Do koske

I Tito, da je živ, sigurno bi Tadića bacio u tamnicu

 

Sloboda je neotuđiva

Čak ni domaći mafijaši nisu više skloni kurvanju sa političarima. Vremena se menjaju

Nikola Vlahović

 

Srbijom danas haraju spasitelji bez imena i prezimena. Njihova materijalna dobra svakim danom postaju sve teža, a siromaštvo ovdašnjeg radno sposobnog roblja sve masovnije.  Na sceni  je otimanje slobode, prvog od proklamovanih ljudskih prava koje je još sedamdesetih godina prošlog veka u Helsinkiju potpisivao i vođa negdašnje Jugoslavije, svrstavajući sebe među lučonoše demokratije.

Mada bi se današnji predsednik države (ali i mnogi do njega) hitro zakleo na vernost Maršalu, samo kad bi on nekako iz groba ustao, sigurno je da bi ga onaj međunarodni politički, diplomatski i obaveštajni mag bacio u tamnicu, kao što je to činio sa sličnim štetočinama i amaterima.

Ni trideset godina posle njegove smrti, svih jugoslovenskih obračuna, otcepljivanja, prolašenja samostalnosti niza novih država, i svega drugog što je snašlo ovo parče Balkana, Srbija nije pronašla sebe, svoj put, svoju strategiju, nije razgraničila šta je sve njeno a šta joj je uzeto, šta je kome dala i šta joj pripada. Ne tako davno, ova država je dobila donaciju od više stotina hiljada evra kako bi popisala svu svoju imovinu. Novac je nestao netragom u nečijem džepu, a od popisa nije bilo ništa!

Ali, ako Srbija nije našla sebe, mnogi su se odlično pronašli u njoj! Nepobitno je utvrđeno da su u posrednoj i neposrednoj otimačini tuđe imovine tokom poslednje decenije, osim domaćih strvinara, učestvovali i Međunarodna banka za obnovu i razvoj, Evropska agencija za rekonstrukciju, USAID, ali i mnogi drugi, manje ili više poznati sistemi za spasavanje već ubijenih.

Sa jedne strane, OEBS i druge evropske institucije istražuju velike slučajeve sistemske korupcije u Srbiji i drugde u regionu, a sa druge, barem tako veli tajna diplomatija raznih "ekonomskih atašea", postoje čitavi spiskovi onih ličnosti i institucija u Srbiji koje nikako ne treba kompromitovati!

Dugogodišnji službenik bespogovorne Evrope u Beogradu, uvek ljubazni Vensan Dežer, sigurno zna barem petoricu takvih. Zna, ali kao da ne zna. Takva je filozofija svakog mudraca koji bi da traje.

Ali, ono što je sahranilo demokratsku nadu iz devedesetih, nisu ni bankarsko osiguravajuće korporacije, niti elitni pljačkaši zamaskirani u ekonomske savetnike i spasioce ovog socijalističkog siročeta (oni su samo došli da skinu nakit sa pokojnika), nego jedan smrtonosni pakt, nikad potpisan, ali dogovoren nemuštim jezikom političko kriminalnog podzemlja u oktobru 2000. godine. Selektivne amnestije, otkupi grehova, pranje biografija, trgovina dosijeima, ucene, dogovoreni odlasci u diskreciju i još puno toga sa dugačke liste političko-privredno-kriminalne robe koju je ponudila frankeštajnska koalicija vojno-policijskih frakcija "pobunjenih protiv Slobe" i na svu muku skrpljenog DOS-a, istog momenta otvorili su teren za nezapamćeni karneval pljačkaškog ludila. Samo u tako stvorenim okolnostima moglo je da se desi gašenje nekoliko hiljada preduzeća, masovna otpuštanja radnika bez socijalnog programa, zaposedanje elitnih objekata u centralnim delovima urbanih sredina širom Srbije od strane nedoraslih balavaca ili osvedočenih kriminalaca, "dovođenje stranog kapitala" koji je ustvari novac opljačkan od građana Srbije, i brojne druge mafijaške operacije. I tako do današnjeg dana...

Vlast čija je personifikacija predsednik Srbije Boris Tadić, otišla je najdalje u toj, do sada neviđenoj hirurgiji. Ovaj doktor Tulp koji secira privrednu, kulturnu i političku lešinu Srbije, odlikuje se diletantizmom i nema mu ravna, kako u ambicijama tako i u glupostima.

On ne zna, a morao bi da zna, da je Džon Kenedi pobedio Ričarda Niksona u trci za američkog predsednika tek za desetinu jednog procenta, dakle jedva, i to glasovima koje je pokupovao tadašnji neprikosnoveni mafijaški bos Sem Đankana! Kad je Đankana došao da "naplati potraživanja" (imao je ambicija da bude ambasador SAD u Italiji), klan Kenedijevih se pravio da ga ne poznaje, a Džonov mlađi brat je izgovarao iste rečenice koje danas u Srbiji izgovaraju Slobodan Homen, Snežana Malović i drugi  Tadićevi "popečitelji": niko nije zaštićen, niko nije jači od države, počistićemo organizovani kriminal, oduzećemo svu nelegalno stečenu imovinu i slično... Koliko mafijaša danas u Srbiji može da izgovori ono što je Sem Đankana izgovorio kad je pao u nemilost klana Kenedi? A rekao je: znao sam da će me prevariti!

Kasa je sve praznija. Demokratska panika došla je dotle da čak i dnevni list Danas objavljuje kako je omladina DS u Vojvodini dobila zadatak da masovno otvara nevladine organizacije kako bi što više para ušlo u partijsku kasu od donacija pa i pranja prljavog novca. Nema više onih koji bi da ulože u jedan propali projekat. Čak ni domaći mafijaši nisu više skloni kurvanju sa političarima kao što je to bio Sem Đankana u Kenedijevoj predsedničkoj avanturi. Vremena se menjaju.

Pre skoro četrdeset godina održan je poslednji koncert  mafijaškog miljenika, kockara zavisnika Frenka Sinatre. Igrao je sa mafijom fer. I ona sa njim. Klan Kenedija ga je izvodio da svedoči o vezama sa Semom Đankanom, ali od njega nisu dobili ništa.

Današnja Srbija prepuna je zaštićenih svedoka koji lažu šta hoće, recituju kako im je napisano, a od poštenja na vrhu demokratske piramide sve se žuti. Kraj se desio, samo nije objavljeno. Nema gde. I nema ko da napiše u desetak reči vest da je moralno i materijalno bankrotirala jedna banditska kompanija i sva njena preduzeća, da se deset godina lažno predstavljala kao besprimerno ispravan politički pokret, da je falsifikovala sve što je mogla da falsifikuje i pokrade sve što je moglo da se pokrade.

Propadaju režimi koji se boje slobode i slobodnih umova. Propadaju oni koji ne znaju da je sloboda neotuđiva.