Francuska

Alen Žipe: ratoborni diplomata u belim rukavicama

 

Sveti Ilija NATO pakta

 

U principu, diplomatija bi trebalo da služi miru, da se spreči svako krvoproliće i izbegne rat. To je teorija. Francuska diplomatija je mnogo originalnija. Ona, naprotiv, kao da želi da ratovima rešava sve probleme i da izbombarduje sve one koji joj strateški ne odgovaraju. Takav se bar utisak dobija od kada je na čelu spoljne politike ratoborni gospodin Alen Žipe é

 

Mile Urošević

dopisnik iz Pariza

 

Ime Alena Žipea (Alain Juppe) ni nama nije nepoznato, a u poslednje vreme se vrlo često čuje u sali Ujedinjenih nacija gde se on zalaže za nove diplomatske poteze u Siriji sa 10.000 metara visine. Kao da nema pametnije diplomatije od pametnih bombi ni boljeg rešenja za smenu vlasti od nasilnog. Njegova biografija je najbolja ilustracija ovih tvrdnji. Od strasnog zagovarača vojne agresije i bombardovanja Srbije, preko tajanstvene uloge u pokretanju građanskog rata u Ruandi koji se pretvorio u pravi genocid, pa sve do nedavnog bombardovanja Libije, svuda je uvek bio umešan jedan čovek, Alen Žipe, sveti Ilija NATO pakta. 

Iako ovako ratoboran (ili baš možda zbog toga), on je veoma popularan među Francuzima. Daleko popularniji nego Sarkozi, tako da postoji čak i jedna struja u samoj predsedničkoj partiji UMP koja bi najradije da predstavi Žipea kao kandidata za nadolazeće izbore. Tako bar stoji u rezultatima statistike o popularnosti političara. Razumljivo, jer su šanse samog Sarkozija veoma iskompromitovane, kako njegovim stilom vladanja, tako i ekonomskim rezultatima petogodišnjeg mandata. Ali kao i svakoj partiji koja radi na principu mafije, zna se ko ima koji redni broj i kakva mu je uloga. 

Uostalom, dvoboj Sarkozi-Žipe već je održan 2004. i 2006. kada je pobedio Sarkozi i uzeo mesto predsednika stranke svom rivalu i ubrzo svog neprijatelja pretvorio u bliskog saradnika. Tako je Sarkozi zapravo i došao na vlast, kao prirodni kandidat stranke uz podršku novog prijatelja. Ali kako u politici ne postoji prijateljstvo već samo interes, tako su se i ove dve ambicije susrele i spojile u jednoj ratobornoj i agresivnoj politici od Avganistana do Sirije. 

 

Svetac ili ratni huškač

 

Rat je diplomatija na drugi način, tvrde neki generali. Ovu teoriju je najbolje razradio Džordž Buš, a Sarkozi kao njegova bivša pudlica i naslednik, sprovodi je gde god to može. Nije, znači, sasvim slučajno da se baš Žipe našao na čelu ministarstva koje odlučuje o tuđim sudbinama i ima za cilj da povrati ugled i snagu bivše kolonijalne sile. Kao jedan od prvih i najvidljivijih ekonomskih rezultata ove agresivne i ratoborne politike došla je narudžbenica iz Indije za stotinak aviona marke Rafal, koji su preorali Libiju kao da se radi o nekom reklamnom spotu. Treba naglasiti da ovaj izvanredan avion od preko sto miliona evra po komadu, do sada nije nigde prodat van granica Francuske, sem kao maketa, igračka za decu.

Dvadeset godina su svi predsednici i ministri pokušavali na svim sajmovima sveta da uvale Rafale nekoj od bogatih država, i uvek su američki dileri bili brži i imali poslednju reč u prodaji oružja. Normalno, jer su njihovi aero-mitinzi po stranim nebesima i češći i žešći. Nakon Saudijske Arabije, Katara, Libije i Brazila i nekih drugih potencijalnih kupaca Rafala koji su otkazali porudžbine, Indija mu dođe k'o kec na desetku, spasilac jedne beznadežne industrije koja je, iako privatna, za 20 poslednjih godina koštala francuske poreske obveznike 40 milijardi evra.

I da ne beše rata u Libiji, ne bi se ni sada prodao ovaj lovac bombarder. Ministar Žipe se izgleda ne zadovoljava samo time, jer Francuska ima još mnogo drugog oružja na prodaju. Krstarice, podmornice, kao i tenkove i topove koji željno čekaju kupce.

Setimo se samo kako su po libijskim pustinjama Francuzi bacali pešadijsko i artiljerijsko naoružanje za pobunjenike, i koje je verovatno završilo kao šverc-roba po Africi i možda čak stiglo do Al kaide. Da bi pojačao svoju kredibilnost Alan Žipe je nedavno dolio malo ulja na vatru i citirao, sem Sirije, još i Jemen, Bahrain i Saudijsku Arabiju kao moguća poprišta nezadrživog Arapskog proleća i kraj svih diktatura u svetu.

Ne smemo se plašiti pobuna tamo gde je talas slobode uzeo maha. Niko i nigde više ne može zaustaviti ovaj proces, izjavio je Žipe i dodao da je posao diktatora postalo veoma rizično zanimanje jer postoji Haški sud, kao i da je sve ovo što se događa po arapskim zemljama istorijski momenat čovečanstva. Neka vrsta još novijeg svetskog poretka od onog novog koji je prevaziđen. Naravno, niko ne brani diktatore, ali je princip mešanja u suverenitete veoma opasna stvar. Iako on to ne kaže, svima je jasno na šta misli.

U Francuskoj se mnogi uzdaju i u eventualno rusko proleće nadajući se da će peta kolona ili opozicija svrgnuti Putina i dovesti na vlast nekog opozicionara koji bi bio mnogo razumljiviji kada je u pitanju cena ruskog gasa i koji bi bio bliži idejama Zapada bar kada se radi o ljudskim pravima. Nama, kao i svima koji bi u Evropu ili koji su bar bili dobro izbombardovani radi njihovog dobra, već je poznato šta sve ulazi u taj pojam ljudskih prava. Da se čovek zapita kako preživesmo ovih hiljadu godina bez tih prava? Da možda nismo bili nešto drugo, a tek sada treba da postanemo ljudi? Da nas uljude oni koji su nas već uradili.

 

Ko je zapravo ministar Žipe

 

Alen Žipe je rođen 1945. i bavi se politikom od kada i njegov idol Širak, čiji je bio saradnik još pre 35 godina. Ministar je postao u vreme kad je i Širak došao na vlast, a kako je univerzalac i sve zna da radi, tako je menjao ministarstva k'o Ciga konje. Ministar ekonomije, ekologije, odbrane i inostranih poslova, da bi od 1995. do 1997. bio i prvi ministar. U isto vreme bio je i predsednik svoje partije, ali je zbog ranijih muvanja na mestu knjigovođe Pariske opštine i korupcije morao da batali politiku i povuče se 2004. godine. Tada je otišao u Kanadu gde je predavao na fakultetu, a potom se vratio u svoju oazu u kojoj je tavorio kao gradonačelnik vinarskog grada Bordoa.

Najpre osuđen na godinu i po dana zatvora uslovno i 10 godina zabrane bavljenja politikom, on je uspeo da smanji kaznu na svega godinu dana i da se vrati u prvi plan. Prilika za novog Žipea, čistog k'o sunce, iskrsla je nakon raskida ljubavi između Sarkozija i Kušnera, čiju je kancelariju nasledio prošle godine. Njegova politika se pokazala ratobornom još u periodu od 1993. do 1995. kada je kao ministar spoljnih poslova u vladi Miterana odlučivao o intervencijama, kako u Bosni, tako i po Africi. Najpogubnija je bila intervencija u Ruandi, koja se pretvorila u pravi genocid sa stotinama hiljada žrtava. I pored ovakvog CV-a, ratobornog diplomatu svi vole, a čak pola države ga uzima za najboljeg ministra spoljnih poslova svih vremena.

Dokaz da Francuzi kao i svi ostali imaju kratko pamćenje je i to da su zaboravili period kada je samo trećina bila zadovoljna njegovom politikom, a mase ljudi izlazile na ulice sa istom tablom koju su nosili i pobunjenici arapskih diktatura: DEGAGE, u prevodu - Miči nam se ili odlazi. Bilo je to krajem prošlog veka, u vreme kada se otkrilo da je prvi ministar na račun države obezbedio sinu gajbu od 200 kvadrata u strogom i skupom centru Pariza i renovirao je o državnom trošku za nekoliko miliona franaka, dok je u isto vreme stezao kaiševe narodu i privatizovao sve najbolje i najunosnije državne firme. On je taj koji je prvi konstatovao da ljudi u proseku duže žive nego ranije, pa je svima, bez gledanja na prosek, produžio i onaj drugi vek - radni. Penzije je odložio, te se sa 37,5 prešlo na 40 godina staža da bi penzija na penziju ličila. Da bi ta reforma bila kompletna, kad je već ionako postao crna ovca, on je promene obogatio novim idejama kao što su: kazne za lekare koji prepisuju mnogo lekova ili šalju pacijente na skupe terapije, poskupljenje ležaja u bolnicama i još mnogo toga. Imao je uvek vrlo avangardne ideje.

 Godine 1996. je, na primer, pokušao da proda svetski znanu firmu Thomson multimedia, i to po vrlo povoljnoj ceni od jednog francuskog franka, ali su ga ipak na vreme sprečili. Što je mnogo, mnogo je. Sva sreća da nije uspeo u ovom biznisu jer je firma Tomson tada držala i licencu za sve magnetne diskete, CD i DVD diskove koji se proizvode u svetu, kao i akcije u firmi RCA, najvećoj u Americi toga doba. Možda bi ministar postao i predsednik da ga nekoliko godina kasnije nisu uhvatili sa rukom u državnom džepu, odakle je bunario plate na izmišljena ili nepostojeća radna mesta. On je kao i Srećko Šojić tvrdio da to ne radi zbog sebe već zbog preduzeće, odnosno oprane pare je ubacivao u crnu kasu sada vladajuće partije UMP.

Zbog pronevere i zloupotrebe položaja slika o njemu drastično se izmenila, pa su ga mnogi Francuzi tada pljuvali i prozivali na ostavku. Isti oni koji ga danas dižu u nebesa i pozivaju da se kandiduje. Točak istorije se vrti i ko bi dole, gore se ispentra na leđima rata u Libiji, prvog rata uopšte iz kojeg su Francuzi izašli kao pobednici. Tako je iz dima bombi Rafala kao dobri duh izmigoljila i nada u bolju ekonomiju. Uz svaki dobijeni rat uvek prva kreće prodaja oružja koje je donelo pobedu, a sam vojskovođa ili ministar koji je rat želeo postaje omiljen u narodu i najomiljeniji čovek u onom delu građanstva koje glasa za desnicu.

Ovakva podrška dala je krila ratobornom ministru, koji je sada spreman da započne novi rat u Siriji samo ako mu UN daju zeleno svetlo. Iako to niko javno ne kaže, vidi se golim okom da je san francuske diplomatije promena režima u svim zemljama istočno i severno od Turske. Doduše i sama Turska je sada postala neprijatelj, jer su se odnosi pogoršali nakon što su vlada Francuske i njen šef Sarkozi, kao i ministar Žipe inicirali zakon o genocidu nad Jermenima iz 1915. godine. Tada je stradalo preko milion Jermena, a danas ih je u Francuskoj bar pola miliona koji ovde žive i imaju pravo glasanja na izborima. Neki misle da jedno s drugim nema veze. Sve ovo ne mora da bude tačno, ali postoji osnovana sumnja da se iza svakog novog zakona krije i koja stara politička igra.

I na kraju, umesto zaključka ili naravoučenija, samo jedna konstatacija: Ljudi su čudo, al' ne samo u Francuskoj ili kod nas, nego eto širom sveta. Jedino ako zapravo to što se radi nije normalno, a mi koji sve to gledamo i vidimo nakaradno, u stvari smo malo udareni u glavu pa ne razumemo svoje doba, ovo vreme  Sodome, Gomore, antihrista i ostalih popularnih likova mondijalizma.