Uvodnik

(Pr)osudite sami

 

Strah

 

Milovan Brkić

 

U četvrtak, 8. septembra, oko 15 časova, preko redakcijskog telefona pozvao me je jedan taksista, s porukom da za mene ima pošiljku, s molbom da siđem i da je preuzmem. Jedan od mojih pomoćnika sišao je ispred ulaza, da razreši slučaj. Taksista mu je pružio kesu na kojoj je bila nalepljena etiketa sa mojim imenom i brojevima telefona, uključujući i mobilni. Bila je zavezana na  čvor.

Na pitanje ko je pošiljalac, taksista je, po tvrđenju mog pomoćnika, iskreno odgovorio da ne poznaje onog ko mu je platio dostavu pošiljke.

Kada smo sa zadrškom otvorili kesu, iz koje je virila boca, shvatili smo da je reč o flaši skupog crnog vina. U njoj je bila i koverta. U koverti je bio papir s porukom i - hartijom od vrednosti! Anonimni pošiljalac molio me je da objavim, kao dodatak listu, njihovu poruku upućenoj naciji. Predstavili su se kao ekspertska grupa, moleći me da zaboravim na dalje kontakte sa čovekom koji mi je doneo njihovo ekspertsko obraćanje srpskoj javnosti, sa prilozima. Donosiocu, koga sam poznavao kao čestitog čoveka, saopštio sam da u traženom formatu ne mogu da objavim njihov ''polazni govor", jer štamparija nema takve tehničke mogućnosti. Ipak, anonimni pošiljaoci su insistirali da bude onako kako oni traže.

Pomoćnik, kome sam prosledio tekst anonimnog autora, obavestio me je da je reč o korektnom razmatranju srpske stvarnosti i budućnosti. Bili smo spremni da ga objavimo kao feljton u našem listu, da, eto, mislećim ljudima izađemo u susret. Oni, međutim, traže da to bude u luksuznom izdanju.

I dok sa kolegama razmišljam kako da nepoznatom pošiljaocu vratimo priložene hartije od vrednosti, konstatujemo uglas kako je u građane Srbije, a pogotovu među  one koji predstavljaju takozvanu intelektualu, uteran strah u kosti. I dok raspredamo o strahu, čovek zadužen za bezbednost u našoj redakciji uzima flašu, otvara je i - prosipa u slivnik! Mi skočismo na noge, uglas zboreći da tako skupo vino nije trebalo prosuti. Nameravali smo da bocu odmah ispraznimo. Onda se nasmejasmo iz sveg srca. Neko reče, jebem ti taj strah. Pun mi ga je...

Srpski diktator je sa svojim saradnicima prvo opljačkao građane, a siromašni građani nisu spremni za borbu. On su u velikom strahu da već sutra ne umru od gladi.

Slučaj iz Zrenjanina i obesnog kafedžije, koji ima velike pare kojima, osim kupovanja  svake vlasti koja se menjala u ovom gradu, kupio i doveo mečku iz Bosne, koja je, opet, izgladnjena, pre nekoliko dana raskomadala ženu koja je došla da je nahrani, pokazuje koliko smo slabići, bez kuraži, uplašeni. TV Bastilja je pokazivala ljude koji su tvrdili da su došli do kaveza i bacali na mečku, koja je polako komadala ženu, razne predmete. Niko od njih se nije okuražio da sa motkom, sekirom ili metalnom šipkom opali mečku po njušci, a da je grupa njih ušla u kavez, mečka bi se sigurno povukla. Ali, ove uplašene građane iz Zrenjanina, TV Bastilja slavi kao heroje, umesto da ih javni tužilac, zbog smrti nesrećne žene, strpa u zatvor, zajedno sa  pohlepnim gazdom.

Srećom, mogu da se s ponosom setim hrabrih ljudi. Gospođe Jelene Obradović, recimo, čijeg muža Mladena je, pre početka prošlogodišnje parade uhapsila policija, a ona, pred porođajem takoreći, hrabro je izašla pred demonstrante, hrabreći ih da se ne razbeže pred naletom policije. Uhapšena je, osuđena je, ali se rado sećam, i uvek poklonim, pred imenom ove hrabre žene. Nadam se da će Tadićev odlazak s vlasti i života, poništiti presudu kojom su osuđeni i ona i njen muž i još mnogo njihovih prijatelja iz Obraza, Dveri, iz...

Strah čoveku često obraz kalja. Vreme je da se uspravimo.