Natrag

Polemika

Polemika

Povodom spora Kaplana Burovića i Jovana Deretića o poreklu Arbanasa (Tabloid, br. 235, 237, 239)

 

 

Istorija ne prihvata površnost

 

O poreklu Arbanasa dosad su napisane biblioteke knjiga i posebnih rasprava, s težištem na tome da bi oni mogli biti potomci Ilira (za šta su bili vruće zainteresovani) ili Tračana (što im se manje dopadalo), a samo se stidljivo, i bez odjeka, moglo čuti shvatanje da su oni na sadašnje, svoje i srpske, prostore stigli - sa Kavkaza

 

 

Glavne jezičke činjenice o kojima ovde raspravljam izložio sam prvi put u pre­da­vanju na Kolarčevom narodnom univerzitetu u Beogradu 20. marta 1992, a o nekima od njih tek ove godine određenije formulisao više nedoumica nego sudova (Letopis Matice srpske, Novi Sad, januar-februar 2011).

Razloge za tako dugo „zaobilaženje teme" imao sam u tome da su se moja naučna interesovanja samo delom dodirivala s problemima o kojima sada govorim i ticala su se jedino onomastičkih i leskičko-semantičkih prožimanja na liniji srpsko-arbanaških dodira. Istražujući onomastiku Kuča, naime, ustanovio sam da je tamo mikrotoponimija u znatnom stepenu arbanaška, ali da je makrotoponimija dosledno srpska, što je potvrdilo ranije navode Mitra Pešikana zasnovane na analizi građe iz popisa Skadarskog sandžaka (1485, pripremio ga je albanski orijentalista S. Puljaha), odn. sa dominantnim slovenskim toponimijskim slojem na terenu Albanije u celini (posebno u njenom južnom delu), što je utvrdio Seliščev. Uz sve to, Pešikan je pokazao da se staroarbanaška lična imena na prostorima današnjeg Kosova i Metohije, recimo, sreću tek u tragovima, i to jedino u okolini Đakovice, a u toponimiji to se i danas potvrđuje opštim zaključkom P. Ivića da se po Kosovu i Metohiji sreću jedi­no srpski toponimi, uz retke antičke (Lipljan, Klina) ili nove nazive (Kačanik, Ferizaj).

Takve pojedinosti ozbiljan su signal da su Arbanasi na svojim današnjim prostorima narod, makar, problematičnog porekla i svi pokušaji da se dokaže nešto što nije u skladu s tim shvatanjem moraju se zasnivati na novim činjenicama kojima će se obesnažiti one ranije, a same će ostati neosporive. U našem slučaju - mislim da je Deretić izneo neke pojedinosti čiji je značaj teško procenjivati, ali jedna među njima zaslužuje posebnu pažnju: ona o brojevima '1' i '100' koji imaju neke čudne paralele i u evropskim i u azijskim jezicima. Tako, recimo, arb. nje '1' ima mongolsku paralelu neg, tai - njung, lao - neung, dagestan. bežta - honj; arb. nježind '100', bežta - honjžit, arb. žinda, bežta žinta, pri čemu nije uvek jasan odnos tih likova prema lat. unus / centum, eng. one / hundred, tal. uno / cento, fr. un / cent, grč. eNjj, ˜katTn, srp. jedan / sto, rus. odin / sto itd. Te odnose moraju razjašnjavati dobri poznavaoci svih tih jezika i ozbiljni komparatisti - što ja nisam, ne mislim ni da je to Deretić, a Burović se na Deretićeve navode nije osvrnuo (a bio je direktno pozvan da to učini).

 Druge pojedinosti oko kojih se spore Deretić i Burović, same po sebi, mogu biti takođe zanimljive, a ja moram priznati da su mi, opet, uverljivije pojedinosti koje saopštava Deretić od onih shvatanja koja zastupa Burović. Ja ne znam, pri tom, na osnovu kojih izvora Deretić utvrđuje put kojim su Arbanasi s obale Kaspijskog mora stigli na Balkan, i to tačno 1043. godine (ako ga zapitamo, on će svakako saopštiti sve bitne reference), ali neki moji uvidi u taj problem ukazuju na to da bi se njegovi nalazi pre mogli potvrditi nego osporiti. 

Kada tako govorim, imam na umu tekst Zaze Aleksidzea pod naslovom „Otkrivena pismenost Kavkaske Albanije" (Šinternet projekt Gruzinske akademije nauka „"igitalization of the Albanian palimpsest manuscript from Mt. Sinai" (http://titus.fkidg1.uni-frankfurt.de/armazi/framee.htm), od 9. februara 2009Ć), a na njega sam „naleteo" u knjizi Vadima Mironoviča Lurjea Istorija vizantijske filosofije : formativni period (Sankt-Peterburg, 2006, str. 206; srpski prevod: Novi Sad, 2010, str. 198). Lurje je neobičan autor: redak poliglota (govori mnogo jezika, prevodi sa sirijskog i još nekih srednjoistočnih jezika, čita na još dvadesetak drugih - pa i srpskom), patrolog, specijalista za hrišćanski istok, uređuje elitne filozofsko-religijske časopise, monaško mu je ime Grigorije, a vladičanska stolica u Sankt-Peterburgu. I zanimljivo je, pri tom, da su se o kavkaskom poreklu Albanaca i njihovoj pismenosti prve potvrde pojavile još 1938. i  kasnije se brzo umnožavale, ali one još nikako ne uspevaju da stignu do srpske i arbanaške istorijske i jezičke nauke. A podaci o tome odavno se nalaze i u enciklopedijama, recimo - u ruskom Lingvističkom enciklopedijskom rečniku (Moskva, 1990), u odrednicama udinski jezik i agvansko pismo. Udinski jezik pripada istočnokavkaskoj porodici jezika, u prošlosti bio jedan od rasprostranjenih jezika Kavkaske Albanije, na čijoj se osnovi u četvrtom veku pojavila albanska pismenost i nastao književni jezik. Agvanski jezik i pismo određuju se „kao kavkasko-albanski i predstavljaju najstariju pismenost Dagestana i Severnog Azerbejdžana, a upotrebljavani su od 5-9. veka u pravoslavnoj crkvi Agvanije ili Kavkaske Albanije. Pismo ima 52 grafeme" i predstavlja „snažno modifikovanu greciziranu varijaciju jednog od nesemitskih ogranaka aramejske grafičke osnove".  

Kasnije je otkriveno i više drugih potvrda o postojanju te pismenosti, a među njima najznačajnije je ono do kojega je došao sam Aleksidze sa svojim saradnicima utvrdivši da se među rukopisima, „slučajno pronađenim 1975. godine" u Manasti­ru Sv. Katarine na Sinaju, nalaze i dva na koja se, kao na „spomenike staroalbanske pi­s­menosti", može gledati kao na „veoma važan događaj u kavkazologiji" (istakao DP), pri čemu, uz druge činjenice iz albanske istorije, navodi mišljenja jermenskih naučnika da je „stanov­ni­štvo Albanije... antropološki slično stanovništvu današnjeg Karabaha u Azer­bejdžanu" i da je početkom 5. veka „stvorena albanska pismenost i ubrzo za njom - bogata originalna prevodna književnost skoro svih žanrova".

Svedočanstva o albanskoj pismenosti do nas su doprla u jermenskim izvorima, a među njima i podatak da je „početkom V veka Mesrop Maštoc "stvorio azbuku za grleni, neblagozvučni, varvarski i grubi jezika Gargara". Uz njegovu pomoć na albanski jezik bile su prevedene Knjige Proroka, Apostol i Jevanđelje. Najtačnija dokumentarna svedočanstva o postojanju albanskog pisma i pismenosti nalaze se u materijalima Dvinskog ujedinjenog sabora crkava zakavkaskih zemalja (506. godi­ne). U pismu jermenskog patrijarha Babgena iranskim hrišćanima o veroispoved­nim pitanjima kaže se: "Naša je vera... u saglasju s Gruzinima i Albancima ŠdaĆ svako na svom jeziku ŠpišeĆ (bukv. pismenošću svake države").

Albanski istoričar iz VII veka Mojsej Kalankatujski, čije je delo sačuvano na jermen­skom jeziku u redakciji iz X veka nabraja narode koji su u njegovo vreme imali pismenost i među njima pominje takođe i Albance.

Svedočanstva o postojanju svetih knjiga na albanskom jeziku nalaze se i kod jer­menskog istoričara VIII veka Gevonda. On pominje jezike na kojima postoji tekst Jevanđelja i među njima na dvanaestom mestu nalazi se i albanski."

Traganje za činjenicama o iščezloj albanskoj pismenosti počela su tridesetih godina XIX veka, ali je tek ceo vek kasnije Ilja Abuladze „otkrio udžbenik jermen­skog jezika u kome je, uz jermensku, grčku, jevrejsku, gruzinsku, sirijsku i arapsku azbuku, bila navedena i albanska." To se dogodilo 28. septembra 1937, Abu­ladze je o svom otkriću objavio samo kratko saopštenje, a azbuku ustupio A. Šanidzeu, ko­ji je, godinu dana kasnije, u svojoj raspravi potvrdio nalaze Abula­dzea da je „azbuka stvarno albanska... i da glasovni sistem koji ona predstavlja mora odgova­rati glasovnom sistemu udinskog jezika - predstavnika lezginske gru­pe dagestan­skih jezika".

Imaju li se na umu sve pojedinosti koje su ovde navedene, spor Burovića i Deretića mogao bi se prevesti na ravan rasprave o činjenicama i njihovoj verodostojnosti. Srbi se, recimo, pominju na svojim sadašnjim prostorima u vreme Hristovih savremenika Strabona (64. st. e. - 24. n. e.) i Plinija Starijeg (23-79), kasnije i Ptolemeja (90-168), a Arbanasi prvi put tek - desetak vekova kasnije (1081).

U svetlu tih pojedinosti „arbanaški problem" postaje mnogo jednostavniji i zasad se ne vidi kako se može „pomoći" Arbanasima i „albanolozima" da se utemelje tamo gde temelja nemaju: za deset vekova svoga prisustva na Balkanu oni su malo šta uspeli da izgrade, ali su zato bili vrlo uspešni u zatiranju onoga što su izgradili drugi. Uz srpsku (makro)toponimiju, oni su preuzeli i ogromne slojeve srpske leksike (u istoj meri u kojoj je to učinjeno i u rumunskom jeziku), pri čemu je posebno zanimljiva činjenica da su Arbanasi preuzimali čak i elemente tzv. „intimne anatomske leksike": kotlj 'penis' č ko­čanj 'stabljika kupusa', pri čemu je „u staro vreme kod Slovena zasvedočen kočanj u značenju "membrum virile""; pitlj 'vulva' č pička; sise "ženske grudi" č sisa, sise.

U tom smislu nije uverljiva ni Čabejeva tvrdnja, koju navodi Burović, da se „albanski jezik formirao u 6. veku nove ere upravo u Rumuniji" i da su ih otud „mongolski Bugari kana Asparuha" 679. godine „prebacili u Trakiju", a otuda ih „bugarski car Boris" u 9. veku preveo i „smestio u Mat". Takva shvatanja već zadiru u domen „naučne fantastike" jer se ne zna ni kako su Arbanasi mogli doći u Rumuniju ni kako se otud jedna cela narodnosna masa mogla „premestiti" najpre u Trakiju i otud u Arbaniju. Narodi se nikad nisu mogli preseliti (osim u naše vreme - po naredbi „demokratije"), mogli su se seliti pojedinci ili grupice, ali i to decenijama ili vekovima, onako, otprilike, kako su Arbanasi od kraja 15. veka do danas stigli od okoline Đakovice do Vranja. A što se tiče „arbanaške leksike" u rumunskim govorima, i uopšte po Karpatima (do Dobrudže na istoku i Moravske na zapadu), zna se da su nju raznosili balkanski stočari, da su njihovu glavninu mogli činiti Vlasi, tj. „romanizovani Srbi", koji su Rumunima preneli starobalkanski leksikon, a od srednjega veka (tj. od osmanlijske najezde), posle teritorijalizacije katuna, opet bili poslovenjeni (u Kučkoj krajini - poarbanašeni) - i „vratili" stari inventar imena, najčešće u kategoriji nadimaka.

U sporenju Kaplana Burovića i Jovana Deretića. kako se vidi, meni su prihvatljiviji stavovi ovoga drugog, ali moram priznati da njegovu naučnu metodologiju, kao i neke tehničke postupke u prezentaciji građe, ponekad teže razumevam; on, recimo, navodi „regrutski spisak srpskih odnosno ilirskih plemena" od kojih i danas postoji više od polovine, među njima nalazi i svoje pretke. I sve to ispisuje ćirilicom ne shvatajući da nepotpun i neproverljiv podatak i nije podatak pa se ponekad stiče utisak kao ni da sam nije svestan koliko njegovi podaci mogu biti dragoceni. Uz mnoge svoje tvrdnje, uz sve to, on ne navodi izvore, ili ih je naveo „negde drugo", pa primorava zainteresovanog čitaoca da traga za podatkom i da najčešće rizikuje da ga ne nađe. Takav je, recimo, slučaj s navodom da se negde Zagreb pominje kao Serbinon, koji nisam pronašao, ali jesam onaj „regrutski spisak" i u njemu - sledeće daleke srpske potomke Hristovih savremenika: Deure, Deuriće ("eura), Derete, Deretiće (Deretini), Dermastije (Deraemistae), Dindare (Gindari), Glindiće / Glintiće (Glinditiones), Sjekloće (Siculotae), Varde (Vardaei), Dende (Denda), Šešelje (?) (Sasaei), njima bi se, možda, mogli dodati i Šeparovići (Separi?), Kerumi / Gerumi ili Ćeranići (Cerauni?), Sekul(ov)ići (Siculi), Rudinjani (Rudini), Grabljani / Grabovci (Grabaei), Kolendići (les Colentins), Buni / Bunjevci (les Bunes), a Deretić navodi i više drugih, ali ja priznajem da za njih nisam čuo i ne znam kojim bi to Plinijevim zapisima odgovaralo.

Takvih primera površnosti u predstavljanju bitnih činjenica iz najstarije istorije Srba ima mnoštvo i njima će se neko morati naknadno baviti i tehnički korektnije predstavljati činjenice kojima Deretić operiše, s ciljem da se pred nauku iznesu svi antički pomeni o Srbima kao starosedeocima Balkana i da se konačno prekinu priče o tome da su oni „doseljeni u 6-7. veku", da su „zatekli" Ilire, Tračane i Kelte, da su se za nekoliko vekova „prosuli" do Istre i Peloponeza, izgradili bujan duhovni život, krunisali ga Miroslavljevim jevanđeljem i ilirsko ime doneli do polovine 19. veka, tj. sve ono što Arbanasima nije uspelo ni za deset vekova svoga prisustva na Balkanu.

Zbog čega će se balkanologija morati oslobađati svoje „albanološke komponente" i usmeravati je - na kavkazologiju.

 

                                                    Novi Sad, 24. avg. 2011.                                                                  Prof. dr Dragoljub Petrović

                                                                                                                                        

                                               

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane