Mafija

Beogradske elektrane: kako su celogodišnje potrebe elektrana za grejanje srpske metropole potrošene za izbornu kampanju Demokratske stranke i Borisa Tadića 

 

 

Kako ubiti svedoka pljačke 100 miliona evra 

 

Prijatno ste me iznenadili objavivši moje pismo. Ja sam u vojničkom stavu "mirno" podneo kritiku u Tabloidu tokom izgradnje kotlova za Voždovac i Novi Beograd. Sada je prilika da sa zakašnjenjem objavite pravu istinu o tom značajnom događaju za JKP Beogradske elektrane i grad Beograd - počinje svoje pismo glavnom uredniku Tabloida Vladan Marković, bivši generalni direktor Beogradskih elektrana, opljačkanih od strane demokratskih vlasti za više desetina miliona evra. U ovom broju objavljujemo njegovo svedočenje o progonu, šikaniranju i pokušajima likvidacije koji su usledili od strane onih koji su uklanjali svedoke svojih zlodela i zbog mnogo manjih suma

 

Piše: Vladan Marković

 

Pre moje smene sa mesta generalnog direktora u septembru 2008. godine, oba kotla, i onaj voždovački i onaj novobeogradski, bila izgrađena, a kotao na toplani Voždovac postavljen i spreman za pogon. Nije pušten u rad kako je planirano, 1. oktobra 2008. godine, jer je proevropski Đilas to stopirao rekavši da kotlovi nisu potrebni gradu Beogradu i da će biti prodati. Tri meseca je pokušavao da obrazujući tri nezavisne komisije (jednu za drugom) dobije izveštaj kakav njemu odgovara (da kotlovi nisu potrebni) ne bi li dao otkaz bivšem generalnom direktoru, direktoru nabavke i pomoćniku direktora nabavke. Nije u tome uspeo, ali ga to nije omelo da zajedno sa predsednikom Skupštine Grada, uzdignute glave, prisustvuje puštanju kotla u pogon i da taj veliki događaj proprati približno sledećim rečima: "Mnogi su nas u toku izgradnje kritikovali, ali sada se vidi koji smo mi vizionari". Svaka čast vizionarima.

Građani Beograda, međutim, moraju da znaju da su evropski Boris Tadić i proevropski Dragan Đilas došli na vlast isisavši iz Beogradskih elektrana preko 100 miliona evra za svoju kampanju.

Građani Beograda moraju da znaju i da su budžetska sredstva za grejanje Beograda 2008. godine, namenjena Beogradskim elektranama za kupovinu mazuta u iznosu od 36 miliona evra, potrošena za izbornu kampanju bez saglasnosti radnika preduzeća. Menadžment Elektrana je samim tim bio primoran da traži alternativu i postavi sebi gotovo neverovatan krajnji cilj: grejanje građana Beograda bez učešća uprave grada, te da uz interventno poslovanje, oslanjajući se na svoj potencijal, svoje resurse i nesebično i požrtvovano angažovanje radnika, preduzeća uspe da se te, 2008. godine, "tržišno poslujući" (!) zaradi 25 miliona evra i da se tim novcem obezbedi nabavka 45.000 tona mazuta, uradi remont postrojenja i završe radovi na izgradnji kotlova. Zahvaljujući ovako obezbeđenom mazutu, Beograd je uspeo da prebrodi "gasnu krizu" početkom 2009. godine nastalu zbog poznatog nesporazuma između Rusije i Ukrajine.

Zbog "zasluga" slikao se neko drugi, a stvarno zaslužan bio je top menadžment preduzeća, koji je tri godine radio bez dana godišnjeg odmora, da bi na kraju bio - "proteran".

Pomenuti dvojac (sa kormilarom) dobro zna da ovo što je radio nije u skladu sa evropskim načelima i da je u suprotnosti sa postojećim zakonom. Zato je kormilar doneo odluku da glavni svedok nestane. Prvi je podržao, a drugi uzeo aktivno učešće u realizaciji odluke.

 

Najvažnije - ne jediti se

 

Evo kako to izgleda kada ljudi iz vrha države žele da eliminišu svedoke:

- Prvo se određuje svakodnevno praćenje preko ljudi iz BIA i onih drugih koji rade za njih, jer njima je to ionako posao;

- Potom sledi psihičko iscrpljivanje protivnika... U ovom slučaju počinje krađom čamca iz marine i njegovim potapanjem u prisustvu svedoka koji su - gluvonemi. Posle toga, kao na traci, sledi krađa kućnog ljubimca, lovačkog psa, pa obijanje stana sa strogo kontrolisanom krađom: pištolj, novac, zlatni nakit. Isto to se radi sa stanovima uže familije. Na sva obraćanja policija ostaje nema. I na poziv da se pogleda snimak lopova koji je kamera zabeležila, šef krimpolicije daje kratak odgovor: "Snimak ne vredi mnogo, jer mi te ljude uglavnom ne poznajemo!? (verujte, nije šala). Štaviše, u slučaju obijanja stana na Dorćolu lopov je, pošto je zatečen u krađi, izvadio pištolj i uz pretnju pucanjem pobegao. Pri tom mu je spala maska pa je viđen, a i kamere su ga snimile;

- Podnošenje kojekakvih krivičnih prijava je uobičajena pojava i ustaljena metoda: kriv si što je sindikat podelio svoj novac, kriv si što si stavio novac u Srpsku banku, koja je u vlasništvu tvoje države, a ne u tuđu, kriv si što si ugovarao radove ispod tržišne cene, kriv si što si plaćao manje molerskih radova od stvarno izvedenih, kriv si što nisi dao da ti ukradu mazut, ugalj, so, za gas te nisu ni pitali - uzeli su i bez ugovora koliko su hteli. U tom trenutku najvažnije je, što kaže Lala - ne jediti se. Pomisao na Šešelja u Hagu daje pravo olakšanje, jer ovde bar možeš da opsuješ i da te svi razumeju;

Kliše je, dakle, uvek isti: logistika, asistencija kontrolisanih policijskih službenika, kriminalci, peglanje pravljenjem uviđaja od strane istih službenika, u slučaju potrebe tu je i kadija itd. E, kad se svedok dobro zamori (obično je dovoljno dve godine, jer treba i ljudi da ga malo zaborave), daje se nalog za likvidaciju. U ovom slučaju to je bio 2. oktobar 2010. godine.

Zadatak je poveren BIA, Crnogorcu čiju sliku čuvam kao ikonu, a ni ime mu ne znam. Kružio je oko mene pet dana kao mačka oko miša, ali miš nikako da priđe bliže. Šestog dana BIA šalje novog čoveka - Miloša Danilovića iz Borče, sa dvojicom pomoćnika, u audiju BG 933-203. Ali, 8. oktobar 2010. godine nije njegov dan pa se stvar odlaže za 11. oktobar 2010. Tog dana,  u 10 časova, predajem pismo policijskoj stanici Stari grad u kome opisujem pokušaj likvidacije. U 16 časova dobijam poziv od penzionisanog načelnika PS Novi Beograd da hitno dođem u hotel Slavija lux na sedmi sprat.

Sledi ultimatum koji dobijam od istog čoveka, ali u ime Saše Vukadinovića (direktora BIA). Svodi se na sledeće: Ako prihvatim 1) da prestanem da pišem, 2) da ne potražujem štetu koja mi je do sada pričinjena, 3. ako napustim JKP Beogradske elektrane (što je Đilas od mene tražio pre tri godine)... Ljudi sa ulice će biti odmah povučeni, a moj slučaj arhiviran do 27. oktobra 2010. godine.

Nisam imao izbora pa sam prihvatio ponuđeno i uz čvrst stisak ruke napustio hotel. Ali, to je bila samo navlakuša da izađem iz kuće u koju sam se zatvorio 8. oktobra 2010. godine, s obzirom da su me ljudi čekali i ispred same kuće i na svakom ćošku, tako da sam bio primoran da doslovno zakucam vrata i prozore na terasama sa dvorišne strane zgrade, jer mi je stan na prvom spratu.

Neoprezno sam izašao da u donjogradskom parku prošetam psa oko 23 časa verujući u postignut dogovor. I tada je nastao - desant. Poznati audi je doleteo sa 150 km/h, padobranci iskočili, hajka je počela, ali, iako je razigrana ekipa BIA bila pojačana, zadatak nije izvršen.

 

Kao na filmu

 

Kormilar menja kurs i 13. oktobra 2010. godine šalje policijskog službenika da me likvidira. Međutim, i ja menjam taktiku pa se vraćam drugim putem. Šesnaestog  oktobra penzionisani policijski kadar organizuje novu sačekušu.

Dvadesetog oktobra upućujem pismo predsedniku Tadiću i direktoru BIA Saši Vukadinoviću. Znatiželjno ih pitam: "Šta to radite, bre?", ali i oni su gluvonemi.

Od 20. oktobra do 15. novembra 2010. godine moj verni pratilac u lovu je Vlada Topalović-Top iz Borče. Nekako u to vreme je uhapšen pa ga je nasledio Goran Nenadić iz novosadske žandarmerije. Sve do kraja lovne sezone 1. februara 2011. godine trudio se da mi priđe s leđa; tako je sada, valjda, moderno, trendovski.

Posle kratkog zatišja, 29. maja 2011. godine na scenu stupaju umetnici iz Koteža: Ćelavi, Stefan, Boka... Pa 22. juna 2011. stari provereni Miloševićev kadar - Lila sa svojom ekipom iz Koteža... Pa 14. jula 2011. ponovo Vlada Topalović-Top sa svojom ekipom... Pa 18. avgusta 2011. u Herceg-Novom kotorska ekipa iz golfa KO AG 960... Drugog septembra 2011. na redu je Toni iz Koteža, 4. septembra 2011. sačekuša u lovu - akteri Maglov, Kujundžić, Milivojević... Zatim 10. septembra 2011. sačekuša u marini Dorćol, a akteri su ekipa iz Mike Alasa u starom pasatu BG 571-137... Tri dana kasnije, 13. septembra 2011, sačekuša na levoj obali Dunava, učestvuje ekipa Bobana "bombaša" iz Borče... I sve tako, svaki dan do 7. oktobra 2011. godine, kada je broj kriminalaca koji me jure prerastao u čopor, tako da sam opet prinuđen da se sklonim u kuću kao relativno sigurno sklonište.

Kada sam tražio od zamenika komandira PS Palilula da privede ove ljude, s obzirom da su u trouglu Kotež-Borča-Ovča, odgovorio mi je da nema ljude, jer su angažovani na protestnom okupljanju poštenih ljudi isteranih sa svojih radnih mesta.

Sačekuša od 4. septembra 2011. je ustvari atentat u pokušaju. S obzirom da je atentat organizovan od strane najviših policijskih službenika, uz logistiku mračnog krila BIA, a da su za izvršenje angažovani kriminalci, to će ovaj slučaj biti detaljno opisan. Nedelja je, 4. septembar 2011, prvi dan lova na patke, meteorolozi su građanima najavili još jedan lep i sunčan dan, a moji prijatelji meni još jednu sačekušu. I jedna i druga prognoza se već danima ponavljaju tako da ni na jednu ni na drugu niko nije obratio pažnju. Preko prisluškivanog mobilnog telefona pozivam brata da pođe sa mnom u lov. Gledajući sa ove distance, to je najveća greška koju sam mogao napraviti, ali posle rata svi su generali. Tada mi se takav potez činio dobrim, jer četiri oka vide više nego dva. Tog jutra patke su mirno plivale po kubicima pored Dunava ne sluteći dolazak lovaca. Dva lovca su bila tog jutra vidno uznemirena, ali ipak su krenula u lov na patke ne znajući da je golema "sila" krenula u lov - na njih. Tu "silu" predstavljali su: policija, kako ona javna tako i ona "tajna"; BIA, kako ona prava tako i ona paralelna, sa svom dostupnom tehnikom i voznim parkom,  putničkim i terenskim. Nije izostalo ni angažovanje izraelskog satelita sa pratećom opremom. Nije angažovana jedino avijacija - verovatno su migovi bili na remontu pa nisu mogli da polete, ali su u akciju uključeni kriminalci, jer oni dok "lete" veoma su upotrebljivi, a kada "padnu" niko na to ne obraća posebno pažnju (kolateralna šteta). Dakle, čudo neviđeno: 10 na jednoga, o da li je to moguće! Onaj ko je više puta gledao film "Šakal", koji za temu ima pokušaj atentata na francuskog predsednika De Gola, i mislio da je scenario filma odličan, grdno se prevario. To je kratkometražni dečiji film za ono šta sledi.

 

Priče sa tužnim krajem

 

Naime, po novom zakonu o lovstvu, da biste izašli u lov morate da se prijavite "ovlašćenom licu", na određenom mestu, u određeno vreme. To je stara benzinska pumpa na Pančevačkom putu, vreme 5,30 časova, ali ovlašćenog lica (koje upisuje u dnevnu dozvolu za lov ko ide, brojeve lovnih karti koje važe samo uz ličnu kartu i brojeve oružja iz oružnog lista koje se unosi u lovište) - nema. Veoma čudno da prvog dana lova nema ni mog prijatelja iz Krnjače koji izdaje dozvole, ni lovočuvara, a ni upravnika lovišta. Ali tu je neadekvatna zamena: čovek koga ne poznajem, jer nije lovac, ali je veoma stručan. Radi, naime, u unutrašnjoj kontroli policije. Ime mu neću pominjati već samo inicijale - D. P. On se ljubazno ponudio da nas lovce popiše i da lovačkom društvu dostavi spisak. Prijavljujem se i sumnjičav krećem kao i ostalih desetak lovaca u lovište ne sluteći da su tamo već prethodne večeri postavljeni ljudi i u zasedu i da blokiraju sve izlaze na nasip pored Dunava. Krećem Pančevačkim putem. Pokušavam da, isključivši se kod baraka Trudbenika, priđem nasipu, kad ugledam umornog čoveka u autu. Očigledno je bio noćašnji. Odustajem i idem kod žute kuće, pet kilometara od pančevačkog mosta, gde većina lovaca uvek ide. U gužvi je sigurnije. Ostavljam kola ispred rampe gde i drugi i sa grupom lovaca krećem na nasip. Ali, misli mi ne daju mira. Na mestu gde sam ostavio kola prošle godine, tačnije 13. oktobra 2010 (kada je poslat čovek u policijskoj uniformi da me likvidira; nije uspeo jer sam pomerio kola 500 m napred), sada činim katastrofalnu grešku jer pomeram auto na isto mesto. Na tom mestu auto je vidljiv jer je na čistini između nasipa i šume, ali sam prevideo činjenicu da akciju satelitski vodi isti čovek kog sam prošle godine uspeo da prevarim. On je sada prevario mene, jer mi je 300 m ispred auta, na ivici šume, postavio zasedu (reno 4 i lada niva). Osetio sam u vazduhu opasnost, ali sa nasipa se ništa nije moglo videti. Ubrzo sam odlučio da zanemarim lov i da se vratim kući. Kada sam krenuo 200 m napred uleteo sam u klasičnu sačekušu. Reno 4 je izleteo iz šume otkinuvši tablicu i preprečio mi put. Ljudi (Petar i Branko) iz lade nive bili su premni da nas izrešetaju kao glinene golubove. Sve je bilo besprekorno odrađeno, mat u dva poteza. Ljudi za uviđaj spremni, priča spremna, poubijali se ja i brat u lovu međusobno. Ali kad je izgledalo da priča ima tužan kraj, "svevišnji" je satelitski prekinuo akciju jer nije dobijen blagoslov od patrijarha. Drugovi lovci, ovog puta džaba ste krečili.

Prijatelj iz "javne službe" me je zbog svega dobro iskritikovao: "Ja te čuvam, a ti ideš mečki na rupu". U pravu je, ali delimično. Ako ne ideš mečki na rupu onda nikad nećeš saznati gde mečka spava i ko su u toj priči artisti a ko statisti. Ovako, kad to znaš, uzmeš sva napred navedena imena pa ih sabereš, digneš na kvadrat, pa izvučeš kvadratni koren i dobiješ za rešenje ukrštenice tri imena: Rade, Dragan i Vojin. Baš tako, jedni statisti su bliski Radetu Bulatoviću, drugi su bliski Draganu Đilasu, a treći Vojinu Lazareviću.

Oni dobro upućeni odmah znaju krajnje rešenje rebusa: Energetska hobotnica? Oni drugi, upućeni ili neupućeni, ovo će protumačiti kao priču proisteklu iz "teorije zavere". Da bih pomogao ovima drugima da bar malo shvate neka čudna dešavanja u svom neposrednom okruženju, citiram davno objavljene reči vašeg novinara Mileta Ješanova: "Velika većina rado čitanih priča ima za temu ljubav i smrt". U ovoj priči ljubavi nema niti će je biti. Smrti takođe nema, ali će je izvesno biti (u međuvremenu je ima previše). Ovo je priča koja iskače iz klasičnog klišea u kome postoje dobri i loši momci. Ovde su svi momci loši. Nekima će ova priča izgledati kao da je proizašla iz "teorije zavere", jer su u njoj bezmalo svi, tajkuni, stranke, političari, direktori EPS-a, NIS-a, EMS-a, policije javne i tajne, pravosuđa, profesori itd. U ovoj priči nema samo našeg patrijarha i rimskog pape.

Jedno je, međutim, sigurno: ova energetska hobotnica bira ministra, članove saveta Regulatorne agencije, menadžmente EPS-a, NIS-a... Iz pozadine, ali vrlo efikasno i gotovo nepogrešivo!?

 

* autor je bivši generalni direktor Beogradskih elektrana

 

 

 

 

 

 

Predsedniku Republike Srbije g. Borisu Tadiću

 

Poštovani gospodine predsedniče, danas je subota 16. oktobar 2010. godine. Ja sedim u kući, gledam kroz prozor kako pada kiša i listam u glavi stranice svog životnog dnevnika. Ne smem da izađem iz kuće, jer je BIA za nedelju dana tri puta pokušala da me likvidira. Pokušaće opet. Pokušavam da nađem razlog zašto? Ne uspevam. Ceo život sam vredno radio za svoju firmu, svoj grad, svoju državu. Politički nisam aktivan, nisam član nijedne stranke. Pa zašto sam ja onda državni neprijatelj?

Odgovor mogu jedino da potražim u januaru 2008. godine. Šta je bilo tog januara? Tog januara ste u okviru svoje predizborne kampanje poručili da ćete ordenom nagraditi svakog menadžera koji zaposli 1000 radnika. Tada sam ispred DSS-a bio na mestu generalnog direktora JKP "Beogradske elektrane" i imao do detalja razrađen program za zapošljavanje baš 1000 ljudi na proizvodnji delitelja toplote u fabrici Teleoptik-žiroskopi. Imao sam i podršku tadašnjeg gradonačelnika. Napominjem da smo imali osvojenu proizvodnju delitelja, da je bilo urađeno probnih 1000 komada i da je trebalo da se krene sa serijskom proizvodnjom. Proizvodna cena bi bila 15 eura, a uvozna je bila 32 eura. Smrt prethodnog gradonačelnika zaustavila je ovaj projekat. Pokušao sam da razgovaram sa g. Alimpićem da se nastavi ovaj program ali on mi je odgovorio da je to pitanje za pravog gradonačelnika, a on je samo vršilac dužnosti.

U januaru 2008. zakazao sam sastanak sa Vama preko vaše sekretarice. Kada sam došao na sastanak rečeno mi je da ste sprečeni da me primite zbog dolaska nekog državnika i upućen sam na g. Dragana Đilasa(ne znam koju je funkciju obavljao tada). Do detalja sam izložio svoj program. On mi je odgovorio da trenutno nije u mogućnosti da pomogne, jer nema odgovarajuću nadležnost, ali da će u maju mesecu doći do izbora, da očekuje da će postati gradonačelnik i da ćemo nastaviti program. Sve je dobro predvideo osim da će program biti nastavljen. Naprotiv, kada je postao gradonačelnik, Dragan Đilas je preduzeo sve da bih ja bio smenjen i da bi moj rad bio degradiran, iako su "Beogradske elektrane" u "moje vreme" dobile pet  međunarodnih priznanja, a ja lično tri zlatne menadžerske značke. Đilas je javno, na televiziji RTS, rekao da je protiv mene lično podneo krivične prijave, da policija sedam meseci ništa nije uradila i da treba da se nađem tamo gde mi je mesto (misleći na zatvor).

Ja u svom životu nisam imao neprijatelje. Da li da ovo shvatim kao slučajan red događaja ili da prihvatim da ipak imam jednog neprijatelja, toliko moćnog da može da odlučuje o životu i smrti bez suda.

Da li sam ja, gospodine predsedniče, pogrešio što sam Vam poverovao? Da li je ta greška i moja smrtna presuda? Ako jeste, ne zaboravite da ste mi dužni onu značku o kojoj ste pričali, da ste dali nalog da se uradi 860 značaka. Ja sam svoj deo posla uradio: uradio program, osvojio proizvodnju (RTS snimio prilog), postavio proizvodnu liniju, uradio probnih 1000 komada. Odradite sad Vi vaš deo posla!

 

20. oktobar 2010.                         Vladan Marković,Beograd