Francuska

Da li je to normalno: Vuk Vidor postavljen za direktora Srpskog kulturnog centra u Parizu

 

Deponija narcisoidnog izduvavanja

 

Vuk Veličković, sada Vuk Vidor, dečko koji obećava, najzad se smirio. Tata, Vladimir Veličković,  našao mu je dobar posao, po meri - posao direktora Srpskog kulturnog centra u Parizu. Direktor na polju moderne kulture bez ukusa i mirisa, kakvu Zapad obožava i upražnjava

 

Mile Urošević

dopisnik iz Pariza

 

U jednoj svojoj poznatoj knjizi u desetercu pisac i vladika Petar Petrović Njegoš čak otvoreno tvrdi: vuk na jagnje svoje pravo ima. Ako je tako, a znamo da smo svi ovce, onda se ne treba čuditi što je mladi Vuk Veličković imenovan za direktora Srpskog kulturnog centra usred Pariza. Znači, dečko koji obećava!

Ovo izuzetno dobro situirano mesto, pored samog Bobura i na domet praćke od Notr Dama, jedna je diplomatska fotelja sa zlatnim padobranom i do sada je bila rezervisana za drugi tip manguparije. Uglavnom prijatelje iz okruženja predsednika i njegove supruge. Od penzionisane stjuardese Borke Božović, preko Živojina Mitrovića, namesnika jednog drugog Vuka, u to vreme ministra za putovanja po inostranstvu, pa sve do samozvane intelektualke i bivše učiteljice BB. Nije Brižit Bardo već Branka Bogavac, koja je u to vreme raskola dve prćije, kao najvažniju diplomu imala crnogorsku krštenicu i ljubazne kumove.

Ali vremena se menjaju, demokratija napreduje ne samo po arapskim trgovima već i na našim diplomatskim poljanama. Danas je titula predstavnika srpske kulture u svetu poverena jednom autentičnom umetniku poznatom po svojim legendarnim crvenim penisima sive boje. Penise koje direktor Srpskog kulturnog centra u Parizu nacrta i okači na zid, koji su mahom predimenzionirani i vrlo pretenciozno tendenciozni, da se vidi šta Srbin imade. A s umetničke strane gledano nek se zna da i mi pratimo razvoj i rasipanje domaće umetnosti po belom svetu. Ako može Pikaso, što ne bi mogao Vuk.

Uostalom, naš kulturni centar je kuća opšte kulture otvorena za svu publiku, znači jedna opšta javna kuća, i to besplatna. Doduše, ovakva remek-dela su isključivo namenjena gej svetu u kome se i kreće poznati sin poznatog umetnika.

Nepravda je reći da je Vuk Veličković namešten u fotelju u jeku svetske krize, kad ljudi dupe daju i za mnogo slabije radno mesto. Nepravda je pogotovo velika i optužba neopravdana ako se zna da se taj Vuk više ne preziva ni po babu ni po stričevima. Njega je izgleda sramota da nosi jedno takvo prezime sa onim varvarskim "ić" na kraju, pa da svako može da posumnja kako je svetski umetnik balkanskog porekla, fuj, fuj, fuj! Tri puta - da ga ne ureknemo.

Kako je dečko skroman i ambiciozan, on je promenio ime i sada ima lepo američko prezime Vidor. Pogledajte na Guglu i videćete da je ceo jedan grad u Teksasu možda nazvan po našem crtaču penisa, raskomadanih tela i betmena u crnobeloj tehnici. I sve to da mu neki nazovinovinar, kao ovaj dopisnik, ne bi prikačio na dušu da je mesto dobio preko tatinih prijatelja. 

 

Od oca je ostanulo sinu

Privatizovana prćija, deponija narcisoidnog izražavanja, centrala negativne energije ili ambasada srpske umetnosti... pitam se šta je, u stvari, Srpski kulturni centar u Parizu? Znam da nas mnoge stvari prevazilaze i da piskaranjem ne možemo ništa naročito da promenimo, ali je ipak zadovoljstvo da se stvari obelodane. Da ne misle Vukovi da su ovce samo za šišanje i da vide šta se dešava. I nek se zna, ako ništa drugo.

Da je stigao novi direktor na platni spisak te naše bedne, siromašne i do zla boga ojađene zemlje, i to  jedan neuspeli slikar kome je izgleda bilo prekopotrebno uhlebljenje. Ovako počinje jedan imejl koji smo dobili od nepoznate čitateljke, a sa namerom da nam privuče pažnju na dela i nedela naših predstavnika, kao ilustraciju opštepoznatog fenomena o tatinim sinovima i debelim vezama.

U vreme krize ovo je možda najteže varljiva nepravda nanesena običnim ljudima, tipa sitna boranija, i baca u očaj sve odlične učenike, primerne studente i druge genijalce koje nakon guljenja klupe u životu čeka samo berza rada ili put pod noge u beli svet. Nepoznata i verovatno nezaposlena osoba iz naroda nastavlja svoj imejl tako što konstatuje da primedba može izgledati neumesna i puna ljubomore. Što baš on, a ne ja? Međutim, zna se dobro ko su i kakvi su svi ti zvanični dođoši koji od Srbije i srpstva nemaju ni slovo "S". Ne samo oni iz direkcije već i oni koji su izabrani da sebe lično predstave svetu na račun domaćeg budžeta. Odatle valjda i samo ime "budža".

Prisustvovala sam promociji "ZIDA USPOMENA" Vlade Petrića, što bih opisala kao vrstu salona za Veličkovićeve prijatelje i snobovski pariski umetnički establišment. Bilo je tu i naših pesnika amatera, slikara amatera i ostalih amatera. Neki amateri su čak ovde i na službenoj dužnosti. Uostalom, kada je nakon Oktobarske revolucije ekipa politički pogodnih stručnjaka proterana sa svih mesta u zemlji i svetu, u fotelje su seli amateri, kao i svuda i posle svake revolucije. Bila ona arapska ili srpska. Revolucija je uvek ljudska, a ljudi su samo ljudi i tako se vade iz svake neugodne situacije. Živa duša, šta da se radi. A mi se posle pitamo da li je to normalno?

Na večeri o kojoj vam pišem nije bilo mnogo sveta. Kažu da ovde inače nikad i nema preterano raje i da su uglavnom uvek jedni te isti koji se kulturno uzdižu. Bioskop je skup, o pozorištu da i ne govorimo, tako da narod odlazi na promocije i izložbe gde se uvek nađe i malo kikirikija i pokoji sok.

Nakon uvoda, autor nam je održao besedu na tečnom engleskom, koji u principu Francuzi ne govore, čak i kad su na visokim funkcijama, i naravno malo je autor blebetao i na takozvanom našem jeziku. Reč srpski za taj jezik još uvek nigde nije dobrodošla kao pojam za sporazumevanje, sem u nekom manastiru ili u Čikagu. To je verovatno zbog manjina da se ljudi ne uvrede i pomisle slučajno da je Srbija srpska država. Ali to bi već bila druga tema.

Govorimo o sinu nasledniku Veličkovića koji se može prepoznati i po mirisu. Oseća se na cvet narcisa, uostalom kao i mnogi koji oko njih kruže. U prvom redu tu je bivši novinar Miloševićevog RTS-a, koji se ne zove Vuk već Vladan Jočić, i koji menja i dlaku i ćud svaki put kad se režim promeni ili dođe novi direktor Kulturnog centra.

S Vukom koji mu je inače godinama drugar sa pariskih žurki ostvario je i jedan primeran intervju od desetak minuta i pustio ga na najbolju medijsku podlogu, na Jutjub. Besplatna internet televizija, bez cenzure, gde sve može da prođe, pa i oda najboljem direktoru svih vremena koji je za kratko vreme proslavio Srbiju i dekontaminirao umetnost. Za mene i moju prijateljicu, inače Francuskinju, to nije vredelo. Bilo je to gubljenje vremena, pa smo napustili ovo samohvalisanje bez granica, tres branche i u smart trend novom dekoru.

Ko je Vuk VIDOR

 

Osim što je tatin sin, on je i velik plejboj, lep dečko koga svi pozivaju na žurke i večerinke. Sa jednom  Parižankom Anabelom ima sina Sašu. Sa pevačicom zabavne muzike Alkom Vuicom ima, sada već  punoletnog, sina Ariana, a sa glumicom lepog prezimena Marijom Karan ima lepe beogradske uspomene.  Sada kada je postao direktor, Vuk Vidor se najzad smirio. Što je i normalno u 46. godini. Tata mu je našao dobru šljaku. Po meri. Na polju moderne kulture bez ukusa i mirisa, kakvu Zapad obožava i upražnjava. Da napravi dekontaminaciju dosadašnjeg klasicizma i tradicionalizma koga se ježe i tata i sinovi.   

Ako već neko mora da ide u Pariz i vodi jedini kulturni centar koji nam je preostao, neka bar ide neko ko tamo već živi. Neko ko ima dobar adresar i poznaje ljude od uticaja, neko ko dobro vlada francuskim jezikom, što je normalno. Tako se radi, a ne da nam šalju kojekakve vlasnike galerija koji muvaju svoj biznis ili neke pesnike iz beogradskih kafana.

Tako je Svetlana Vukajlović, direktorka Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, izvisila da  postane Parižanka jer je njena veza bila za ton slabija. Tako i treba. Dosta je bilo slanja nepismenih u centar sveta i pljačkanja države od strane politički pogodnih. Jedino što nije normalno ili bar ne potpuno legalno jeste to da pored desetak vrhunskih intelektualaca koji takođe žive u Parizu i znaju jezik, ovaj poslić bude dodeljen baš Vuku.

Plejboju i tatinom sinu koji se stidi svog imena i bavi istim poslom kao tata, i to pod izgovorom da mu ništa ne duguje sem gena za slikarstvo. Talenat koji je, kako kaže, nasledio i njegov brat Marko koji takođe izlaže u istim galerijama gde i penis-majstor i naravno i on pod lažnim imenom ili pseudonimom da ga ne bi brkali sa tatom. E baš smo ovce mi koji i dalje nosimo glupa prezimena naših predaka. Nema razloga da se i ja potpišem svojim pravoslavnim imenom. Vaš Majkel Urozewick

 

 

 

 

Vuk se više ne preziva ni po babu ni po stričevima. Njega je ili sramota da nosi jedno takvo prezime sa onim varvarskim "ić"  na kraju, pa da svako može da posumnja kako je svetski umetnik  balkanskog porekla, fuj, fuj, fuj! Tri puta - da ga ne ureknemo. Kako je dečko skroman i ambiciozan, on je promenio prezime i sada ima lepo američko prezime Vidor.