Natrag

Sećanje

Sećanje

Slovo o Vladimiru: Srbin koji nas je zadužio

 

Čovek težak 4.000 knjiga

 

Srbija ne prašta svojim velikanima. Lako ih zaboravlja ili ih gura u zaborav, kao da su neki greh počinili. Takva je sudbina snašla i nedavno preminulog Vladimira Dimitrijevića, najvećeg izdavača koga smo uopšte imali, koji je još za života osetio teror bratskog bojkota i globalnog izopštenja

 

Piše: Milan Ratković

 

 

Godine 1934. u Skopju se rodio sin Dimitrija Dimitrijevića, Cincara koga su kumovi krstili u pravoslavnoj veri lepim imenom - Vladimir.

Sa pet godina porodica se seli u Beograd. Dve godine kasnije počinje rat. Detinjstvo provodi u podrumu, pod bombama.

Po prestanku padavina, mali Vladimir je voleo da po ulicama Dorćola jurca za krpenjačom.

Kada su grad zauzeli komunisti, njegov otac, sajdžija, privatnik, postao je meta udbaša. Dimitrije Dimitrijević, vlasnik velike radnje na Terazijama, preko puta hotela Moskva, i njegova svojina zapali su za oko pohlepnim ljudima sa petokrakom na čelu i to je bio dovoljan razlog da sajdžija zaglavi na robiji, a da zgrada promeni vlasnika.

Vladimir je i pored toga bio primeran đak, dobar fudbaler i povrh svega je u to vreme zavoleo srpski jezik i svetsku književnost. Verovatno zbog profesora koji je znao da prenese svoju pasiju na mladog i lepuškastog mladića. Kada je upisao prava, otac mu je govorio da se jedina budućnost za mladog čoveka nalazi - s one strane državne granice.

Vladimir je uhvaćen u prvom pokušaju bekstva i nakon zatvora uspeo je da falsifikuje pasoš nekog Belgijanca pod imenom Žorž Booth i avionom napusti Beograd 1954. godine. Vladimir je za kratko vreme specijalizovao nekoliko klasičnih izbegličkih zanata: baštovan, noćni čuvar, pa fizikalac na građevini, da bi jednog dana našao posao po meri ljubitelja knjige: postao je prodavac u velikoj knjižari Pajo!

Još nekoliko godina je prošlo pre nego što je Vladimir otvorio privatnu izdavačku kuću pod čudim imenom.

Usledila je epopeja od gotovo pola veka krstaškog rata protiv masovne kretenizacije narodnih masa i protiv zuluma obesnih trgovaca raznim ideologijama koje su osvojile svet. Vladimirova ideja nije bila da pravi biznis i prodaje šund literaturu, da objavljuje bilo šta što je u modi. On je tražio nove puteve...

 

Od slave do linča

 

Znao je da je knjiga vatreno oružje koje menja svet. Hteo je da Zapadu prevede Istok i da mu ga približi, da ih ujedini u jedno čovečanstvo. U to doba, sem dva-tri velikana, koje u šali nazivaju zajedničkim imenom Tolstojevski, većina ruskih pisca je bila totalno nepoznata u Zapadnoj Evropi! Da i ne pominjemo naše pisce.

Prva knjiga koja je izašla sa potpisom Doba Čoveka bilo je remek delo Andreja Bjelog Petersburg. Sledili su Blok, Puškin, Ljermontov...

Na veliko iznenađenje KGB-a i čitavog sveta nastao je jedan fenomen koji je obesmrtio mladog izdavača. Ruski disidenti su tajnim kanalima slali svoje rukopise direktno u Lozanu! Tada je bilo mnogo lakše objavljivati knjigu u Švajcarskoj nego u Sovjetskom Savezu. Uspeh je došao 1976. godine kada je Aleksandar Zinovjev uspeo da pošalje svoj mikrofilm i tako su svetu predstavljene Razjapljene visine.

Knjiga je postala bestseler, a mala izdavačka kuća je prerasla u najveću firmu ove vrste u Švajcarskoj. Uspeh je par godina kasnije definitivno potvrdila knjiga Vasilija Grosmana Život i sudbina.

Knjiga koju su želele najveće jevrejske kuće dobio je mali izdavač - Dimitri (švajcarski nadimak Dimitrijeviću, prim.red.)

Sledeći Dimitrijev cilj je postao susedna Francuska, tada neosvojiva pariska tvrđava u kojoj su izdavači nedodirljivi i bez ikakve samilosti ili razumevanja prema ambicijama i kvalitetu strane konkurencije.

Zahvaljujući antikomunizmu i kvalitetu ruskih pisaca disidenata, Dimitri ipak uspeva da za kratko vreme postane legenda i ljubimac kritike pa i samih snobovskih pariskih medija. Bio je prvi čovek kome je bila posvećena cela jedna popularna dvočasovna TV emisija. Tako sam i sam saznao da jedan naš čovek od pečalbara postao slavno ime svetske književnosti.

Sam Dimitri sebe naziva švercerom slobodarskih ideja, skeledžijom za prebacivanje zabranjenih tekstova preko gvozdenih granica. Uporedo sa objavljivanjem ruskih disidenata, u katalog ulaze i dela švajcarskih, francuskih, italijanskih, nemačkih i, naravno, naših pisaca. Dimitri je bio hvaljen, obožavan i svuda dobrodošao. Kanadske, belgijske, francuske i, naravno, švajcarske televizije su redovno predstavljale njegova nova izdanja, a na sajmovima knjiga bio je često na počasnom mestu i predstavljao ujedinjene švajcarske izdavače.

Dimitri je postao jako poznat...

Imao sam sreće da ga upoznam pre ravno četvrt veka i da svo to vreme budem uz njega pa i da na izvestan način sarađujemo.

Naravno, zadužio me je tako što mi je objavio četiri knjige na francuskom jeziku, ali to je samo trunka u odnosu na ono što mi je pružio kao čovek i pobratim.

Gotovo svesno je uništio ugled svoje kuće kad je stao uz Srbe na početku raspada Jugoslavije. Savest mu drugačije nije dozvoljavala.

 U to vreme se o Srbima svuda govorilo samo kao o najkrvoločnijim Balkancima sa krvoločnog Balkana. Nije ni čudo da je najpopularnija izdavačka kuća Švajcarske za tren oka postala omiljena meta mondijalista i svih velikih medija zapadne Evrope. Dimitri je sve to unapred znao i samo je lakonski primetio da on nije, kako se tvrdilo, prosrpski orijentisan, nego da je on jednostavno i samo Srbin.

Knjige o Srbima i o ratu koji je nametnut počele su da osvajaju pariske izloge i da pridobijaju veliki broj pristalica.

Patrik Beson, general Galua, Žak Merlino, Alan Pokar, Vladimir Volkof, Eženio Korti ili Žak Veržes, samo su neka od imena poznatih ljudi koji su videli da nešto nije redu sa oficijelnom tezom da su Srbi genocidan narod, koju je američki lobing tim Ruder-Fin servirao svetu.

Medijsko linčovanje doseglo je vrhunac kada je kuća Laž Dom prevela i objavila na francuskom Godine raspleta. Nešto kasnije Vladimir Dimitrijević je javno ispljuvan i čak napušten od strane nekih svojih starih saradnika.

Dimitri je bio najskromniji bogataš na svetu. Naravno, bio je bogataš po znanju, milijarder u objavljenim stranicama, čovek težak 4000 knjiga!

Njegovi prijatelji, sa kojima je provodio 24 sata dnevno, sve su same zvezde književnosti, filozofi, legende: Šekspir, Dostojevski, Tolstoj, Grosman, Vitkjevič, Zinovjev, Čapski, Gripari, Volkof, Haldas, Cingria, Bjeli, Blok kao i Andrić, Tišma, Ćosić, Stanković, Bataković, Šćepanović, Danojlić, Krestić, Kristić i još dve hiljade drugih. Njegova zaostavština je ogromna, kako u literaturi tako i u čojstvu, jednoj nažalost zapuštenoj grani umetnosti ljudskog bitisanja. Niko nije toliko doprineo širenju slovenske kulture po zapadu kao Dimitri.

 

Susret sa Vladimirom

 

Vladimira Dimitrijevića sam prvi put sreo u martu 1986. godine na sajmu knjiga u Parizu. Naš drugi susret i početak druženja dogodio se par godina kasnije, kada je u Francuskoj započela medijska antisrpska groznica.

Postalo je jasno da ono legendarno francusko-srpsko prijateljstvo, osim na Kalemegdanu, nigde i nikada nije realno postojalo i da je Francuska uvek samo koristila tuđe ljubavi i naklonosti za svoj lični interes.

Uskoro je u Lozani osnovan Srpski institut, trn u oku zapadne alijanse. Sam i bez trunke podrške ili pomoći.

Srećan da ponovo ima pravo na svoju domovinu Dimitri je otvorio novu izdavačku kuću, Naš dom, u Beogradu i jednu istoimenu knjižaru u Knez Mihajlovoj ulici.

Onda su došli neki novi klinci i Vladimir je izbačen iz knjižare. Bila je to isuviše dobra lokacija, kao nekada radnja njegovog oca na Terazijama. Izbačen iz organizacije sajma kada i Ognjen Lakićević, u vreme kada su Uljarevići i ostali Crnogorci zavodili red u srpskom kulturnom životu.

Na penziju nikada nije ni pomišljao, mada je na nju imao pravo još poodavno. Jednostavno, hteo je da, možda kao Molijer, umre na sceni i da svoju dužnost obavi do zadnjeg daha.

- Uostalom, smrt i ne postoji, postoje samo seobe - govorio je često Vladimir Dimitrijević citirajući Crnjanskog, svoga idola i nekadašnjeg prijatelja.

Ova zaključna rečenica iz romana Seobe, kao da je rezimirala ceo životni put mog pobratima i našeg najpoznatijeg izdavača, svima znanog kao Dimitri.

 Da je i sam mogao birati svoj kraj na ovom svetu, on, rab Božji, Srbin patriota i čovek od knjige, verovatno drugačiju smrt ne bi ni poželeo.

Jedno je sigurno, ako Raj postoji, sada će tamo imati šta da čitaju, jer je pokojnik u svojoj duši poneo na hiljade tekstova. I dok se Srbi opet sele iz istorije u zaborav i mondijalizam, dok kukaju i mole da ih prime u Evropu, koja se pred našim očima pretvara u krvavo klupko sebičnosti i zla, jedan svetli lik Srbina koji je voleo knjige, ostaje da bdi nad nama... Kao putokaz šta nam valja činiti. Neka mu je večna slava.

 

 

 

 

Pola Francuske ga je gledalo i slušalo dok je rešavao probleme sa komunizmom i ostalim diktaturama koje su se nadvile nad čovečanstvom. Danas se svi slažu da su u velikom delu te njegove knjige doprinele kraju hladnog rata i padu gvozdene zavese.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane