Feljton

Serijske ubice sa bivših jugoslovenskih prostora (1)

 

To su bila ubitačna vremena arsenika i Džeka Trboseka

 

Na prostorima nekadašnje Jugoslavije bilo je više masovnih nego serijskih ubica. Razlika između njih je što masovne ubice sopstvene krvave pirove brzo počnu i još brže ih završe, dok serijske ubice svoje zločine precizno planiraju i realizuju ih u dužim vremenskim intervalima. Prema američkoj kriminološkoj i pravnoj definiciji, svaki zločinac koji u određenom vremenskom intervalu ubije najmanje tri osobe, stiče zvanje serijskog ubice. Prema takvoj kvalifikaciji, na jugoslovenskom tlu bilo je osam serijskih ubica: Anujka Di Pištonja, Miodrag Stole Trifunović, Vinko Pintarić, Metod Trobec, Silvo Plut, Lazo Radeski, Vlado Taneski i Viktor Karamarkov

 

Piše: Dušan Cicvara

 

 

Površnim prelistavanjem brojnih dnevnih listova, nedeljnika i mesečnika shvatamo da živimo u zemlji u kojoj su ubistva kao posledice porodičnih nasilja, mafijaških obračuna, neuzvraćenih ljubavi i dejstva crnih magija postala svakodnevica. Opravdanja za pomenutu činjenicu mnogi sociolozi, psiholozi i psihijatri traže u sankcijama i ratnom okruženju u kome su stasale generacije rođene osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Pojedini sa nostalgijom govore da je u Brozovo vreme bilo bezbednije. Pomenutu tezu demantuje tekst hrvatskog novinara Milivoja Pašičeka koji je 1977. godine u dnevniku Vus konstatovao "da statistički podaci u kojima se dnevno dešavaju tri ubistva SFRJ stavljaju na vrh evropske crne ljestvice".

Svojevremeno i stručni saradnik beogradskog Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja dr Vukašin Pešić, u knjizi "Ubistva u Jugoslaviji", analizirao je 15.000 ubistava koja su od 1962. do 1977. počinjena u bivšoj državi. Ovom prilikom treba istaći da je u tadašnjem saveznom ustavu (član 73. Ustava SPRJ), kao i u posebnim republičkim zakonima za najteža dela protiv društvenog uređenja, ali i za teška krivična dela poput ubistava i razbojništava, bila propisana smrtna kazna. U Srbiji je smrtna kazna zvanično ukinuta 2002. godine.

 

Trovanjem rešavala probleme

 

Liderstvo medu serijskim ubicama sa prostora nekadašnje Jugoslavije pripada ženi koja je početkom dvadesetog veka u Južnom Banatu postala poznata zato što je posedovala tajne recepture za brzu i sigurnu smrt. Anujka Di Pištonja (rođ. 1837, datum smrti nije poznat) bila je najveća banatska vračara-trovačica. Nju je iz potpunog zaborava otrgao prof. dr Šimon A. Đarmati, koji je 2007. objavio knjigu "Baba Anujka - vračara iz Vladimirovaca" (izdao Istorijski arhiv u Pančevu). Njena delatnost preti da ugrozi ono što su u istoriji svetske kriminalistike činile slavne trovačice, poput, na primer, Engleskinje Meri En Koton. Ova medicinska sestra arsenom je usmrtila preko dvadeset ljudi, uključujući sopstvenu majku i oca. Svojstva ovog otrova bila su joj dobro znana, zato što se arsen u osamnaestom veku u engleskim kućama uglavnom koristio kao sredstvo za dezinfekciju. Meri En Koton pogubljena je 24. marta 1873. u 41. godini života. U prošlom veku, kada su u pitanju trovačice, ne bi trebalo zaboraviti imena Kristine Rigs, Džudit Buenoamo, Beverli Ajlin, Lidije Čičakove... Međutim, svojim životom Anujka Di Pištonja samo je potvrdila ono što je kriminolozima, psihijatrima i forenzičarima poznato: žene kao serijske ubice koriste oruđa koja im se nađu pri ruci, kao i hemijske supstance čija im je upotreba dobro znana. Izuzetak predstavlja amerikanka Ajlin Vuornos, koja je sve svoje žrtve, sedmoricu muškaraca, ustrelila iz revolvera.

 

Anujkine bajalice

 

Baba Anujka, poreklom Rumunka, rođena je kao Ana Draksin, od oca Pavla i majke Marte. Prema monografiji opštine Petrovo Selo - Vladimirovac njena porodica se u Vladimirovac (selo koje se nalazi na pola puta između Vršca i Beograda) sa područja Moriša doselila početkom devetnaestog veka. Za svoje vreme baba Anujka bila je obrazovana žena. Njen otac, kao jedan od najpoštovanijih paora u Vladimirovcu, želeo je da mu kći izuči visoke škole. Na suđenju (baba Anujka uhapšena je maja 1928) govorila je da je prilikom boravka u ženskom školskom internatu postala somnabulna.

"Vodili su me po manastirima i lečili. Ali posle kada sam se udala (bila je udata za Jozefa Bija, takođe rumunskog porekla, sa kojim je imala sina Stefana) više nisam tu bolest imala. U dvanaestoj godini bila sam teško bolesna, nisam mogla ni da sedim ni da idem, već sam ležala kao proštac. Ljudi i žene dolazili su da me gledaju kao čudo i svi su govorili da ću sigurno biti vračara, pa sam tako i postala vračara".

Potom je počela da ističe sopstvene uspehe, navodeći da je bajalicama uz Božju pomoć vraćala u život bolesnike od kojih su i najpoznatiji doktori tobože dizali ruke. Po njenim rečima, uspešno je rešavala mnoge lične probleme, čak i one u vezi sa polnim životom.

Na suđenju su svedoci tvrdili da se u njenim vodicama i lekovima, pored arsenika, nalazilo i istucano lišće otrovne tatule, kao i žive iz termometra. Tatulu je sama brala, a arsenik i živu je ova, u prvim decenijama dvadesetog veka jedna od najuglednijih ne samo vračara već i birtašica ("baba Anujka je bila vlasnica jedne od najpoznatijih kafana u Južnobanatskom okrugu), kupovala u apotekama. Na suđenju je ova starica sa licem ptice grabljivice negirala da je trovala ljude. Za razliku od nje, kada bi joj njeni saradnici i mušterije u lice sasuli da je "za papreno skupe novce prodavala vodu, od koje su ljudi u najtežim mukama crkavali", Anujka bi se prvo prekrstila, a potom bi ih proklinjala govoreći: "Obesite me odmah ako je to tako!"

 

Ugovor sa đavolom

 

Baba Anujka se vračanjem bavila punih pedeset godina. Od 1878. je širila glasine da uz pomoć nečastivog rešava sve probleme. Njeni saradnici svakodnevno su obilazili sela iz Južnobanatskog okruga, raspitujući se u čijim kućama vlada nesloga. Tom prilikom sugestivno su im preporučivali da kod Anujke iz Vladimirovca potraže rešenja za sve boljke. Doduše, kod Anujke su dolazili i oni koji su samo želeli da saznaju buduća zbivanja u poslu i ljubavi. Samo, znatno više bilo je onih koji su iz različitih pobuda želeli da se "otarase sopstvenih najbližih". Anujka je efikasno rešavala imovinske i bračne probleme. Vešto je igrala ulogu vračare koja je u dosluhu sa nadzemaljskim nečistim silama, o čemu u knjizi posvećenoj jedinoj ženi serijskom ubici sa jugoslovenskih prostora slikovito piše Šimon A. Đarmati: "Tražila je od svojih klijenata da joj donesu jednu crnu i jednu belu kokošku, torbu pepela, trica, bosiljka i tamjana. U misterioznoj tišini svoje mračne sobice i u dimu tamjana, ona je razbacivala oko sebe pepeo i trice, šaputala neke tajanstvene reči. Na kraju je spremila jednu bocu napunjenu čistom vodom. Najzad bi uzimala jedno malo zvonce i tri puta bi zazvonila. To je bilo "sporazumevanje sa đavolom". Opet bi produžila šaputanje i mrmljanje nerazumnih reči praćenih čudnim pokretima i sve to radila je pred očima zaprepašćene mušterije, koja je bila uverena da pred sobom ima čudno biće, koje drži u vlasti i samog đavola. Vodu u boci davala je mušteriji sa uputstvom kako da se upotrebi. Tačno je proricala dan kada će onaj kome je voda namenjena umreti i njen račun je nikada nije izneverio. To je samo govorilo o njenom trovačkom umeću koje je stekla dugogodišnjom praksom. Njeno proricanje imalo je, naravno - toksikološku podlogu. Naime, ona bi mušterije redovno pitala za težinu problema, da bi na osnovu toga davala i određenu bajanu vodicu, koja nije bila ništa drugo do rastvoreni arsenik. Što je problem bio veći, bilo je i više arsenika, pa pošto je toksična doza bila vezana za količinu otrova u odnosu na telesnu težinu, ona nije grešila u svojim prognozama - ističe Đarmati.

 

Kraj poluvekovnih misterioznih smrti

 

Pitanje koje se nameće glasi: zašto su austrougarske vlasti punih četrdeset godina (1878-1918) olako prelazile preko glasina koje su direktno optuživale prvo sredovečnu ženu, a docnije i gluvu staricu koja je dočekala devetu deceniju života. Svoje čudotvorne vodice Anujka je od klijenata naplaćivala od dve hiljade i trista do pet hiljada dinara... Odgovor bi trebalo tražiti u činjenici da rođaci koji su za to imali interesa nisu tražili obdukciju, ili pak docnije ekshumaciju preminulih (naprotiv, sve sahrane obavljane su u rekordnom roku), dok je vlastima, pogotovo do 1918. godine, bilo najvažnije da se državi ništa ne duguje. Anujka Di Pištonja redovno je izmirivala poreske obaveze, izgovarajući poznatu frazu: "Bogu Božije, a sve države pune kase!"

Klupko je počelo da se odmotava kada je 29. decembra 1927. u Ilandži iznenada preminuo imućni udovac Gaja Prokin. Gaja, koji je rođen u obližnjem banatskom selu Dobrica, bio je snažan čovek, u šezdesetim godinama, boemskog raspoloženja. Svoje pristojno imanje Prokin je uvećao trogodišnjim pečalbarstvom diljem SAD. Značajan deo imetka podelio je dvojici sinova, dok je za sebe sačuvao, kako je sam govorio, "samo tol'ko da ga starost ne bi pitala gde je spiskao mladost". Sestriću Milanu nameravao je da posle smrti u nasledstvo ostavi osam jutara zemlje. Međutim, sestrić i njegova supruga očigledno su želeli da se u najkraćem mogućem roku domognu nasledstva. Prokin je o burnim svađama oko nasledstva sa sestrićem i njegovom suprugom često sa gorčinom govorio kafanskim i kockarskim drugarima. Jednog ledenog zimskog dana Gajino mesto za kafanskim stolom ostalo je prazno. Pozlilo mu je 29. decembra. Glavobolja i stomačni problemi bili su sve intenzivniji. Poznanici i prijatelji vest o Gajinoj iznenadnoj smrti primili su sa nevericom, prevashodno zbog činjenice da se pomenuta persona radovala životu, čemu je znatno doprinelo ljubavisanje sa oko dve decenije mlađom Pemkom Petrović. Islednici iz pančevačkog Okružnog suda odlučili su da pritvore Ilandžanku Ljubinku Milankov. Istraga je ubrzo pokazala da ova žena ne samo da je znala za poluvekovnu zločinačku delatnost Baba Anujke već je bila njen najpoverljiviji saradnik. Ljubinka Milankov, sa svojim saučesnicima, ljude željne osvete vešto je slala u vračarinu lukavo ispletenu paukovu mrežu. Ekshumacijama je utvrđeno da se u mnogim leševima nalaze otrovne čestice arsena i žive, pa je državni tužilac imao solidnu osnovu da protiv devedesetjednogodišnje Anujke i njenih pomagača podigne optužnicu. U podizanju optužbe pomoglo im je i svedočenje tridesetjednogodišnje Savete David, koja se posle dvodecenijskog šegrtovanja kod Baba Anujke odlučila na osvetu, zato što joj je starica i pored obećanja nije isplatila ni dinara. Kada bi joj zatražila pare, Anujka bi je iz kuće ispratila pogrdnim rečima: "Bestidnice, izučila si zanat, ti bi meni trebalo da platiš, a ne ja tebi!"

Pohlepa koja je decenijama gospodarila umom Anujki Di Pištonji vratila se poput bumeranga. Nečastivi, sa kojim je sklopila ugovor, došao je po naplatu, i to sa kamatom.

Čitajući optužnicu, državni tužilac je jasnim, jezgrovitim rečenicama precizno definisao Anujkinu delatnost:

"Decenijama banatski svet u selima pritiska jedna opasna mora u vidu Baba Anujke. Ta stara zločinka prodavala je ništa drugo nego otrov lakovernom svetu koji je ubeđivala da je to obična bajana vodica. Od te njene bajane vodice ko zna koliko je ljudi našlo smrt. Ko zna koliko nerazrešenih misterija je razrešio sud. Sud će izricanjem pravedne presude zadovoljiti jednu višu socijalnu pravdu za kojom vapi svet". Anujka Di Pištonja je 6. jula 1929. u pančevačkom Okružnom sudu osuđena na 15 godina tamnice. Kada je predsednik suda završio sa čitanjem presude, Anujku Di Pištonju popeli su na "kola koja su vukla četiri konja debela", i odvezli je u požarevačku kaznionu. Dok su je vozili u tamnicu neprestano je ruke i oči podizala ka nebu, proklinjući one koji su je osudili.

Prema nepotvrđenim pričama, Baba Anujku su 1941. godine iz ženskog bloka požarevačke tamnice na slobodu pustili nemački vojnici. Vratila se u rodno selo, u kome se i upokojila u 104. godini života. U završnoj rečenici svoje knjige prof. dr Simon A. Đarmati izrekao je neporecivu istinu:

"Baba Anujka, ta sitna, naizgled naivna i nevina starica, zaorala je duboku i otrovnu brazdu u životima mnogih stanovnika Banata, te čudesne ravnice".

Trovanje koje je započelo sa Baba Anujkom, radikalno je iskorenjeno 1945. godine - streljanjem svih njenih učenica.

 

Beogradski Džek Trbosek

 

Najinteligentniji, ali nažalost i najefikasniji posleratni serijski ubica u bivšoj SFRJ bio je Miodrag Stole Trifunović. Svojim besomučnim orgijanjima ovaj obožavalac Balzakovih "Golicavih priča" i poeta u pokušaju nimalo nije zaostajao za, kako se krajem četrdesetih godina dvadesetog veka na ovdašnjim prostorima govorilo, "manijakalnim zločinima iz trulog kapitalizma".

Miodrag Stole Trifunović rođen je u Nišu u problematičnoj porodici. Njegov otac, koji je u centru Niša držao jednu od najuglednijih obućarskih radnji, bio je notorni kockar i alkoholičar. U kuću je dovodio žene sumnjivog morala i dok su ga one na bračnom krevetu seksualno zadovoljavale, terao je suprugu da, im klečeći pored kreveta, peva njegove najomiljenije pesme. Tako je, zahvaljujući ocu, Stole počeo da mrzi ceo ženski rod. Već tada je razmišljao na koji način da se osveti ženama za poniženja kojima je, uz njihovu pomoć, od oca bila izložena njegova majka. U detinjstvu je često sanjao kako se krišom prikrada nekoj od ovih prostitutki, prvo je čvrsto hvata za vrat, potom davi, i na kraju siluje.

Prvo seksualno nasilje izvršio je u petnaestoj godini u Merošini pored Niša. Žrtva je bila devojčica, dvanaest godina stara. Da ne bi pukla bruka, njegova majka, koja se u međuvremenu razvela, rešila je da se sa sinom preseli u Beograd. Kao učenik Srednje građevinske škole, koja se nalazila na Dorćolu, Trifunović je sopstvene bolesne nagone zadovoljavao u prepunim tramvajima, tako što je devojke hvatao za grudi i stražnjice. Neposredno pred početak Drugog svetskog rata, u večernjim satima, Miodrag Trifunović predstavljao je strah i trepet za parove koji su ljubavisali po beogradskim parkovima. Posle višečasovnog praćenja, prvo bi im se nečujno prikradao, da bi potom gvozdenom šipkom onesvešćivao mladiće, a njihove devojke silovao. Odmah posle položene mature Stole Trifunović dobio je poziv za služenje vojnog roka. Dug otadžbini trebalo je da odsluži u rodnom Nišu. Zanimljiv je podatak da je još tokom školovanja pasionirano sakupljao sve što je na srpskom jeziku bilo objavljeno o Džeku Trboseku. Takođe je obožavao i Blzakovu knjigu priča "Golicave priče". Pored pohotnih likova iz Balzakove proze, Trifunović se divio Trbosekovoj snazi, inteligenciji i snalažljivosti, kao i dvostrukom životu koji je vodio. Tada je odlučio da nadmaši svog idola. U tome je, kako se docnije ispostavilo, uspeo. Stole nije vodio dvostruki, već trostruki život!

Posle oslobođenja, kao građevinski preduzimač, Miodrag Stole Trifunović imao je pune ruke posla. Trebalo je sagraditi ono što je u periodu od 1941. do 1945. godine, pogotovo prilikom povlačenja nemačke vojske, bilo srušeno. Stole je pored sređivanja gradske infrastrukture pažljivo pripremao i zločine po kojima će docnije dugo ostati upamćen. Mesec dana pre početka svojih manijakalno-ubilačkih pirova, iz stana pozorišnog i filmskog glumca Milivoja Mavida Popovića ukrao je periku, brkove, bradu, odela i specijalne umetke za popunjavanje obraza. Zahvaljujući tim rekvizitima skoro godinu dana je navodio na lažne tragove tadašnje operativce policijskog odseka za delikte.

 

Krik iz paviljona

 

Prvo ubistvo Stole Trifunović izvršio je 31. januara 1948. oko 21 čas. U službenoj belešci operativac tadašnje Ozne zapisao je: "Dana 1. februara 1948. godine nađen je ženski leš u jednom od nedovršenih paviljona u Cvijićevoj ulici. Ustanovili smo da je žena stara oko 33 godine. Na njoj je pocepano rublje. Žrtva je verovatno najpre silovana, a zatim zadavljena, što tragovi na vratu jasno pokazuju. Po zgrčenim rukama i povredama na njima da se zaključiti da se između žrtve i ubice vodila očajnička borba".

Daljom proverom utvrđen je identitet žrtve. Bila je to trgovačka radnica Milka K, majka dvoje maloletne dece. Njeno telo, rano ujutru, prvi je primetio neki sakupljač otpadnog materijala. Milkin suprug bio je ubeđen da mu se žena zbog čišćenja i sređivanja radnje zadržala. Dvadeset dana kasnije, Stole, koga je narod u međuvremenu prozvao Fantom, masakrirao je dvadesetdvogodišnju Slavicu. Njeno unakaženo telo spakovao je u dve vreće i bacio u Savu. Jednu vreću izvukao je iz vode penzionisani železničar, inače strastveni alas, Čeda Savić. Prema izveštaju iz prosekture, žrtva je najpre silovana, pa potom zadavljena. O nestanku svoje sestre policiju je obavestila Seka Trifunović, radnica koja je sa suprugom živela u Zemunu. Proverom u rejonu u kojem su Trifunovićevi stanovali utvrđeno je da je sestra ubijene Slavice veoma preke naravi, sklona svađi i tuči, za razliku od njenog muža, poslovođe uglednog građevinskog preduzeća, koji je, po rečima njihovih komšija bio izuzetno miran i povučen čovek, spreman da im u svakom trenutku priskoči u pomoć. Docnije je za komšije, kao i za policiju, predstavljalo veliko iznenađenje kada je otkriveno da je taj mirni, tihi i dobri muž, koga je supruga često zlostavljala, bio niko drugi do Fantom - Miodrag Stole Trifunović! Nakon hapšenja, kada je saznala za zločine koje je počinio, Seka je podnela zahtev za razvod braka.

 

Neshvaćeni poeta

 

Fantom je najradije harao po Zvezdarskoj šumi. Jedna od njegovih žrtava bila je i plavokosa devojka lepuškastog izgleda, stara između 16 i 18 godina. Po tragovima koji su ostali na mestu zločina utvrđeno je da se devojka očajnički borila sa pomahnitalim ubicom. Oko njenog mrtvog tela bilo je polomljeno šiblje i izgažena trava. Tom prilikom policajci su pronašli tragove muških cipela sa rebrastim otiscima, što je za istragu bilo značajno otkriće. Međutim, zločinac je odneo sve stvari ko je su pripadale žrtvi, i time je otežao njenu identifikaciju. U proleće i leto 1948. žrtve su počele da se nižu kao na pokretnoj traci, što je operativce tadašnjeg Beogradskog odseka za krvne delikte dovodilo do očaja. Stoletovi zločini delovali su nemotivisano, što je istragu dodatno otežavalo i usporavalo.

Jednoj devojci, koja je srećom uspela da preživi napad pomahnitalog Fantoma, pre davljenja i cepanja odeće recitovao je poeziju, žaleći se da renomirani književnici, kojima je pokazivao pesme, nemaju sluha za njegovu umetnost. Pesma koju je najčešće pre početka krvavog pira recitovao glasila je:

Nekad davno,

u praistorijsko doba,

zavijaše moj predak

i bio je sretan.

A bio je ružan

ko prava rugoba.

Ali nikad tužan,

nikad ko ja setan.

Interesantan je i način na koji je Miodrag Stole Trifunović stupao u kontakt sa potencijalnim žrtvama. Devojkama i ženama prilazio je sa tugaljivom pričom o bolesnoj supruzi koja je sama ostala kod kuće i kojoj je neophodna pomoć. Naivne i povodijive, pogotovo mlade osobe ženskog pola, brzo su upadale u Stoletovu vešto postavljenu zamku.

Miodrag Stole Trifunović dopao je šaka radnicima Ozne kada je počeo da ubija muškarce, preciznije rečeno svoje jatake i ortake sa kojima je pljačkao diplomatske magacine, prodavnice i kuće. Fatalnu grešku napravio je prilikom podmetanja požara u bifeu "Zlatno burence", koji se nalazio na Zvezdari. On je od prijatelja sa kojim je krao, a potom preprodavao robu, čuo da je šef ovog ugostiteljskog objekta prijavio policiji ukradenu robu koju je čuvao u skladištu. Trifunović je odlučio da ga zbog toga kazni, ali je tom prilikom zaboravio da sa kante u kojoj se nalazio benzin ukloni svoje otiske prstiju.

Te 1948. godine u Beogradu je registrovano četrnaest Stoletovih ubistava. Ali, tačan broj njegovih žrtava u prestonici do danas je ostao nepoznat. Ne zna se ni koliko je tačno ubio osoba u okolini Niša, kao i u duševnoj bolnici u Toponici, u kojoj je jedno vreme bio smešten. Simulirao je ludilo da bi izbegao ne samo služenje vojnog roka već i eventualni odlazak na front, koji je početkom 1941. godine bio sve izvesniji.

Policiji je Stole ispričao na koji način je u kasnim večernjim satima davio duševne bolesnike u Toponici. Pre egzekucije pažljivo je čekao da utonu u san. Ubijao ih je da bi prisvajao njihova sledovanja cigareta i hrane. Ta ubistva nikoga u bolnici nisu interesovala. Svi lekarski izveštaji bili su isti, bolesnik (ime i prezime) umro je u snu od srčanog ili moždanog udara. Miodrag Stole Trifunović je na saslušanju cinično  govorio da mu je nemačka okupacija donela slobodu. Umesto da bude u zatvoru, niko ga nije proganjao zbog silovanja koja je počinio u okolini rodnog grada, a potom i ubistava u bolnici u Toponici. Posle rata, Beograd kao veliki grad, bio je idealno mesto za nastavak zločinačke aktivnosti. I do danas je ostalo nerazjašnjeno da li su Stoletovi "podvizi" bili samo plod njegove bolesne mašte, ili su se pak zaista dogodili. U mnogim srpskim gradovima arhiva o zločinima počinjenim krajem tridesetih godina dvadesetog veka bila je uništena. Nisu sačuvane ni Fantomove fotografije u policijskoj arhivi, pa je danas nemoguće, makar i ovlaš, rekonstruisati Stoletov pravi izgled. Najveći serijski ubica sa prostora bivše SFRJ Miodrag Stole Trifunović sam je sebi presudio. On je u zatvoru iz kreveta iščupao dve gvozdene šipke. Oko vrha jedne uvio je deo čaršava i poput "baklje" nabio je sebi u usta. Drugom šipkom probio je srce.

Nastaviće se

 

 

 

 

 

Najveći serijski ubica sa prostora bivše SFRJ Miodrag Stole Trifunović sam je sebi presudio. On je u zatvoru iz kreveta iščupao dve gvozdene šipke. Oko vrha jedne uvio je deo čaršava i poput "baklje" nabio je sebi u usta. Drugom šipkom probio je srce.

 

 

Na suđenju su svedoci tvrdili da se u Anujkinim vodicama i lekovima, pored arsenika, nalazilo i istucano lišće otrovne tatule, kao i žive iz termometra. Tatulu je sama brala, a arsenik i živu je kupovala u apotekama.