Natrag

Razaranje

Razaranje

Noć muzeja: Kako je opskurna nevladina organizacija počela da prodaje maglu po muzejima

 

Po muzeeju koljeeem, ruke mi krvaveeeee

 

Kako je jedna pomodna manifestacija dodatno upropastila srpsku muzeologiju. - Odakle počinje kolaps srpske muzeologije. - U kojim je ustanovama republičkog značaja totalno rasulo. - Ko su adoranti prvosveštenice "velike muzejske lože". - Ko je u Kikindi iz muzeja kamionima izbacivao eksponate na deponiju. - Ko je u muzejskom dvorištu klao svinje. - Gde na okupu rade čak četiri bivša direktora. - Kome je jako smetala egipatska zbirka. - Gde je muzej pripojen biblioteci

 

Stanislav Živkov

 

Već duže vreme naša javnost se maltretira promovisanjem raznoraznih opskurnih manifestacija samo zato jer je neko negde procenio da je to veoma moderno. Kao najbolji primer takvog zaglupljivanja mogu se navesti primeri gašenja svetla na jedan sat kako bi se spasla planeta zemlja, protesti ispred restorana Mekdonalds kako bi se spasle zelene šume Amazonije. Zahvaljujući konstantnom maltretiranju javnosti i zaista važne akcije na kraju se smuče javnosti jer se stalno spominju, a niko ne kaže o čemu je zapravo reč. Tako su upropašćene akcije inkluzije jer naprosto niko pojma nema o čemu se radi, baš kao i dekada Roma, o kojoj se stalno nešto javlja po vestima, bez ijednog obaveštenja o čemu se zapravo radi.

Ipak, izvikana manifestacija Noć muzeja predstavlja poseban primer prodavanja magle, bolje rečeno drpaže, muljaže i prevare. Dok se u svim normalnim državama organizacijom ovakve manifestacije bave muzejska društva, kod nas je ovu manifestaciju uzurpirala opskurna produkcijsko umetnička grupa Noć muzeja koja, zloupotrebljavajući trud stotina ako ne i hiljada muzejskih radnika, zapravo sebi pravi spomenik za života, pritom dobro zarađujući. O tome koliko je sama manifestacija kod nas izvikana i stupidno promovisana najbolje se vidi na samom sajtu te nevladine organizacije. Tako se tamo pod imbecilnom najavom Mačka na usijanoj Noći muzeja najavljuje kako "svim ljubiteljima umetnosti i dobre zabave crna mačka donosi sreću 14. maja ove godine. Po osmi put u Srbiji će biti održana Noć muzeja! Ove godine spremamo vam provod do usijanja! Jedna karta će vam, kao i do sada, biti dovoljna da se provedete kao mačke iz visokog društva". Iz ovoga se zapravo vidi da je ova opskurna grupica anonimusa zapravo sebi omogućila dobru zaradu nauštrb rada muzejskih radnika, jer se zahvaljujući ispranosti mozgova i povodljivosti građanstva zapravo prodaje magla i to otrovna, a ako bi se kazalo da se prodaju muda za bubrege niko ne bi pogrešio.

Šta, recimo, o organizatorima govori najava sa njihovog sajta, gde se kaže da "tradicionalno, po osmi put, Noć muzeja donosi dobru zabavu ne samo u prestonicu i veće gradove, već i sva ona mesta koja imaju sluha za drugačija, uzbudljiva i još uvek neotkrivena mesta za posetiti, stvari za videti i teme za istražiti". Jedino šta je sasvim očigledno jeste činjenica da su autori teksta na sajtu Noći muzeja na jedvite jade završili neku od škola i eventualno fakulteta, jer samo neko polupismen može napisati nešto ovako nepismeno! Osim toga, konstantno se iznose i neistine o čemu najbolje govori tvrdnja izvesne Ane Jovanović, jedne od osnivača Noći muzeja, na konferenciji za novinare povodom predstavljanja sadržaja manifestacije na nacionalnom nivou, koja je mrtva hladna blebnula da se Noć muzeja održava, u isto vreme, u 40 država u Evropi. Naime, stvar je organizatora u pojedinim zemljama kada će se i kako organizovati noć muzeja.

Postavlja se i pitanje kako se organizovanjem manifestacije Noć muzeja može pomoći u decentralizaciji kulture. O tome kakve se sve stupidarije uvaljuju neupućenoj javnosti lepo govore i sami organizatori, jer se na sajtu, pored ostalog može pročitati i sledeće: "Dok vi mirno spavate, Noć vam svašta sprema. Pripremite svoje mobilne telefone, jer ćete pomoću njih moći da postanete izveštači, istraživači ali i kustosi zabave! Sat otkucava, proleće je tu, a maj odmah iza ugla. Umetničko-produkcijska grupa Noć muzeja, probudiće Srbiju u noći 14. maja i osmi put zaredom oživeti prostore muzeja, galerija i izložbenih prostora". Ovo u najmanju ruku podseća na reklamu za preparat za proterivanje u obliku čokolade darmol, koji se reklamirao pod sloganom "Dok Vi spavate, darmol radi", ali u konkretnom slučaju Noći muzeja, pre bi se moglo primeniti geslo "Dok muzealci rade, hohštapleri se slade!" U nastavku sledi dalje prodavanje magle, jer se na sajtu navodi kako "crna mačka, simbol osme Noći muzeja, razbija predrasude o tome da su muzeji zaboravljena i prašnjava mesta i pokreće večnu i nepresušnu umetničku inspiraciju". Samo zbog ovakvih trabunjanja organizatore bi trebalo prijaviti za zlostavljanje životinja. Nažalost, samo zbog povodljivosti naše javnosti, otkako je pre osam godina pokrenuta, Noć muzeja je iz godine u godinu ne samo obarala rekorde u poseti, nego i je stalno povećavan i broj gradova u Srbiji u kojima je održavana, pošto su se raznorazne ustanove, od kojih najveći broj nema nikakve veze sa muzejima i muzejskim radom, poput muva na lepak lepile na mamac Noći muzeja, time samo potvrđujući staru poslovicu "kud svi tud i mali Mujo!".

 

Gluposti na tone

 

O tome da su organizatori Noći muzeja sami sebe uzdigli do nebeskih visina najbolje svedoče dodatna trabunjanja na sajtu te NVO: "Noć muzeja" je umetničko-produkcijska grupa koja okuplja istaknute umetnike, istoričare umetnosti, sociologe kulture i sve one koji se na bilo koji način bave kulturom, a nastala je s ciljem da se kroz kreativne inicijative afirmišu univerzalne kulturne i umetničke vrednosti. Osnovna delatnost naše umetničko-produkcijske grupe jeste osnivanje, organizacija i realizacija manifestacije Noć muzeja. Pored ovoga, bavimo se i drugim aktivnostima čiji je zajednički cilj dugoročno povećanje posećenosti muzejskih institucija, kao i povezivanje i saradnja sa sličnim institucijama u zemlji i inostranstvu", što je sve zajedno neverovatna besmislica, jer je međusobna saradnja muzeja kako u zemlji tako i u inostranstvu odavno poznata i primenjivana praksa o kojoj se sada našla grupa diletanata da prodaje maglu.

Osim toga, ova opskurna grupica upustila se u održavanje naučnih savetovanja, gde je dodatno prodavana magla poput seminara "Muzej danas: promena i kontinuitet", gde su opskurni predavači kroz radionice i interaktivna predavanja, podučavali kustose kako da se snađu u procesu tranzicije i kako da budu više okrenuti prema posetiocima i tržištu da bi opstali i bez pomoći države, a usput okarakterisali manifestaciju "Noć muzeja kao primer vrlo uspešne manifestacije koja uključuje sve važnije nacionalne institucije i kao ključni faktor u popularizaciji muzeja ali i u usmeravanju kulture ka tržišnom modelu, a da se pri tom ne odstupa od svojih osnovnih i kvalitativnih karakteristika", što tek ne znači apsolutno ništa.

Osim ovoga NVO Noć muzeja je organizovala niz stupidnih manifestacija o čijom stupidnosti govore i sami nedotupavni nazivi pojedinih programa. Postavlja se pitanje kakve veze sa bilo kojim muzejem i muzejskom delatnošću imaju, recimo, programi pod živopisnim nazivima Istorijat i posledice interneta, Avantura vremeplov, Srpske i evropske krvopije, MobilEye - GSM Film Festival, Vile i vilenjaci, Klabing u galeriji, Nadziranje i kažnjavanje, Kurtizane i kupleraji u Beogradu u IX i početkom XX veka i tome slično? Šta tek treba reći o prodavanju magle preko predavanja održanog na temu Državni spektakl u XXI veku, gde su kroz nekoliko svežih primera iz proteklih godina i kroz primer manifestacije Noć muzeja prisutni upoznati sa osnovama prezentacije i organizacije efemernog spektakla, kao i velikom snagom dobro usmerene medijske kampanje koja prati ovakve događaje. Bilo bi jako uputno dovesti nekog da na srpski jezik prevede pre svega bombastični naziv predavanja kao i pojam efemernog spektakla, za koji verovatno ni organizatori pojma nemaju šta zapravo znači.

O pravoj prirodi ove tzv. umetničko-produkcijske grupe najbolje svedoči činjenica da se oni javno hvale da prodaju ulaznice za manifestacije koje organizuju muzeji, što je sasvim nemoralno, jer se ovde debelo zarađuje na sistematskoj kompromitaciji muzejske struke. U svim normalnim državama tamošnja muzejska društva su organizatori i nosioci projekta i svuda je ulaz besplatan, pre svega kako bi se promovisao rad muzeja. Takav je, recimo, slučaj sa Hrvatskom, gde je Noć muzeja akcija započeta 2005. godine kao gradski projekt sa šest zagrebačkih muzeja, a već 2006. postaje nacionalni kulturni događaj, iniciran od strane Sekcije kulturnog turizma, Hrvatskog muzejskog društva, a u saradnji sa Zajednicom kulturnog turizma i svim zainteresovanim muzejima. Akcija podrazumeva novi otvoreniji pristup muzejskoj i turističkoj publici, te uključuje posetu izložbama, kao i propratnu seriju događanja u muzejima. Iz ovoga se vidi da sami muzeji organizuju adekvatne programe u vezi sa delatnošću svojih kuća, uz propratne manifestacije. To je primer kako se stvari organizuju u državi gde je muzejska struka poštovana i gde uspešno postoji i radi muzejsko društvo. Kod nas je stanje sasvim drugačije, da ne kažemo tragično, jer je, kako sada stvari stoje, sve više jasno da se u Srbiji muzeologija nalazi u mraku crnjem od noći muzeja...

 

Mrnjaukanje

 

U Srbiji danas postoje čak 104 muzeja, koji čuvaju srpsko nacionalno i kulturno nasleđe. U 56 gradova širom Srbije postoje 42 narodna ili gradska muzeja. Od 35 muzeja u Beogradu, većina nema svoj prostor već ga uzima pod zakup, a oni muzeji koji ga i imaju, uglavnom ga koriste za izdavanje! U muzejima radi oko 5.000 ljudi i svi su na budžetu grada, pokrajine ili republike. Stanje zgrada koji se danas nazivaju muzejima više je nego katastrofalno. Eksponati neprocenjive vrednosti su pali u ruke ljudi koji su preko veze došli na radna mesta u muzejima. Direktori svih muzeja postavljeni su od političkih stranka koje su na vlasti u gradovima i opštinama u svakom slučaju muzejska struka je u totalnom kolapsu, a Muzejsko društvo Srbije jedva da postoji. Osim toga, na najgori mogući način se potvrđuje narodna poslovica da riba smrdi od glave i to samom činjenicom da je u totalnom kolapsu najvažnija muzejska ustanova u zemlji, Narodni muzej u Beogradu, i to pre svega zahvaljujući činjenici da se na njenom čelu nalazi bivša partijanerka i groopie devojka dr Tatjana Cvjetičanin, koja bi u svakoj normalnoj državi odavno bila smenjena samo zbog činjenice da je muzej zatvoren za publiku već 10 godina, a potom strpana u zatvor zbog sukoba interesa, nepotizma i straćenih najmanje milion eura samo na propali projekat rekonstrukcije zgrade muzeja. Tatjana Cvjetičanin je najidealniji primer kako se pod svim režimima politički podoban a muzeološki nesposoban direktor unaokolo hvališe prisvajajući uspešan rad vrednog dela muzejskog kolektiva pritom nanoseći samo štetu, kako ustanovi kojom rukovodi, tako i samoj muzeologiji. Kome sama dr Cvjetičanin može da predstavlja ikakav stručni autoritet kada samo svojim neurednim izgledom i skaradnim oblačenjem izgleda pre kao nekakva sakaluda (Vujaklija: čudna osoba, za koju nije jasno da li je načisto luda, ili se pravi luđom nego što jeste. Prepoznatljiva na prvi pogled po nakaradno-komičnom izgledu. Večiti negativni primer), nego kao ozbiljni naučni radnik. O tome koliko je dr Cvjetičanin opskuran lik svedoče pre svega njeno oblačenje u raznorazne dronje psihodeličnih boja, raščupana frizura u stilu mišjeg gnezda, mrnjaukanje poput mačke u februaru te poziranje i davanje nesuvislih izjava za javnost. Kao u poslovici spolja gladac a unutra jadac, iza ovog blistavog lica Tatjane Cvjetičanin krije se jedno drugo, daleko mračnije i tužnije lice upropašćene zgrade, kamarisanih zbirki, ozlojeđenog kolektiva i sveopšteg rasula. O stanju predmeta u muzeju najbolje govori činjenica da su premeštani kako je kome palo na pamet, pri čemu su neki teže oštećeni (slučaj beogradske mumije), a mnogima se, poput skulptura iz Lepenskog vira, odavno izgubio trag i za koje se već 30 godina ne zna gde se nalaze! Naravno, dr Cvjetičanin nije sama u ovom zajedničkom zločinačkom poduhvatu, jer je oko njenog božanskog lika prvosveštenice "velike muzejske lože" okupljena čitava novozaposlena kamarila adoranata, kao i veterani poput Tatjane Bošnjak, Bibike Đorđević, Nede, Jevremović, sive eminencije muzeologije Irine Subotić sa sve bračnim trouglovima i četverouglovima, kako je to svojevremeno napisala Mirjana Bobić Mojsilović; zatim dr Miroslava Timotijevića, i tzv. velikog zla Filozofskog fakulteta, dr Marice Šuput, koja je od silne žalosti zbog smrti svog voljenog Vojislava Koraća naprasno otišla u penziju.

O tome kako se uspešno može upropastiti uspešan muzej najbolje svedoči situacija u kojoj se danas nalazi Galerija Matice srpske u Novom sadu, gde je, nakon prerane smrti uvažene i sposobne direktorke Leposave Šelmić, na njeno mesto imenovana izvesna Branka Kulić, koja se do tada decenijama neuspešno bavila proučavanjem i zaštitom dvoraca Banata, da bi posle toga još neuspešnije, zajedno sa svojim mužem Ratomirom, koji se čas bavi istorijom umetnosti, čas konzervacijom, a ponekad uramljivanjem slika, godinama urnisala Galeriju Matice srpske, da bi na kraju iz nje otišla u penziju i za svoja nedela bila nagrađena mestom člana upravnog odbora Galerije, gde je sa doživotnom sivom eminencijom srpske muzeologije, dr Miroslavom Timotijevićem, inače takođe članom upravnih odbora u više ustanova, iz senke komandovala daljim upropaštavanjem Galerije Matice srpske. Zanimljivo je napomenuti da je dotična Branka Kulić istovremeno i član upravnog odbora pokrajinskog zavoda za urnisanje spomenika kulture, gde daje legitimitet stvaranju raznih vapalenda, kao i predsednik upravnog odbora Vojvođanskog muzeja, gde stvara haos mešajući se nepozvana u poslove o kojima pojma nema. Ako se prema situaciji u republičkim odnosno pokrajinskim ustanovama čini da je situacija u muzeologiji katastrofalna i da gora ne može biti, tek kada se pogledaju lokalni muzeji, jasno se vidi da situacija ipak može biti još gora o čemu najbolje svedoči nekoliko narednih primera.

 

Pop i jarići

 

Tako, recimo, ni u Narodnom muzeju u Kikindi stvari ne stoje mnogo bolje. Naime, ovim nekada uglednim muzejem godinama je uzorno rukovodio eminentni arheolog Milorad Girić, nakon čijeg je odlaska u penziju na mesto direktora postavljen izvesni Ilija Bulajić. Ubrzano urušavanje kikindskog muzeja započelo je nakon jednih od lokalnih izbora, kada je Bulajića nasledio izvesni Stevan Vojvodić. Ubrzo nakon svog imenovanja, Vojvodić je u kikindski muzej dovukao sadašnju direktorku, arheologinju Lidiju Milašinović, kako bi se odužio Građanskom savezu Srbije, koji je Vojvodićevu suprugu zaposlio u jednom od gradskih javnih preduzeća uz platu od tadašnjih 140.000 dinara. Urušavanje se ubrzano nastavilo nakon naredne smene lokalne vlasti u Kikindi, kada su koaliciju na lokalnom nivou formirali Srpska radikalna stranka i tada još nereformisani socijalisti. U nedostatku stručnog kadra, na mesto direktora doveden je izvesni srednjoškolski profesor Stevan Egelja sa zadatkom da napravi čistku među muzejskim stručnjacima pa je kao politički nepodobna otkaz dobila jedina istoričarka umetnosti u muzeju, Biljana Stepanov, koja se potom godinama sudila sa Egeljom da bi na kraju dobila sudski spor i pozamašnu odštetu, koju su iz svojih džepova platili svi građani Kikinde. Egelja, koji do danas uopšte nikada nije položio stručni ispit iz muzeologije, potom se zahvalio na postavljenju SRS-u tako što je dotadašnju muzejsku čistačicu Slavicu Cvijetić naprasno unapredio u muzejskog vodiča, jer je dotična naprasno dobila i diplomu više pedagoške škole. Dalje urušavanje kikindskog muzeja nastavljeno je dolaskom izvesne Slavice Gajić na mesto kustosa etnologa koja je praktično pod stare dane, iako rođena sada već davne 1960. godine, nakon završene više ekonomske škole naprasno završila etnologiju i u muzejskoj struci je počela da radi tek 2009. Osim ovih, u muzeju radi i izvesna Ljubica Vojvodić, koja je muzej pretvorila u neformalni centar zoološke nekrofilije te je sa svih mogućih i nemogućih strana u muzej počela da dovlači raznorazne punjene ptičurine i ostale životinje, tako da su se na taj način brojni vlasnici na lak način ratosiljali koječega iz svojih šupa i tavana. Za sve to vreme Lidija Milašinović bila je najodanija saradnica Stevanu Egelji sve dok relativno nedavno, začudo na konkursu, nije izabrana za direktorku kikindskog muzeja. U nedostatku pametnijeg posla, a u skladu sa poslovicom zaludan pop i jariće krsti, Milašinovićka je kao svoj prioritet ukinula savremenu galeriju, izvršila preseljavanje zaposlenih po kancelarijama, onako usput je, uz pomoć već spomenute Gajićke, izbacila etnološke predmete iz dobro uređenog depoa kako bi u tom prostoru sebi uredila novi kabinet-arbajtcimer sa prijemnom kancelarijom. Pošto su preostali depoi postali pretesni, Milašinovićka je na brzaka organizovala udarničko čišćenje muzeja od svega što je smatrala nepotrebnim, tako da su iz muzeja direktno na gradsku deponiju odvoženi kamioni svega i svačega navodno nepotrebnog da bi se naknadno ispostavilo da je bačen i veliki broj inventarisanih predmeta koji su sigurno završili u rukama kolekcionara.

U jednom trenutku u kikindskom muzeju je nastala prava panika, izbacivanje je privremeno prekinuto, te su kustosi danima prekopavali po deponiji kako bi spasli makar nešto od zabunom bačenih predmeta, od kojih je jedino pronađena duborezom ukrašena škrinja za devojačku spremu. U skladu sa pomodnim muzeološkim trendovima, Milašinovićka je pod hitno izmislila skaredni Mamut fest, a kulminaciju nekrofilije je predstavljalo kopanje lažnih grobnica u muzejskom dvorištu kako bi se predškolska i školska deca igrala arheoloških iskopavanja u nekrofilnoj pedagoškoj radionici. Inače, kada bi moglo da priča, muzejsko dvorište u Kikindi bi sigurno dalo materijala za snimanje humorističke serije od najmanje 300 epizoda, prodajom čijih prava bi se autor obogatio. Među svim bizarnim događajima sigurno je najbizarniji bio slučaj kada je svojevremeno grupa stranih ambasadora zatekla tadašnjeg direktora Stevana Vojvodića sa rukama krvavim do lakata, jer je u toku bilo klanje tri svinje, odnosno dve su bile već zaklane i ošurene, a Vojvodić je treću jurio po muzejskom dvorištu!

 

Relikt socijalizma

 

Među najbogatijim i najuglednijim vojvođanskim muzejima sigurno se nalazi i Gradski muzej Vršac, kojim sa jednom pauzom gotovo 20 godina rukovodi direktorka Anica Medaković, inače na listi SPS. Ipak, tamo je situacija katastrofalna pre svega zbog ogromnog broja eksponata u pretrpanoj zgradi i nepostojanja stalne postavke te se čini da je u muzeju vreme poodavno stalo. Medakovićku je nakon jednih od prošlih izbora na mestu direktora privremeno zamenio akademski slikar Javor Rašajski, koji je za vreme svog relativno kratkog mandata uspeo da udahne novi život zamrlom muzeju i da intenzivira izdavačku i izložbenu delatnost. Nakon narednih lokalnih izbora voljom vršačke glasačke mašine Rašajski je smenjen i kao v.d. direktora imenovan je izvesni Dragutin Petrović, inače istoričar u muzeju, koji je u Vršcu daleko poznatiji po prodaji rakije na ulici nego po muzeološkom radu. U međuvremenu je u muzej očigledno zalutao izvesni arheolog Dragan B. Jovanović, u arheološkim krugovima poznatiji kao Gani, koji se "proslavio" svojevremenom izjavom da po njemu najbogatija zbirka staroegipatskih predmeta u Srbiji, koja se čuva u vršačkom muzeju - ne vredi ništa!

Ipak, vršački muzej je i danas talac relikta socijalizma. Tako se u muzeju već 50 godina održava bizarna i sasvim deplasirana manifestacija Likovna manifestacija dece i omladine "Nagrada slikara Paje Jovanovića",  koja je ustanovljena još 1959. sa željom da se motiviše razvoj likovnih umetnosti u ovoj sredini, da se mladi podstaknu na stvaralački rad, na stogodišnjicu rođenja slavnog vršačkog slikara Paje Jovanovića, koja je postala pravi kamen oko vrata vršačkom muzeju.

Poslednjih godina je i Narodni muzej u Zrenjaninu u centru pažnje, pre svega jer je jedan od retkih muzeja čija je zgrada u potpunosti rekonstruisana, pošto je tadašnji gradonačelnik Goran Knežević imao sluha da obezbedi novac nakon totalnog razbijanja zgrade tokom katastrofalnog nevremena. Kad je Knežević strpan u zatvor zbog svađa u tamošnjem žutom preduzeću, zavrnute su slavine gradske kase i muzej sada jedva sastavlja kraj sa krajem. Inače, u muzeju sada rade čak četiri bivša direktora, od kojih su čak trojica istoričari: dvojica eminentnih kustosa sa položenim stručnim ispitima, Vidak Vuković, dvostruki bivši direktor, i Branko Onjin, koji je bio direktor između dva Vukovićeva mandata i koji je smenjen kada je tamošnji DSS organizovao "kidnapovanje" i satima u autu unaokolo vozao odbornika LSV, čime je izgubljena odbornička većina te su smenjeni svi gradski rukovodioci. U skladu sa legalističkom politikom DSS-a, nakon drugog Vukovićevog mandata za direktora je doveden srednjoškolski profesor Srđan Priljeva, naravno bez položenog stručnog ispita u muzeologiji, koji se tek pre par dana, nakon svega osam godina rada u muzeju, umilostivio da priredi prvu izložbu. Trenutni direktor, a inače već jednom i bivši, Božidar Vorgić, donekle je uspeo da normalizuje stanje u muzeju, temeljno obnovi zgradu i otvori novu stalnu postavku, ali nije uspeo da sredi stanje u arheologiji te je eminentni kustos Nada Benjocki momentalno prešla u novoosnovani Zavod za zaštitu spomenika kulture ne želeći da se više bakće izvesnom Snežanom Marinković, koja je svog sina zaposlila u muzeju kao fotografa.

 

 

 

 

 

Gašenje bibliotekom

 

Prava tragedija zadesila je mali ali vredan muzej u Beloj Crkvi, koji je uz natčovečanske napore godinama uspešno vodila istoričarka umetnosti Nada Stojanović, koja je, za razliku od daleko većih muzeja, uspela čak i da objavi reprezentativnu monografiju belocrkvanskog muzeja. Na veliku žalost, Stojanovićeva je smenjena i potom ubrzano penzionisana, a muzej je pripojen tamošnjoj Biblioteci i time praktično ugašen.

 

 

 

 

Kulturno arlaukanje

 

U poslednje vreme dovlačenje predškolske dece i raznorazne balavurdije postala je nova pomodna tendencija po svim muzejima, organizuju se raznorazne radionice i izložbe dečjih škrabotina, čime se muzeji pretvaraju u ustanovu za predškolsko vaspitanje sa sve prigodnim arlaukanjem. U poslednje vreme sve su više prisutni i primeri, gde vrli roditelji u muzeje dovode i bebe stare manje od godinu dana da se kulturno uzdižu, te se čini da će uskoro početi da dolaze i trudnice kako bi se još nerođena deca upoznala sa najnovijim muzeološkim tendencijama, poput Noći muzeja.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane