman računa da se kineske zarade udvostručuju svakih deset godina, kao što se desilo devedesetih godina, pa će Kina tek kroz tridesetak godina dostići sadašnji nivo industrijskih zemalja. Proces prihvatanja radne snage iz drugih zemalja mogao bi potrajati i duže, ali bi tranzicija mogla biti završena za 40 ili 50 godina, kada bi, konačno, plate na Zapadu ponovo mogle da rastu, jer bi tada opet bila uspostavljena ravnoteža između kapitala i radne snage.

Ironija je u tome što srednja klasa, srž zapadne demokratije, nije oslabila zbog talasa komunizma.

Naprotiv, ona je gurnuta u siromaštvo baš zbog propasti komunističkih režima na Istoku. I to je komunističko prokletstvo. Visoko obrazovanje više neće biti dovoljno da zaštiti buduće generacije na Zapadu. Naša deca i unuci biće nov proletarijat globalizacije. "...Indonezija, Kina, Indija su više nego udvostručile broj novih studenata na univerzitetima tokom osamdesetih i devedesetih godina. Godine 2010, (Kina) će iznedriti više diplomaca u oblasti nauke i tehnike od SAD".

Svi oni će činiti deo svetske ponude radne snage. Ranije je povećana ponuda radne snage pogodila nekvalifikovane radnike, a sada će i kvalifikovani radnici postati žrtve offshoringa i outsourcinga. Od januara 2001. pa do kraja januara 2006. godine, zapošljavanje u informatičkom sektoru smanjeno je za 17 odsto, poslovi u oblasti računovodstva smanjeni su za četiri, a informatičkog planiranja za devet odsto.

Više od 750 multinacionalnih kompanija u Kini već je izgradilo strukture za napredno istraživanje i razvoj. I obračunske službe, medicinska dijagnostika i informatika sele se u Kinu. Ekonomije industrijskih društava, dakle, gube monopol u oblasti istraživanja, inovacija i tehnologije. Ekonomisti već godinama potcenjuju posledice offshoringa, naročito njegovo brutalno povratno dejstvo na ekonomiju industrijskih zemalja. "...Do sada se jedva nazirao vrh ledenog brega te pojave, koja u budućnosti može imati nesagledive posledice", potvrđuje Alen Blajnder, bivši potpredsednik američkih Federalnih rezervi. Ekonomisti pogrešno smatraju da offshoring podstiče slobodnu trgovinu koja se zasniva na teoriji Dejvida Rikarda iz osamnaestog veka.

Ovaj ugledni ekonomista zastupa tezu da su u prednosti one zemlje koje se specijalizuju za proizvodnju po nižim cenama u odnosu na ostale zemlje, a da su neuspešne one koje ne mogu da budu konkurentne. Rikardo navodi primer Portugala i Velike Britanije.

Obe zemlje proizvode vunu i vino, ali vino u Portugalu košta manje, dok je vuna jeftinija u Velikoj Britaniji. Specijalizujući se za proizvodnju i trgovinu ili vina ili vune, obe zemlje će se obogatiti. Korist koja se stiče uporednim prednostima je srce međunarodne trgovine, a offshoring i outsourcing ga oštećuju (od 1989. do 2006. godine, izvoz američkih dobara i usluga je prepolovljen i pao je na dvanaest odsto proizvodnje). "Offshoring je primer kako preduzeća stiču apsolutnu korist kombinujući kapital i visoku tehnologiju sa niskom cenom radne snage", objašnjava Pol Kreg Roberts, bivši zamenik sekretara u trezoru Reganove administracije.

 

Pranje petrodolara

 

Ova formula se prvo primenjivala u Kini. Naime, Kina je u velikoj prednosti jer raspolaže ogromnom radnom snagom po veoma niskim cenama i zato što sistematski krši međunarodna prava radnika.

Taj sistem je toliko moćan da je poništio korist koju su od toga imale industrijske ekonomije. To se dobro vidi iz analiza trgovinskih odnosa između Kine i SAD. SAD su najveći izvozni partner Kine. Dinamika kretanja ološ ekonomije je u novom sistemu veoma jednostavna.

Reka se sliva preko SAD prema Kini, stvarajući višak američke valute u trgovinskom bilansu Kine. Da bi to nadoknadila, Kina pokriva deficit u američkoj glavnici, tako što od američkog trezora dolarima kupuje državne obveznice i na taj način povećava svoje bankarske rezerve u dolarima.

I to je još jedan paradoks. Kina, komunistička zemlja, finansira i trgovinu, ali i deficit SAD kao primer kapitalističke zemlje. Pravi razlog je izbegavanje revalvacije nacionalne valute zbog koje bi kineski proizvodi u Americi postali manje konkurentni. Ova strategija odgovara i SAD, jer im omogućava da zadovolje potrošače i birače i da, istovremeno, (nacionalnu) ekonomiju održavaju na visokom nivou.

Sličan trik je primenjen i sedamdesetih godina, za vreme pranja petrodolara, kada neravnotežu u trgovinskom bilansu između zemalja proizvođača i uvoznika nafte prate dva suprotna priliva kapitala koji rebalansiraju suficit i deficit.

Pranje petrodolara imalo je povoljno dejstvo na svetsku ekonomiju, jer je ublažilo udar prva dva naftna šoka. Trgovinska kinesko-američka simbioza oslanjala se na iskrivljenu Rikardovu doktrinu: to jest na profit koji je Kina sticala na razlici u ceni, to jest na niskim cenama svojih proizvoda koje troše Amerikanci, a koje možemo definisati kao profit zasnovan na "komparaciji s Amerikom".

Zbog patološke potrošnje građana dolazi do ogromnog deficita u budžetu administracije predsednika Džorža Buša koji finansira "rat protiv užasa". Pitanje je šta će se desiti kada unutrašnje kinesko tržište bude u stanju da apsorbuje svoju proizvodnju i kada više ne bude imalo potrebu za američkim potrošačima.

 Da li će tada nestati komparativni profiti obe zemlje? Ako se opet pozovemo na Rikarda, nećemo više govoriti o komparativnom profitu, već o "međuekonomskoj zavisnosti" SAD. U tom slučaju, razvoj snažnog unutrašnjeg tržišta u Kini mogao bi dovesti do ogromne ekonomske krize s one strane Pacifika, u SAD.

 

Kupi kuću i ubij se

 

Laki i povoljni krediti navode ljude da troše novac koji nemaju. U SAD, od 1993. do 2004. godine zaduživanje potrošača preko kreditnih kartica, kreditiranje kupovine automobila i slično, skače sa osamsto miliona dolara na dve hiljade milijardi, što je oko tri odsto svetske ekonomije. Godine 2006, ukupno zaduženje Amerikanaca iznosi tri puta više od BDP zemlje. Supružnici Džons, koji ne mogu da plaćaju rate kredita, zadužuju se još više, sanirajući jedan dug drugim dugom, sa mnogo većim kamatama od bankarskih (2006. godine, u takvoj situaciji našlo se više od polovine odraslog stanovništva SAD).

Banke su velikodušne u davanju pozajmica. Devedesetih godina, SAD i Velika Britanija krče put "lakim" dugoročnim kreditima iza kojih se, zapravo, krije beskrupolozna monetarna politika. Od pada Berlinskog zida, Federalne rezerve znatno smanjuju kamate da bi izbegle krizu vezanu za globalizaciju američke ekonomije: takva politika ima dramatične posledice na zaduživanje porodica i potrošača. Na primer, 2006. godine, pozajmice u obliku dugoročnih kredita u SAD dostižu 7.000 milijardi dolara, to jest deset odsto svetske ekonomije.

"Danas živimo sa ostavštinom takve politike, uključujući globalni priliv kapitala i američkog tržišta nekretninama (i ne samo to)", objašnjava Džordž Manjus, visoki ekonomski savetnik kompanije za pružanje finansijskih usluga UBS.

Bankrotstvo banaka koje su davale dugoročne zajmove u leto 2007. godine nije iznenadilo ekonomiste, budući da zaduživanje tokom poslednje decenije nije imalo odgovarajuće pokriće. Godine 2005, oko 40 odsto američkih dugoročnih zajmova daje se bez početnog kapitala. "Koliko se sećam, prvi put se desilo da za kupovinu kuće nije potrebna akontacija; dovoljno je imati zaposlenje", kaže Ronald Tervilidžer, predsednik firme Trammel Crozu Residential, koja je u Americi izgradila više od 200.000 kuća. Takav oblik dugoročnog kreditiranja veoma je rizičan, kao što pokazuje ogroman porast bankrotstava na celom Zapadu.  Problem nesolventnosti podriva temelje zapadnog sveta mnogo dublje i uznemirujućije od islamskog terorizma. Godine 2006, pojedinačna bankrotstva u Velikoj Britaniji rastu za 55 odsto i samo u prvoj polovini te godine britanske banke poništavaju 3,3 milijarde funti nenaplativih kredita. U Americi još brže dolazi do bankrotstava.

Godine 2006, stopa rasta iznosi 1,5 odsto u odnosu na rast BDP. Posle bankrotstva najvećih davalaca dugoročnih kredita, godine 2007, tržište nekretnina potpuno je poremećeno. Više nije tajna da SAD propadaju. Svi primećuju početak propasti. Pa ipak, postoji jedan segment industrije kredita koji napreduje zahvaljujući porastu bankrotstava. To je posledica "ološke prirode" politike smanjivanja kamatne stope, kao što čine Federalne rezerve.

Godine 2005, specijalizovana preduzeća za uterivanje dugova otkupila su neplaćene kredite u vrednosti od 66 milijardi dolara. To je bila zlatna prilika za uterivače, ali i velika tragedija za oko osam miliona korisnika kreditnih kartica koji su postali žrtve uterivanja duga stalnim telefonskim pozivima, požurivanjima, pokretanjima krivičnih postupaka, odbicima od plate, konfiskacijom dobara, a ponekad čak i hapšenjima, i sve to zbog dugova napravljenih kreditnom karticom.

Industrija dugoročnih zajmova odgovorna je za veliki broj bankrotstava. Zaplena kuća je mnogo češća poslednje decenije, a u tome prednjači Kolorado. Godine 1996, oko 700 stanovnika Denvera gubi kuću, jer ne mogu da plate rate dugoročnog kredita. Godine 2006, u istoj situaciji se nalazi 4.000 porodica.

 

Deca ništa ne dobiše

 

Beskrupolozni hipotekarni brokeri, poput ruskih oligarha i trgovaca seksom, postaju gangsteri globalizacije. Tu pojavu nam objašnjava agent za nekretnine iz Montane. Do 2006. godine, hipotekarni brokeri nisu bili zainteresovani za vraćanje dugova, jer su već naplatili svoj procenat prilikom davanja dugoročnog zajma za kupovinu nekretnine. Ni bankari nisu bili preterano zabrinuti: cene kuća su vrtoglavo rasle i oni su, zbog velike potražnje, uvek mogli da prodaju zaplenjene nekretnine i na tome zarade.

O velikim zaplenama bankari često obaveštavaju građevinare i kupce, svoje klijente, omogućavajući im da kontaktiraju vlasnika i kupe nekretninu pre javne rasprodaje. Novi kupac kupuje nekretninu pomoću dugoročnog kredita dobijenog od banke koja je izvršila zaplenu i tako zarađuje, budući da se kamate na neplaćeni dug plaćaju pre glavnice.

Ako laki i povoljni krediti čine snažan podsticaj za kupovinu najskupljih kuća, u igri je i psihološki faktor "zadovoljstva", što navodi ljude na kupovinu kuće pomoću kredita koji ne mogu da vrate. "Mi (Amerikanci) smatramo da ćemo kupovinom kuće rešiti sve svoje probleme i zbog toga dolazi do velike nestabilnosti", objašnjava Džeki Morales-Feran, direktorka sektora za izgradnju u Kancelariji za ekonomski razvoj u Denveru, pre pada hipotekarnog tržišta 2007. godine.

 Želja za posedovanjem nekretnina je najizraženija kod porodica koje bi nešto da ostave svojoj deci. Industrija kredita spretno koristi to tržište reklamiranjem hipotekarnih dugoročnih zajmova, kao idealnih za savršenu porodicu iz srednje klase. Istina je sasvim drugačija. Porodice sa decom morale bi da izbegavaju zaduživanje, jer imaju dva puta veću mogućnost da će bankrotirati od pripadnika drugih klasa. Predviđanja za budućnost su još mračnija. Elizabet Voren, docent Pravnog fakulteta na Harvardu, upozorava da bi do kraja ove decenije moglo bankrotirati više od pet miliona porodica sa izdržavanom decom. "To znači da će jedna od sedam porodica sa decom bankrotirati, poražena u igri Velikog monopola američke ekonomije."

Nastaviće se

 

 

 

 

 

 

 

Knjigu Lorete Napoleoni "Ološ ekonomija - tamna strana novog svetskog poretka" u prevodu Alenke Zdešar Ćirilović, moguće je kupiti direktno kod izdavača:

 

"Hesperia"

Čubrina 5, 11000 Beograd

Tel: +381 11 2624 544; +381 11 2624 693

Fax: +381 11 2182 918

E-mail: hesperiaeduŽeunet.rs

 

 

 

 

Američki san garantovan Ustavom

 

 

Evo slike porodice posle rata. Otac, majka i dvoje dece - američki san u pravom smislu reči, mit srednje klase. To je jezgro osnovnih vrednosti koje oličavaju nadmoć američkog načina života kao iz sna: finansijska stabilnost, moral, sreća, napredak i, pre svega, usklađenost. San odražava sliku države kakvu su zamislili očevi-osnivači: Mi, narod Sjedinjenih Američkih Država, sa ciljem da nastavimo usavršavanje naše Unije, da garantujemo pravdu, da obezbedimo unutrašnji mir, da se pobrinemo za zajedničku odbranu, da unapredimo opštu dobrobit i spasemo dar slobode za nas same i za našu decu, proglašavamo i donosimo ovaj Ustav Sjedinjenih Američkih Država.

 

 

 

 

Plata smrzla a novčanik gori

 

 

Rušenje komunizma može se uporediti sa topljenjem polarnog leda: jeftina radna snaga preplavljuje globalno tržište, ponovo oblikujući ekonomiju celih kontinenata. Međutim, do sada nikad nisu viđeni takvi efekti i takva međuzavisnost kakvu je stvorila ološ ekonomija. Pad Berlinskog zida poremetio je osnovne principe ekonomije, pa zamrzavanje realnih dohodaka na Zapadu nije uticalo na smanjenje potrošnje.

Naprotiv, od 1989. godine, zbog kamatnih stopa koje su tokom devedesetih godina u stalnom padu, potrošnja američkih i evropskih državljana porasla je do rekordnog nivoa.

Ponuda kredita po sve nižim cenama dovodi do prave globalne potrošačke euforije. Džozef Stiglic tu deceniju naziva "ludim devedesetim godinama". Ljudi sumanuto troše, podstaknuti kreditnom industrijom koja prodaje iluzije o bogatstvu. Pozajmice se lako dobijaju i to pod nikad povoljnijim uslovima, a tu su i dugoročni zajmovi, kreditne kartice... Džon, građevinar iz južnog dela Londona, priča nam kako je u drugoj polovini devedesetih godina imao čak jedanaest kreditnih kartica. "Stalno su mi u poštansko sanduče stizale nove ponude za kreditnu karticu. Trebalo je samo da popunim formular i da ga pošaljem. Posle nedelju dana stizala bi nova kartica." Kada bi na jednoj potrošio maksimum, Džon bi koristio drugu.

 

 

 

 

Ekonomija je jedna od najvažnijih veština, dok je javni dug najozbiljnija opasnost od koje treba zazirati.

Tomas Džeferson

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane