Italija

Centralna banka Italije u privatnim rukama

 

U trezoru je moć

 

Ako je tačno da onaj ko kontroliše novac kontroliše i državu, onda je Italija odavno nedemokratska zemlja u kojoj se oko nacionalnog budžeta dogovaraju direktori privatnih banaka, a premijera i skupštinu tek obaveste o svojim zaključcima

 

Bernardo Vitulano

dopisnik iz Rima

 

U vremenu feudalizma bar se znao neki red. Samo suvereni vladari su mogli da kuju svoj novac, vazali su to smeli samo ako im sizeren odobri. U svakom slučaju, iza svake kovanice je stajala neka država - suverena ili zavisna, ali ipak država. U današnjem vremenu neo-liberalizma sve se privatizuje, pa tako i centralne banke, institucije koje bi po prirodi stvari trebale da štampaju novac za svoju državu.

Prvi su sa tim krenuli u Sjedinjenim Američkim Državama gde je izrada novčanica i samim tim vođenje budžeta od 1790. gotovo neprekidno u privatnim rukama. Ideja da bi privatnici bolje upravljali državnim finansijama nego sama država, vremenom je preskočila Atlantik i pustila korenje i u Evropi.

Ogromna većina Italijana ne zna da je Banca d'Italia (BI - centralna banka Italije) odavno u privatnim rukama. BI je izdala ukupno 300.000 akcija, od kojih banka Intesa Sanpaolo ima 91.035, UniCredit banka 66.342, a Assicurazioni Generali (osiguravajući zavod Đenerali, delimično u posedu banke Inteza) 19.000.

Pomenuta trojka poseduje oko 60 odsto akcija nacionalne banke Italije, dok sama Intesa zbog umreženog kapitala i vlasničkih udeonica sa Generali osiguranjem ima više od trećine akcija BI.

Prvo preduzeće koje se još nalazi u rukama italijanske države, a poseduje akcije BI, zauzima tek peto mesto sa 15.000 akcija (INPS - državno penziono osiguranje), a na celoj listi od tridesetak akcionara imamo samo još jednu državnu firmu - INAIL (osiguravajući zavod) sa samo 2.000 akcija.

Konačni obračun pokazuje da od 300.000 akcija nacionalne banke Italije, samo njih 17.000 (nešto preko  pet odsto) poseduje država.

Sistem koji je patentiran u SAD, a zatim prenet u Evropu (osim Italije još i neke druge zemlje EU imaju nacionalne banke delimično ili potpuno u privatnim rukama) funkcioniše tako što nacionalna banka državi daje kredite uz minimalne kamate kako bi ona (država) popunila budžetske rupe. Država, zauzvrat, izdaje obveznice koje otkupljuje kada joj to dozvole fiskalni prihodi. Država, dakle, nije vlasnik novca, već isti samo pozajmljuje.

Realna moć današnjih skupština definisana je još u srednjem veku ustrojstvom engleskog parlamenta, čije je ekskluzivno pravo bilo da izglasava budžet, odnosno sredstva koja su u narednoj godini vladaru stajala na raspolaganju da bi upravljao državom. Ako parlament ne bi izglasao budžet, engleski kralj bi mogao da vlada jedino ako bi sam posedovao dovoljno para da finansira državne poslove.

I američki rat za nezavisnost je počeo tako što se engleski dvor oglušio o zahtev svojih ondašnjih kolonija da imaju predstavnike u parlamentu u Londonu, ako već moraju da plaćaju porez. „No taxation without representation"(Nema poreza bez predstavnika), glasila je prvobitna parola severnoameričkih ustanika.

Time je zacementirano pravilo da o državnim finansijama isključivo mogu da odlučuju narodni predstavnici. Posle se od toga odustalo.

   Sasvim je razumljivo zašto su moderne države bazirane na ekskluzivnosti skupštine da odlučuje o budžetu. Onaj ko drži kasu, taj ima i realnu moć. Sve ostalo je fikcija.

   Kao što se vidi, italijanski parlament faktički ne odlučuje o državnom finansiranju: on samo prosleđuje spisak želja i konačni račun BI, koja zatim odlučuje da li će, ili neće, te želje da ispuni. Kako je BI u rukama privatnih institucija to znači da Italijom, umesto demokratski izabranih poslanika, upravljaju bankari i finansijeri koji su sami sebe izabrali snagom svog kapitala.

   Ni u Velikoj Britaniji situacija nije ništa bolja. Bank of England (BoE) slično je ustrojena kao i italijanska nacionalna banka, ali sa jednom malom prevarom.

   Naime, engleski zakon obavezuje BoE da radi transparentno, pa samim tim i da javno objavljuje svoje akcionare. Ona, zato, ima samo jednog akcionara: Bank of England Nominees Limited. Ono "Limited" na kraju znači da se radi o društvu ograničene odgovornosti.

   Stjuar Čarlsvort je 28. jula 2009. uputio zahtev BoE da ga po britanskom zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja obavesti ko su vlasnici pomenutog udruženja koje poseduje sve akcije BoE. Sekretar banke Stjuart Alen odgovara mu elektronskom poštom 31. jula 2009. godine odbijajući da pruži tražene informacije. Alen se pri tome poziva na to da zakon, istina, nalaže da se objave vlasnici Bank of England, ali ne i vlasnici preduzeća (u ovom slučaju samo jednog) koja poseduju akcije engleske nacionalne banke.

Engleski zakon, za razliku od većine zakona drugih zemalja, ne obavezuje ni nadležnu službu da javno objavi imena vlasnika društava ograničene odgovornosti. Tako je, zahvaljujući ovom triku, ispoštovan zakon o javnosti poslovanja nacionalne banke, a sa druge strane dobro su sakriveni stvarni vlasnici BoE.

Evropske nacionalne banke su okupljene u Centralnoj evropskoj banci sa sedištem u Frankfurtu. Ova banka ima zadatak da upravlja zajedničkim finansijama Evropske unije sa posebnim težištem na kontroli evra, zajedničke valute 17 od 27 EU država. Najveći pojedinačni akcionar u CEB-u je BoE, iako Velika Britanija nije čak ni u evrozoni!

Faktički, CEB-om preko privatizovanih nacionalnih banaka članica EU upravlja privatni kapital. Da li je onda čudno sve ono šta se dešava sa evrom?

Odugovlačenje Silvija Berluskonija da donese rigorozni paket mera štednje mogao bi da bude i neki samo njemu znani inat, ali isto tako i znak da kao premijer koji nema više šta da izgubi niti dobije želi da bude bar zapamćen po tome što se usprotivio diktatu moćnih finansijskih institucija koje umesto građana vladaju Italijom.

Svega jedan odsto svetskog stanovništva poseduje preko 60 odsto svih svetskih finansija, a kontrolu nad celokupnim svetskim monetarnim tokovima ima 40 porodica, čija se imena čak ni ne nalaze na vrhu Forbsove liste najbogatijih ljudi sveta, jer su svoj kapital prebacili na razne anonimne investicione fondove ili u zadužbine koje kontrolišu.

Odatle se, zatim, novac dobro razrađenom i komplikovanom mrežom zavisnih preduzeća prebacuje u velike banke čije se akcije otkupljuju i tako postiže kontrola ne samo nad njima, već i nad nacionalnom bankom čije deonice one poseduju, a samim tim i nad celokupnom nacionalnom ekonomijom.

Da privredna kriza u Italiji nije ni izdaleka onako teška kako bi veliki finansijski instituti da je prikažu u pokušaju da vladu nateraju da štedi, pokazuju i cene nekretnina. U proseku je cena kvadratnog metra pala za 10 do 20 odsto, što je dramatičan pad za italijanske uslove, ali su cene najskupljih vila i stanova ostale stabilne. U takozvanom Zlatnom trouglu, centralnom i najskupljem delu Rima, prosečna cena kvadratnog metra iznosi 15.000 do 20.000 evra, a na pojedinim mestima se plaća čak i do 30.000 evra.

   Cene ne samo da su ostale na starom nivou, već se najluksuznije nekretnine i dalje prodaju, što pokazuje da finansijska elita nije osetila krizu. Zašto bi onda običan narod morao da štedi, kada je on ionako jedina žrtva recesije? Zato što to od njega traže najbogatiji, koji bi da postanu još bogatiji.

 

 

Kapital ne oprašta

 

   Pre Federalnih rezervi (Fed) SAD su imale od 1790. First National Bank of the United States sa istovetnim pravima štampanja novca. Fed je osnovan 1913. posle velike ekonomske krize sa kraja 19. veka sa širim ovlašćenjima.Fed tako sme da štampa i novac bez pokrića i da ga daje pod kamatu. Najveći korisnik ovih zajmova je upravo vlada SAD. Centralni Fed čini 12 lokalnih, čiji su vlasnici privatne banke. Po zakonu, od određene veličine banka mora da kupuje akcije Feda.Da bi se stvorio nekakav balans, predsedništvo Feda postavlja Senat Sjedinjenih Država na predlog američkog predsednika. Jedini pokušaj u poslednjih 100 godina od osnivanja Feda da se slomije njegov monopol na emitovanje američkih dolara, preduzeo je predsednik Džon Ficdžerald Kenedi, čija je ideja bila da se štamparija novca stavi pod direktnu kontrolu vlade. Tri meseca pošto se na ulicama pojavio prvi ovakav dolar Kenedi je ubijen, a njegov plan je prepušten definitivnom zaboravu.

   Silvijo Berluskoni sigurno neće ići toliko daleko da ruši monopol Banca d'Italia, već je njegova sadašnja politika više šou za obično građanstvo. Berluskoni je svestan da je njegova politička karijera na kraju i da, čak i kada bi to hteo, on više ne bi našao dovoljno poslanika u skupštini koji bi ga podržali u takvoj nameri. Alčide Degasperi, prvi posleratni italijanski premijer, rekao je: „Razlika između političara i državnika je u tome što političar misli na sledeće izbore, a državnik na sledeću generaciju." Berluskoni je do sada postupao kao političar i bilo bi pravo čudo da je od jednom izrastao u državnika.

 

 

 

 

Ogromna većina Italijana ne zna da je Banca d'Italia (BI - centralna banka Italije) odavno u privatnim rukama. BI je izdala ukupno 300.000 akcija.