Natrag

Nekrolog

Nekrolog

Prizori organizovanog kriminalnog udruživanja srpske političke elite

 

Prevara, pljačka i tačka!

 

Za samo desetak godina, celokupan privredni sistem Srbije, njen ekonomski ambijent, zgažen je i popljuvan kao star i prevaziđen. Na scenu su došli Dinkić, Đelić, Cvetković i slični, zavodeći najcrnju diktaturu prljavog kapitala koju je svet uopšte video u novom veku. Tabloid je istraživao na kakav način i zašto još uvek funkcioniše ova ubilačka mašinerija, koji su joj glavni mehanizmi i kako se osloboditi ovih zločinaca koji su satrli Srbiju

 

Nikola Vlahović

 

Više od šezdeset godina u Srbiji nema demokratije. Prevara na koju su naseli građani Srbije u poslednjih dvadeset godina, što za vreme režima Slobodana Miloševića što nakon njega, za vreme vlade DOS-a, nije imala mnogo veze sa demokratijom, ili je nije imala uopšte.

Bivši vojno-policijski aparat je svoje "renegate" (odbačene iz službe) pretvorio u takozvanu privrednu elitu koja danas hara i Srbijom i celim regionom nekadašnje Jugoslavije.

U junu 2010. godine, politički komentator Gordon Brajant iz Vankuvera (Kanada), proveo je u Beogradu, Nišu i Novom Sadu tačno dvadeset dana, za koje vreme je pokušao da shvati takvo biće  savremenog srpskog društva.

Izveštaj koji je pisao za matičnu agenciju za koju radi, glasio je (parafrazirano) ovako: Srbija je siromašna država, na ivici bede, vlasti su korumpirane, srednja klasa ne postoji ili ako je ima u tragovima, potpuno je ponižena, država je u vlasništvu političkih stranaka i tajkuna što je stvorilo novu vulgarnu elitu bez porekla.

Prema Brajantovom jednomesečnom istraživanju, sve je ovo stvorilo idealan teren za organizovani kriminal.

Istina je, to dakle i prolaznici kroz Srbiju vide, da svaka institucija, direktno ili indirektno, počiva na kriminalu i korupciji. To je odraz užasnog privrednog masakra koji je lažna demokratska elita zavela u Srbiji od oktobra 2000. godine, pobedom najboljih đaka Slobodna Miloševića i odraz onoga što je još desetak godina ranije forsirano kao državni kapitalizam koji se pretvorio u privatno preuzeće jedne familije i njenih obožavatelja.

 Na današnji dan, pred kraj 2011. godine, ništa u Srbiji ne radi osim političkog marketinga. Pa je čak i taj otužni i bljutavi marketing, providan ali preskup, postao omča oko vrata onima koji se reklamiraju kao jedini sposobni da vode ovu državu. Pre svih predsedniku države Borisu Tadiću kao jednoj karikaturi autokratije u nazovidemokratiji.

Vidljivo je, u stvari, da lica koja se ne pomeraju sa političke scene imaju uplašenu i agresivnu grimasu, da ih je sustiglo deset godina pljački i prevara i da je njihov politički i krivično-procesni sudnji dan blizu. Upravo iz tih razloga, a uoči predstojećih izbora, dobro je uočiti na temelju čega je ovo kriminalno udruživanje uspelo da se, makar i providno, zamaskira u formu legitimnog političkog delovanja...

 

U Interpolu crven, u Srbiji žut

 

U srpskim ministarstvima deset godina sede partijski funkcioneri koji nikada ništa nisu stvorili, niti su igde radili, a mnogi od njih nemaju ni dana radnog staža u nekoj profesiji, jer su tek izašli iz punoletstva.  Ova "juniorska postava" zapravo je klasična neoboljševička garda beskrupuloznih i isključivih izvršilaca važeće ideologije, koja kaže da je sve dozvoljeno u ime evrointegracija, slobodnog tržišta i ljudskih prava.

Ali, pokazalo se da su upravo ove tri svete krave srpskih demokrata, kojima idu na svake izbore, surovo izmužene, odrane i na raju zaklane...

Posle oktobra 2000. godine, kad je na političku scenu stupila dotadašnja opozicija na čelu sa tadašnjim premijerom Zoranom Đinđićem, odmah je ustanovljen obrazac "otkupa grehova", specijalno namenjen onima koji su se brzo i nezakonito obogatili u režimu koji inače nije mnogo uvažavao zakone. Od tog momenta, pravi brlog "obligacija" krenuo je da se valja Srbijom. Svako je svakome za nešto dugovao ili je bio ucenjen, o lokalne samouprave do vrha vlasti. Počelo je i masovno pranje biografija koje traje do današnjih dana...

Zahvaljujući selektivnoj pravdi i prisustvu partijskog suda, kao Svete inkvizicije, koja oprašta ili čereči, došlo je dotle da, na primer, državni organi "ne prepoznaju" pojedina lica sa poternice Interpola. Ili ako ga prepoznaju na taj način, ne smeta im da ga uvažavaju kao važnog "privrednog partnera". Primera ima bezbroj, poput, na primer, slučaja Jovice Stefanovića Ninija, koji je, uprkos "crvenilu" Interpolove poternice, uvažavan kod srpskih vlasti kao vlasnik zrenjaninske Jugoremedije.

Jasno je onda zašto državni organi takozvane demokratske koalicije svoje ljude ne pitaju za poreklo novca, jasno je i kako je celokupan privatizacioni aparat smišljen sa ciljem da protuve svih kalibara lako, i bez puno raspitivanja o "pedigreu", dođu do multimilionskih vrednosti.

Tako je, recimo, smišljena Agencija za privatizaciju, kao državna institucija koja neće odgovarati nikome, koja kreira, sprovodi i kontroliše proces privatizacije, ali nju niko ne kontroliše! Da se radi o instituciji sa obeležjima čistog kriminala, vidi se po brojnim ustupcima za "specijalizovane" kupce državnih dobara, kojima je, između ostalog, ponuđen i kredit na šest rata kako bi dobili što više vremena da rasprodaju zatečenu imovinu, pre nego što uopšte okončaju kupovinu! Treba samo biti dovoljno drzak i dovoljno "dobar" sa vlastima, i plen je već u rukama!

Ko je na takav način naplatio svoju papirnatu akrobaciju izvlačenjem novca iz onoga što još nije kupio, nikada više nije isplatio ostatak cene. Ima desetinu i stotinu primera da je država morala da takvo preduzeće ponovo preuzme, ali kao jednu ogoljenu ambalažu iz koje je sve uzeto. Retki su oni koji su odgovarali zbog ovakve pljačke.

Ne treba zaboraviti da je doslovno svaki privatizacioni zakon u Srbiji odobrila Svetska banka, vršeći direktne političke pritiske i ucenjujući državne institucije, pa čak i potkupljujući istaknute pojedince ponudama za posao ili funkciju "koja se ne može odbiti".

Čovek koji je sastavio zakon o privatizaciji 2001. godine, Aleksandar Vlahović, do današnjeg dana nije odgovorio ni na jedno delikatno pitanje u vezi sa tim, kako medijima tako i istraživačima korupcije, nego je u takvim prilikama podmetao svoje zaposlenike u njegovoj privatnoj konsultantskoj kompaniji Eki Investment.

Zakon o o privatizaciji čiji je on bio ideolog i tvorac, u stvari je siledžijski koncept Svetske banke kojoj nisu važne ni institucije, ni imovina, ni proces, ni poreklo novca, nego najsurovije čerupanje sveg postojećeg.

Ova monstruozna pravila prihvatila je početkom prošle decenije Demokratska stranka, i to kao svoja i kao neprikosnovena.

Tako je i stvorena atmosfera u kojoj nijedna institucija, počev od Uprave za sprečavanje pranja novca, Poreske uprave i Agencije za privatizaciju, ništa ne radi bez naloga iz partijskog vrha vladajuće koalicije, pa je tako i došlo do toga da je u privatizaciji oprano na stotine miliona evra, i to su ga oprali ljudi koji nikada nisu optuženi ni za šta. Samo su odabrane ličnosti zbog toga javno linčovane, poput Darka Šarića kome je pripisano da je oprao nekih 20 miliona evra, mada ta cifra nikada nije činjenično sabrana do tog nivoa, nego je, čak, u samom početku medijske upotrebe ovog slučaja, pominjana i čitava milijarda dolara opranog novca!

Tadićeva vlada je na tom slučaju pokušala svom snagom da dokazuje kako je antikriminalna i antikorupcijska, što je najblaže rečeno bilo smešno, jer je "slučaj Šarić" stvoren upravo u Americi sa idejom kompromitacije srpskih vlasti i njihove kriminalne korporacije (a sve zamotano u ambalažu "zajedničke borbe protiv kriminala")!

Sa druge strane, među onim "legalističkim" institucijama kakva je Agencija za privatizaciju, niko nikad za deset godina nije zatražio poreklo novca od očigledno sumnjivih kupaca brojnih srpskih preduzeća koja su nakon toga propala u najgorim mukama, zajedno sa napuštenim radnicima...

 

Pokloni opljačkano

 

Nema nikakve sumnje da nijedan mali proizvođač (bilo čega) ne može da posluje u Srbiji, niti da ekonomski preživi čak i ako se odluči na takvu avanturu, ukoliko nije član političke sekte ili korisnik njene milostinje. Najočitiji dokaz za tu tvrdnju je "pomoć kredita Fonda za razvoj" koju deli svrgnuti ministar Mlađan Dinkić po liniji partijske blagonaklonosti, onako kako to i njegove dojučerašnje kolege ministri inače rade.

U vladi koju vodi Boris Tadić a u kojoj statira Mirko Cvetković, danas javno priznaju da nema kontrole trošenja dodeljenih sredstava iz Fonda za razvoj Srbije!

Mada izgleda kao čista anarhija, bez reda i plana, na sceni je dirigovani razvrat. Rukopis pljačke vrlo prepoznatljiv: jednom običnom uredbom ministarstva kojim rukovodi Tadićev egzekutor Oliver Dulić i konačno je ozakonjen celokupan prljavi posao samozvane demokratije, i to na takav način da je omogućena "konverzija" onog skupog zemljišta u Srbiji koga se nijedna normalna država ne bi odrekla, i to tako što je dato u ruke onima koji će ga kupiti i preprodati, od čega će biti "dobri" i oni i vlast koja im je to omogućila.

Reč je o zemljištu koje je zahvaljujući Dulićevoj "konverziji" (koju je oduševljeno prihvatio njegov politički gazda), u privatizaciji "vrednovano nulom"! Država će tako onima koji su platili preduzeće više nego što vredi zemljište, pokloniti zemljište! A onima koji su kupili zemljište vrednije od preduzeća, pokloniće preduzeće! Takav model pljačke građana neviđen je u dosadašnjoj istoriji državnog kriminala.

Naravno, o svemu tome svakodnevne beleške prave predstavnici OEBS-a, Saveta Evrope, ali i nevidljivi posmatrači ruskih službi, kojima je stalo da iduće 2012. godine polako pokažu koje će projekte raditi u Srbiji, čim ova vlast bude ispraćena u prošlost. Rusi neće kupiti nijedan kvadratni metar zemljišta u Srbiji, po bilo kom osnovu, sve dok ne budu imali jasnu sliku šta je čije i kakva je realna cena...

 

 

Revizor

 

O kriminalnom ponašanju srpskih političara dovoljno je reći da su napunili parlament sa 250 poslanika koji se goje i troše novac poreskih obveznika na besraman način, ne radeći ništa što bi radio slobodan i dostojanstven predstavnik građana, bilo gde u civilizovanom svetu.

Javna je tajna da se postojeće stranke finansiraju iz netransparentnih izvora (dakle, tajnih), te da samo izglasavaju ono što su već u svojim strankama izglasali.

Šta treba reći na činjenicu da je jedna od najvažnijih institucija u svakoj od zemalja Evropske unije (gde, zvanično, srpske demokrate hoće da idu), institucija državnog revizora, a da je u Srbiji taj revizor jedna obična sprdnja koja drhti i ne može noću da spava kad treba da napiše nekom ministru prekršajnu prijavu (mnogi su mu se "kao žrtve" i sami nudili, da plate smešne kazne sudiji za prekršaje, kako bi njegovo postojanje imalo smisla).

Vršilac ove delikatne dužnosti državnog revizora, Radoslav Sretenović, kadar iz Niša, ipak se okuražio da ponešto i zapiše (ali ne i da sankcioniše). Na jednoj od njegovih, javnosti nepročitanih, margina doslovno je opisana mala porodična radionica Mlađana Dinkića, gde on nekom institutu koji pripada njegovoj stranci uplaćuje "za projekat" 100.000 evra, te za svaku stranicu pisanog sadržaja tog projekta 1.600 evra! U tom institutu radi Mirosinka Dinkić, Mlađanova majka, a skoro ceo taj "projekat" je doslovno prepisan iz Zavoda za statistiku i iz dokumenata kancelarije Tržišta rada!

Uzgred, ni tu činjenicu ne treba zaboraviti, u celoj današnjoj Evropi, samo ona minijaturna država, Sveta stolica u Vatikanu, nema svoga revizora (o tome se tamo sveti apostol Pavle lično brine!) i Srbija, gde vlada demokratski centralizam nekoliko ovlašćenih bogova.

 

Konsultanti

 

Mada umiruća vlada Tadić-Cvetković nema nijedan izlaz u kući koja gori, niti, kao što je i sam potpredsednik te vlade Ivica Dačić letos utvrdio da Vlada nema strategije o bilo čemu, desetogodišnja agonija završila se na radost najgorih pljačkaša najboljih generacijskih tekovina.

Ovaj kriminalni projekat nikad ne bi uspeo da nije u vladi Tadić-Cvetković (i u ranijim vladama) bilo takozvanih kosultanata. Cvetković je i sam bio istovremeno izvršni direktor konsultantske kuće Ces-Mekon i direktor Agencije za privatizaciju u vreme najžešćih pljački i kriminalnih upada u bivša državna i društvena preduzeća. 

Jednom, kad Srbija dobije nepartijsko pravosuđe i tužilaštvo, biće lako dokazati rutinskim postupkom da su brojni "projekti" konsultanata na početku prošle decenije bili fiktivni, ali zato debelo, milionima evra naplaćeni!

Ukratko, sve se završavalo između konsultanata koji su ostali u konsultantskoj kući i onih koji su se odatle uselili u Vladu Srbije!

Prevara koju je obavilo to društvo sladostrasno razapeto između Ekonomskog instituta i agencija poput Ces-Mekon (Cvetković), Dilojt&Tuš (Danko Đunić, Aleksandar Vlahović i drugi i, konačno, Vlade Srbije i vladinih institucija, dovoljno je teška da bi svako od učesnika u njoj odmah mogao da se spremi za dugogodišnji odmor u nekoj od specijalizovanih ustanova.

Ali, ko je jednom krenuo tom stranputicom, teško će se vratiti na pravi put...

Početkom novembra ove 2011. godine, Mirko Cvetković je, obavljajući ulogu ministra finansija i predsednika vlade, a po nalogu svoga šefa, ušao u sukob interesa tako što je, na najdrskiji način, izmenio Zakon o javnim nabavkama. Na taj način će u procesu raznih nabavki (Vlada Srbije potroši i do 4 milijarde dinara godišnje na to!), kontrolisati samog sebe!

Jasno je da su Demokratska stranka i njena koaliciona vrhuška spremni na sve samo da nabave novac za predstojeće izbore. Da ne bi bilo iznenađenja, predviđeno je i ukidanje Uprave za javne nabavke! Ili, ako ne može drukčije, predviđeno je da baš Mirko Cvetković vrši sve kontrolne funkcije Uprave za javne nabavke! Da bi došao do ove protivzakonite uloge, prethodno je inscenirana pljačka "hitnih" tendera čija je vrednost prešla više od dve milijarde dinara.

Da bi u neukoj javnosti pojačali utisak o legalnosti ovog korupcionaškog scenarija, pred kamere državne televizije izveden je nedorasli državni sekretar u Ministarstvu finansija Goran Radosavljević,  imenovan kao "glavni akter promene zakona", samo da bi izgovorio podmetnutu rečenicu: "Uprava za javne nabavke neće biti ukinuta nego će čak biti ojačana".

Ali, samo nekoliko sati kasnije, u beogradskom hotelu "Zira" (u Ruzveltovoj ulici), isti ovaj mladić pojavljuje se kao "fantom iz opere" na međunarodnom skupu o javnim nabavkama i  izjavljuje da će "sve poslove koje je obavljala Uprava za javne nabavke preuzeti Ministarstvo finansija" i da će "Uprava biti ukinuta"!

Tako je jedna velika laž došla kao prethodnica velike pljačke koju treba očekivati odmah, oko zime 2011/2012. godine. 

Šta su sve radili razni "konsultanti" i dokle je stizala njihova kreativnost najbolje se vidi iz pokušaja restrukturiranja JP "Železnice Srbije".

Na sastanku (održanom u Beogradu 24. maja 2010. godine ), kome su pored predsedništva Sindikata prisustvovali i Dejan Lasica, pomoćnik Ministra za infrastrukturu u Vladi Republike Srbije, Slavoljub Vukićević, državni sekretar u Ministarstvu Infrastrukture, Zoran Masal ispred Poslovodstva JP Železnice Srbije, Zoran Sretenović, pomoćnik direktora Sektora za plan i restrukturiranje, Bojan Ilkić, pomoćnik generalnog direktora za plan i razvoj, i Ljubomir Stožinić, pomoćnik generalnog direktora za zavisna preduzeća - imenovani predstavnici Vlade Srbije pokušali su na prevaru da zavedu "sindikalce" kako bi bile prihvaćene preporuke strateškog konsultanta Vlade Republike Srbije za železnicu, angažovanu stranu kompaniju "Ričard Bulok".

Ubrzo je postalo jasno da Vlada Srbije ima nečasne namere, te da bi prihvatanje tih preporuka "imale nesagledivo loše posledice po zaposlene, a i po preduzeće".

Pokazalo se da i sindikati nešto znaju o tome ko je i zašto angažovao "Ričard Bulok".  Tu, na licu mesta, tražili su odgovor na pitanja "ko je davao podatke konsultantu, da li je imao neko stručan i sposoban u Železnicama Srbije ili u Vladi Republike Srbije da izradi strateški plan restrukturiranja..." i slično. 

Na taj način je u ovom javnom preduzeću  (gde niko ne spori da je restrukturiranje hitno potrebno, ali...) sprečen jedan, već viđeni pokušaj zavođenja banditskog kapitalizma.

Mnogi nisu umeli da se odupru ovako organizovanom kriminalnom poduhvatu...

 

Najmanje pet milijardi dinara godišnje izdvajamo na plate zaposlenih u "sumnjivim" državnim agencijama, direkcijama i upravama, a raspon direktorskih plata u ovim državnim tvorevinama ide od 120.000, pa do 807.645 dinara mesečno!

 

Mirko sam sebi ne veruje!

 

Laži premijera Mirka Cvetkovića o štednji providne su, jer u Srbiji postoji više od 200 državnih organa, agencija, uprava, zavoda i direkcija, finansiranih iz budžeta koje mnogi građani smatraju da služe za podmirivanje partijskih kasa. 

Rukovodioci tih državnih institucija imaju prosečne plate i preko 150.000 dinara mesečno, a pojedinima je apanaža tolika da godišnje mogu od toga da kupe najluksuzniji stan. Srpska sirotinja godišnje za rad tih 200 "organa" plaća oko pet milijardi dinara!

 Direktor Javnog preduzeća za skijališta" Nebojša Škorić imao je u trenutku ovog istraživanja startnu platu 189.000, dinara, Božidar Laganin, direktor Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza SIEPA, 180.000 dinara, direktorka Uprave za duvan Slavica Jelača 142.258, Nataliji Mićunović iz Uprave za rodnu ravnopravnost 135.000 dinara, direktor Centra za razminiranje Petar Mihajlović 164.500 dinara (plus dodatak od 52.500, kao penzioneru!).

 Ministarstvo prosvete ima dve ispostave sa skoro istim nazivima - Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja i Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja, a o ekološkoj svesti građana Srbije brine čitavo ministarstvo, ali i tri posebna tela: Agencija za zaštitu životne sredine, Fond za zaštitu životne sredine i Zavod za zaštitu prirode Srbije.

Mandatar u egzilu Mirko Cvetković sopstvenu odluku iz 2009. godine o maksimalnom broju zaposlenih u organima državne uprave Vlade Srbije promenio je samo prošle godine čak 17 puta, a od početka ove 2011. osam puta!

 

 

 

Srbija ima najglomazniju i najskuplju vladu u Evropi, koju čini više od 130 raznih agencija, komisija, zavoda, uprava, službi koje se stalno umnožavaju!

 

 

Na početku mandata ove vlade obećavano je zaposlenje 500.000, a u međuvremenu je otpušteno 250.000 ljudi! Doslovno, svakog meseca oko 10.000 ljudi gubi posao!

 

 

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane