Podsetnik

Arčibald Rajs: "Čujte Srbi", jedan prijateljski pogled na narod koji ne ceni prijatelje (3)

 

Krf im nije bio dobar hteli skupštinu u Kan

 

U svom predsmrtnom delu "Čujte Srbi" iz 1928. godine veliki prijatelj Srba pita se "kako je nacija kao što je srpska, dopustila da je podjarmi šaka sebičnih i podmitljivih političara, gnusnih šićardžija, zabušanata, profitera i zelenaša?" Rajs opominje Srbe: "U vašim rukama je vaša sudbina: blistava budućnost ili ropstvo!" Tadašnji Srbi nisu čuli vapaj svog prijatelja, gotovo ga se odrekavši. Šta bi se, međutim, dogodilo danas!

 

Arčibald Rajs

 

Takozvana inteligencija Srbije skoro ništa nije učinila za svoju zemlju i jedina joj je briga bila da svoje dragocene članove skloni na sigurno. Odgovarate mi da su vaši "intelektualci" brinuli o mladima u izbeglištvu, da su se bavili propagandom itd. Ma nemojte! Vaše univerzitetske profesore je država dobro plaćala za taj posao i tokom izbeglištva. A samo se nekoliko srednjoškolskih profesora posvetilo vaspitanju vaše izbegle dece. "Glavešine" univerziteta su šetale s jedne školske proslave na drugu da bi tamo na rečima veličali junačko žrtvovanje vaših vojnika, žrtvovanje koje nisu hteli da dele, a koje im je služilo kao vlastiti pijedestal. A njihov propagandni rad? Neke dosadne knjige, i to brojne lišene iskrenosti, pošto njihovi tvorci nisu učestvovali u onom natčovečanskom podvigu koji su hteli da veličaju pred saveznicima i neutralnim zemljama, knjige koje su, uostalom, malo ili nimalo čitali oni kojima su bile namenjene. Ko bi se u to junačko vreme mučio da čita, na primer, Belićevu "Makedoniju", knjigu koja sadrži maltene samo filološke i lingvističke rasprave? Delovanje Lazara Markovića u Ženevi bilo je, istina, uspešnije. Njegov list "Srbija" bio je dobro uređen i izvršio je dobru propagandu u nekim savezničkim i neutralnim sredinama. Međutim, tokom njegovog boravka kod nas u Švajcarskoj, posle povlačenja preko Albanije, čitaoci tog lista, prijatelji Srbije, često su mi postavljali pitanje: zašto Marković, koji tako patriotski piše u svom listu, a koji je mlad i zdrav, nije sa svojim vršnjacima u rovovima da brani otadžbinu?

 

Raspojasani plesači

 

Mada je sadržaj knjiga intelektualaca iz te inteligencije slabo čitan, oni su iz toga izvukli najveću ličnu korist. Ta pisanija su im poslužila da sebi pridaju značaj pred kolegama iz zemalja u koje su izbegli. Izdavali su se za predstavnike prosvećene Srbije. Kao takve su ih svuda primali, tetošili, odlikovali itd. Zar nije smešno i čak skandalozno videti krst Legije časti na grudima profesora zabušanata "za njihove ratne zasluge", dok ga nema na grudima najsrčanijih i najjunačnijih vojnika? Lazar Marković danas u inostranstvu važi za jednog od najistaknutijih ličnosti Kraljevine SHS zato što je sasvim spokojno i u potpunoj zavetrini radio u rovovima Ženeve dok je srpski narod preživljavao najteže dane.

Ne samo da vam je "inteligencija" dobro iskoristila žrtvovanje i odricanje naroda već je zahvaljujući pažnji i počastima kojima su je obasipali a koje su bile namenjene hrabrim braniocima Srbije nego je postala još mnogo gordija, naduvenija i zavidljivija nego pre rata.

Vrativši se u otadžbinu posle pobede, u kojoj nisu učestvovali, viši intelektualci su težili da upravljaju svim poslovima. Seljaci (les selijaks), njima nisu ništa značili iako su činili ogromnu većinu u Srbiji, a vojnici, tvorci pobede, za njih su bili "prostaci", dobri da mlate neprijatelja i ginu, i ni za šta drugo.

Oni koji su ratovali i krvlju platili vašu slobodu tada su bili umorni. Uz to, u svom idealizmu, koji ih je održavao u najcrnjim danima iskušenja, verovali su u ljudsku dobrotu i zahvalnost. Odmorni, zahvaljujući zabušavanju tokom rata, "inteligencija" je iskoristila taj umor onih koji su gradili veličinu svoje zemlje. Delila je i spletkarila uz podršku velikog kontigenta sebi sličnih poreklom iz oslobođenih krajeva s one strane Save i Dunava. Tada je nastupilo besramno grabljenje važnih i unosnih položaja i raspojasani ples miliona predvođen "inteligencijom".

Inteligencija je uspela u tom poduhvatu pogubnom po zemlju. Istinske vrednosti srbskih zemalja, posebno one kojima vaša zemlja sve duguje, istinite su. Inteligencija ljubomorno pazi da nove i poštene snage ne prokrče sebi put. Čim neku otkrije, udara je po glavi dok ne utone u blato. Inteligencija vam se bacila slepo u stranačku politiku, za koju je znala da će biti diktator zemlje.

Naravno, pošto je vode niska osećanja, "inteligencija" kleči pred novce. Što više novca ima neko, ma koliko ga nečasno stekao, to ga ona više uvažava i istovremeno mu zavidi. Kralj novac gospodari vašom inteligencijom. Po njoj, čovek sve sebi može dozvoliti pod uslovom da ima mnogo novčanica u džepu. Čast je nepoznata vrednost na berzi "inteligencije". Častan čovek se smatra glupakom, a ceni se samo onaj koji lukavstvom ume da okrene događaje u svoju korist. Prirodno je da rodoljublje ne ide uz takva osećanja. Stoga ta lepa vrlina sasvim nedostaje vašoj "inteligenciji". Ono što ona u zgodnoj prilici hoće da podmetne kao rodoljublje samo je obična zavist prema drugima. Mnogi pripadnici "inteligencije" bi hladno žrtvovali slobodu, i opstanak svoje zemlje, ako bi to njima lično bilo od koristi.

Kao i sva nemoralna bića i inteligencija se divi sili, čak i kada se najviše zloupotrebljava. To ju je navelo da se, posle rata, skoro odmah pomiri sa najgorim neprijateljima svoje zemlje, sa Nemcima. Samo deset godina posle poslednjeg topovskog pucnja, njih primaju kao povlašćene.

Buđava inteligencija

 

No, da se vratimo "inteligenciji" sejačici razdora kada treba sjedinjavati. Ta inteligencija bi, da je to prava inteligencija, morala da bude na čelu onih čiji je zadatak da obnove zemlju posle godina iskušenja, trebalo bi da ona skladno uređuje saradnju sa vašom braćom nakon što su oslobođena zahvaljujući vašim ratnim žrtvama i da usmeri zemlju na put napretka, što bi bilo lako sa tako bistrim narodom i bogatom zemljom kakva je vaša. Njeno je bilo i da bdi kako se vaši običaji i dobre osobine, što je činilo vašu snagu, ne bi izgubili. Šta je ona, međutim, stvarno učinila? Uništila je i srozala sve ono dobro što ste imali. Baš zahvaljujući njoj sve ređe se nailazi na onaj jednostavni, a ipak veoma uzvišen duh koji je omogućio vašem narodu da ostane netaknut uprkos vekovnom ugnjetavanju. Inteligencija vam je delovala poput buđi. Zarazila je sve što je s njom došlo u dodir. Ta trulež već zahvata i selo. Vaše kršne seljanke već znaju za šminkanje i svilene čarape. Pripazite dok ne bude prekasno!

Umesto da deluje pozitivno, vaša inteligencija je delovala negativno. Umesto da gradi, ona je razgrađivala. Ona je žarište truleži i iskvarenosti, od čega toliko trpite. Ako joj dopustite da nastavi, zemlja vam je izgubljena. Počistite kuću, pometite sve ohole i štetne marionete. Nemojte da vas zasene ljudi koji u suštini nemaju nikakvu vrednost, ali čiji je loš primer neizmerno opasan po duhovno zdravlje vašeg naroda. Ne klanjajte se više novcu do zemlje. Novac ne donosi ni sreću ni ugled. Može se on pošteno zaraditi i, ako ga vlasnik koristi da bi činio dobra dela oko sebe, poštujte takvog čoveka zbog njegovog rada i zbog načina na koji on koristi stečeno bogatstvo. To je dobar primer mladima. Novac, međutim, može da bude i nečasno stečen i, nažalost, to je danas veoma čest slučaj. Budite gordi pred tim nečasno stečenim bogatstvom. Nemojte praviti nagodbe s njim tako što ćete laskati njegovom vlasniku. Ne pružajte ruku milioneru koji je stekao milione mešanjem peska sa brašnom namenjenim vašim vojnicima koji su se borili za otadžbinu. I nemojte misliti da tako vaše odbijanje neće biti delotvorno. Uješće to čoveka više nego što mislite, a to će biti dobar primer mladima i oni će uvideti da se beleg koji ostavlja nečasno stečeni novac ne može izbrisati sa ruke nepoštena čoveka.

 

Zajedno samo kad moraju

 

A sada da popričamo o vašim političarima, od kojih su mnogi iz redova inteligencije i na koje se, prema tome, odnosi sve što sam upravo rekao. Vaša srednjovekovna istorija i junaštvo stvarali su od vas ratnički narod sve dok ste bili slobodni. Hajduci su u doba robovanja nastavili tu tradiciju. Zatim dolazi oslobađanje pod Karađorđem, i borba do konačnog oslobođenja. Kada je to postigao, vaš narod je, toliko naviknut na borbu, ako ne bi imao sporova sa spoljnim svetom, pokušavao da unutar zemlje zadovolji tu borbenost. Za to je našao načina u politici i odao joj se dušom i telom. Međutim, po starom običaju ratnika da se bore za vrhovnog vođu, unutrašnja politika je za vas bila strančevanje, to jest vezivanje za sudbinu neke ličnosti, vođe ili grupe. Sve dok su vas spoljni neprijatelji ostavljali na miru, svoje borbene potrebe ste zadovoljavali svađama političkih stranaka. Čim bi se neprijatelj pojavio na granici, zaboravili bi ste međubratske sporove i svi biste se suprotstavili spoljnoj opasnosti. Bili ste i ostali borci i eto zašto ste još i danas ogorčene političke pristalice koje se ne bore za ideje već za ličnosti, pristalice koje postaju rodoljubi tek u trenutku spoljne opasnosti. Setite se ratova od 1912. do 1913. i rata 1914. Kada je odjeknulo zvono za uzbunu, da li ste i dalje bili radikali, samostalci, liberali ili neki drugi partijaši? Ne, bili ste samo Srbi, i kao takvi ste veličanstveno izvršili svoju dužnost.

Vaš narod je, dakle, veliki ljubitelj političkih ili, bolje rečeno, stranačkih svađa. Dok su stranačke vođe i njihovi štabovi još bili rodoljubi - a, sudeći po svemu onome što sam pročitao i čuo, u to vreme su zaista bili - zlo još nije bilo naročito veliko. Istina, to nije pogodovalo brzom i mirnom razvoju. Uostalom, posle dugotrajnog robovanja kakvo je bilo vaše, nije se moglo tražiti od naroda koji je tek povratio slobodu da bude mudar kao ljudi koji su dugo živeli u njoj. Uz to, vaša tek vaskrsla država je uzimala za primer političke sisteme već prilično deformisane čak i u zemljama veoma stare i kontinuirane kulture. Najzad, rodoljublje je kod stranačkih vođa bilo još dovoljno delotvorno i sprečavalo ih je da svesno rade protiv interesa zemlje.

To se, međutim, malo-pomalo menja. Sa sve nadmoćnijim stupanjem na vlast inteligencije, pojavljuju se ljudi koji shvataju kakva se lična korist može izvući iz vaše sklonosti za stranačku politiku. Oni stvaraju zanimanje od iskorišćavanja vaše stranačke politike, pa sad imate profesionalne političare koji na tome zarađuju za život. Ma šta govorim - oni zgrću bogatstvo. Ako ste pre rata i imali političara koji su, u svom već strančarenjem iskrivljenom duhovnom sklopu, imali u vidu samo ono što su smatrali dobrim za zemlju, parlament vam je već bio preplavljen ljudima koji su tražili ličnu korist u tim političkim strastima. Trka za ministarskim položajima je počela! Vaša skupština već nije bila izraz narodne volje. Tako su, tokom požara 1914, koji će kasnije postati svetski, umesto da daju primer narodu kako se žrtvuje za otadžbinu, što im je bila dužnost, vaši mladi poslanici. kroz usta tipičnog poslanika-profitera Velizara Jankovića, rezervnog oficira, isposlovala da se hitno izglasa zakon kojim se poslanici oslobađaju od vršenja svoje dužnosti. Skupština vaše zemlje, jedne od najjunačkijih u tom velikom ratnom obračunu, stvarala je parlament jedinstven u svojoj vrsti među svim zemljama učesnicama u ratu - parlament zabušanata. Neki poslanici, njih vrlo malo, pobunili su se protiv onoga što su, s pravom, smatrali sramotom za Srbiju. Oni će se pridružiti onima koji su se borili. Ti rodoljubi su bili Aleksa Žujović i Dragović, a nijedan nije pripadao inteligenciji.

 

Poslanici zabušanti

 

A kakvu su ulogu odigrali vaši zabušanti iz Skupštine za vreme rata? Da li su bar pokušali da ublaže nedostatak hrabrosti i rodoljublja obavljanjem nekog korisnog posla isključivo za dobre zemlje i zaborave privatne i prezira dostojne stranačke interese? Nisu! Što je rat duže trajao, to su oni ponovo zapadali u stranačke svađe. Najpre u Nišu, zatim na Krfu, priredili su svetu kukavnu predstavu otimanja političara o ministarske fotelje dok im je otadžbina krvarila iz svih vena i dok im vojnici herojski umiru na bojnom polju. Bio sam na Krfu marta 1918. i tri sedmice sam gledao kako vam se političari žestoko bore za vlast izazivajući ministarske krize jednu za drugom. Zgadio sam se i stideo se za, na bojnom polju, neukaljano srbsko ime.

I ti čudnovati poslanici-zabušanti jedne ratničke i junačke nacije smatrali su da ostrvo Krf nije dovoljno udobno a možda i nedovoljno sigurno za tako značajne ljude poput njih. Kopali su i rukama i nogama da se Skupština sa Krfa premesti u Kan, gde bi, onako dobro plaćeni kao što su bili, mogli da vode još mnogo lepši život. Da, Skupština je bila potpuno beskorisna, bar posle povlačenja preko Albanije, kada je neprijatelj zauzeo celu Srbiju. Ako su, radi ugleda, želeli da je održe po svaku cenu, mesto joj nije bilo na Krfu, već u bombardovanom Bitolju. Nisam se ustručavao da to kažem vašim političarima na Krfu u martu 1918. "Pa, Bitolj je pod neprijateljskom vatrom i Skupština bi bila bombardovana", govorili su mi ti političari. "Pa, šta?", odgovorio sam im, "vojnici su vam tamo iako se grad bombarduje. Naravno, verovatno će biti gusto. Neki od vas će tamo možda poginuti kao što ginu i vojnici. Nije to, međutim, veća nesreća od pogibije boraca. Naprotiv, život nekog nekorisnog poslanika danas je manje vredan od života i najobičnijeg vojnika". Razumljivo, te im se reči, a bile su istinite, nisu mnogo svidele, baš kao što je ministar Velizar Janković bio neprijatno iznenađen kada sam mu rekao da je njemu, srpskom mladiću deset godina mlađem od mene, stranca, mesto u rovu, a ne u salonima hotela "Velika Britanija'' na Krfu.

Vaši političari - strančari izbegli u Ženevu, Pariz, Nicu, London!? Rat i nevolje vlastite zemlje ničemu ih nisu naučili. Nastavili su stranačke svađe u zemljama u kojima su našli utočište. Svojim domaćinima su tako kukavno prikazivali kako se braća međusobno razdiru. Istina je da političari nisu pridobili simpatije za srbski narod već vojnici i seljaci koji su radije ginuli nego povijali glavu pred napadačem. Kada sam se, posle povlačenja preko Albanije i pre pridruživanja vojsci na Solunskom frontu, takoreći danonoćno borio za vas, i sam sam morao da trpim zbog njihovih spletki i kukavičluka. U stvari, mene, koji ništa nisam znao o vašim stranačkim borbama, pozvala je vlada sa početka rata da pomognem vašem narodu, vlada kojom je predsedavao Pašić. To je bilo dovoljno političarima zabušantima iz stranaka suprotstavljenih Pašiću da me proglase "radikalom", čovekom koga treba tući i najpodmuklijim oružjem. Oni su to činili, pa su smislili i takvu grozotu da me potkažu saveznicima kao špijuna koji radi za centralne sile, i to mene koji sam sve žrtvovao za vaš narod! Srećom, saveznici su bili sigurni u mene. Dali su mi taj sramni dokument da ga čuvam u arhivi kao dokaz ljudske zlobe i nezahvalnosti. Bilo mi je teško, veoma teško, kada sam uvideo da su ljudi iz naroda kojem sam sve žrtvovao sposobni za takav zločin, ali mi nije ni padalo na pamet da zbog toga okrivim ceo narod. Progutao sam tu gorku pilulu, prećutao sam i ipak nastavio da se žrtvujem za vas jer ste vi braća mojih veličanstvenih drugova sa fronta. Sada znate šta me je u toku celog života najviše zabolelo, a isto tako znate da su mi tu bol naneli vaši stranački političari.

 

Žrtvujte se, braćo

 

Upravo su vaši stranački političari, ne bih rekao smislili, već prekomerno iskoristili i čuven slučaj oko "Crne ruke" na Solunskom frontu. Ta afera nije bila tako ozbiljna jer ja danas više ne verujem u onaj navodni atentat na princa regenta Aleksandra. Danas sam ubeđen da su svaki delić tog atentata izmislili vaši političari. Slučaj se morao razrešiti između navodnih zaverenika i vojnih rukovodioca. U to vreme sam predložio vašem vođi, tada princu regentu, da pozove okrivljene i da im održi sledeći govor: "Pripadali ste tajnom udruženju koje se bavilo politikom i koje je htelo da nametne svoje stavove narodu. Vi znate da je to protivno zakonu i da se vi, vojnici, ne smete baviti politikom. Morali biste da budete kažnjeni, ali smo u strašnim borbama. Pored toga, znam da vi volite otadžbinu. U ovom tragičnom trenutku po našu zemlju, ja neću da sami osuđujemo pripadnike vojske na kojoj počiva sva naša nada. Želimo da zaboravimo vašu grešku, ali vi idete na prvu liniju, hrabro se borite za ovu zemlju koja vam oprašta, a ako treba, žrtvujte se za nju." Princ Aleksandar je bio voljan da tako postupi, ali su ga političari ubedili da su ugrožene sve slobode srpskog naroda i da treba prepustiti "pravdi", njihovoj "pravdi", da slobodno deluje. Plan im je bio tako dobro izveden da sam i ja u jednom trenutku poverovao da zemlji preti velika opasnost od "zaverenika''. Kasnije sam, međutim, uvideo da je "Crna ruka'' bila samo rodoljubiva reakcija protiv diktature političkih stranaka i da su se one branile vrlo sumnjivim sredstvima. U Ženevi su čoveka koji je bio, možda, najnesebičniji i najiskreniji prijatelj saveznicima potkazali kao špijuna, u Solunu su naložili da se osude hrabri oficiri ratnici zbog zavere protiv bezbednosti države i protiv vladarevog života. To su postupci vaših stranačkih političara!

Treba li vas podsećati da se ti političari-strančari nisu zadovoljavali time što će skloniti sebe, već su iskoristili svoj uticaj da sklone svu svoju porodicu i prijatelje?

Čim se rat završio, vaši političari su pojurili da ponovo prigrabe vlast i upravljanje poslovima. Ni na pamet im nije palo da bi prve redove trebalo prepustiti onima koji su se žrtvovali za otadžbinu. Naprotiv, svim mogućim sredstvima su nastojali da sa značajnih položaja uklone sve veterane. Ovi su, pak, još bili previše umorni od nadčovečanskih napora koje su uložili, pa su im to dopustili. Elem, političari više nisu znali ni za kakve granice svojih sebičnih ambicija. Bio je to ples ministarskih portfelja, koji su donosili bogatstvo onima koji bi ih se dočepali. Najbolji način da brzo postaneš bogat jeste da postaneš ministar!

 

Nema opravdanja

 

Ne koriste, međutim, samo političari-ministri politiku da bi se obogatili, već i obični političari-poslanici slede njihov primer. Među njima besni najsramnija korupcija, a odatle je zahvatila funkcionere koji zavise od političara. Mogao bih navesti desetine meni poznatih slučajeva podkupljivanja poslanika, ministara i visokih funkcionera mitom čiji iznos prevazilazi milion. Često bi mi se to zgadilo i žalio sam vaš narod što mu je sudbina u takvim rukama.

Ponekad bi se javno mnenje ipak uznemirilo videvši neke slučajeve najočiglednije korupcije. Tada bi vaši političari strančari osnovali skupštinske anketne komisije, koje nikada nisu dale veliki rezultat zato što vukovi ne jedu jedni druge. Razne političke stranke su se silno međusobno vređale radi vlastite reklame, ali su se dobro čuvale da ne zabrazde duboko pošto su dobro znale da korupcija nije apanaža jedne stranke nego svih. Vaši političari strančari su, dakle, mirno mogli i dalje da se bogate na račun pojedinaca i države. I grabili su obema rukama. Zar je čudno što je taj loš primer i nekažnjavanje podmićivača i podmićenih snažno delovao na službenike svih nivoa? Ja tako ne mislim i sada mi je sasvim prirodno što industrijalac ili trgovac, koji želi da vagon sa njegovom robom krene, mora da da pozamašno mito šefu stanice, što parničar koji želi da ubrza postupak mora da podmaže pisara i što onaj koji misli da dobije pasoš za putovanje u inostranstvo, ili stranac koji bi da dobije boravišnu dozvolu, mora da uvuče nekoliko novčanica među dokumenta koja predaje policiji. Jasno je da nimalo ne služi na čast vašoj zemlji, ali ti potčinjeni službenici samo slede primer koji dobijaju odozgo. I tim ljudima bi se moglo još mnogo lakše oprostiti nego vašim političarima i drugima. Opravdanje im je mala plata, jer vi vrlo slabo plaćate potčinjene službenike, čak i one više. Nasuprot tome, poslanici vam imaju veoma dobre plate, a često primaju i penzije kao "bivši ministri''. Oni nemaju opravdanja.

 

 

 

 

 

Slučaj srpskih ministara

 

Od rata do danas (1928.), video sam najmanje pedesetak ministara i, s retkim izuzecima, svi ti ministri su se obogatili. Kao što sam već rekao, svojevremeno se pričalo kako je bugarski kralj Ferdinand, da bi ga pridobio, jednog značajnog političara postavio za ministra na šest meseci, što je pomenutom političaru bilo dovoljno da kupi lepu vilu u jednoj od najlepših sofijskih ulica. Kod vas je, međutim, dragi moji srpski prijatelji, sada još gore. Pogledajte kakvo je pravo kraljevsko imanje vaš ministar Ninčić stekao. Pogledajte mu kuće u gradu! Zar zaista verujete da je sve to plaćeno štednjom od imetka koji je Ninčić imao pre rata i od ministarske plate? A basnoslovno bogatstvo Stojadinovića, bivšeg ministra finansija, sina čestitog čoveka bez ikakvog bogatstva? A Boža Maksimović, pre rata samo sitni siromašni nameštenik koji je bez završenih studija? Da li je onu lepu kuću vrednu nekoliko miliona i onaj nakit i druge beskorisne stvarčice koje je njegova žena nakupovala u Parizu platio svojim novcem kad tog novca nije ni bilo? Pašić, kome je bavljenje politikom već bilo mnogo donelo, posle rata je postao jedan od najbogatijih ljudi u Kraljevini.

Ne, ti političari su iskoristili svoj položaj da bi se lično obogatili, ponekad i nimalo poštenim sredstvima. Time su pokazali da je njima politika samo sredstvo za brzo sticanje velikog novca.

 

 

 

 

 

Iz biografije Arčibalda Rajsa

 

Dr Rudolf Arčibald Rajs je bio švajcarski forenzičar, publicista, hemičar i profesor na Univerzitetu u Lozani. Istakao se kao kriminolog radom na istraživanju zločina nad srpskim stanovništvom u vreme Prvog svetskog rata.

Na poziv srpske vlade Rajs je 1914. godine došao u Srbiju da istražuje zločine austrougarske, nemačke i bugarske vojske nad civilnim stanovništvom. Bio je član delegacije jugoslovenske vlade na Mirovnoj konferenciji u Parizu. Zavoleo je srpskog vojnika i srpski narod i do kraja života ostao u Srbiji.

Međutim, Arčibald Rajs, razočaran nekim negativnim pojavama u društvenom i političkom životu povukao se pred kraj života iz svih javnih funkcija. Živeo je skromno u svojoj vili u Beogradu.

Umro je 8. avgusta 1929. godine u Beogradu. Sahranjen je na Topčiderskom groblju, dok je po njegovoj želji njegovo srce sahranjeno na Kajmakčalanu.

Pred kraj života objavio je svoj ratni dnevnik u knjizi pod naslovom Šta sam video i proživeo u velikim danima. Kao svoje posmrtno zaveštanje srpskom narodu ostavio je neobjavljen rukopis knjige "Čujte Srbi!", na francuskom jeziku!