ParaDOS

Slika jednog vremena: kako smo zaveli vladavinu demokratskog haosa i bezumlja (7)

 

Pravila su da nema pravila

 

Potpredsednik prve postkomunističke vlade Srbije Miodrag Mile Isakov, dugogodišnji novinar, scenarista, nekadašnji urednik TV Novi Sad i doskorašnji srpski ambasador u Izraelu, napisao je sredinom prošle decenije knjigu-svedočanstvo o skandaloznoj koaliciji DOS. Kao saučesnik tog političkog provizorijuma, kvalifikovan da o njemu kritički progovori, ubrzo je zasmetao. I on i knjiga. U međuvremenu su neki zasmetali sebi ili su postali deo političke istorije. Tabloid u nekoliko brojeva objavljuje izvode iz ove knjige

 

Mile Isakov

 

Nema spora da je Zoran Đinđić bio moderni političar i da je hteo modernu Srbiju. Sporno je, međutim, njegovo shvatanje modernog vremena. Kao i svi, i on je naravno znao da je moderan život surova borba za egzistenciju i da u njoj nema milosti. Ali, za razliku od mene, i verujem većine ljudi, on je to prihvatao kao surovu realnost, ali realnost koja je data i kojoj se treba prilagoditi. U tom smislu višeznačne su njegove metafore, kojima se inače često vešto služio, ali i otkrivao.

 

Neću više da gutam žabe

 

Posebno je ilustrativna jedna od njih, koju je često koristio i koja bi trebalo da podiže moral i hrabri ljude, a koja može i obrnuto da se tumači. To je priča o životu i spermatozoidima, u kojoj on kaže kako je život čudo i kako samo jedan od četrdeset hiljada spermatozoida uspeva da stvori novi život. I vi ste to čudo, jedan od tih retkih uspešnih. Vi ste pobednici, jer ste jedan od 40.000 koji je uspeo, glasila je poruka. To je visprena dosetka koja tako lepo zvuči, ali kada se prenese na ljude i realan život može i drugačije da se problematizuje. A šta ćemo sa onih 40.000 neuspešnih, sa onima koji nisu pobednici, i to ne zato što nisu toga vredni nego što im okolnosti nisu bile naklonjene, što im surova stvarnost nije dozvolila. Uveren sam da kod njega to nije bila samo nevešta poenta zgodne metafore, već najbliže njegovom poimanju modernog. Tako je u modernim, uspešnim državama i tako će biti i kod nas. U modernoj Srbiji uspeće jedan od 40.000, pa šta? Idemo dalje. Gazićemo i mi. To je život, surova borba, pa ko uspe, uspe.

On je bio uspešan i okrenut uspešnima. Nije važno kako, čim su uspeli mora da nešto vrede. Na njih treba računati, na njih se osloniti. To je ono što imamo, to je realnost. Nije on kriv što su takvi i što nisu bolji. A previđa da su ga upravo oni drugi i bolji, a sticajem okolnosti neuspešni, izneli na vlast. Upravo zato da promeni te okolnosti.

Zna on da je to nepravda, ali da i nepravde mora biti. Ne možemo sad sedeti i kukati nad njom. A nismo mi tu da ispravljamo krive Drine. Tu smo da napravimo modernu Srbiju, a u modernoj Srbiji mora biti i neuspešnih, i mafijaša, i lopova i nepravedno bogatih i nepravedno siromašnih. Ne treba trošiti reči, snagu, vreme i emocije protiv onoga što mora biti, nego da vidimo šta u tim uslovima možemo uraditi.

Druga, omiljena mu dosetka to nedvosmisleno i potvrđuje: "Ako moraš da progutaš žabu progutaj je, nemoj puno da je gledaš".Verovatno je to dobar predlog, ali za mene je važnije pitanje zašto bih ja i dalje morao da gutam žabe. Nagutali smo se već i previše, svega i svačega. Sada je valjda na redu pitanje šta možemo da učinimo da ipak ne dođe do toga. A tek na kraju, ako baš nema druge, kako da to uradim još jednom. Ali ne više. Nije moderan život gutanje žaba. Jasno je da i toga ponekad mora biti, ali na nama je da se potrudimo da toga bude što manje, a ne da to što lakše podnesemo. Dakle, čak i ako je sve bio u pravu, a nažalost uglavnom jeste, ne može se čovek sa time miriti, i ne može to biti program. To sam zamerao Đinđiću i kao čoveku i, posebno, kao političaru.

Da bi i moj sud o Zoranu Đinđiću, koji nesumnjivo nije bio običan i jednostavan čovek, bio podložan objektivnoj proceni, moram odmah da priznam da mi nikada nije bio blizak. Od samog početka, od prvih susreta, početkom 1990.

 

Kontraš

 

Neki bi to nazvali hernijom, neki različitim talasnim dužinama, neki prosto rivalitetom, ali činjenica je da se jednostavno nismo našli, iako smo bili na istoj strani. Ili je i to sporno. I to obostrano. Ne znam šta je kod njega bio razlog, ni ko je prvi emitovao negativne talase, ali nepoverenje je bilo uzajamno i neskriveno. Možda je to bio odbrambeni refleks, tek meni se ništa kod njega nije dopadalo. Ni repić i minđuša, dok ih je nosio, ali ni kada ih je skinuo zbog političke karijere. Nešto nije iskreno radio. Ili je folirao s time ili s novim imidžom. Nije mi se svideo ni način na koji se obračunao sa Mićunovićem, kada je preuzeo stranku, ni kako ju je vodio.

Najoštrije i možda najružnije tekstove u novinama napisao sam upravo povodom njegovih dveju nepromišljenih i po meni demagoških inicijativa.

Na primer, da se izvrši revizija otkupa stanova i da svi građani, koji su te stanove odavno zaradili i "otplatili" kroz dugogodišnja izdvajanja u stambeni fond, treba ponovo da plate realnu ekonomsku cenu. Danas, kada većina građana ostaje bez vlasništva u "svojim" firmama i bez posla, jedina imovina i kakva takva egzistencijalna sigurnost im je stan. Zna se da je i u toj oblasti bilo nepravdi i zloupotreba, ali ne smem ni da pomislim kakve socijalne probleme bismo imali da su svi oni koji su otkupili stanove, i njihova deca i unuci, sada bez njih. Drugo je još gore.

Verovali ili ne, u aprilu 1994. godine Đinđić je predlagao da svi nezavisni mediji koji primaju pomoć iz stranih donacija, treba da budu obeleženi, markicom na naslovnoj strani, kao Jevreji svojevremeno žutom trakom. Zaista ne znam šta je time hteo da kaže ili postigne.

Naravno, nikad mu nisam zaboravio ni vola na Palama. I opet ne zato što je to uradio iz uverenja, već upravo obrnuto, zato što sam znao da u to ne veruje i da je sve sračunato na manipulaciju ljudskim slabostima, bilo da proizilaze iz emocija ili pogrešnih uverenje, svejedno. Da je i to licemerna, jeftina propaganda.

Ipak, kada me je pozvao u Vladu, za svog potpredsednika, pomislio sam da je shvatio da mu je potreban i jedan "kontraš", čovek drugačiji nazora i ubeđenja, koji će mu otvoreno i neprestano suprotstavljati drugačije mišljenje. Koji će mu, i kad nije u pravu, biti dragocen barometar i signal upozorenja. Makar ništa od toga ne prihvatao, to bi ga držalo budnim i na zemlji. Kao osigurač koji će iskočiti kad se stvar pregreje na jednoj fazi, kako ne bi došlo do havarije celog sistema. Ali, ništa od toga, on je već sve glavne odluke bio doneo i otpočeo realizaciju. Kako je i sam znao šta to znači i kuda vodi, nije mu odgovaralo da ga neko podseća na to.

 

Opsesija

 

Obrazovan, oštrouman, ubedljiv, agresivan i uporan, a lukav i bez predrasuda i skrupula, kakav je bio, Đinđić se svrstao u kategoriju veoma malog broja ljudi koje je opasno konzumirati u većim dozama. Kao što se i najbolji lek uzima na kašičicu, tako se mora i sa takvim retkim, posebno nadarenim, ljudima. Mogu biti dragoceni i korisni, ali mogu, kao i suviše vitamina, biti štetni. Mogu da postanu opsesija.

Sećam se kako su, jedno vreme, mnogi fudbalski treneri pili ledena pića da bi govorili promuklo kao Miljan Miljanić, koji je nesumnjivo mnogo toga učinio, ali konačno i uništio domaći fudbal.

Otkako je Marlon Brando napravio prototip Kuma, s napuklim glasom, svi glumci sveta, kada igraju makar i najmanjeg šefa bande, govore tako.

Nažalost, tako je i u politici kod nas. U vreme Miloševićeve najveće popularnosti većina političara je počela da govori kao Sloba, iz stomaka i sa karakterističnim akcentom. Ali, i među demokratama, poslednje decenije, postala je moda da svi govore brzo i lome reči i rečenice na slogove, kao Đinđić. Međutim, to su samo spoljašnje manifestacije.

Takvi dominantni tipovi, po pravilu obrazovaniji od svoje okoline, bolje su i obavešteni, brže misle, nametljivo su sugestivni i zrače samopouzdanjem koje je zarazno, i koje razoružava. Tako nastaje idolopoklonstvo.

Čak i oni koji nisu fascinirani njima, polako im sve više popuštaju, a onda se uglavnom predaju i postaju predmet i sredstvo manipulacije. Tako idoli i sami gube osećaj realnosti i meru. Pošto su sve oko sebe ubedili da su bogomdani i svemogući, to im se vraća kao bumerang. I sami počnu da veruju u to.

 

Mig spolja

 

Tako je i Đinđić poverovao da može da se igra i manipuliše sa svima, pa i s ubicama i mafijom. Donekle je i uspeo, da ih zavara i da ih zavadi. Ali, ma koliko bio pametniji od njih, u šta se, mislim, najviše uzdao, nije mogao pobediti u njihovoj igri, na njihovom terenu i po njihovim pravilima, koja ne poznaje. A pravila su da nema pravila. Kada se osete ugroženima, oni reaguju životinjskim instinktom.

Nemam nikakve sumnje u to da su ga oni ubili. Ali, kao ni država, ni oni ne mogu da postoje i funkcionišu mimo sveta. A kako se u ovoj zemlji nikad ništa nije događalo izolovano, isključivo iz unutrašnjih razloga, sklon sam da verujem da im je za tako krupnu odluku bio neophodan nekakav mig spolja.

Ne znam odakle i od koga je stigao, ali mislim da znam zašto. Opet zbog Kosova.

Naime, u decembru 2002. Đinđić se vratio sa puta po Nemačkoj i, očigledno, sa nekim prijateljskim upozorenjima da Kosovo, u tišini, polako klizi u nezavisnost. To nam je saopštio na kolegijumu i izneo svoje uverenje da hitno treba nešto da preduzmemo i podignemo veliku galamu oko toga, da bismo taj proces zaustavili.

Pozivajući nas na potpunu konspiraciju, izneo je i svoj plan, koji je imao koncipiran u tezama na jednom papiriću, koji nam je podelio i tražio mišljenje. Bilo je očigledno da nije, kao obično, već doneo odluku i da mu treba podrška, ali je otvoreno rekao ono do čega je već došao, ostavljajući utisak da su u toku i neke druge konsultacije.

Kada je izgovorio rečenicu: "Mislim da nema druge nego da idemo na podelu Kosova", svi smo prestali da čitamo tekst koji nam je dao, a u kome je predvideo redosled naših poteza. Zato je odmah i objasnio: "Ali, ne smemo to odmah tako da kažemo, jer će oni napolju poludeti". Dakle, plan je bio u tome da ih nateramo da i sami dođu do tog zaključka, da nema druge. Kako? U Rezoluciji 1244 predviđen je postepeni povratak kontingenta naše vojske i policije i to prvo treba da tražimo, grlato i odlučno. To ne mogu da nam ospore, ali ni da prihvate. Na tome treba da insistiramo i vršimo pritisak, da tražimo tačan datum povratka i tako ih nateramo da priznaju da to nije moguće. A onda da ih pitamo: pa dobro, šta je moguće uraditi, a da ne izgubimo celo Kosovo. Tako, insistiranjem na tome, stvaramo prostor za druge zahteve. Za decentralizaciju, i neku vrstu federalizacije Kosova i Metohije. I za pravo Srbije na regularne odnose sa srpskim entitetom. I to će odbiti, jer ni to ne mogu da urade. E, onda mi treba da kažemo: ako Kosovo ide u pravcu nezavisnosti, a vi niste u mogućnosti to da sprečite, a ni nama da omogućite da se umešamo, onda mi tražimo teritorijalnu podelu.

To će biti prst u oko mnogima, ali mi moramo to da uradimo, jer vreme radi protiv nas. U tom kontekstu je pominjao i naše izbore, do kojih to moramo rešiti, da Kosovo ne bi postalo argument naših protivnika. Obavestio nas je da je on već dao jedan takav intervju u Nemačkoj, mislim da je Špigl bio u pitanju. Naravno, nije pominjao podelu, ali je stvar zaoštrio do kraja. Nisam siguran da već sa tog sastanka vest nije procurila, ali i bez obzira na to, stranim obaveštajcima svakako nije bio veliki problem da do nje dođu.

Uveren sam da i ta njegova odluka, da nekim moćnim krugovima pomrsi račune, a drugima otvoreno pokaže da nešto nisu u stanju ili ne znaju kako da urade, ima veze sa njegovim ubistvom, samo dva i po meseca kasnije. Isto tako sam siguran da je bio svestan opasnosti, ali i da je verovao da ima i neku podršku spolja, i da će, u međuvremenu, obezbediti još veću. I tu se, verovatno, malo precenio i preračunao, ali za to ga, zaista, niko ne može okriviti. Kao ni za brojne manipulacije sa njegovim ubistvom i njegovim imenom posle atentata.

 

Zasluge i posrtanja

 

A istina je da mnogi pokušavaju da na njegovoj tragičnoj smrti profitiraju. Pozivajući se na prijateljstvo i saradnju s njime, na njegove reči, značajne poglede čak, samo njima upućene. Toliko je baštinika njegovog lika i dela, i toliko različitih naslednika, bez testamenta, da mu protivnici više nisu ni potrebni. Čak, moglo bi se reći da oni pokazuju više poštovanja prema njegovoj žrtvi. "Njegovi ljudi", sami, najviše doprinose zabuni o tome ko je zapravo bio, šta je radio i šta je hteo Zoran Đinđić.

Nema sumnje da je bio ličnost posebnog kova i velikih mogućnosti i da je bio neprikosnoveni vođa. Stoga Đinđiću pripadaju sve zasluge za prve, uvek najteže korake, ali i odgovornost za sva posrtanja. Još je relativno rano da se precizno odmere te zasluge, ali se može i mora početi sa saznanjima i instrumentima koje imamo. Jasno je da nikako ne može biti kriv za ono što se nije moglo, pa ni za greške kojih nije moralo biti. Oni koji najviše rade, najviše i greše. Njegovo prokletstvo je što nema opravdanja da nešto nije znao ili razumeo, da nije dorastao. Zato je kriv najviše za ono što nije hteo da uradi ili nije hteo onako kako je i sam znao da je najbolje i najpravednije. Za ono što je vrlo svesno i namerno radio, suprotno principima koje je odlično poznavao, ali za koje nije mario.

Ne mislim da ga zbog toga treba demonizovati, ali neće biti dobro ako se nastavi s nekritičkim glorifikovanjem Zorana Đinđića. Mitovi su skupo koštali Srbiju, i još jedan, koji se pokušava stvoriti o Đinđiću kao najvećem reformatoru Srbije, samo može štetiti i njemu i Srbiji, u kojoj bi to mogao biti povod novih istorijskih podela i nestabilnosti.

Mit o Đinđiću, koji stvaraju mali i nemoćni zbog sebe, zamagljuje pogled ka Evropi, koji ionako nije baš bistar ni dalekovid.

Ne treba zaboraviti, Đinđić je bio premijer u najteže vreme, ali i vreme najvećeg entuzijazma građana, prepunih razumevanja za sve poteškoće i propuste i spremnih da podnesu i otrpe svašta. To je takođe bilo i vreme prave euforije Evrope, i zbog toga što se rešila ratnog žarišta u svojim nedrima, ali i ogromne želje da se iskupi kod građana Srbije, prema kojima su, uprkos svim opravdanjima, učinjene velike nepravde, od izolacije i ekonomskih sankcija do bombardovanja. Amerikanci su to manje pokazivali, da to slučajno neko ne shvati kao njihovu slabost, ali i kod njih je postojala naglašena naklonost i želja da pomognu i mimo uobičajene procedure.

Dakle, uslovi su bili izuzetno teški, ali istovremeno opšta klima, i u zemlji i prema njoj, izuzetno povoljna.

Đinđić je znao da to neće dugo trajati i da moramo brzo delovati, kako bismo to što bolje iskoristili. I naravno, u toj brzini grešio, što je potpuno razumljivo i opravdano, do izvesne mere. Ali, kao što u košarci postoje razlike između greške u koracima, lične greške i tehničke greške, i različite sankcije za svaku, tako se i o njegovim greškama mora suditi sa izvesnom gradacijom. Na jedan način kada su slučajne, u žaru žestoke borbe, a sasvim drugačije o namernim faulovima, ili za političke potrebe preciznije, o greškama koje su posledica neiskrenih namera.

Može se razumeti da je ponekad bio prinuđen da do cilja krene prečicama, i da to može završiti i u ćorsokaku, ali ne može se put skraćivati tako što će se sa njegove trase izostaviti glavni orijentiri i kontrolni punktovi. To onda nije više taj put. Ne može se sa juga na sever Evrope, preko Srbije, bez Niša, Beograda, Novog Sada i Subotice. Odnosno može, ali to onda nije magistralni put i lako se može zalutati, pa i polupati auto na lošim drumovima.

 

Iz računa, a ne ubeđenja

 

Najvažnija kontrolna tačka na našem putu u Evropu je Hag. Bio i u to vreme - i danas je. Ovoj Koštuničinoj vladi se, s pravom, najviše zamera odsustvo iskrene volje za saradnjom sa Tribunalom u Hagu. Oni čak ni ne kriju da nevoljno sarađuju. To im naročito glasno spočitavaju upravo samozvani ili nabeđeni nastavljači Đinđićeve politike. Ali, kakva je razlika?

Đinđić jeste bio voljan da sarađuje, ali ne i iskreno. Ne iz pravih, suštinskih razloga, već iz čisto pragmatičnih, čak, moglo bi se reći, profiterskih. On je otvoreno i javno govorio: ako hoćemo pomoć (dakle novac), moramo da sarađujemo! To je odmah prevedeno u trampu i trgovinu ljudima, i potpuno bacilo u drugi plan suštinsko pitanje njihove krivice i naše potrebe da se ona utvrdi, da bi bila skinuta sa svih nas. Taj pristup je ubio svaku potrebu preispitivanja naših sopstvenih nacionalnih dilema i zabluda, bez čega nema ni ozdravljenja nacije, pa, rekao bih, ni njene budućnosti.

Razne kuhinje, koje postoje i na Zapadu, nije briga da li ćemo mi ozdraviti, nego da li ćemo se uklopiti u njihovu šemu. Važno je da se naš šraf užljebi u njihovu maticu, da postane deo mašinerije i da ona može da nastavi da funkcioniše. Mi ga moramo izbrusiti po njihovim merama, a oni će, ako treba, samo malo podmazati.

Đinđić je to znao i zato je ekspresno isporučio Miloševića, pre iz računa, nego ubeđenja. Tako se, uprkos riziku, i trenutno i na duži rok, rešio napetosti i potencijalnih problema u zemlji. Na drugoj strani, time je dokazao lojalnost i dobio značajan kredit (ne samo finansijski) na Zapadu, koji je zbog toga bio spreman da mu za neke druge stvari progleda kroz prste.

Zato na njega nije vršen tako veliki pritisak, kao danas na Koštunicu na primer zbog Mladića, iako je bila javna tajna da se često šetao Beogradom. Kao ni zbog kontrole nad RTS-om i još nekim medijima, pa i nad neefikasnim i korumpiranim pravosuđem. Kao ni zbog korupcije uopšte. Ni zbog Ustava. Ni zbog očigledne sabotaže parlamentarizma i predsedničkih izbora. Jedno vreme je bilo dovoljno da sarađuje oko državne zajednice sa Crnom Gorom i ne talasa oko Kosova. Ali, ni to nije moglo trajati večito. Vremenom, taj kredit je istekao. A on je, nekako baš tada, rešio da otvori pitanje Kosova.

Kosovo je druga, za našu evropsku budućnost važna kontrolna tačka. Za razliku od profesionalnih patriota, Đinđić nije robovao kosovskom mitu, i nije pristajao da Srbija večito bude talac Kosova. Ali pragmatizam mu nije dozvoljavao da taj gubitak, koji je napravio Milošević, bude realizovan u njegovom mandatu i njemu pripisan. Prosto, nije smeo da bude taj koji će Srbiji saopštiti tu lošu vest. Očigledno, računao je pogrešno da će oni spolja, kojima će stati na žulj, biti veći džentlmeni.

                                                                                                                                 

                                             Nastaviće se

 

 

Verovali ili ne, u aprilu 1994. godine Đinđić je predlagao da svi nezavisni mediji koji primaju pomoć iz stranih donacija, treba da budu obeleženi, markicom na naslovnoj strani, kao Jevreji svojevremeno žutom trakom. Zaista ne znam šta je time hteo da kaže ili postigne.

 

Đinđić jeste bio voljan da sarađuje sa Hagom, ali ne i iskreno. Ne iz pravih, suštinskih razloga, već iz čisto pragmatičnih, čak, moglo bi se reći, profiterskih. On je otvoreno i javno govorio: ako hoćemo pomoć (dakle novac), moramo da sarađujemo!