Erdogan: Nesreća za Tursku, ali i za neke druge

 

Eto mene, a vi vidite kuda ćete

 

Njegova ideologija je opstanak na vlasti po svaku cenu, pa čak i po cenu žrtvovanja najbližih saradnika i prijatelja.

Izvor: Radio Dojče vele

 

Bildunterschrift: Ubedljiv Erdoganov uspeh je nesreća za Tursku. Poslednjih godina on ima sve manje sluha za savete i ne preže od toga da protivnike proglasi gotovo za državne neprijatelje. Sreća u nesreći je što AKP nije uspela da osvoji dvotrećinsku većinu, 330 poslaničkih mesta, tako da neće moći sama da menja Ustav, nego će morati da pravi kompromise sa opozicijom. Tako, za sada, neće biti ispunjena Erdoganova želja da Turska postane predsednička republika.

Paradoks je već to što su demokrate tokom izbora strahovale da desničarski ekstremisti neće uspeti da uđu u parlament i na kraju se radovale što je MHP prešla cenzus od deset odsto glasova. Naime, da u tome nisu uspeli, većinu njenih mesta dobila bi Erdoganova AKP i tako bez problema sama promenila ustav.

Pritisak pristalica AKP na one koji drugačije misle biće još veći. I dalje će se smanjivati sloboda medija, a vera će imati prioritet uprkos laicističkom uređenju zemlje. Na taj način će Turska postati kandidat za članstvo u Evropskoj uniji koji sam daje razloge da kandidatura bude odbijena.

Ukoliko ne dođe do promena AKP će na sledećim izborima ostvariti sve ciljeve koje ovog puta nije uspela da ostvari. Istina, ne bi trebalo računati na to da će postati drugi Iran, a Redžep Tajip Erdogan drugi Mahmud Ahmadinedžad.

"Nacija je pobedila", pobedonosno je uzviknuo Tajip Erdogan posle izbora. Stari politički lisac, koji se svime koristi što može da mu posluži na putu ka potpunoj moći u Turskoj, i ovoga puta je ostao dosledan sebi i svom jeftinom populizmu.

Erdogan se predstavlja kao religiozna osoba kojoj islam leži na srcu. "Tajip veruje u Boga, ali nema poverenja u Njega", tvrdi Erdoganov veroučitelj. Njegova ideologija je opstanak na vlasti po svaku cenu, pa čak i po cenu žrtvovanja najbližih saradnika i prijatelja.

Turski premijer je hlada i proračunat, ukazuju dobri poznavaoci turske političke scene. Potezi koje vuče imaju samo jedan cilj - da pomognu njemu samom.

Zbog toga malo ko veruje da će kritika EU dosadašnjeg političkog kursa Erdogana imati bilo kakvog efekta. Premijerov cilj nije mogući ulazak u evropsku porodicu, već sopstveni opstanak na vlast.

U prvim godinama svoje vladavine Evropa je trebala Erdoganu, zbog čega se on rado pokazivao kao proevropski nastrojen političar sa blagom tendencijom ka konzervativizmu. Slično kao velika većina evropskih kozervativaca.

Evropa je Erdoganu trebala ne samo da bi se obračunao sa starom političkom elitom koja je svoje odslužila, već i da bi se zaštitio od generala. Već skoro devet decenija, od dolaska na vlast Mustafe Kemala Ataturka, vojska je u politici imala zadnju reč. Po ustavu, čak, vojska je dužna da izvrši puč kako bi zaštitila Ataturkove tekovine.

Jedna od njih je laicistička država, odvojena od vere i verskih zajednica. Erdogan je svojim koketiranjem sa islamistima izazvao podozrenje generalštaba i tada je morala da se umeša Evropa.

Procenjujući da bi vojni udar u tom trenutku više štetio nego koristio zapadnoj alijansi, evropski političari su prionuli da ubede turske generale da odustanu od planiranog puča. Jer, na kraju krajeva, Erdogan je privržen evropskim vrednostima, tvrdili su, pa će svoj kurs korigovati.

Da bi pokazao svoju navodnu privrženost Evropi, Erdogan je u prvim godinama zaista poboljšao položaj verskih manjina u Turskoj, pa tako i hrišćana. Generali, pritešnjeni od svojih NATO partnera odustali su od svrgavanja Erdogana, a sada je, posle ovakvog izbornog trijumfa teško i zamisliti da bi neki vojni puč prošao bez krvoprolića. A takav scenario nije u ovom trenutku prihvatljiv ni za zapadne generale i političare.

Tako je Erdogan još jednom pokazao da je lukavi i beskrupulozni političar koji odlično ume da balansira  između svojih protivnika.