Na nišanu

Boris Tadić i njegova mafija više se i ne obraćaju građanima Srbije

 

Veze s narodom su u prekidu...

 

Preuzimajući demokratsku vlast, uz punu pomoć nekih predstavnika međunarodne zajednice, Boris Tadić je započeo najsuroviju pljačku i uništenje jednog naroda, koji nisu zabeleženi u poslednjih dve stotine godina. Negde u tom haračkom pohodu izgubio je sve aparate za elementarnu komunikaciju...  

 

Milovan Brkić

Milan Malenović

 

 

Slavna grčka glumica i ministarka kulture Melina Merkuri, u memoarima koje objavljujemo u ovom broju, opisuje dramatične događaje kada je u Parizu čula vest da se u njenoj zemlji "nešto dešava". Svi pokušaji da telefonom dobije informaciju od prijatelja u Atini završavali su se snimljenom porukom telefonske kompanije - veze s Grčkom su u prekidu!

Dok državnici najrazvijenijih zemalja sveta muku muče kako da pred svojim parlamentima proguraju planove o štednji i da ih građanima prikažu kao jedino moguće rešenje izlaska iz teške ekonomske krize, srpski predsednik Boris Tadić i njegova kamarila, u svojim pokaznim vežbama simuliranja obavljanja državničkih funkcija, slavodobitno izjavljuju da smo ekonomsku krizu prebrodili na nogama. Baš tako je rekao i Mirko Cvetković, koji se iz nekih razloga predstavlja kao predsednik srpske vlade.

Srbija je zemlja u nestajanju. U izumiranju. Glad, bolesti, neuhranjenost, beznađe, desetkovaće Srbiju, ako je još budu jahali i tlačili Boris Tadić i njegova kamarila.

U novijoj istoriji ne postoji primer da je jedan beznačajan čovek, poput Borisa Tadića, smislio plan da potpuno satre svoje sunarodnike. Istina, i sam Tadić je čovek bez identiteta. Rođen je u Sarajevu, otac u Crnoj Gori, majka u Ugljeviku (Republika Srpska).

Nakon streljanja premijera Zorana Đinđića, koji nije uspeo da napravi iskorak i odvoji se od kriminalnih grupa koje su instalirane za vreme prethodnog režima, na scenu je stupio Boris Tadić, poznat samo po tome što je sin istaknutog intelektualca, akademika, filozofa i značajnog disidenta u vreme komunističke vladavine, Ljubomira Tadića.

I bi sudbina!

 

Omča stegnuta

 

Boris Tadić, uz talambase, jašući na paroli da Evropska unija za Srbiju nema alternativu, uspeva da pridobije građane, koji su deceniju bili izopšteni iz sveta.

Preuzimajući demokratsku vlast, uz punu pomoć nekih predstavnika međunarodne zajednice, Boris Tadić je započeo najsuroviju pljačku i uništenje jednog naroda, koji nisu zabeleženi u poslednjih dve stotine godina.

Ovaj psihopata je odmah okupio svoje staro pedersko društvo, svoje učenike je promovisao u savetnike, pomoćnike, ministre, u direktore javnih preduzeća.

Uzimajte, ne pitajte - poručivao je svojim stranačkim drugovima Boris Tadić, nastojeći da sprovedu plan "kraćenja" Srbije. Evropski komesari i centri moći ispočetka su zdušno podržavali Tadićevu praznu retoriku, izdvajajući ogromne svote novca za podršku njegovom projektu denacifikacije Srba, teritorijalnog sakaćenja Srbije i biološkog uništenja većeg dela stanovništva.

Danas je slika Tadićevog i učinka njegove bande porazna. Pusta sela, pusti drumovi, puste šume, planine, škole, pusta polja, nepoorane njive...

Srbija danas nema saveznika. Umirući Boris Tadić saveznike traži i pronalazi u Ankari, u Azerbejdžanu, u njegovom rodnom Sarajevu...

I kada je krvavi pir Borisa Tadića i njegove bande, oličene u Božidaru Đeliću, Draganu Šutanovcu, Dušanu Petroviću, Bojanu Pajtiću, Draganu Đilasu i hordi od još najmanje pet stotina stranačkih lopova, postao preterano gadan, i predstavnici međunarodne zajednice počeli su da zatvaraju krug oko njega.

Prethodno korumpirajući srpsku opoziciju, tačnije nekoliko stranačkih lidera, koferima para, Tadić je smanjio manevarske mogućnosti međunarodnoj zajednici da ga brzopotezno zameni. Tako je odložio svoje smaknuće, građanima Srbije je uzeo budućnost, a stotine hiljada građana već je oterao u smrt ili su oni tu, na granici. Vegetiraju.

Preteći Evropi, naročito komesarima iz Brisela, da će, ako njega ne drže na vlasti, on da potraži saveznike u Turskoj i tako je, preko Beograda, ponovo dovede blizu Beča, ovaj sumanuti čovek, osim građanima, stegao je omču i sebi.

 

Razbojnik sa tetkinog kauča

 

Bolest Tadićeva je i golim okom vidljiva. Godinama je bolovao od lupusa, prošlog decembra iz kolena mu je odstranjen sarkom, koji se brzo preneo na kuk, a zaražen je i virusom side, i to u jednoj američkoj vojnoj bolnici (valjda je to jedino dobro delo koje je vlast iz Vašingtona učinila za građane Srbije).

Pokušavajući da opišu svoje fantastične pobede nad ekonomskom krizom, Tadićevi banditi se svakodnevno slikaju za svoje televizije. I po dvadeset puta dnevno. Božidar Đelić tvrdi iz Brisela da je sve rešeno i Srbija će uskoro biti članica Evropske unije, mada njegov sagovornik, čije reči prenose druge svetske agencije, ne pružaju ništa slično takvoj nadi. Od Srbije se, kaže Đelićev sagovornik, još mnogo očekuje. A to znaju i Đelić i Tadić, i upućeni građani koji znaju jezike i koriste internet.

Ministar Đelić se ne obraća narodu Srbije. Njega građani ne zanimaju. On tvrdo veruje da pripada odnarođenoj grupi koja je od nekog određena da vlada, da sprovodi neke eksperimentalne programe. Božidar Đelić je u Srbiju doveden kao "ekspert", a ispostavilo se da nije završio ni ekonomski fakultet! Kada ga je Đinđić poslao na VMA na pregled sa ostalim članovima svog kabineta, nije dobio lekarsko uverenja da je sposoban za rad. Opisan je kao psihopata i poremećena ličnost. Spavao je u Beogradu, kako je sam tvrdio, na tetkinom kauču. Sa tog kauča zaradio je, tačnije rečeno, oteo je oko stotinu miliona evra, u kešu, od srpskih banaka, fondova i preduzeća.

Vojvodinom hara Bojan Pajtić, koji se u poslednje vreme ređe pojavljuje u ostatku Srbije. Njemu je dat od Borisa Tadića feud da može da pljačka, ali da ne talasa. Barem ne za Tadićevog života.

Koalicija koja danas vlada Srbijom sastavljena je od protuva kojima se i bez suđenja može namaknuti omča.

 

Kradite, ima još!

 

Ministar infrastrukture Milutin Mrkonjić ovih dana preti novinarima: "Pa šta ako sam obećao rok izgradnje koji nisam ispoštovao..."! Zar da Mrkonjić građanima podnosi račune? Ova protuva je jedini ministar na svetu koji za svog šefa kabineta ima svoju vanbračnu ženu. Kada ga ona istera iz stana, on ide da spava kod Ivice Dačića!

Ministar Mrkonjić je ljudska ništarija koja je "gradila" i za vreme Miloševićeve vlasti. A gradio je tako što je hiljade radnika radilo bez plate na sanaciji mostova i puteva koje je porušila NATO alijansa. Poznat je i kao sufinansijer ubistva novinara Slavka Ćuruvije, kada je, deset dana uoči njegovog ubistva, u Klubu poslanika na Dedinju ubicama predao novac!

"Ja odgovaram samo Borisu Tadiću, i daću ostavku ako mi on to kaže!", goropadi se danas Mrkonjić.

Da li ministar račune o svom radu podnosi predsedniku vlade i građanima Srbije, ili diktatoru? Da li njega zanimaju građani koji se voze izlokanim putevima, jer se gospodin Mrkonjić cenjka oko svog udela u pljačkanju odobrenih kredita za izgradnju puteva!

Ministar odbrane Dragan Šutanovac je odbio da podnese ostavku nakon mnogobrojnih "samozapaljenja" fabrika oružja i magacina punih oružja! "To nije politička praksa u Srbiji", izjavio je tada gospodin Šutanovac.

Dok je sistematski uništavao vojsku, njenu imovinu i namensku vojnu industriju, ministar je svakodnevno na televiziji svojoj pljačkaškoj sabraći saopštavao da je sa libijskim vođom Gadafijem (sa sinom pukovnika Gadafija Boris Tadić je u jednoj milanskoj banci većinski vlasnik, sa ulogom od preko dve milijarde evra) bio postigao dogovor o "ogromnom angažovanju vojne industrije i građevinske operative na izgradnji kapitalnih objekata u Libiji, opisujući vrednost tih radova u stotinama miliona evra. Dve nedelje kasnije NATO alijansa je napala Libiju, a ministar Šutanovac ni jednom rečju nije opisao svoju odgovornost zbog propasti investicija od kojih zavisi sudbina srpske armije i privrede. Ostavka? O, to nikako. Zar on koji je toliko poharao srpsku vojnu industriju i vojnu imovinu da ode? Ne, nikako! On i njegov kum Boris (s kojim ne govori duže od tri godine, kao ni sa Dušanom Petrovićem), nađoše srpskoj umornoj i uništenoj industriji poslove - u Kuvajtu! Ni manje ni više nego u Kuvajtu, bato moj! Slikaše se, nasmejaše, pohvališe se međusobno. Kakvi tenkovi, kakvi bakrači? Važno je samo da se pojave na Tijanićevoj televiziji, da poruče svojoj pljačkaškoj družini: kradite, braćo, evo ima još para!

 

Građana ni na vidiku

 

Možda se uvek nasmejana i koketna ministarka pravde oseća odgovornom prema građanima zbog skandalozne reforme pravosudnog sistema? Možda, ponekad, poželi da se izvini seljacima iz Vrhpolja kod Ljubovije, što na suđenja moraju da putuju po sto kilometara, do Loznice, zajedno sa sudijom i advokatom. Jer, svaka reforma košta. Pa, kad košta, onda je bolje da plaćaju građani. Naročito one dve trećine građana koji više i ne traži pravdu, već ona po njih dolazi. Žitelji Surčina, prigradske beogradske opštine, sada putuju u Lazarevac, Obrenovac, Mladenovac ili Sopot, da odgovaraju zbog neplaćenih računa za struju i za komunalne usluge! Građani Lazarevca putuju u Obrenovac...

Reforma pravosudnog sistema, naročito reorganizacija sudova i tužilaštava, reizbor sudija i tužilaca i njihovih zamenika, naterali su evropske komesare i stručnjake iz Venecijanske komisije da upute oštre proteste srpskoj vladi. O, pobogu, čemu tolika galama. Diktator je pozvao svoje stručnjake i doneo set pravosudnih zakona, kojima je zabranio neizabranim sudijama i tužiocima pravo na ustavnu žalbu! O njihovim žalbama odlučivaće oni koji su i doneli te odluke.

I kaže ministarka pravde gospođa Snežana Malović da zemlje u regionu uče od nas. Kada kaže nas, ona misli na njih, to jest njenog predsednika i njegovu mafiju. Ona se nada da će i države u regionu obojiti pravosuđe u boje stranaka na vlasti.

Kada cokće napućenim usnama, zabacujući svoju raspuštenu kosu, ministarka se, ustvari, obraća svojim stranačkim kolegama iz mafijaške organizacije zvane Demokratska stranka. Novinar jedne televizije morao je da pričeka da se ministarka presvuče za nastup. Da se obrati u novom vistanu (haljini sa cvetićima), koji ističu njene kukove i guzu, sveže očišćenu od celulita.

Ni za gospođu ministarku Malović ništa ne znače građani. Zar njima da se obraća! Pučini jednoj.

 

Moraće ponovo da laže?

 

Iako se mrze iz dna duše, Tadićevi koalicioni partneri su i gospoda i gospođe iz partije don Mlađana Dinkića.

Mlađan se, dok je bio ministar, često obraćao sirotoj raji obećanjima da će im isplaćivati akcije vredne po nekoliko hiljada evra, na ovu skupoću i sirotinju. Onda je javno priznao da je lagao, sve zbog Borisa Tadića, da bi on dobio izbore! Nije ni Mlađa podneo ostavku. Ma, kava ostavka! On je jeste lagao, ali zbog Borisa.

Bože, da li se još neko seća širokopojasne Jasne Matić, bivše ministarke telekomunikacija. Njenih belih, socijalnih zuba. I njenih obećanja.

Bedevijasta ministarka, nekada zadužena za nacionalni investicioni plan (NIP), a danas potpredsednica Vlade Srbije, odobrila je preduzeću sadašnjeg ministra kulture i medija Predraga Markovića, bivšeg predsednika Narodne skupštine Srbije, kredit od sto hiljada evra, u kešu. Da stabilizuje svoju izdavačku kuću Stubovi kulture.

"To nije imalo nikakve veze sa činjenicom da smo gospodin Marković i ja članovi iste partije. Mene je samo zanimao projekat", skoro slavodobitno je saopštila potpredsednica sadašnje Vlade Srbije Verica Kalanović, na upit jednog od poslanika Narodne skupštine Srbije. O ostavci ona i ne pomišlja. Šta ako je dala pare poreskih obveznika svom partijskom drugu, sada i kolegi u Vladi Srbije. Njoj je važno da je ona njemu omogućila da štampa knjige svojih i njenih drugova. A kada je kultura u pitanju, e, tu, onda, građani i poreski obveznici moraju to i da plate.

Bliži se i dan kada će, po sili zakona, diktator Boris Tadić morati da raspiše izbore. Bliži se dan i kada će nam iz Evrope, na uljudan način, da ne povrede srpske napaćene građane, saopštiti da još nismo izgubljeni za Evropsku uniju, ali da na tome moramo još dugo da radimo.

Bliži se dan suočavanja sa teškim istinama. Sa, recimo, onom da je pre deset meseci MMF zaključio da je Srbija u - bankrotu!

Bliži se i dan kada će i Božidar Đelić, upitan šta je sa praznim pretpristupnim fondovima Evropske unije, i koliko novca iz tih fondova očekuje, morati opet da slaže i da kaže da će za nekoliko meseci pare stići. Ko će ih dodeliti, za koje projekte? Postoje li u Srbiji više sposobna i kredibilna preduzeća u koja se može investirati?

 

Samo groblja i dugovi rastu

 

Da li je Srbija dostigla gornju granicu u zaduživanju?

Suočena sa nestašicom para za svoju partijsku mafiju, Tadićeva banda pribegava poslednjem triku iz bogatog arsenala prevara kojima je godinama pljačkala Srbiju.

Demokratska stranka naložila je svojim opštinskim odborima da osnivaju nevladine organizacije i konkurišu za pare koje su za njih odvojene u srpskom budžetu! Na taj način poreski obveznici će morati da finansiraju bandu iz Demokratske stranke.

Kancelar Helmut Kol, ujedinitelj dve Nemačke, skoro da je izbrisan iz istorije ove velike države, jer je za svoju stranku svojim autoritetom pribavio novčana sredstva.

Ko će u Srbiji da za skupštinskom govornicom pita Borisa Tadića koliko iznose njegovi računi i na koji način je, za sedam godina, zaradio dve milijarde evra? Ko će takva pitanja postaviti njegovim ministrima!

Kao da žive u zemlji izobilja, Boris Tadić i njegova klika veruju da su večni. Ipak, diktatora danonoćno čuva više od stotinu vojnih policajaca!

Na koncertu Zdravka Čolića, ispred VIP lože postavljena je stolica i za Tadića. Oko njega, svedoče još uvek živi i razumni ljudi iz VIP loža, Boris je bio okružen telohraniteljima. Bilo ih je - oko 150!

Više nije tajna i da više od pet hiljada srpskih policajaca iz Uprave za obezbeđenje objekata i ličnosti Brigade milicije, Žandarmerije, SAJ-a i PTJ-a obezbeđuju partijsku kliku Borisa Tadića!

Policija danonoćno obezbeđuje Tadićeve savetnike, ljubavnike, njihove porodice. Policajci, čak, danonoćno dežuraju ispred njihovih automobila. Ne daj Bože da se na njih posere neka ptica!

U Srbiji, zemlji u izumiranju, u kojoj samo groblja rastu, vlastodršci su izjavili da je zemlja izašla iz ekonomske krize.

Veze s mozgom i narodom odnarođeni sledbenici Borisa Tadića odavno su izgubili. Šta će biti s ovom hordom kada Boris Tadić, ophrvan teškim bolestima, ispusti dušu?

Bilo kako bilo, veze Tadića i njegovih s narodom, već su duže vreme - u prekidu.

 

 

 

A u Evropskoj uniji - bankrot

 

 

Ulazak u Evropsku uniju nema alternativu, poručuje srpski diktator i njegova kamarila. A od kojih problema i glavare Unije boli glava? Da li je Evropa na putu raspada?

 

...

 

Per Štajnbrik je bio nemački ministar finansija u vladi Gerharda Šredera, a trenutno se kotira kao mogući protivkandidat kancelarke Angele Merkel na izborima 2013. Iako bivši i, eventualno, budući, on je, ipak, prvi visoki zvaničnik jedne evropske zemlje koji se usudio da kaže da je car - go.

"Pre ili kasnije moraće da dođe do oprosta dugova Grčkoj", rekao je nemačkoj televiziji NTV. Banke i ostali finansijski instituti neće imati mnogo štete od ovoga, jer je većina njih već otpisala grčka dugovanja, smatra Štajnbrik. "Gubitnici bi bili grčke banke i Evropska centralna banka", tvrdi on.

Da bi zaustavila propast zemalja evro-zone, ECB je otkupljivala državne obveznice pojedinih zemalja i tako ispraznila svoje kase. U međuvremenu, ovi dugovi predstavljaju samo gomilu bezvrednih papira.

Ovakav razvoj događaja, međutim, može žestoko da uzdrma ne samo evro-zonu, kojoj pripada Grčka, već i celu Evropsku uniju. Raspad evro-zone vratio bi evropski projekat 15 do 20 godina unazad, tvrdi Štajnbrik, ali je jedini izlaz "pad radi ponovnog uspona". Grčka, smatraju skoro svi analitičari, kao i ostale prezadužene zemlje, jednostavno mora da bude - puštena niz vodu.

Spasavanjem bankrotiranih evropskih privreda cela EU gubi na tempu razvoja globalne ekonomije. Svetska privreda, smatra sada i Štajnbrik, okreće se istoku, takozvanom pacifičkom basenu u kome se nalaze Rusija, Kina, Japan, Južna Koreja, Singapur, SAD i Australija. "EU će, ako se sada ne preduzmu drastične mere, do kraja ove decenije postati zapećak svetske ekonomije", prenosi NTV Štajnbrikovu prognozu.

  

Italijanska katastrofa

 

Da Štajnbrikovi predlozi imaju uporište u razmišljanjima vodećih svetskih i evropskih finansijera, pokazuje i nova studija Mitsubishi UFJ Securities, koja japanskim investitorima preporučuje povlačenje kapitala iz evro-zone.

"Veoma je moguće da će ubrzo doći do isključenja nekih zemalja iz evro-zone, počevši od periferije", stoji u pomenutoj analizi.

I među nemačkim bankarima sve su glasniji oni koji zagovaraju radikalne poteze prema Grčkoj. Direktor moćne nemačke Komercijalne banke Martin Blesing napisao je u svom komentaru za Frankfurter algemajne cajtung: "Grčkoj treba reprogram dugova do delimičnog oprosta dugovanja." A onda upozorava: "Ne postoji demokratski sprovodljiv paket mera štednje koji bi ovoj zemlji omogućio da se u dogledno vreme vrati na tržište kapitala i dobije kredite koje bi mogla da otplati."

   Preostaju, dakle, samo još diktatura ili propast. Ili i jedno i drugo!

   Kriza, koja bi lako mogla da dovede do raspada EU, odnosno njene marginalizacije, kako smatra Štajnbrik, sve se više širi. Nemački visokotiražni dnevni list Bild ovih dana je objavio mapu na kojoj se vidi zaduženost pojedinih zemalja EU. Evropska komisija je odobrila maksimalnu zaduženost od 60 odsto bruto domaćeg proizvoda, ali je većina zemalja, posebno onih sa najjačim ekonomijama, odavno prešla ovu granicu.

Velika Britanija, Francuska i Nemačka spadaju u red zemalja sa prosečnom zaduženošću od 60 do 79 odsto BDP-a. Grčka je dosegla skoro 150 odsto, a odmah iza nje je treća najsnažnija privreda evro-zone, Italija - sa 120 odsto!

Italijanska kriza je krenula jednom banalnošću. Kabinet Silvija Berluskonija, uzdrmanog italijanskog premijera koji svako malo upadne u neku seks aferu, izradio je program smanjenja javnih dugova za 50 milijardi evra do kraja 2014. godine. Time bi državni budžet bio izbalansiran i ne bi više bio u deficitu.

Problem je što Berluskoni ne može uvek da računa sa većinskom podrškom u parlamentu, a ako bi sišao sa vlasti - brzo bi završio u zatvoru. Zato je izradio plan koji, istina, predviđa pomenute uštede, ali se najvažnija smanjenja budžeta planiraju tek posle izbora 2012, na kojima Berluskoni nema ni teoretske šanse da pobedi. "Drži vodu, dok majstori odu", nazvao bi se ovaj recept. Za prve dve godine predviđeno je smanjenje deficita od samo 10 milijardi evra, a za 2013. i 2014. preostalih 40 milijardi.

Berza je brzo prozrela ovu prevaru i počelo je povlačenje kapitala iz Italije. U stampedu koji je usledio pala je berza u Milanu, najznačajnije tržište kapitala Italije, koja je već prvog dana zabeležila pad od preko tri odsto. Italijanska Unikredit banka morala je privremeno da bude povučena sa berzanske trgovine, jer su njene akcije u samo jednom danu izgubile više od sedam odsto vrednosti.

Odmah po izbijanju italijanske krize javnost je saznala do tada dobro skrivanu tajnu o visini i strukturi zaduženosti Italije. Država je u buli od 1.800 milijardi evra, što je četvrtina ukupnih dugovanja svih 17 zemalja evro-zone; u drugoj polovini ove godine mora da isplati dospele rate u visini od 175 milijardi evra (za šta nema para u kasama), a sledeće godine još 246 milijardi evra.

Sve zajedno, da ne bi potonula, Italiji je potreban hitan zajam u visini od 300 milijardi evra i još toliko da bi spasla svoj posrnuli bankarski sektor. Ministri finansija EU koji su se u roku od 48 sati po izbijanju krize okupili na savetovanju u Briselu, bili su potpuno nemoćni pred ovim zahtevima, pa je zakazana hitna sednica šefova država i vlada koji bi mogli da donesu odluku o novčanoj pomoći. Ostaje samo pitanje: gde naći toliki novac?

 

Kako radi Soroš

 

ECB u međuvremenu smatra da bi ukupni fond za održavanje evra i pomoć prezaduženim zemljama morao da bude dupliran na 1.500 milijardi evra. Štajnbrik, međutim, smatra da bi tako nešto bilo nepotrebno gubljenje i vremena i para: prezadužene zemlje, jednostavno, moraju da proglase bankrot i napuštajući evro-zonu da se same suoče sa konsekvencama.

Ovakav scenario lako može i da se dogodi. Ne samo da ministri EU po prvi put nisu uspeli da daju bilo kakav odgovor na izazove zbog kojih su se okupili, već štaviše ni sam Berluskoni punih pet dana od izbijanja krize nije bio dostupan ni za svoje ministre ni za zabrinute kolege iz EU. Toliko vremena je bilo potrebno i njemu i ministrima finansija cele EU da sastave gotovo identično, potpuno bledo saopštenje u kome samo stoji da će Italija uz pomoć saveznika naći načina da se izvuče iz krize.

Predsednik Evropskog saveta Herman van Rompuj za trenutnu krizu u EU najviše okrivljuje rejtinške agencije koje su, po njemu, svojim upozorenjima o nelikvidnosti pojedinih zemalja izazvale paniku među investitorima. Ovo je kao kada bi se tvrdilo da bi neka nesreća bila manje tragična da mediji o njoj nisu izveštavali, i pokazuje da se EU zaista kreće u pravcu totalitarizma.

Najveći krivci za sadašnje stanje u EU su, međutim, neobuzdani berzanski špekulanti, čiji je od njihovog gurua Džordža Soroša proklamovani moto: "Posle mene potop". Soroš je jedan od najpoznatijih i najuspešnijih menadžera hedž fondova koji na berzama trguju - na prazno. Ovi fondovi unapred kupuju i prodaju ono što još nemaju, u nadi da će tako trgovana roba u trenutku prodaje imati daleko manju vrednost od one za koju je prodata.

Svetsku slavu je Soroš stekao 16. septembra 1992. godine (takozvana "crna sreda") kada je uspeo da obori britansku funtu kladeći se protiv nje na berzama. U krajnjem zbiru, Britanska banka je morala da potroši preko 20 milijardi funti da bi sačuvala kurs nacionalne valute. Sledeće godine je Soroš isto pokušao sa nemačkom markom, a najveći uspeh mu je bilo slamanje tzv. Azijskih tigrova 1997/98. godine.

Za razliku od drugih investitora, hedž fondovi ne planiraju duži ostanak na nekom tržištu. Njihov primarni cilj je brz i visok profit, a posle njihovog pohoda najčešće ostaje pustoš, zbog čega su i dobili nadimak "skakavci". Prosečan ovakav fond nema manje od 50 milijardi dolara kapitala, ima sedište u nekom od poreskih rajeva i investitori su poznati samo bordu direktora.

Delovanje Soroša i njegovih sledbenika bio je jedan od razloga stvaranja evra, jer se verovalo da će takvim objedinjenjem biti eliminisana mogućnost udara fondova na zajedničku valutu. Špekulanti su, međutim, umesto na vrata ubrzo ušli kroz prozor, jer su zidari jedinstvene evropske kuće u žurbi mnogo što-šta prevideli. Jedan od previda je i mogućnost da svaka država pojedinačno prodaje svoje obveznice kako bi popunjavala budžet.

Umesto da se upuštaju u komplikovane i duge pregovore sa MMF-om, Svetskom bankom i sličnim institucijama, vlade država evro-zone su radije štampale obveznice koje su zatim prodavale na slobodnom tržištu kapitala. Kada bi te obveznice dospevale na realizaciju, države bi štampale nove od čije prodaje bi finansirale otkup prethodnih - i tako u krug. Svojevrsna piramidalna štednja.

Soroš i njegovi učenici ovu tehniku su prokljuvili pre ostalih, pa su kupljene obveznice prodavali pre njihovog dospeća. Naizgled potpuni apsurd, ali je u igri velikih brojeva (a hedžeri raspolažu zajedničkim kapitalom daleko većim od 1.000 milijardi dolara) ovo je itekako imalo efekta, jer je masovna prodaja nekih obveznica izazivala paniku na berzama, što je vodilo padu vrednosti dotične obveznice. Špekulanti bi tada za male pare ponovo kupovali ono što su prethodno skupo prodali, znajući da će centralna banka pogođene zemlje morati da interveniše i po višoj ceni otkupi obveznice ili sopstvenu valutu kako bi sprečila sunovrat.

 

Neuki se raduju opštoj propasti

 

Srbija je do sada bila pošteđena napada "skakavaca", ponajviše zato jer je njeno tržište plitko, a za nekih pola milijarde evra, koliko bi moglo da se izvuče iz špekulisanja po ukusu hedžera, nijedan direktor pomenutih fondova ne ustaje ni iz kreveta. Da ne zaboravimo da je posle pohoda Soroša na njegovu otadžbinu Mađarsku, državni bankrot bio sprečen hitnom intervencijom ECB-a u visini od 20 milijardi evra. Približno trećina te sume je Soroševa dobit na ovoj špekulaciji.

Ipak, stalno postoji opasnost da iskusni direktori nekom novajliji dozvole da se igra sa zemljom veličine Srbije, čisto treninga radi. A da bi se srpsko finansijsko tržište oborilo, ne treba ni pet milijardi evra.

Ono što krasi Soroša i njegove saborce jeste transparentnost poslovanja: oni najavljuju gde će i šta da se desi. Prošle godine je tako u više svetskih monetarnih analiza bilo poziva da se investira u dinar, jer je on, navodno, dosegao svoj minimum u odnosu na evro. Naši ministri su pohitali da se pohvale ovim pozivom kao navodnim dokazom poverenja stranih investitora u dinar. Čak je i guverner NBS-a Dejan Šoškić pre nekoliko dana najavio deflaciju i dalje jačanje dinara kao rezultat povećane strane potražnje za našom valutom.

Niko od njih ne shvata, ili to ne želi javno da saopšti, da iza ovih investicija stoje najbezobzirniji berzanski špekulanti koji će u samo njima poznatom trenutku da počnu da se rešavaju kupljenih dinara i da izazovu do sada u Srbiji neviđeni monetarni udar. NBS jednostavno na svojim računima nema dovoljno deviza kojima bi mogla makar da ublaži paniku koja će da nastane naglom prodajom veće količine dinara.

Svetom u ovom trenutku kruži tolika količina slobodnog, špekulantskog kapitala, da je svaka svetska berza izgubila svoj smisao. Samo u trezorima kineskih banaka, koje su sve do jedne pod državnom kontrolom, nalaze se devizne rezerve od 3,2 hiljade milijardi dolara, odnosno 2,3 hiljade milijardi evra. Kuda se kreće ova masa para, niko u svetu ne zna.