Razaranje

Kako je klan Kulić zavladao umetničkom scenom Novog Sada

 

Oni su za posmatranje više nego za slikanje

 

Kako je mesto direktora Muzeja Savremene likovne umetnosti postalo poligon za pripravnički muzeološki staž raznih opskurnih direktora. Kome je i zbog čega smetao dolazak direktorke Radmile Savčić i njeno nastojanje da se zavede red. Ko je samo zbog direktorskog staža poželeo zvanje muzejskog savetnika. Kako je upropašćena Galerija Matice Srpske. Ko je poželeo da bude funkcioner Matice Srpske. Ko još uvek ne zna jeli istoričar umetnosti, vajar ili konzervator. Kako se Lesi nije sasvim uspešno vratio kući. Ko je čijem mužu organizovao izložbu muzejskih škartova. Ko je ocu organizovao skaradnu izložbu. Ko je sinu organizovao izlaganje  penisa od dva metra

 

Stanislav Živkov

 

Iako je sama opravdanost postojanja novosadskog Muzeja savremene likovne umetnosti veoma upitna, iako taj tzv muzej uopšte nema svoju zgradu, iako taj muzej ima krajnje sporne kadrove, sve to ni najmanje nije smetalo za čitave dramske svečanosti posvećene radnom mestu direktora ove bizarne muzejske ustanove. Štaviše, novosadski Muzej savremene likovne umetnosti svojevremeno je bio I poprište prave pravcijate bitke između starog i novog, odnosno između muzeologije i rada sa jedne,i foliranja i džabalebarenja sa druge strane.

Na barikadama su se našli tadašnja direktorka Radmila Savčić koja je naprosto od svojih podređenih zahtevala da napokon počnu da se bave muzeologijom što je u krajnjoj liniji i delatnost te ustanove koja je naprasno od Galerije postala Muzej, što je samo po sebi podrazumevalo i sasvim drugi i ozbiljniji pristup obradi i čuvanju muzejske građe čime je automatski došla u sukob sa tri od ukupno četiri tadašnja kustosa  Muzeja. Iza svega je zapravo stajala grupa okupljena oko prethodnog direktora Dragomira Ugrena, inače po struci akademskog slikara koji su svi zajedno počeli sa miniranjem rada Radmile Savčić. Prvi sukob je usledio kada se postavilo pitanje šta se uopšte i za koje novce kupuje i po kom kriterijumu odlučuje muzejska Komisija za otkupe, jer je bilo više nego očigledno da se otkupljuje uglavnom po privatnim kriterijumima nameštanja otkupa, a ne po vrednosnim.

Pokazalo se da uopšte ne postoji nikakav pravilnik o radu komisije te je do daljeg komisija ukinuta a kustosi muzeja su bili jako ožalošćeni jer su nekako baš tada, kolekcionari iz Hrvatske navodno za male novce pokupovali još navodniju vojvođansku avangardu šezdesetih i sedamdesetih godina, koja je, po njihovom mišljenju, bila navodno izuzetno vredna.Nastavilo se miniranje rada Radmile Savčić i to tako što su preko privatnih veza kustosi pokušali da organizuju ovaj otkup ali bez rezultata. Zatim je poslata serija urgencija najpre Bojanu Pajtiću, predsedniku pokrajinske vlade, a potom i Zoltanu Bunjiku, tadašnjem pokrajinskom sekretaru kulture, sa zahtevom za smenu direktorke Radmile Savčić. Za ovo je zloupotrebljen prvi i ujedno poslednji broj Muzejskog časopisa "Anomalija", čiji je urednik bio upravo Dragomir Ugren, a Suzana Vuksanović i Nebojša Milenković članovi redakcije. Direktorka je odgovorila udaljavanjem kustosa iz Muzeja da bi u jednom trenutku rezultat glasio: kustos Nebojša Milenković je dobio otkaz, kustos i bivši direktor MSLU-a Dragomir Ugren je suspendovan a kustos Suzana Vuksanović očekivala je poziv Disciplinske komisije i suspenziju kao što joj je usmeno najavljivano.. Direktorka je svoju potrebu za kadrovskim promenama obrazložila optužbom da su, u stvari, u pozadini cele priče zainteresovanost sva tri kustosa za mesto direktora a pre svega i njihov nerad. Navela je da  je ustanovljeno da 315 dela nisu inventarisana i da se za još 97 inventarisanih uopšte u to vreme nije znalo gde su, a motiv aktuelnih dešavanja u ustanovi kojom rukovodi, Radmila Savčić videla je u svađi između nje i kustosa. Zapravo iza svega je stajao strah zaposlenih da će neko neutralan sa strane doći I preispitati kvalitete mnogih izvikanih imena u jednom malom lokalu, kao što je Novi Sad ili Vojvodina. Sa druge strane Radmila Savčić je insistirala na objektivnosti pri sakupljanju umetnina kako bi ravnomerno bila zastupljena likovna dela XX veka pošto je konceptualna umetnost, koliko znamo, jedan mali krajnje marginalni period sa početka sedamdesetih godina.

Sve zapisano u snovima

Zapravo imenovanjem Radmile Savčić pomršeni su konci mnogima. Tako  recimo  Suzana Vuksanović, inače pola godine v.d. direktora Muzeja, navodno je odbila predlog da prihvati i četvorogodišnji mandat zato što je "ne zanima karijera direktora", mada je zajedno sa Ugrenom učinila sve kako bi omela Radmilu Savčić. Sa druge strane Nebojša Milenković je već konkurisao na jednom od nekoliko raspisivanih konkursa ali je odbijen zbog nedovoljno godina radnog staža otkako je Dragomir Ugren političkom voljom 2002. godine smenjen. Inače bilo bi jako zanimljivo videti kako je bilo moguće da Ugren, po struci inače akademski slikar, uopšte bude rasporedjen na radno mesto kustosa jer pre svega uopšte nema diplomu istoričara umetnosti niti položen stručni ispit što mu ipak nije predstavljalo nikakvu prepreku da odmah, nakon smene poželi da prečicom dobije zvanje muzejskog savetnika samo zato jer je bio direktor MSLU , ali na njegovu žalost to mu nije pošlo za rukom jer je njegov zahtev za dodelu najvišeg muzejskog zvanja s pravom odbijen!

U čitav "slučaj" uključila se belosvetska kurta i murta, odnosno raznorazni bizarni likovi koji su interesno povezani sa svim mogućim svinjarijama vezanim za savremenu umetost. Tako je izvesni Miško Šuvaković čuveni beogradski umetnički sveznadar, ukazivao da ovi događaji podsećaju na rane sedamdesete godine kada je Tribina mladih u Novom Sadu partijski likvidarana, a neki umetnici uhapšeni. Danima i nedeljama su svi mogući mediji po direktivi aklamacijom podržali zahtev Tria Fantasticus  odnosno Vuksanovićke, Ugrena i Milenkovića te se nakon ovolikog spinovanja javnosti napokon oglasio i  pokrajinski sekretarijat za kulturu i obrazovanje saopštenjem da će radnik koji je dobio otkaz biti vraćen na posao (nije precizirano o kome je reč), da će biti imenovani novi organi upravljana i da će biti utvrđeno šta nedostaje Umetničkom fondu.

Od tada je u Novom Sadu uveliko počelo da se priča kako će direktorku Radmilu Savčić naslediti Živko Grozdanić, tadašnji direktor Bijelana mladih u Vršcu. Ipak pravi obim nepotizma i familijarnosti prikazaće se javnosti upravo u vreme Gerinog mandata i na najgori mogući način pokazati koliko je svet mali, odnosno kako su glavne umetničke ustanove u Novom Sadu, a bogami i šire, interesno i nepotistički povezane. Bez obzira na to ko je bio direktor MSLU, tamne "zvezde" na novosadskom nebu nepotizma bili su i ostali pripadnici najčuvenijeg tamošnjeg kunsthisteričarskog klana koji su pod svoju kontrolu stavili čak dve novosadske muzejske ustanove: doskorašnja direktorka Galerije Matice Srpske Branka Kulić, njezin muž Ratomir Kulić i sin Luka Kulić,kojima se poslednjih godina u realizaciji zajedničkog zločinalčkog poduhvata uništavanja nvoosadskog likovnog života sasvim uspešno priključio čuveni ex-pančevački tandem "snova"- Svetlana Mladenov i njena kćerkica Sanja Kojić Mladenov koje su uspešno zavile u crno galerijski život u Pančevu.

Grofovsko vojvodstvo

Slučaj Branke Kulić predstavlja naidealniji primer kako se uspešno može upropastiti uspešan muzej. Podsećanja radi ,situacija u kojoj se danas nalazi Galerija Matice Srpske u Novom sadu nastala je odmah nakon prerane smrti uvažene i sposobne direktorke Leposave Šelmić, kada je na njeno mesto imenovana Branka Kulić koja se do tada decenijama neuspešno bavila proučavanjem i zaštitom dvoraca Banata da bi posle toga još neuspešnije, godinama urnisala Galeriju Matice Srpske da bi na kraju iz nje otišla u penziju . Međutim, malo je poznato da je u to vreme Branka Kulić preko upravnika Biblioteke Matice srpske lobirala uokolo kako bi po svaku cenu bila postavljena na mesto upravnika odeljenja za umetnost Matice Srpske, što se srećom nije desilo ali je zato nagrađena mestom u Upravnom odboru same Galerije Matice Srpske te mestom predsednika Upravnog odbora Muzeja Vojvodine gde se svima odreda ubrzo popela na glavu mešajući se nepozvana u poslove o kojima pojma nema! Inače Branka Kulić je u Galeriji svojedobno zaposlila i svog tadašnjeg i sadašnjeg muža Ratomira Kulića takođe kao kustosa, što je njega nakon nekog vremena sve više kreativno sputavalo tako da je na kraju dao otkaz kako bi se posvetio privatnim poslovima.

Ipak pokazalo se da poslići baš ne idu nešto naročito dobro, te je na kraju sama Branka Kulić preklinjala prethodnu direktorku Leposavu Šelmić da ponovo u Galeriji zaposli Ratomira Kulića. No Kulićkin planirani projekat "Lesi se vraća kući" nije bio baš sasvim uspešan, jer je Ratomir Kulić za kaznu raspoređen na mesto konzervatora za drvo, tako da se on čas bavio istorijom umetnosti, čas konzervacijom a ponekad i uramljivanjem slika što očito govori da mu je posao u Galeriji bio i ostao samo usputna delatnost pošto je u javnosti daleko prisutniji svojim umetničkim "stvaranjem" ali ne u svojoj matičnoj ustanovi, već u Muzeju savremene likovne umetnosti, gde je inače na  radnom mestu konzervatora zaposlen njegov sin Luka Kulić, po struci akademski vajar, zaposlen na radnom mestu konzervatora koji je slučajno bio kustos za opskurnu izložbu svog oca. Inače mama Branka Kulić svojedobno je u galeriji Matice Srpske omogućila i izlaganje kapitalnog remek-nedela svog sinčića Luke, i to tako kada je u okviru izložbe studenata Likovne akademije Luka Kulić na zid Galerije Matice Srpske okačio ogromnu skulpturu obrezanog penisa sa sve testisima, dužine oko 2 metra čime je dokazano da krvi nije voda pošto je više nego očigledno da su i Kulić Senior i Kulić Junior jako skloni proglašavanju makar čega za umetničko delo.

Ipak,mora se priznati  da je Kulić Junior na ovoj izložbi pokazao veoma realistično poznavanje anatomije muških genitalija koje je ipak trebalo detaljno izučiti čime je opravdao čast koju mu je mama Branka ukazala izloživši ovu "prekrasnu " skulpturu svog sina i "svojoj" Galeriji, a sam sin se revanširao ocu omogućujući gostovanje Verbuma u MSLU!

U skladu sa svim pomodnim tradicijama, danima nedeljama i mesecima se po štampi i drugim medijima talabmasilo o "kapitalnom" umetničkom ostvarenju Ratka Kulića i bratije. Tom prilikom iz naftalina je izvučena prastara pričica još negde iz 1966, a možda i 1967. godine, koju  je sam Kulić navodio kao anegdotu. Sastojala se od zakopavanja, na odabranim mestima, pločica ili nekih drugih predmeta na kojima je prethodno bila urezana određena reč. Pominjanje ove umetničke „akcije" od pre 45 godina, čiji je autor i jedini učesnik bio Ratko Kulić, bilo je samo opravdavanje za najnoviju Kulićevu svinjariju, odnosno zajednički zločinački poduhvat zagadjivanja umetnosti, realizovan sa podjednako opskurnim zagrebačkim „umetnikom" arhitektom Mattionijem pod bizarnim nazivom Verbumprogram! Posebno bizarno zvučalo je objašnjenje da  „izložba" predstavlja rezultat Kulićevog višegodišnjeg neokonceptualnog projekta sačinjenog od multimedijalnih i intermedijalnih akcija i produkcije, projekta koji je proistekao upravo iz ondašnje anegdotske akcije, dakle bizarnost kao posledicu druge bizarnosti. Drugo, zbog svog koncepta, operacionalne određenosti i objektnog/predmetnog smisla navedena akcija, iako tada možda nije do kraja osvešćena kao umetnički čin, danas se može smatrati anticipacijom kasnijeg umetničkog rada Verbumprograma (Kulić, Mattioni). O tome da su u pitanju najobičnije budalaštine jasno se vidi iz ama baš svakog objašnjenja autorskog dvojca i njihovih obožavatelja koji po sistemu „ja tebi grofe - ti meni vojvodo" medjusobno dele komplimente praveći prava potemkinova sela nadriumetnosti i nadrilikovne kritike. Bilo bi jako zanimljivo kada bi se našao neko da pokuša da recimo objasni šta znači Načelno delovanje iz off-a, na rubovima mainstreama, ni na margini ni u centru - kao svesno odabrana umetnička pozicija - od početka je Verbumprogramu omogućavala takav manevarski prostor koji, gledan sa strane, nije bio sasvim jasan niti je mnogima mogao biti do kraja razumljiv.

O, zar se i to može

Naravno za realizaciju ovakvog udruženog zločinačkog poduhvata Kuliću je trebala pozamašna logistička podrška i spinovanje medija što su mu svesrdno pružali podjednako bizarni likovi poput već pomenutog Šuvakovića kao i sive eminencije savremene umetnosti Jovana Despotovića, svojevremeno najurenog iz Muzeja savremene umetnosti koji je nakon promena 2000 te godine jedno vreme čak obavljao i funkciju pomoćnika ministra kulture! Ipak, iako je Branka Kulić relativno nedavno otišla u penziju, za sobom je ostavila adekvatnu naslednicu na mestu direktorke Galerije Matice Srpske, nekadašnju pedagoškinju Galerije, izvesnu Tijanu razvedenu Palkovljević, bivšu članicu poznate novosadske porodice Palkovljević čiji su najpoznatiji predstavnici bili narodni heroj Boško Palkovljević Pinki (poginuo u II svetskom ratu) i nekadašnji vojvođanski ministar policije Petar Palkovljević Pinki, ubijen devedesetih godina. U skladu sa svime ovime, Palkovljevićka, podjednako uspešno je nastavila sa urnisanjem Galerije Matice Srpske, pored ostalog organizujući, u okviru skaradne manifestacije Noć Muzeja, još skaradniju izložbu „ Četiri muzejska predmeta" koja predstavlja najidealniji primer kako se od govana pravi torta, a istovremeno zamlaćuje šira javnost! Naravno autor ove izložbe bio je Ratomir Kulić, koji u samoj Galeriji uopšte nema nikakvu zbirku i za koga se uopšt ne zna šta zapravo radi. Zvanično, izložba Četiri muzejska predmeta realizovana je u okviru ciklusa autorskih izložbi u Galeriji Matice srpske, ali kada se pogledaju sama izložba i istoimena publikacija postavlja se najobičnije pitanje kakve to ima veze sa likovnim umetnostima i kako je moguće da se od ovakvih krajnje trivijalnih stvari pravi gromoglasna halabuka. Fakat je da se radi o neobičnim predmetima sačuvanim u kolekciji Galerije: Kamenom sa fosilom školjke, Kućicom puža, Zubom i Kasicom. Nepoznatog porekla i neadekvatno obrađeni podstakli su Kulića na zanimljiv način izlaganja i razmatranja. Kreirajući imaginarnu priču o odnosu kustosa i predmeta, autor je ukazao na mnogobrojna muzeološka pitanja i probleme. Teza o četiri muzejska predmeta i višeslojnosti muzejske delatnosti predstavlja najobičniju podvalu javnosti jer to uopšte nisu nikakvi muzejski eksponati pošto uopšte nisu upisani u inventarnu knjigu.

Pošto se muzejske zbirke formiraju planski i praćene su dokumentacijom, gde je muzejski predmet fizički deo zbirke, a dokumentacija njen intelektualni deo, ova četiri relikta, prema svim pravilima struke, mogu biti ponuđena na poklon i poklonjena nekom drugom muzeju koji u svom sastavu ima adekvatne zbirke, ili, pak, izručena na neki drugi način. Umesto toga, ovi relikti se putem izložbe i publikacije fetišiziraju, proglašavaju i proizvode u muzejske predmete. Pasivnost koja karakteriše bilo koji muzejski predmet, prevaziđena je izmaštanom aktivnošću - predmetni predmeti obraćaju se kustosu Ratomiru Kuliću (koji se takođe presvlači po volji, kameleonski, malo kustos-malo konzervator- malo vajar-malo-mnogo (?)-umetnik, istoričar umetnosti, kako mu dođe a da ni sam ne zna šta je!!!

Moć obraćanja dodeljuje ovim predmetima svojstva bića, tačnije proizvodi ih u fetiše. Uostalom, kako da ih drukčije obradi istoričar umetnosti, s obzirom na to da se radi o reliktima, a ne o umetničkim delima? Posao istoričara umetnosti i kustosa, između ostalog, je da se bavi umetničkim tvorevinama, da ih interpretira, tragajući za smislom, kontekstom u kojem su nastajala i/ili širom slikom u svakom pogledu. Ipak pokazalo se da Kulić ima podužu kameleonsku karijeru tako da je tokom jedne od svojih stvaralačkih faza čak u Muzeju Savremene Likovne umetnosti , na zaprepašćenje posetioca izložio čitavu seriju svojih fotografskih autoportreta uključujući tu i autoakt, dakle izložio je svoju nagu fotografiju na kojoj se vidi njegova „graciozna" figura skrivajući pri tome viseće delove tela! 

Naravno, poslednjih osam godina, klan Kulić u samom Muzeju savremene likovne umetnosti ima i svog čoveka za rad na licu mesta, a to je Luka Kulić sin Branke i Ratomira, po struci akademski vajar a zaposlen na mestu konzervatora, koji je za potrebe održavanja skaradne izložbe svog oca, naprasno postao čak kustos, iako sa strukom istorije umetnosti nema ama baš blage veze. Tako je u MSLU stigao već spomenuti VERBUM PROGRAM, zajednički zločinački poduhvat i režiji i izvođenju autorskog dvojca koji čine već spomenuti tata Ratomir Kulić i arhitekta Vladimir Matteoni pod nazivom izložbe „Modus operandi" Verbumprograma, kojom je u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine (MSUV) u Novom Sadu predstavljena tekuća produkcija tog umetničkog para, koji radi zajedno od sredine 70-ih godina.Izložba je zasnovana na utvrđenim "verbum" principima rada (Verbum principima: Verbum model, Verbum postav, Verbum situacija, Verbum metoda, Verbum produkcija i Verbum program), ukratko rečeno Verbum budalaština! U svakom slučaju novosadska javnost se već godinama zabavlja  doživotnim trakavicama Jedna od njihe sigurno je rešavanje brojnih problema sirotog Muzeja Savremene Likovne umetnosti, koji se nakon kratkog rada Radmile Savčić, ubrzano urušio za vreme direktorovanja gdina Gere, da bi za sada dno dosegnuo dolaskom vrlo „in" direktora Vladimira kopicla čime se samo dokazuje da u muzeologiji danas dominiraju kadrovske kuhinje. Druga trakavica je zajednički zločinački poduhvat Branke , Ratomira i Luke Kulića koji su očito uspostavili jako dobru interesnu spregu na relaciji Galerija Matice Srpske - MSLU kako bi gde god je to moguće organizovali svoje skaradne manifestacije. Na žalost, još se nije pronašao neki novosadski Heraklo da počisti novosadske savremene Augijeve umetničke štale.

 

 

 

Ma šta kažeš!

 

O tome da Verbumprogram predstavlja najobičnije preseravanje (a i ta reč je blaga), najbolje govori sledeći citat iz prikaza Jovana Despotovića: Reč je o novoj, odnosno tekućoj praksi - u smislu vremena u kojem nastaje, ali ne i u metodološkom i teorijskom smislu. Izložbu tako čine i novi radovi, i oni koji su generisani iz ranijih projekata. Verbumprogram je svojevrsni fenomen - "više od pojedinca, a manje od grupe". Njegov rad svrstavan je u polje nove umetničke prakse, konceptualne umetnosti, dematerijalizacije umetničkog dela, nove geometrije... iako ni njegovi segmenti ni rad u celini ne pripadaju tim umetničkim pojavama. Kako autori navode, Verbumprogram je smešten "pre istorije i nakon umetnosti", i mada po određenosti ne pripada određenim umetničkim pokretima, sa aspekta problematike i funkcionalnosti može se posmatrati paralelno sa srodnim umetničkim stvaralaštvom. U praktičnom smislu, projekat se bavi filozofsko umetničkim istraživanjem na relacijama umetnik - delo - umetnost, isključivo u okvirima sopstvenih interesovanja - umetničkih, teorijskih i filozofskih. Osnovno sredstvo Verbumprograma je tekst, dok produkcija umetničkog objekta predstavlja određenu materijalizaciju ideje sadržane u tekstu. Tekst je manifest, ali i medij. Pritom je vrlo teško, ako ne i nemoguće posmatrati Verbumprogram kroz medije, jer je izbor medija zasnovan na njegovoj materijalnosti i podobnosti za izvođenje rada. Sam medij bez konteksta i sadržaja nije fukcionalan.

 

 

 

 

A muzej, a muzej!

 

O bizarnosti Verbum projekta najbolje govore kratke biografije autora preuzete iz najave događanja:

Ratomir Kulić, rođen 1948. godine u Rumi, završio je Filozofski fakultet u Beogradu (odsek istorije umetnosti). Od 1964. do 1970. bavio se ispitivanjima u oblasti poezije i jezika, a od 1967. do 1974. procesa mentalnog opažanja.

Vladimir Mattioni, takođe iz Rume, rođen 1943. godine, završio je Arhitektonski fakultet u Beogradu. Od 1962. do 1967. bavio se ispitivanjem u oblasti scenskih rešenja i oblikovanja, a od 1967. do 1970. u oblasti filmskog medija.