Natrag

Beli mantili

Beli mantili

Pančevo: tragedija zvana ljudski život

 

Može li makar kao psu

 

 

Poštovani,

 

   Pre 4-5 godina grupa građana vam se obratila zbog tragičnih grešaka lekara u lečenju, ali i zbog strašne nepravde nanete direktorki Fonda za zdravstvo u Pančevu, Ivanki Barašević, koja je, preko noći, ni kriva ni dužna uklonjena sa te funkcije. Ne treba nagađati zašto: radila je svoj posao časno i pošteno i ostala dosledna u tome i kao stručnjak i kao čovek. Zbog toga je do današnjeg dana na raznim sudovima proganjaju i maltretiraju.

Ali, ovde vam pišem kao građanin koji na ličnom primeru trpi posledice katastrofalne zdravstvene politike u Srbiji...

 

***

 

Zovem se Zorica Ristić, imam 57 godina. Moj sin Žarko, rođen 1985. godine, od prve godine života boluje od farmakorezistentne epilepsije i zbog toga zahteva nadzor 24 sata dnevno.

U vreme kada ste pisali o farmakomafiji, ja sam morala da kupujem lekove (keppra, frision i ospolot) koji su me koštali 40 hiljada dinara mesečno, i to punih tri godine bez prekida. To je dospelo i do javnosti pa su sa VMA odlučili da nam priteknu u pomoć.

Žarku je tada promenjena terapija, pa je umalo došlo i do smrti, a napadi su mu postali svakodnevni.

Prošle godine je jedan od nabrojanih lekova (keppra), vraćen na listu, može se dobiti i na recept, a mom obolelom sinu se stanje znatno popravilo. Ostale lekove i dalje nabavljam "na crno" i koštaju me između 10 i 12 hiljada dinara mesečno.

Zbog dugoročnih troškova i stalnog straha da ću ostati bez potrebnih lekova, prodala sam i stan u Pančevu i kupila trošnu kućicu u jednom okolnom zaseoku. Morala sam da dignem i kredit kako bi mi bila uvedena struja.

Ali, nije to suština mojih problema, nego činjenica da više ne mogu voditi obolelog sina na VMA, jer su procedure za prijem preduge, nehumane i bespotrebne, a pre svega ponižavajuće za bolesnike. To izgleda ovako: najpre treba uzeti uput od izabranog lekara, zatim bolnički neurolog daje pristanak, pa tek onda dolazi na red komisija, gde sa ličnom kartom treba poraniti u 7,30 ujutro, ostaviti upute, doći po njih poslepodne u 14 časova... Meni za tu avanturu sa teško obolelim sinom treba nekoliko dana, pa i čitava nedelja.

Ja sam u međuvremenu, verovatno od svega što se dešavalo, dobila karcinom i invalidsku penziju u visini od 12.000 dinara.

Poštovani, svi smo videli kako ova država kupuje ortopedska pomagala osakaćenom psu lutalici. I to je ljudski i humano. Ali, ako sam iz ličnog iskustva dobro razumela, u ovoj zemlji je briga za čoveka na poslednjem mestu.

U nadi da ćete imati razumevanja za ovo što pišem i zašto pišem, s poštovanjem,

Zorica Ristić, Pančevo

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane