Do koske

Nije Starina Novače, ali jeste srpski junak

 

Kako se kalio Novak

 

Srbija je dobila epskog heroja u novom veku. On ne vodi narod ognjem i mačem, nego sportskim pobedama. Njegov je karakter sve što ovom narodu treba: niti je slab u porazu niti gord u pobedi, poštuje protivnika ali poštuje i sebe, hrabar je, pametan i dostojanstven, plemenit, pristojan i odan svojoj domovini, porodici i kulturi kojoj pripada. On je čovek budućnosti koga su prepoznali oni koji upravljaju ovim sveto, i koji će od njega stvoriti upravljača

 

Milovan Brkić

 

Početkom leta odazvao sam se pozivu istražnog sudije Prvog osnovnog suda u Beogradu Dragane Jelić. Moj susret sa sudijom bio je kratak. Nisam ni seo na klupu, a već mi je saopštavala da je proces okončan, jer je privatni tužilac povukao svoju tužbu podnetu protiv mene, zbog navodne uvrede i klevete.

Sudiji se žurilo i, ne pitajući ništa više, krenuo sam iz sudnice. Ipak, dok sam izlazio, sudija me je upitala da li znam ko me je tužio i ko je tužbu povukao. Po načinu na koji me je pitala, i zbog mržnje u njenom glasu, odgovorio sam sležući ramenima. Tužio vas je, besno je rekla, gospodin Srđan Đoković. "Šta ste mu to uradili", - nastavila je sa pitanjem na koje sam, izlazeći iz sudnice bez reči, odgovorio opet sležući ramenima.

Da je u pitanju bio drugi čovek koji se sa mnom spori, sudija bi zažalila zbog načina na koji mi se obraćala. Iskreno sam je razumeo, jer je i Novak Đoković, sin Srđanov, čovek kome se divim i koga poštujem kao nacionalnog junaka. Kao Starinu Novaka iz narodne pesme, koja se, inače, više ne uči u školama. Nju su zamenile pesme Jelene Karleuše i drugih kurveštija koje mrdaju dupetom i krevelje se.

Posle osmoljetke, sa đačkom knjižicom sam iz sela i bespuća krenuo sam za Beograd, u đački internat, na dalje škole.

Majka me je ispratila sa tugom i strahom u očima, ali i sa nadom da ću se, odlazeći iz sela kao niko i ništa, vratiti kao neko. "Budi pokoran i ponizan. Nikom se ne zameraj. Ćuti i uči dok ne odrasteš. Svakom se sklanja s puta", savetovala me majka. Uvek sam, klimanjem glave, potvrđivao da će tako i biti, onako kako me ona uči.

Ipak, nisam se držao majčinih saveta. Nisam se saginjao, nisam se pokrio ušima. Nisam bio ni pokoran ni ponizan, mada sam često bio gažen i pregažen.

U dvadeset četvrtoj godini svoga života, koliko danas ima Novak Đoković, bio sam značajan čovek jugoslovenske javnosti! Napisao sam u to vreme stotine tekstova koje su talasale javnost, donosile buru, zbog kojih su zasedali komiteti, službe bezbednosti... Imao sam izložbe zabranjenih tekstova, intervjuisale su me sve važnije novine iz sveta...

Sa 24 godine života Novak Đoković je prvak sveta u tenisu, junak je, verujem, svakog građanina Srbije i svakog Srbina. On je značajan čovek današnjice, najbolji sportista na planeti, najpoznatije ime u svetu. Oličenje je pristojnosti, snage, hrabrosti... Kakav Barak Obama, Merkelova...

Mladić, koji je, krećući se putem ka šampionskom tronu, morao da se sukobi prvo sa svojim ocem, sa njegovim pojednostavljenim željama za novcem i značajem, uspeo je da se u najtežim periodima i mukama kroz koje je prolazila njegova zemlja odredi prema ratu, prema večnim vrednostima... Onaj ko zna šta znači ne poslušati roditelja, a istovremeno ga ne povrediti, zna i koliko je to bilo teško.

"Rat me učinio boljim čovekom i teniserom" - izjavio je Novak Đoković prošle nedelje za nemački nedeljnik Špigl.

Iz porodice koja ima drugačiji sistem vrednosti i pogled na svet, Novak Đoković se, susrećući se sa  ogromnim obavezama, celodnevnim radom, treninzima, specifičnim načinom ishrane i života, odredio prema večnim vrednostima.

Kada bi pobeđivao protivnike koji su bolesno sujetni i koji osim tenisa ne znaju ni za šta drugo, Novak Đoković je hvalio svoje protivnike, napominjući da danas nisu imali svoj dan, ali da su to veliki borci! I kada ga je publika, zbog države iz koje dolazi, s mržnjom vređala sa tribina i iz svega srca navijala za njegove protivnike, Novak se toj publici zahvaljivao biranim rečima, ostavljajući je tako bez reči. Najčešće bi ga takva publika, posle njegovih reči, aplauzom ispraćala sa terena. A Novak je pobeđivao, i u igri unižavao Španca, Švajcarca, Engleza, američke tenisere.

Na dan kada je primao pehare, kao pobednik najjačih turnira na svetu, Novak je delovao kao mali lord, koji se sa takvim gospodstvom odnosio prema svojim protivnicima, prema publici, organizatorima, novinarima...

I tako je mladi Srbin Novak Đoković postao idol stotinama miliona ljudi širom sveta. Ali, bez obzira na to, primajući pehare i nagrade, nije se pogordio. Nije prihvatio ponudu za američkim državljanstvom. Ostao je običan mladić, koji dolazi iz zemlje koju su bombardovale članice NATO alijanse.

Nisu nikakve provokacije izbacile iz takta Novaka Đukovića. Ni kada ga je organizator na jednom američkom gren-slem turniru predstavio kao Hrvata. Novak se, primajući pehar, uzgred osvrnuo i na svoju nacionalnu pripadnost, podsećajući publiku i gledaoce da je on Srbin, pritom ne iskazujući ljutnju što je predstavljen kao Hrvat.

Više nema nikakve sumnje da će Novak Đoković možda već sledeće godine postati jedan od 20 najuticajnijih ljudi na planeti! Evropljanin, belac, hrišćanin, smeran, pristojan, neostrašćen, bogat... Već danas su svi mediji širom otvoreni za Novaka, koji pleni elokvencijom i životnim rezonima, čija politika je jača od svakog svetskog diplomate.

A čovek čiji se uticaj na svetsku politiku tek očekuje, mora da izaziva zavist. Kod koga, nego kod sunarodnika. Tako, ovih dana, vladin udvorički i niskotiražni list Danas tvrdi da većina Srba navija za Nadala kada Novak igra sa njim, zbog, kako tvrde, njegovog oca!

A pisanju ovog lista prethodio je incident, kada je umirući srpski predsednik došao u Arenu na Novom Beogradu, da pred ulazom u svlačionicu bude pozdravljen od srpskih tenisera i da im pokaže da je on "lider u regionu"!

   Kada su naši momci, čestiti ljudi i sportisti, Janko Tipsarević i Nenad Zimonjić prošli pored srpskog diktatora saginjući glavu, trećeg koji je išao za njima napali su Tadićevi telohranitelji. Viktoru Troickom zavrnuli su ruku. Tako su omogućili Borisu da mu priđe, da ga zagrli i pokaže mu koliko je on, koji umire od side, moćan i važan čovek.

Veliki Novak se solidarisao sa svojim kolegama. Predsednik je naručio od svojih dvorskih novina da popljuju Novaka.

Kada za nekoliko godina završi sportsku karijeru, srpski intelektualci bi morali da peticijom zamole Novaka Đokovića da preuzme ministarstvo spoljnih poslova. Jer on je za ovih nekoliko godina iz temelja, u očima najznačajnijih ljudi sveta i građana velikih država, promenio sliku o Srbiji i njenim građanima. Zemlja koja ima Novaka Đokovića, Anu, Jelenu, Janka, Viktora, sigurno nije zemlja ljudoždera i ubica, kakvom nas je predstavljao Džozef Bajden, američki potpredsednik, kome se srpska vladajuća elita klanjala kada je prošle godine posetio Beograd.

Novak se dugo kalio. I iskalio do jednog od najpoštovanijih ljudi na planeti. Novak će svojom slavom i o nama ostalima stvoriti sliku kao o "dobrim momcima".

   Novak je, verujem tvrdo, iznad uvreda upućenih od strane Tadićeve kamarile.

   Poštujmo Novaka Đokovića, makar toliko koliko on poštuje i voli svoju zemlju i svoj narod, svakodnevno to iskazujući u najgledanijim emisijama svetskih televizija i preko stranica najčitanijih novina u svetu.