Feljton

Serijske ubice sa bivših jugoslovenskih prostora (3)

 

Dosijei prepuni krvi

 

Na prostorima nekadašnje Jugoslavije bilo je više masovnih nego serijskih ubica. Razlika između njih je što masovne ubice sopstvene krvave pirove brzo počnu i još brže ih završe, dok serijske ubice svoje zločine precizno planiraju i realizuju ih u dužim vremenskim intervalima. Prema američkoj kriminološkoj i pravnoj definiciji, svaki zločinac koji u određenom vremenskom intervalu ubije najmanje tri osobe, stiče zvanje serijskog ubice. Prema takvoj kvalifikaciji, na jugoslovenskom tlu bilo je osam serijskih ubica: Anujka Di Pištonja, Miodrag Stole Trifunović, Vinko Pintarić, Metod Trobec, Silvo Plut, Lazo Radeski, Vlado Taneski i Viktor Karamarkov

 

Piše: Dušan Cicvara

 

Silvio Plut, rođen 1968. godine u Novom Mestu ostaće upamćen kao je­dan od najsurovijih serijskih ubica sa teritorije nekadašnje SFRJ.

Za njega bi se moglo reći da je u detinjstvu bio sklon masakriranjima. Kao dečak sekirom je ubijao mačke i pse, a obožavao je da kokoškama kamom odseca glave. Prvo ubistvo počinio je u dvadeset i drugoj godini života. Posle brutalnog silovanja, na zverski način iskasapio je školsku drugaricu Marjancu Matjašič, rođenu u Božakovegu kraj Metlike. Zbog pomenutog zločina osuđen je na trinaest godina zatvora.

Na suđenju Plut je istakao da je u Marjancu bio fa­talno zaljubljen, da je sa njom želeo da stvara porodicu, međutim nije mogao da joj oprosti to što ga je grubo odbila. Sopstveni suro­vi čin obrazložio je rečenicom: "Kada nije želela da bude moja, neće biti ničija!"

 

Aleksinački krvavi pir

Posle odležane kazne Silvio Plut se nastanjuje u Aleksincu. I u srp­skom rudarskom gradiću kroz koji protiče reka Moravica, ostao je upamćen po zlu!

U noći između 13 i 14. novembra 2004. godine na po­ljskom putu ka Aleksinačkim rudnicima Plut je sačekao radnicu dragstora "Vranjanku" dvadesetpetogodišnju Jasminu Đošić, čije je izmasakrirano telo pronađeno blizu Aleksinačkih rudnika. Pored brojnih uboda nožem nesrećnu ženu je izgrizao po grudima i butinama. U predelu stomaka pronađen je krst urezan nožem! To mu nije bilo dovo­ljno, već je žrtvu na kraju preklao!

Istražne sudije Niškog Okružnog suda i policija dokazali su da je Plut sa svojim prijateljem, takođe slovenačkim državljaninom Srđanom Živkovićem, tokom boravka u Srbi­ji počinio dva razbojništva i jednu krađu. Nažalost, obojica su izmakla pravdi. Plut se vraća u Sloveniju, u kojoj je mesecima u ljubljanskim predgrađima, bitisao po zemunicama.

Ubrzo je pokušao da opljačka Ljubljansku poštu. Biva uhapšen, međutim Okružni sud u Ljubljani pušta ga da se uz pojačani policijski nadzor brani sa slobode. Pluta je zbog pokuša­ja pljačke kao svedok najviše optuživao poštanski radnik Miro Ulčar. Plut je tokom svedočenja počeo da planira osvetu sa kojom će overiti ti­tulu najhladnokrvnijeg i najsurovijeg ubice na teritoriji bivše SFRJ.

 

Osveta balkanskog kasapina

 

Plut je 26. februara 2006. godine, oko 5.30 časova ujutru, krišom ušao u kuću bračnog para Mirka i Ljubice Ulčar, napao ih, brzo savla­dao i vezao, a zatim naočigled supruga Ljubicu silovao. Na kraju, izmr­cvarenoj ženi nožem je naneo smrtonosne povrede. Njenom suprugu Mir­ku poštedeo je život, koji je ubrzo, o stravičnom zločinu koji se do­godio u njegovoj kući, obavestio policiju.

Zbog Mirkovog svedočenja ubistvo ljubice Ulčar okarakterisano je kao ubistvo sa predumišljajem! Tom prilikom slovenačkoj javnosti saopšteno je da je Plutov dosije prepun krvi!

Kada su u Srbiji saznali da je Plut iz slovenačkog istražnog zatvora pušten krajem 2005. godine, i da na slobodi čeka okončanje istrage za pokušaj pljačke pošte, sudija Okružnog suda u Nišu Zoran Krstić, koji je vodio predmet "Aleksinački zločin", pokušao je da stupi u kontakt sa slovenačkim kolegama, zato što je prema pravilima koje je propisala Evropska Konvencija, postojala mogućnost da se Plutu sudi u Srbiji a da potom slovenačko pravosuđe preuzme i sprovede presudu koja bi bila doneta u Nišu.

Na kraju, posle dvogodišnjih razgovora, međudrža­vni dogovor nije postignut. Na dosije Plut svi parničari mogu da se pozovu kao na poučnu lekciju o tome kakve sve mogu biti posledice nesaradnje među državama, posebno kada su u pitanju patološke lično­sti, kakva, je nesumnjivo bio Silvio Plut. Da su slovenački pravnici postigli sporazum sa srpskim kolegama, da se Plutu prvo sudi u Nišu pa da ga potom deportuju u njegovu rodnu žemlju, Ljubica Ulčar ne bi dočekala stravičnu smrt.

 

Pepeo mu razneo vetar

 

U svojoj domovini Silvio Plut je za ubistvo Ljubice Ulčar "zaradio" trideset godina zatvora. Okružni sud u Nišu u odsustvu za monstruoz­no ubistvo Jasmine Đošić, osudio ga je na četrdesetogodišnju zatvor­sku kaznu. Ako smo Plutovog zemljaka Metoda Trobeca nazvali slovenačkom verzijom Eda Gejna, Pluta bi i pored činjenice da nije bio elokventan i obrazovan kao Teodor Ted Bandi, delimično mogli da povežemo sa pomenutim američkim serijskim ubicom.

Dok je u zatvoru čekao presude za zločine koje je počinio, Plut je bio zasut pismima, uglav­nom mladih devojaka, koje su želele da sa njim provedu noć. Zato bi se ona čuvena pitalica "šta je to u ljudskom biću, što ga tera pre­ma piću", u Plutovom slučaju mogla pretvoriti u šta je to u ženskom biću, što ga vodi ka zločincu?! I da li miris opasnosti za lepši pol predstavlja opojan afrodizijak? Jer najotvorenija u mameri da joj Plut napravi dete bila je dvadesetšestogodišnja Nataša Tekavec. Čim je saznao da ga ukupno čeka sedamdeset godina robije, Plut je 30. aprila 2007.godine u zatvorskoj ćeliji izvršio samoubistvo.

Plutovoj devojci Nataši Tekavec koja se pojavila neposredno pred početak suđenja, slovenačke vlasti nisu dozvolile da organizuje pogreb. Takođe nisu bila ispoštovana ni ostala upustva iz Plutovog oproštajnog pisma u kome je zahtevao da ga pokopaju sa narukvicom, lančićem i Biblijom. Na stolu u zatvorskoj ćeliji ostavio je i odelo koje mu je Nataša ku­pila za prisustvo suđenju, U pismu koje je uputio voljenoj devojci Plut ju je zamolio da mu oprosti što diže ruku na sebe: "Postao sam vernik, i konačno pronašao savršenu sreću! Nataša,obećavam ti da ću te posmrtno zauvek nositi u srcu!", napisao je Plut, Plutov otac i brat Anton odrekli su se i njegovih zemnih ostataka. Slovenačke vlasti odlučile su da 04. 05. 2007. godine Plutov pepeo rastresu na placu koji pripada ljubljanskim žalama. Pepeo kojim je zasuta površina grobljanske zemlje, ubrzo je razneo vetar!

Ove godine, Silvio Plut pomenut je i prilikom ubistva tridesetčetvorogodišnje Svetlane Zorić, koja je kao kuvarica radila u ustanovi za zbri­njavanje dece bez roditeljskog staranja u Sremskoj Mitrovici.Nju je sa pedeset uboda nožem, čije je sečivo bilo dugo 26 centimetara,izmasakrirao štićenik pomenute ustanove Saša M. Ovo pominjemo zato što je na društvenoj mreži Fejsbuk u okviru sopstvenog profila Saša M. sta­vio i emisiju Dosije Iks tadašnje TV Foks, koja je govorila o li­čnosti silovatelja i serijskog ubice Silvia Pluta.

 

Tajni život mirnog penzionera

 

Penzioner Lazo Radeski, miran tihi povučen čovek, ostaće u istoriji ma­kedonskog pravosuđa upamćen kao prvi serijski ubica na tlu Makedonije.

On je uhapšen maja 2008, godine zbog svirepog ubistva uličnog dilera deviza, šezdesetjednogodišnjeg Trajčeta Cocevskog. Portparol makedons­kog Ministarstva unutrašnjih poslova Ivo Kotevski rekao je da je Ra­deski Cocevskog ubio s leđa, udarcima čekićem po glavi. Ubistvo je izvr­šeno u prodavnici čiji je vlasnik bio zet Radeskog. Potom je Lazo telo spakovao u najlonsku vreću, i dva dana po Ohridu vozio u gepeku svog automobila, sve dok ga nije ostavio na obali reke Sateske.

 

Svi ubijeni trgovali su devizama

 

Na saslušanju Radeskom se brzo otvorio jezik.Tom prilikom u rekordnom roku progovorio je i o ubistvima koje je ranije počinio, a koja su za makedonske inspektore predstavljali nerešivu enigmu. Prva ubistva Lazo Radeski počinio je 1999.godine. Njegove žrtve bile su Todor Tasevski i Spiro Stavreski, čije je telo pronađeno osam godina docnije. Zah­valjujući iskrenosti prvog makedonskog serijskog ubice policija je razrešila i slučaj jednog kineskog državljanina takođe dilera deviza, čiji je nestanak prijavljen 2003. godine. Motiv za pomenuto ubistvo bio je taj što je "Radeski osećao napetost kada mu se kosooki likovi nađu u blizini". Mihajla Novičnog, koji je takođe radio sa devizama, pokušao je da likvidira, jer po njegovom shvatanju nije posedovao smisao za humor, a svima je po Ohridu dosađivao svojom duhovitošću.

Motivi za pomenute zločine osim u slučaju iz 2003. godine, bili su vezani za neizmerna dugovanja Radeskog svojim žrtvama. Radeski či­ja novčana primanja, nisu zadovoljavala njegove apetite oduvek je želeo da živi na visokoj nozi. Novac koji je od dilera uz kamatu pozajmljivao trošio je po kockarnicama i sportskim kladioničama. Eventualni dobici nisu zadovoljavali njegove potrebe. Dugovi su se gomilali. Zato je rešio da ljude kojima je dugovao novac, "pošalje Bogu na ispoved, a milo­stivi Gospod će presuditi da li su zaslužili raj ili pakao!". Mirni deka iz komšiluka, prvi serijski ubica na tlu Makedonije, Lazo Radeski, ovozemaljsko bivstvo okončaće u zatvoru, jer je za surove zloči­ne koje je počinio, osuđen na četrdesetogodišnju zatvorsku kaznu.

 

Zagonetni Taneski

 

Jedan od poznatijih makedonskih novinara, Vlado Taneski (rođen 1952.godine u Kičevu) uhapšen je 21. juna 2008.godine, posle pre­tresa njegove kuće i automobila. Utvrđeno je da je najpre ubijao, a potom masakrirao starije žene.O svojim zločinima pisao je za Novu Makedoniju i Jutarnji list. Urednici ovih dnevnih novina rado su objavljivali njegove tekstove, jer su obilovali detalji­ma koje je na konferencijama za štampu "u interesu istrage" poli­cija obično skrivala od novinara.

Istragom, pripadnici makedonske policije utvrdili su da je Tanes­ki ubio šezdesetjednogodišnju Živanu Temelkovsku. Njeno masakrirano telo nađeno je krajem maja 2008. na divljoj deponiji kraj lo­kalnog fudbalskog stadiona. Druge dve njegove žrtve bile su šezdesetpetogodišnja Mitra Siljanovska i sedamdesetdevetogodišnja Go­rica Pavleski, čiji su nestanci prijavljeni još 2003. Policija je Taneskog povezala i sa ubistvom pedesetšestogodišnje Ljubice Ličovski, čije je telo pronađeno sredinom februara 2008. na planinskom prevoju Straža pored puta Skoplje-Ohrid.

Sve ubijene žene bile su iz Kičeva. Uglavnom su živele same, a radni vek provele su kao higijeničarke u državnim firmama. Njihov profil bio je sličan profilu majke osumnjičenog, koja je takođe radila kao čistačica. Policija je još otkrila da je Taneski bio u lošim odnosima sa majkom, koja nije mogla da mu oprosti odlu­ku da se posveti novinarstvu. Nije joj se dopala ni njegova sklo­nost ka pisanju stihova. Taneski je poznavao svoje žrtve, pa mu nije bilo teško da s njima stupi u kontakt. Sve žene ubijene su na svirep način. Posle seksualnog iživljavanja premlaćivao ih je a potom davio telefonskim kablom. Njihova tela u najlonskim kesama ostavljao je na divljim deponijama u blizini Kičeva.

 

Šokantno shvatanje novinarske profesije

 

O detaljima istrage oko ubistava straijih žena slabog imovnog sta­nja i obrazovanja, Vlado Taneski je detaljno izveštavao za Jutarnji list i Novu Makedoniju. Najbližu rodbinu ubijenih žena često je posećivao, tražeći fotografije radi ilustracije svojih tekstova. Pritom ih je uveravao da policija diletantski vodi istragu, i da se ubica nalazi u njihovom najbližem okruženju.

Pomoćnik ministra MUP-a Makedonije Ivo Kotevski ni u sopstvenim najkošmarnijim snovima nije slutio da će se susresti sa slučajevima ko­ji su do tog trenutka za makedonsku kriminalističku praksu preds­tavljali nepoznanicu. Ubrzo posle Laze Radeskog, koji je ubijao tr­govce devizama, Kotevski se suočio sa visprenim i hladnokrvnim seri­jskim ubicom, koji je u svojim tekstovima pokušao da bude glavni ak­ter u rasvetljavanju svirepih zločina koji su tokom 2008. potresli žitelje Makedonije.

U svojim tekstovima Taneski je proturao tezu da su za ubistva nesrećnih žena krivi mladići Ante Ristevski i Igor Mirčevski koje je kičevski sud već bio osudio na doživotnu robiju za provalu, pljačku i ubistvo kičevskog penzionera Radoslava Božinovskog. Pomenute mladiće u poslednjem tekstu, koji je napisao neposre­dno pred hapšenje, optužio je i za svoja dva poslednja zločina.Tom prilikom smetnuo je sa uma, da se oni već nalaze na izdržavanju do­životne kazne, pa je samim tim i njihova umešanost u zločine bila isključena. Ta krucijalna greška dovela je policiju do Taneskog.

 

Samoubistvo obavljeno velom tajne

 

Posle hapšenja, do tog trenutka kooperativni novinar, prestao je da sarađuje sa inspektorima. Branio se ćutanjem. Advokata nije želeo. Sa suprugom i sinovima, koji su ga među prvima posletili u istražnom zatvoru, takođe nije hteo da razgovara o razlozima hapšenja. Vlado Taneski je u tetovskom istražnom zatvoru, tri dana posle hap­šenja (24. juna 2008) sam sebi oduzeo život, tako što je jednu nogu stavio pod radijator, a drugu u wc-šolju. Kofu sa vodom postavio je ispod lavaboa, da bi ostao priklješten u trenutku kada zagnjuri glavu. Pronašao ga je jedan od cimera koga je probudila voda iz sla­vine .

Ovo samoubistvo je još obavijeno velom tajne. To je bez uvijanja potvrdio i direktor Skopskog Instituta za sudsku medicinu i kriminalistiku Aleksej Duma. Prema mišljenju ovog uglednog makedonskog forenzičara kod lica koja se odluče na taj čin, u poslednjem trenutku pojavi se želja da se spasu od davijenja. Dumi je ne jasno, zašto je kod Taneskog taj instikt zatajio. Čudno je takođe zašto forenzičarima nije dat na analizu sadržaj kofe u kojoj se udavio Taneski. I najpovršnijim konzumentima kriminalističkih romana, filmova, i tv serija, poznato je da dokazni materijal ide zajedno sa telom. Slučaj Taneski i dalje izaziva veliku pažnju. Počinilac tih monstruoznih zločina bio je primeran suprug i otac, ali i izuzetno informisan novinar, zbog čega je, i to ne samo u rodnom Kičevu, uživao veliki ugled. Članovi njegove porodice i najbliži prijatelji tvrde da je Taneski žrtvovan da se ne bi otkrila prava istina o do tada ne­viđenim zločinima počinjenim na makedonskom tlu.

 

Film posvećen Taneskom

 

U svom najnovijem filmu Majke poznati makedonski reditelj Milčo Mančevski ( na 39. "Festu" ovom filmu dodeljene su nagrade "Nebojša Đukelić" i u okviru takmičarskog programa "Evropa van Evrope" nagrada dnevnog lista "Politika" "Eritrocit" ) Mančevski je detaljno progovo­rio o slučaju Vlade Taneskog. U intervjuima koje je davao povodom fi­lma Majke, jedan od najpoznatijih makedonskih reditelja govorio je:

- Pre tri godine (2008. -pr.D.C.) makedonska javnost, a verujem i ona u regionu bila je šokirana vešću o otmicama, silovanjima i ubistvima nekoliko starica, čija su tela pronalažena na okolnoj deponiji. Brzopotezno, za samo tri dana, ovaj nezapamćeno monstruozni slučaj otvoren je i zatvoren. Uhapšen je kičevski novinar koji je o tim ubistvima izveštavao, i koji se u tetovskom zatvoru odmah ubio.

Mnoga pitanja su, međutim, ostala otvorena, prava istina mislim da ni danas nije poznata. U međuvremenu, poginuo je policajac koji je istraživao ovaj zločin.

- Mene, međutim, nije zanimalo da pravim film o istini, nego o prirodi istine, rekao je u intervjuu novinarki Radmili Radosavljević proslav­ljeni makedonski internacionalac Milčo Mančevski.

U Kičevu ostao je samo grob Vlade Taneskog, koji će ne samo u Makedo­niji, već i na Balkanu, ostati upamćen ne po poeziji i novinskim tekstovima koje je pisao, već kao najpoznatiji serijski ubica sa tla Makedonije.

 

Slučaj Karamarkov

 

U akciji Raskoljnikov 9. novembra 2009. godine makedonska policija uhapsila, je tridesetogodišnjeg narkomanskog zavisnika Viktora Karamarkova, koji je od marta do novembra na području Skopske oblasti (na­selja Butel i Aerodrom) lišio života četiri, a potom pokušao da ubije još tri starice.

Dokazni materijal ukazao je na činjenicu da je on po­red ubistava usamljenih starica, počinio i nekoliko razbojništava, medu kojima je i napad na čistačicu u tržnom centru Mavrovka, ko­ji se nalazi u glavnom gradu Republike Makedonije. Karamarkov je ubijao iz koristoljublja, sekirom umotanom u najlonsku kesu. Policiji je ispričao da je gubio prisebnost duha kada bi ugledao nakinđurene vremešne gospođe kako se hvale imovnim stanjem, dok je on sakupljao novac radi lečenja bolesne majke.

Tako se zahvaljujući Viktoru Karamarkovu broj serijskih ubica na jugoslovenskim prostorima popeo na osam.

                                                                                                        

                                                      Kraj