Natrag

Nuklearna kriza

Nuklearna kriza

Međunarodna agencija za atomsku energiju najavila iransku A-bombu

 

Bije Mahmud, al' bije i Mosad

 

U svojim nedeljnim novinama, 14. novembra, izraelski dnevnici doneli su vest o eksploziji na naslovnim stranama. Naslovi su bili u stilu: "Misteriozna eksplozija u iranskoj raketnoj bazi", dok su se podnaslovi pitali: "Ko je odgovoran za napad na iransku vojsku?". Za izraelskog čitaoca bilo je "jasno" da su za subotnju eksploziju odgovorni neki iz njihove zemlje. A ti "neki" mogla je da bude samo izraelska obaveštajna služba Mosad. O ovoj gorućoj svetskoj temi piše Milan Balinda, urednik Tabloida i bivši novinar američkog Majami Heralda

 

Milan Balinda

 

   Početkom novembra izveštaj Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA), koja deluje pod okriljem Ujedinjenih nacija, vrlo odmerenim tonom ukazao je da iranski nuklearni program ipak vodi ka atomskoj bombi. Taj suvoparni i tehničkim jezikom napisan dokument od 25 strana uskomešao je ceo svet. Da li će Izrael, da li će Sjedinjene Države, da li će koalicija zapadnih zemalja, a možda uz učešće Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata, izbombardovati iranska nuklearna postrojenja? Ne bi to bile ni prve ni jedine atomske bombe u komšiluku, s obzirom na to da to oružje imaju i Indija i Pakistan, a ima ga i Izrael. Međutim, to bi se razorno oružje nalazilo pod kontrolom izbezumljenog verskog fanatika kao što je to sadašnji predsednik Irana Mahmud Ahmadinežad, koji preti da će gurnuti Jevreje u more, da će Izrael zbrisati sa mape...

   U međuvremenu obe strane imaju naizgled nerešive probleme: Iran kasni sa bombama jer ih ometaju američke i izraelske sabotaže, a Amerikanci i Izraelci nisu sigurni ni da mogu da izvedu blickrig bombardovanje i koliko bi štete takva intervencija uzrokovala. Tel Aviv je izračunao da kad bi i uništili neka ključna nuklearna postrojenja, to bi vratilo Iran unazad samo dve ili tri godine. Postoji nekoliko scenarija vojne intervencije protiv iranskog napora da se naoruža atomskim bombama, ali nijedna od njih ne samo da ne garantuje uspeh već bi bile veoma kontraproduktivne. Ostaju samo dve mogućnosti: jedna je da se uvedu dodatne međunarodne ekonomske sankcije protiv Teherana, a druga je da se nastavi sa neobjavljenim ratom koji se već uveliko vodi a o kome se ne priča mnogo. Da, to je rat na drugom nivou u kome se ponekad dogodi i poneka eksplozija u iranskim vojnim postrojenjima, u kome iranski atomski naučnici ginu u svojim automobilima usred prometnih ulica Teherana, u kome kompjuterski program uništava i po 100 centrifuga u ključnom procesu obogaćivanja uranijuma...

   Teorijski, na papiru, postoji i treća mogućnost: rešavanje nesporazuma diplomatskim putem, pregovorima. Ali i ta je varijanta već isprobana i kako bi u tom slučaju Iran morao da odustane od atomske bombe - nije donela rezultata. Nuklearni program je za krhku Islamsku revoluciju Irana vrsta lepka koji sprečava da se društvo raspadne. Iran nije uzor nijednoj drugoj islamskoj državi, niko se ne inspiriše iranskim sistemom. To je pokazalo i Arapsko proleće kada su građani Egipta, Tunisa, Libije... menjali svoja zastarela društvena uređenja pokušavajući da kopiraju evropske političke sisteme, a ne režim iz Teherana. Bombardovanje iz aviona i sa brodova može i da se dogodi u nekoj svojoj verziji, ali će, osim sabotaže, izolacija Teherana biti glavno oružje. Zapad je pobedio u hladnom ratu bez potrebe da koristi svoje nuklearne bojeve glave protiv Sovjetskog Saveza. Da li će Iran ipak uspeti na napravi atomsku bombu kao što je to uradila Severna Koreja? Neće, jer je atomski Iran neprihvatljiv za Sjedinjene Države, Evropu i Izrael. Osim toga, Severna Koreja i nema funkcionalnu atomsku bombu, već samo neku vrstu "nuklearne naprave".

   Samo par dana nakon što se IAEA oglasila svojim dokumentom u blizini Teherana, u vojnoj bazi, dogodila se jedna, ili dve - po pričanju nekih svedoka, velika eksplozija. Iranski autoriteti izjavili su da se eksplozija dogodila prilikom premeštanja municije u vojnoj bazi koja se nalazi 45 kilometara zapadno od glavnog grada. Onima koji su čuli eksploziju, a eksplozija je imala jačinu manjeg zemljotresa, nije ličilo na eksploziju obične municije. Naime, nije trajalo više minuta, ili čak sati, već je samo jednom, ili dvaput, izuzetno jako grunulo. U bazi je poginulo oko 30 ljudi, uključujući i komandanta tog specijalizovanog vojnog postrojenja, general-majora Hasana Mokadama. Veruje se da se u toj bazi nalaze balističke rakete tipa Šahab 3, na kojima je nedavno izvršeno testiranje zamene bojevih glava sa modelima budućih atomskih punjenja. Slična eksplozija dogodila se i oktobra 2010. godine u jednoj iranskoj vojnoj bazi Revolucionarne garde zapadno od Teherana.

   U svojim nedeljnim novinama, 14. novembra, izraelski dnevnici doneli su vest o eksploziji na naslovnim stranama. Naslovi su bili u stilu: "Misteriozna eksplozija u iranskoj raketnoj bazi", dok su se podnaslovi pitali: "Ko je odgovoran za napad na iransku vojsku?". Za izraelskog čitaoca bilo je "jasno" da su za subotnju eksploziju odgovorni neki iz njihove zemlje. A ti "neki" mogla je da bude samo izraelska obaveštajna služba Mosad. Takvo isto mišljenje imaju i zapadne obaveštajne službe, ne zato što im je Tel Aviv javio, već što je to za njih bio jedini logičan zaključak. Izraelska štampa takođe je podsetila svoje čitaoce i na eksploziju u jednoj bazi južno od Teherana koja se dogodila novembra 2007. godine. Novine su još podsetile na trojicu nuklearnih naučnika Irana od kojih su dvojica ubijeni prošle godine, a jedan u julu ove. Ova poslednja eksplozija u vojnoj bazi iranske Revolucionarne garde samo je dodatno pojačala misteriju koja okružuje izraelsku tajnu službu Mosad, mada to nije jedina špijunska agencija koja deluje u Iranu. Osim američke agencije CIA, naravno, u Iranu operišu još nekih sedam do osam stranih špijunskih službi.

   Nazvan "prvo digitalno oružje geopolitičkog značaja" kompjuterski program Štuksnet promenio je način kojim se vode prikriveni ratovi. Štuksnet je sofisticirani kompjuterski virus koji može da infiltrira strogo zaštićene kompjutere koji nisu povezani na Internet. Taj se program pojavio na ratnoj pozornici juna meseca prošle godine kada je napao kompjutere u iranskom nuklearnom postrojenju zvanom Natanz gde naučnici obogaćuju uranijum. Program je izmanipulisao centrifuge koje su se same uništile, sve skupa oko hiljadu centrifuga, i na taj način pogodio iranski nuklearni projekat u samo srce. Štuksnet može da se instalira sa USB fleš memorije, na primer, a samo instaliranje i delovanje je neprimetno. Program se kamuflira kao deo operativnog sistema. Inače, iranske nuklearne centrifuge proizvela je kompanija Simens, te se postavlja pitanje kako je Mosad saznao način na koji te mašine funkcionišu. Upućeni tvrde da su im u tom trenutku pomogli Amerikanci. Štuksnet je veoma komplikovan program i izuzetno skup da bi se napisao, zahteva mnogobrojne programere i dosta vremena, te se smatra da to ne može da postigne niko drugi do same države. Izraelci su takođe napravili egzaktne kopije iranskih centrifuga i testirali rad programa. Nakon uspešnog napada Štuksnet programa, Iranci su napravili centrifuge sa rotorima od karbon-fajbera koje je teško uništiti povećanjem broja obrtaja, te je sada ostalo Mosadu da pronađe način kojim bi mogao da napadne nove mašine.

    U međuvremenu je američki predsednik Barak Obama izjavio da će Vašington konsultovati Kinu i Rusiju o tome koje su opcije na raspolaganju u slučaju iranskog nuklearnog programa, nakon što su Peking i Moskva odbili da pojačaju sankcije usmerene protiv Teherana. A negde istovremeno Izrael je rekao da više ne planira da obavesti Sjedinjene Države, ili da od njih traži dozvolu za bilo koju akciju protiv Irana.

 

 

 

Tajni život gospođe Livni

 

   Početkom osamdesetih godina prošlog veka današnji vođa izraelske opozicije i najverovatnije jedan od budućih premijera, Cipi Livni, bila je agent Mosada u Parizu. Bilo je to u vreme kada se izraelska obaveštajna služba sukobljavala sa palestinskim terorističkim grupama i sa nuklearnim ambicijama tadašnjeg iračkog diktatora Sadama Huseina.

   "Bila je u elitnoj grupi", rekao je o njoj bivši direktor Mosada Efraim Halevi, koji je iz sigurnosnih razloga odbio da kaže šta je Livni radila u Parizu između 1980. i 1984. godine. Zna se da ju je kao 22-godišnju devojku, nakon što je odslužila vojni rok, u Mosad regrutovala njena prijateljica iz detinjstva Mira Gal. Na palestinskim internet sajtovima Cipi Livni nazivaju "ubicom".

   Rođena je u Tel Avivu kao Cipora Malka Livni 8. jula 1958. godine. Oba njena roditelja bili su istaknuti borci za nezavisnu državu Izrael. Brak između Sare i Eitana sklopljen je na prvom venčanju nakon proglašenja države Izraela i Cipi je njihovo treće i najmlađe dete.

   Bila je poslanik u parlamentu, ministarka za imigraciju, ministar za stanovanje i konstrukciju, ministar pravde, a januara 2006. postala je ministarka inostranih poslova. Vođa je Kadima partije koja je imala najveći broj glasova na prošlim izborima, ali nije htela da uđe u koaliciju osim da bude premijer. Ostala je kao vođa opozicije.

   Magazin Tajm proglasio ju je 2007. godine jednom od najuticajnijih 100 ljudi na planeti. Udata je i ima dva sina.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane