Natrag

Do koske

Do koske

Na putu za Istok, za Srbiju nema uslova i ucena, njen status je povlašćen

 

Rusi dolaze

 

Jedna nenaučena lekcija skupo je koštala odlazeću vlast u Srbiji. Nažalost, cenu su platili njeni građani. Lekcija se ticala uloge Rusije u novom svetskom ekonomskom i političkom poretku. Zašto je ruski kapital  dobar Nemačkoj a nije Srbiji?

 

Nikola Vlahović

 

Mada je po mnogo čemu od svih drugih pravoslavnih država na Balkanu Srbija najbliskija sa Rusijom, ona tu okolnost, zahvaljujući slepoj odanosti svojim finansijskim poverenicima iz Amerike i Evropske unije, do današnjeg dana nije iskoristila.

Kad su se konačno setili da bi velika Rusija mogla biti bolja od Velikog brata, za ovdašnje vlastodršce  već je bilo kasno. Početkom novembra ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić svim diplomatskim sredstvima je pokušavao da "dobije termin" i da svom protivustavnom predsedniku države i partije omogući razgovor sa Vladimirom Putinom. Iz Kremlja mu je odgovoreno, takođe diplomatski, da termina nema i da su svi "popunjeni". Kao "utešna nagrada" stigla je sugestija da taj razgovor ("o slobodnom protoku ljudi, robe i kapitala") bude obavljen u Ukrajini, na odgovarajućem nivou, sa predsednikom Viktorom Janukovičem, koji je, kao što je poznato, neka vrsta geostrateške prethodnice Kremlja. Da li je i kako Tadić položio taj "prijemni ispit", nije više ni važno, jer je njegov skori odlazak sasvim izvestan.

Bila je ovo lekcija koja bi morala svakoj budućoj vlasti u Srbiji da otvori oči i pomogne u sagledavanju novonastalih ekonomskih, vojnih i političkih prilika u kojima se našao svet, a i Srbija, koja ipak nije mimo sveta...

 Ono što Tadićeva administracija zajedno sa njim kasno saznaje, neka bude pouka nekim budućim tvorcima nove državne politike Srbije...

Kad se u Srbiji govori nekritički o Rusiji, tu je obavezno prisutan i neko od onih ideologa antisovjetizma, kojima tu nikako ne bi trebalo da bude mesto.

Kad se stvari tako postave, onda je lakše razmatrati buduću ekonomsku, kulturnu, vojnu i političku, dakle, državnu strategiju Srbije, koja mora da pobegne iz samrtnog zagrljaja ovih i ovakvih evrointegracija.

Prva lekcija koju moraju da savladaju ovdašnji politički mešetari i zaslepljeni diletanti, glasi: Rusija nikome nije neprijatelj! Za razliku od one druge velike sile koja je na putu svog neminovnog, istorijskog zalaska, Rusija poslednjih trideset godina nije ratovala ni sa kim, nikome nije upućivala pretnje niti je zavodila sankcije i "zavrtala ruku" na bilo kakav drugi način! Rusija je ogromna zemlja, slobodna, prebogata i prirodno i kulturno, orijentisana prema srpskom narodu blagonaklono, bratski i ljudski, onako kako je i najveći deo srpskog naroda orijentisan prema Rusiji. U Rusiji su koreni srpske kulture i srpske duhovnosti, a svi naši prosvetni i crkveni oci vekovima su, pod okupacijom tuđinskih imperija, nosili luč slobode verujući u Rusiju i njenu prirodnu i natprirodnu moć, kojom je snažila uboge srpske heroje bez imena i prezimena  što su se rađali i umirali gledajući u Moskvu kao potonji nepokoreni bastion nade.

Zašto danas srpske vlasti ne mogu ili jednostavno neće da shvate nekoliko prostih činjenica, kao, na primer, da je svet tehnološki otišao napred, najviše u svojoj istoriji, ali da nigde nije mrdnuo što se tiče pripadnosti određenoj veri, kulturi, pismu i jeziku?

Otkuda onda tako veliki otpor koji savremeni srpski prodavci demokratije imaju u odnosu na današnju Rusiju i njene ekonomske potencijale?

Ne treba mnogo biti mudar niti previše obavešten pa shvatiti da je reč o ideolozima onih evroatlantskih integracija koje više ne postoje u obliku u kome su postojale pre dvadeset godina. Reč je o ljudima koji su, mahom, finansirani u ime te obećane zemlje i u ime nove utopije, zapravo poretka, koji je nudio da opet sve damo za opštu stvar, a da ne uzmemo ništa!

Odlazećoj vlasi u Srbiji mogla je biti velika škola ono što je Nemačka, kao ključan zemlja Evropske unije, uradila poslednjih godina, i to u dva vrlo jasna pravca: ekonomsko savezništvo sa Rusijom i ekonomska dominacija u nekoj drugačijoj EU, gde je već pala podela na prvu, drugu i treću kategoriju zemalja članica. Da li je Srbiji mesto u toj predugoj i neizvesnoj koloni, ako već ima najpovlašćeniji status sa Rusijom, kao najvećim i najjačim ekonomskim partnerom Nemačke?

Poslovi ove dve moćne države prevazilaze sve što se u dosadašnjoj istoriji evroazijskih privrednih integracija desilo. Govori li nešto taj podatak srpskim vlastodršcima?

Pred kraj 2011. godine, ruski energetski gigant Gasprom, koji je najveći veleprodajni isporučilac goriva na tržišta Evrope, osvojio je i ona maloprodajna. Naime, Holding Gasprom je kupio drugu po veličini energetsku i telekomunikacionu firmu u Nemačkoj (Envakom Servis), čime je praktično na pragu potpunog preuzimanja energetskog sektora u Nemačkoj, a posredno i u ostatku Evrope.

Ali, treba znati da ni moćna Rusija nije lako dospela na ovo tržište, jer je prema beleškama ministra spoljnih poslova Rusije, Sergeja Lavrova, koje je on sam objavio još 2007. godine, krivicom Zapada bilo  osujećeno 13 velikih poslova u ukupnoj vrednosti od 50 milijardi dolara, gde je naveo i primer kad je kupovina firme Opel od strane rusko-kanadskog konzorcijuma bio osujećen "zbog grubog mešanja SAD iz čisto političkih motiva", što Vašington čak nije ni skrivao.

Ipak, prema podacima Nemačkog centra za istraživanje tržišta, odeljenja berlinskog Slobodnog univerziteta, više od stotinu velikih ruskih preduzeća bavi se direktnim investicijama u ovom delu Evrope.

Uglavnom se to dešava u tri sektora - energetskom, sirovinskom i metalurškom. Izvozni potencijal ruskih kompanija mnogo je raznovrsniji nego što se iko u Evropi nadao.

Na samom početku svoje velike političke i državničke karijere, Vladimir Putin je na jednoj tribini u Minhenu doslovno kazao da "...Rusi idu u Evropu ne sa kalašnjikomov, već sa novcem. I taj novac ništa nije gori od američkog ili kineskog!"

Srpskim prodavcima magle i neistina treba da bude jasna i nedavna izjava bivšeg nemačkog kancelara Gerhada Šredera (koji je danas na čelu ruskog giganta Gasprom u Nemačkoj), u kojoj govori o "poslu milenijuma" sa Rusijom i o kompletnoj promeni ekonomskog ambijenta na dobro obe velike države.

Ako sve ovo nije jasno zaslepljenim i samoniklim junošama Tadićeve administracije, pa i njemu samom, dovoljno je pogledati kako je Milorad Dodik u Republici Srpskoj osnažio tekovine Dejtonskog sporazuma nakon ulaska ruskog kapitala i preuzimanja ključnih energenata u ovom, danas najnaprednijem delu podeljene Bosne i Hercegovine. Pametnome dosta, rekoše još davno mudri Rimljani...

Rusija je za Srbiju, i oporavak njene posrnule privrede odvojila deset milijardi evra. Tadićevi pljačkaši radije uzimaju skupe inostrane kredite, zadužujući pokoljenja, jer polovinu tog novca stavljaju u svoje džepove. Rusi ne daju mito. Oni investiraju, a ta reč je nepoznanica za Tadićeve pljačkaše, pa i za njega samog.

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane