Projekat

Iz Srbije u Evropu, i morskim putem

 

Solunski front davno probijen,sledi proboj solunskog kanala

 

Dr Dragan Pavlović, profesor anestezije i intenzivne medicine u Greifswaldu kraj Berlina, jedan je od glavnih zagovornika projekta solunskog kanala. Uvek je spreman da apeluje na javnost i gura svoju ideju svuda gde je to moguće. Za Tabloid iznosi razloge zbog kojih veruje da je jedini izlaz Srbije i Grčke iz situacije koja je nastala u svetu, upravo - kopanje kanala

 

Mile Urošević

dopisnik iz Pariza

 

Zamislite da smo već odavno dočekali novu 2018. godinu i da je stiglo dugo toplo leto zagađene i zagrejane planete. Ništa bolje u takvoj situaciji nego da se sedne u šajku i lagano zaplovi ka moru, na čist vazduh. Ukrcavanje u Novom Sadu ili Beogradu pa, preko usputnih stanica, za Smederevo, Svetozarevo, Stalać, Kruševac, Kraljevo, Niš, Leskovac i Vranje. I tu nije kraj već početak internacionalne avanture. Prvo do Kumanova, pa Vardarom kroz centar Skopja, ispod kamenog mosta, sve do sunčanih plaža Egejskog mora i već "polusrpskog" grada Soluna. Tako, kao neki izbegli robijaš, kopanjem zemlje i Srbija je - izbila na more. Istog momenta država nam je postala uvažena i veoma posećena raskrsnica ujedinjene Evrope.

Beograd dobija status morske luke, a obala "Munaze, tebra", pretvara se u srpsku rivijeru na kojoj se, od splava do splava, šetkaju filmske dive, folk pevaljke i zvezde Velikog brata. I tako, na dan stogodišnjice proboja Solunskog fronta, probijen je u suprotnom pravcu veliki kanal od Nebojšine kule, preko Ćele-kule, sve do Bele kule Lefkos Pyrgos i čuvene Aretsu plaže. Kalispera, braćo Grci, koji inače i dalje grcate u dugovima, i veliko danke Dojčland za tih spasonosnih dvanaest milijardi dolara koliko je ubačeno u ovu genijalnu pukotinu sred Balkana, dugu oko 330 milja. U prevodu 650 km.

Čak i ako imate veoma bujnu maštu, sve ovo ste verovatno videli kao neku lakrdiju, san nekog utopiste koji se vremenom utopio u mutne vode svog imaginarnog kanala. Prosto kanal do mora je nešto što nema nikakve šanse da postane stvarnost. Ipak, i pored ovakvog stanja stvari postoje ljudi koji veruju da ćemo u narednoj deceniji biti svedoci jednog od džinovskih podviga evropske industrije i realizacije projekta vodene prečice od centralne Evrope do najznačajnije trgovačke luke na jugoistočnom delu kontinenta.

Opšta korist

U Beogradu je poznat profesor dr Nenad Mileusnić, a u Evropi se za kanal zagrejao i profesor dr Dragan Pavlović. Njega smo ovih dana sreli u Parizu i zamolili za razgovor. Profesor anestezije i intenzivne medicine u Greifswaldu kraj Berlina, u slobodno vreme je jedan od glavnih zagovornika projekta solunskog kanala, i uvek je spreman da apeluje na javnost i gura svoju ideju, kad god i gde god je to moguće. Zamolili smo ga da za Tabloid iznese razloge zbog kojih veruje da je jedini izlaz Srbije i Grčke iz situacije koja je nastala u svetu, upravo - kopanje kanala.

Dr Pavlović: Još od davnina je poznata priča o Aleksandru III Makedonskom, kada se nakon ratovanja sa Tribalima, po srednjoj Srbiji, u Makedoniju vratio dolinom Morave i Vardara, jer je taj put bio kraći, a žurba je bila velika, jer se Teba (danas Tive) nije dala podjarmiti, kako stoji u jednom tekstu. Aleksandar je svakako bio u pravu - put do Egejskog mora ovuda je mnogo kraći nego da se ide Dunavom i preko Crnog mora. Od tada kod mnogih državnika, trgovaca i arhitekata postoji san o kanalu koji bi tri reke spojio u jednu. San o balkanskom kanalu je preživeo vekove i postao veoma blizak javi u vreme industrijske revolucije polovinom XIX veka. Austro-ugarska je zaista i nameravala da prokopa jedan strategijski važan vodeni put sve do Egejskog mora. Osim plovidbe, kanal bi pretvorio sušne delove Balkana u plodne doline poput Nila ili Eufrata, ili bi pak pokupio prolećne vode i sprečio česte poplave. Usput bi mogla da se sagradi i pokoja hidrocentrala, a bar deset gradova bi videlo veliku korist od turizma i prolaza robe. Na hiljade ljudi bi dobilo zaposlenje. Zbog svega ovoga verujem da će se projekat uskoro ostvariti, jer bi osim Austrije, Mađarske, Grčke i Srbije i ostale okolne države našle koristi. A kad su pored ekologije u pitanju i profiti, nema sumnje da se tada kese lakše dreše.

Tabloid: Otkud uopšte ideja da se bavite kanalima?

Dr Pavlović: Ja se ne bavim kanalima, bavim se naukom i, naravno, interesujem se za Srbiju. Mislim da je svakom Srbinu sveta dužnost da na ovaj ili onaj način pomogne svom narodu. Situacija je konfuzna svuda po svetu, a kod nas izgleda kao da je sav elan bačen na hvatanje ratnih kriminalaca i udvaranje za ulazak u Evropu pod bilo kojim uslovima. Mi koji već dugo živimo u toj Evropi vidimo stvari malo drugačije pa i put ka boljem sutra možda ne vodi u Brisel već u - Solun. To je ideja koju zastupaju i mnogi drugi intelektualci, industrijalci ili političari. Kanal do Soluna je preka potreba i dok se ne reši taj problem ostaćemo na nivou koji sada imamo, jednom od najnižih u Evropi. Ambicije za Srbiju su nešto što me goni da projekat o kanalu nametnem pravim ljudima koji će ga ostvariti i spasiti srbiju.

Aktivno menjanje mape

Tabloid: Znači - samo kanal Srbiju spasava?

Dr Pavlović: Kanali su uvek spasavali države koje su znale da ih na vreme prokopaju. U Francuskoj se reke spajaju kanalima od XV veka, kada je izmišljen sas sa branama za izravnavanje nivoa i koji je i danas u upotrebi. U vreme Luja XIV prokopan je čuveni Kanal de Midi i tako je Pariz izbio na Mediteran, a kasnije, za vreme Napoleona, sve su reke povezane kanalima da bi se izbegao embargo i pomorska blokada koju su mu organizovali Englezi. Kasnije su kanali kopani iz čisto mirnodopsko-ekonomskih razloga, za bolji i jeftiniji transport robe. Tako danas u Francuskoj ima preko 6000 km plovnih puteva. Nešto malo manje je prokopano u Nemačkoj. U prvo vreme kanali su kopani na ručni pogon, lopatama, krampovima i ašovima. Čuvena je priča o kuluku oko kanala Dunav-Tisa-Dunav s kraja XVIII veka, ili Korintskog kanala koji je prokopan sto godina kasnije, a da i ne pominjemo muke i probleme oko Panamskog ili Sueckog kanala, koji su približili kontinente i izmenili mapu sveta.

Tabloid: Kanali koje pominjete kopani su od strane bogatih država. Ko će da plati ceh jednog kanala kroz Srbiju koja ne može da napravi ni deo "običnog" autoputa i koja je dužna "ko Grčka", ili kroz tu prezaduženu Grčku kojoj Evropa stoji na grkljanu!

Dr Pavlović: Upravo tako. Sada je pravi momenat za akciju i ova teška situacija je jedan od najvažnijih argumenata za spasavanje evropske Grčke. Ona traži finansijsku pomoć u zajmovima, a ulaganje u kanal bi bio mnogo pametniji način da im se pomogne. Verujem da bi i sama EU radije investirala u nešto što ostaje trajno, nego zajmila u kešu koji najverovatnije nikada ne bi bio vraćen. Za kanal se takođe zna da će dati posla hiljadama ljudi, i to na više godina. Zato mislim da je trenutak  da se da alternativu, i to ne osiromašenoj Grčkoj, već bogatoj Evropi, da pomogne svoju članicu na jedan racionalan i efikasan način. Lako je videti da će se lakše naći novac za nešto što će proizvoditi novac, davati plate i obrtati ekonomiju, nego za nešto što će se jednostavno potrošiti ili još gore zagubiti u lavirintu korupcije i mutnih radnji.

 

 

Dr Pavlović: Poruka je jasna

Ne smemo čekati milostinju i razne prosjačke pomoći nakon "tih ili tih" ispunjenih uslova za partnerstvo i članstvo u jednoj zajednici koja i sama pliva u problemima. Moramo se organizovati i lobirati one koji mogu da nađu koristi u uloženom kapitalu i počnemo da kopamo put za izlaz iz ove situacije. Dugo smo kopali grobove i vadili mošti predaka, vreme je da malo kopamo i za budućnost naše dece. Treba ideju o kanalu gurati u Briselu, ali i u drugim prestonicama. Moramo naći finansijske i industrijske partnere i organizovati ceo posao u pet deonica. Ceo projekat već postoji, on je tu od 1840. godine i treba ga samo podmladiti. Za deset godina može se prokopati ono što fali, da se tri reke spoje u jedan vodeni autoput od 650 km, sa prosečnom dubinom kanala od oko četiri metra i širinom od 30 do 40 m i sve to opremiti sa nekih šezdesetak prevodnica. Tako bi kanal o kome sanjaju generacije postao glavna arterija celog Balkana. Put ka Srednjem istoku i Mediteranu izmenio bi ne samo našu geografiju već i ekonomiju i celu budućnost. Gotovo da je nemoguće sagledati sve koristi koje bismo imali već od prvog udara krampa, a da i ne govorimo po završetku radova. Jeftiniji prevoz uglja i ruda, put je kraći za 1000 km, zatim razvoj turizma, sigurno snabdevanje vodom itd... Zato apelujem na sve koji su zainteresovani ili imaju mogućnosti da projekat poguraju, ili neku ideju da se stvar nađe na spisku velikih radova zajednice, jave našem udruženju za koordinaciju ideje balkanskog kanala Dunav-Morava-Vardar, od Smedereva do Soluna (draganparisŽhotmail.com). U našoj ekipi je i devedesetogodišnji gospodin Žak Herc, koji je učestvovao u realizaciji kanala Rajna-Majna-Dunav i koji mi je mnogo pomogao da shvatim važnost jednog projekta koji stoji u fioci preko sto godina. Vreme je da se izvadi na svetlost dana i da se zasuču rukavi.