Natrag

Vojska

Vojska

Ako u biću svakog Srbina spava vojnik, onda taj duh predugo spava dok oružje rđa

 

Gađaćemo ih praćkama!

 

Slika, boljereći prizori današnjeg stanja u Vojsci Srbije, rečito svedoče o istorijskoj odluci takozvanih demokratskih vlasti da preostalu suverenost ustupe Evropskoj uniji i NATO paktu. Penzionisani kapetan RV PVO, kapetan Sava Milanović, specijalno za Tabloid opisuje u kom pravcu je ta odluka odvela celokupnu državu i naciju, te kako je Srbija spala na to da nema više ni svoju vojsku ni svoje oružje, pa čak ni svoju utvrđenu državnu teritoriju

 

kapetan Sava Milanović

 

August fon Makenzen, čuveni nemački feldmaršal iz Prvog svetskog rata, u času najvećeg neprijateljstva sa Srbijom, govorio je za branioce Beograda: "Ratujemo protiv vojske iz snova!"

Danas, na početku novog veka i novog milenijuma, Srbija, ta zemlja pobednica u oba svetska rata, koja se s pravom ponosila svojom slavnom vojničkom tradicijom, zvanično ima svoju vojsku, ali je suštinski nema. Dokaza za to ima na sve strane...

Najpre, i dan danas, preostalih nekoliko aviona bivšeg ratnog vazduhoplovstva, ne sme da ima prelet preko svoj celokupne teritorije bez odobrenja NATO pakta! U pitanju je još uvek čvrsta kontrola ove vojne alijanse nad 25 kilometara takozvane "kopnene zone".

Mada je Srbija i letos, na sednici NATO samita u Beogradu tražila da se ukine ovakav ponižavajući status, glavni svetski policajac to nije razmatrao.

Molio je i predsednik Srbije predstavnike NATO pakta da reše ovo pitanje:

          „...Srbija se pokazala kao faktor stabilnosti u regionu, pa nema više potrebe da, na primer, postoji zona zabranjenog leta, koju predviđa Kumanovski sporazum", i dobio je odgovor još 2009. godine, i to od generalnog sekretara NATO, Jap de Hop Shefera, koji je rekao da je spreman da razmotri pitanje ukidanja vojne zone bezbednosti oko Kosova, ako to predlože vlasti Srbije!

I baš kad je sve bilo spremno da se reši pitanje tih 25 kilometara "kopnene zone", samozvana vlada Kosova izlazi sa tezom da: „...na Kosovu postoji potreba za prisustvom NATO, jer Srbija i dalje predstavlja opasnost za region. Sigurno je da ceo region ima veliku potrebu za prisustvo NATO trupa, jer je Srbija pretnja za mir i stabilnost u regionu."

Ovo je bilo dovoljno da američka vojna administracija prestane sa "dobrim ponudama" i da Vojska Srbije ostane tamo gde je i bila, van ovog dela svoje ustavne teritorije.

Ali, nije samo ovaj slučaj slika i prilika naše vojne nemoći. Ona je očevidna na svakom koraku...

Kad je ministar odbrane Dragan Šutanovac još 2008. godine najavio da je raspisan tender za nabavku savremene telekomunikacione opreme, ali i oko 200 borbenih transportera, bilo je jasno da mu je prioritet oprema njegove i Tadićeve "pretorijanske garde". I danas ide toliko daleko da tvrdi kako novo naoružanje i opremu nabavlja po željama samih srpskih komandosa. Čuva li time Vojska Srbije svoj "teritorijalni integritet i suverenitet"?

Prema zvaničnim podacima, državu brani tek oko stotinak upotrebljivih tenkova (još toliko je neupotebljivo), nekoliko borbenih čamaca na Dunavu, nekoliko minolovaca i desetak zastarelih ali koliko-toliko funkcionalnih borbenih aviona (tvrdnja da ih ima četiri puta više važi samo ako se dokaže da su ti aparati bezbedni po život pilota).

Posle svih redukcija naoružanja, zapravo posle histerične kampanje "američkih prijatelja" da se Srbija kao "regionalna opasnost" sasvim razoruža, u ratnom vazduholovstvu postoje samo dva transportna aviona marke "Antonov", a na preostala tri vojna aerodroma u Srbiji nalazi se samo tri transportna helikoptera "Gazela" (ukoliko u međuvremenu nešto od te tehnike nije uništeno ili prodato za male pare). Malih, takozvanih "lakih" helikoptera "Gazela", do pre dve godine bilo je čak 61 (koliko ih je danas preostalo?), a remontovana su bila i dva helikoptera (Mi 17) koja je Vojska Srbije dobila nakon rasformiranja JSO, a takođe, sa iste "adrese", dobijeno je ukupno pet letilica ovog tipa (Mi 8, tri komada).

Što se tenkova tiče, dvadesetak meseci ranije, Srbija je imala nekoliko stotina komada ovog naoružanja, tipa M-84 i M-84 A, a oni starije generacije (T-55) povučeni su iz upotrebe. Prodaju se kao staro gvožđe ili ih konstruktori pretvaraju u transportere i lansere raketa, za prodaju zemljama takozvanog trećeg sveta. No, ne treba zaboraviti, srpska vojna industrija i dan-danas duguje Kuvajtu isporuku tenkova iz 1991. godine ("Vihor", poboljšana verzija M-84).

Da postoji potreban broj regrutovane vojske u Srbiji, njeno lično naoružanje bi danas izgledalo jadno. Ovako, sa malom, plaćeničkom armijom, izgleda još jadnije. Naime, u upotrebi su stara naoružanja poput automatskih pušaka M70, raketnih bacača M93, automatskih pištolja kalibra 7,65 milimetara M84 i CZ99, mitraljeza i snajperskih pušaka M76 i M91.

Da bi se makar malo razlikovali od obične pešadije, pripadnici Specijalne brigade i "Kobre" naoružani su i automatima Hekler-Koh MP5, kao i finskim snajperskim puškama "Sako" TPG-21.

Kada je reč o artiljerijskom oružju, još uvek su u upotrebi samohodne haubice 122 mm "Gvozdika", samohodni višecevni lanseri raketa M-77 ("Oganj") i M-87 ("Orkan"). Tu su i transportna oklopna vozila M-86, N-86A, kao i BTP-50. Nažalost, ništa od te opreme, a posebno višecevni lanseri raketa "Oganj" i "Orkan", Srbija više ne može da proizvodi, jer je u pitanju bivši, zajednički projekat više nekadašnjih jugoslovenskih proizvođača.

Pešadijski bataljoni Vojske Srbije za protivoklopnu borbu koriste lansirne komplete POLK 9K111, "Maljutke", ali i ručne bacače raketa 90 milimetara M-79 ("Osa") i M-80 ("Zolja").

Ono što se nekada zvalo "laka protivavionska" odbrana, danas čine protivavionski topovi "Bofors" i lako prenosivi raketni sistem "Igla", ali i "Strela-1M", "Strela-2M" i "Strela-10M".

Konačno, kada je u pitanju takozvana "stajaća vojska", neposredno pre nego su ukinute regrutne komisije i obavezni vojni rok, bilo je predviđeno da sredinom prošle, 2010. godine u stroju bude blizu 21.000 vojnika, odnosno četiri puta manje nego pre deset godina. No, desilo se da je Ministarstvo odbrane donelo odluku da ukine redovan vojni rok, pa je ovaj "trošak" jednostavno nestao (ali zato budžet za vojsku koji svaki poreski obveznik plaća uopšte nije smanjen ni za jedan dinar!)

Kako to ministar zna da slavodobitno saopšti, Srbija se brani i na rekama! Tako o bezbednosti države "sa vode" brine rečna flotila koja danas organizaciono pripada kopnenoj vojsci.

          Rečna flotila Vojske Srbije raspolaže sa četiri rečna minolovca klase "Neštin" i dva desantno-jurišna čamca napravljena od stakla i plastike! Komanda ove flotile sedi i broji dane na prastarom (mada remontovanom) ratnom brodu (čamcu) RPB-30 "Kozara", koji je ušao u legendu jer su se tu smenjivale generacije vojnika i starešina.

          Kako se to u žargonu kaže, nebo Srbije danas nema ko da brani, uprkos činjenicama da je poslednjih nekoliko godina pedesetak borbenih aviona marke "MIG" bilo stacionirano (uglavnom na aerodromu Batajnica). Istina je gorka i treba je pogledati onakvu kakva je: postoji samo pet aparata MIG-29, od kojih je jedan dvosed, i svi su, zbog dotrajalosti, bili na remontu u Rusiji, a Ministarstvo odbrane se hvali (čime?) da Srbija raspolaže i sa trideset aviona MIG-21bis, dvosedom MIG-21UM i izviđačkim lovcem MIG-21M modifikovanim za snimanje terena.

Avijacijska baza 204 na aerodromu Batajnica vodi i tridesetak aviona tipa "Orao" kao da su "u letnom stanju". Da li su? Da li im je bolje da trunu na aerodromu Lađevci i prave neobičan dekor civilnim avionima turskih kompanija koji će tu uskoro da sleću?

Sramota je i pomenuti da piloti Ratnog vazduhoplovstva Vojske Srbije i dalje upotrebljavaju (u trenažne svrhe) avion tipa B-53 ("Daglas Bolo", iz ranog perioda Dugog svetskog rata!).

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane