Natrag

Postdemokratija

Postdemokratija

Dužnička kriza nije završena

 

Grčka pokazna vežba

 

Način na koji je reagovala vrhuška Evropske unije na najavu referenduma u Grčkoj nameće nekoliko ozbiljnih pitanja o prirodi same Unije i suštini njenog funkcionisanja. Da li je Papandreu pogrešio predlažući da se raspiše referendum o pomoći EU njegovoj zemlji ili je namerno isprovocirao evropske lidere da pokažu svoje pravo lice i namere? Da li oni spasavaju Grčku ili pre svega svoje banke, industrije i evro bez kojeg nema ni evrozone, pa ni Unije? Ko je izabrao Centralni Komitet EU na čelu sa Merkelovom i Sarkozijem? Zašto je Grčka toliko dužna i ko će to da platiti? Rasprave o tome ko plaća čije dugove u EU neodoljivo podsećaju na slične rasprave koje su prethodile raspadu Jugoslavije, tvrdi Tabloidov kolumnista Mile Isakov, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu

 

Piše Mile Isakov

 

Dužan k'o Grčka. Kao kiša oko Kragujevca. K'o ozeblo sunce. To su neke od uobičajenih izreka kojima se svakodnevno poštapamo i ne razmišljajući o njihovom pravom značenju. Tako se događa da ih često koristimo sasvim neadekvatno, pa i nakaradno. Na primer, trebalo bi reći - Čekam kao ozebao sunce, a ne k'o ozeblo sunce. Ko zna ko je davno izmislio navodno poslovično zaobilaženje kiše oko Kragujevca, ali to se u našoj kolektivnoj svesti uvrežilo kao paradigma i koristi se neštedimice i danas kada bi primerenije bilo reći - Okoliši kao Fijat oko Kragujevca. Tako je i sa dužnom Grčkom. Naša izreka se odnosi na neka davna vremena, a ovaj grčki dug, mada novijeg datuma, nije ništa novo i nepoznato, samo što je neko odlučio da sada isprovocira krizu. Ko i zašto? Zašto baš sad i zašto baš Grčka, kada se isto tako dobro zna za ogromne dugove i drugih zemalja, ništa manje opasnih od grčkih.

Popularna floskula - dužan ko Grčka - nastala je za vreme Velike svetske krize početkom tridesetih godina prošlog veka, koja je posebno dramatično zahvatila Grčku, zbog toga što je ona tradicionalno bila izložena ogromnom uplitanju stranih interesa u njen politički i ekonomski život. Prvi grčki kralj, poreklom iz Bavarske, bio je nametnut i finansijski pomagan sa strane.

I prve političke partije bile su pod snažnim uticajem velikih sila. Malo je poznato, takođe, u kojoj meri su, nakon Drugog svetskog rata, Velika Britanija, a potom i SAD, preko svojih diplomata, misija i savetnika, nastojale da kontrolišu ministre, sudove i obaveštajne službe Grčke, ulažući ogromna sredstva. Grčka je dobila ubedljivo najviše sredstava iz Maršalovog plana po glavi stanovnika. Prisustvo stranih interesa snažno je opterećivalo Grčku sve do uvođenja diktature 1967. godine. Nakon sloma diktature 1974, Grčka je nastojala da stekne političku autonomiju, koju je kroz istoriju retko posedovala. I bila je u tome uspešnija nego što su mnogi to očekivali, što se nekima naravno nije baš dopadalo. U nemogućnosti da to spreče, ponovo su poželeli da te procese kontrolišu velikodušnim pozajmicama, a zaduženost Grčke je galopirajuće rasla.

Članstvo u Evropskoj uniji značajno je pomoglo Grčkoj, ali u izvesnoj meri i odmoglo. Profesor istorije na njujorškom Kolumbija univerzitetu Mark Mazover, na primer, tvrdi da je time znatno poboljšan životni standard i omogućena tranzicija ka demokratiji bez većih trzavica, ali da je priliv evropskih fondova takođe doprineo i stvaranju atmosfere u kojoj su ignorisani strukturni ekonomski problemi. Bogati fondovi EU omogućavali su ciklično zaduživanje i vraćanje dugova tako što su grčke vlade, sklone nekontrolisanom zapošljavanju pristalica u javnom sektoru, tražile i dobijale pomoć od Brisela. Sve one započinjale su i izvesne stabilizacione mere, ali je finansijska disciplina i kontrola popuštala pred svake nove izbore. I tako u krug. Sada je račun stigao na naplatu, a CK EU, kojim rukovode Nemačka i Francuska, odnosno Merkelova i Sarkozi, odlučio je da zategne omču oko vrata levo orijentisane grčke vlade Jorgosa Papandreua, koja uprkos dužničkoj krizi nastoji da očuva sopstvenu samostalnost i autonomiju grčke politike. Predlog Nemačke da proda svoja ostrva radi vraćanja dugova grčka vlada je odlučno odbila, a zamenik premijera Teodoros Panagalos se javno zapitao odakle Nemcima moralno pravo da drže lekcije Grcima, dok istovremeno izbegavaju svoju istorijsku odgovornost i obavezu da plate Grčkoj ratnu odštetu. U ogorčenoj grčkoj javnosti su se pojavile i brojne, manje ili više prikrivene aluzije o tome kako je i Hitler merkao ista ostrva.

Na slikovitu primedbu kancelarke Angele Merkel da je prošlo vreme kada su Grk, Portugalac i Irac uveče pili u kafani, a Nemac im ujutro plaćao račune, Dragomir Janković sa Evropskog ekonomskog instituta u Briselu primećuje da oni piju nemačko pivo na kojem Nemci dobro zarađuju, te da nije tačno da Nemačka plaća dugove drugih zemalja. Povlačeći neprijatne paralele, Janković podseća da je i raspad Jugoslavije počeo kada je zapodenuta rasprava o tome koje republike najviše novca daju za nerazvijena područja i ko koga eksploatiše.

 

Otpis dela duga je spasavanje glavnice

 

Dogovorom lidera evrozone, privatne finansijske institucije, pre svega francuske i nemačke banke, treba da otpišu deo potraživanja prema Grčkoj, a EU treba da obezbedi program pomoći vredan 100 milijardi evra. Kome je to u interesu i kolika je cena takve pomoći?

Banke koje su pristale na otpis grčkog duga nemaju šta da brinu jer će biti dokapitalizovane sa 108 milijardi evra, mada neki to nazivaju "nuklearnim rešenjem", jer kao u slučaju atomske bombe, Evropski fond za finansijsku stabilnost ne bi trebalo da bude upotrebljen. On treba samo da služi ohrabrivanju svojih i odvraćanju onih drugih, nedobronamernih, odnosno da pokaže moć i tako spreči "napad spolja". Ovako, kada se jednom aktivira i tako načini presedan, to bi moglo da izazove domino efekat i kod drugih država i banaka, koje bi mogle s pravom da zatraže sličnu pomoć.

Sa druge strane, pojedini stručnjaci procenjuju da je dogovor o otpisu dugova stigao prekasno i da pomoć više nije dovoljna da Grčku izvede na održiv razvojni put. Po njima nije dovoljno samo skresati grčki dug, potrebno ga je potpuno otpisati, a to nije moguće bez napuštanja evra. A bez evra nema ni evrozone, a verovatno ni Evropske unije. Spasavanjem evra Nemačka zapravo spasava svoju industriju i održava jedinstven ekonomski prostor na kojem su njeni proizvodi najbolje pozicionirani. Zato ne čude tvrdnje da su usvojene mere samo vatrogasne i da nisu rešenja na dugi rok za probleme u evrozoni, koj imaju i značajnu političku konotaciju. Takvi prosto ne vide kako se 17 ili 27 zemalja EU mogu saglasiti oko ključnih pitanja bez fiskalne unije i bez pune demokratičnosti u odlučivanju.

Spasavanje Grčke od bankrota očigledno je politička odluka, jer ekonomske zakonitosti nalažu da ona treba da bankrotira, što bi po mišljenju mnogih eksperata bio jedini pravi lek, ali onda bi nemačke i francuske banke koje su imale problematične plasmane u državne obveznice Grčke mogle biti likvidirane. I otpis dela dugova ih je svakako pogodio, ali bolje i to nego da izgube sve. Zbog toga su Nemačka i Francuska rešile da spasavaju stvar po svaku cenu, bez obzira na to da li je to u najboljem interesu same Grčke. Zapravo, ovim je najmanje rešen grčki problem. Za Grčku bi najbolje bilo da izađe iz evrozone, kažu neki stručnjaci. Preko drahme bi mogla da resetuje svoje dugove, Evropa bi samo dokapitalizovala banke, a pritisak na evro bi se smanjio. Ovako, dužnička kriza nije završena, a Grčka ulazi u novu fazu sa nesagledivim posledicama.

Papandreu ih je pročitao

 

Jorgos Papandreu, čiji su i otac i deda takođe bili premijeri Grčke, može biti sve samo ne naivan političar, zato je krajnje naivno proglašavati greškom njegov manevar sa referendumom. Uočio je on, očigledno bolje od mnogih, sve skrivene zamke pomoći koja se na silu natura, sa nimalo skrivenim pretnjama i ucenama. Nije baš da tuku ako nećeš da primiš njihovu pomoć, ali otvoreno prete da će te izbaciti ne samo iz Evropske unije nego i iz Evrope. Zašto? Kakva je to pomoć?

Papandreu, kao ličnost od formata većeg od većine evropskih sagovornika, pre svega nije želeo da trpi takav odnos ni prema sebi, ni prema Grčkoj. Nije on napravio grčke dugove, ali se hrabro i odlučno upustio u radikalne reforme i restrikcije, znajući da tako mora biti. Nije ustuknuo ni pred protestima i štrajkovima s pravom ozlojeđenih sunarodnika, uveren da je to za njihovo dobro i neophodno za budućnost njihove dece. Znao je, naravno, da su interesi onih koji pomažu drugačiji a namere ne uvek najčasnije, ali i to je bio spreman da proguta sve dok je mogao da očuva sopstveni i nacionalni obraz i suverenitet. Znao je on da će se Grci, pre ili kasnije, morati navići na manje plate i kasniji odlazak u penziju, ali nije želeo više da ih u to uverava u uslovima dok Evropa gleda na Grčku kao poslednja velika sila koja želi da kontroliše njenu sudbinu. Nije mogao, nije bilo uslova da im to sada objašnjava i dokazuje, ali nije želeo da im on bude kriv kad to shvate i osete na svojoj koži. Zato je tražio referendum, da im ne bi on nametao rešenje za koje je znao da može lako da se izrodi u novi oblik dužničkog ropstva. Želeo je da svi građani uzmu učešće u tom projektu svesni svih prednosti i opasnosti. Njegov predlog, pokazalo se, doživljen je kao prst u oko evropskim moćnicima, mada nije jasno kako je moguće da demokratska Evropska unija tako otvoreno bude protiv referenduma, kao vrhunca demokratije.

Tek, Papandreu je otišao iscrpljen titanskom bitkom protiv krize ekonomije i javnog mnenja, ali čista obraza i uzdignutog čela. Vreme će tek pokazati koliko je bio u pravu. Imajući u vidu pojavu evropskog Centralnog komiteta tim povodom i njegovu nervoznu reakciju na najveće tekovine demokratije, biće da je sasvim dobro anticipirao vreme koje dolazi. Svi bi iz toga mogli da izvuku neke pouke.                

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane