Kontranapad

Kako je izolovana, bombardovana i ekonomski uništena Srbija postala sportska velesila

 

Iz inata šampioni

 

Poslednji veliki rezultati naših selekcija u vaterpolu i rukometu, a pre toga odbojkaša i odbojkašica, ponovo pokreću pitanje o vrednosti našeg vrhunskog sporta. Zaista je neverovatno da se iz minimalnih uslova dolazi do vrhunskih ostvarenja na međunarodnom planu, pa se dobija sasvim druga slika o vrednosti našeg sporta. Da li su naši sportisti zaista toliko jaki, ili su Evropljani ili su predstavnici drugih delova planetarnog sporta slabi, kada Srbija dominira ili igra značajnu ulogu u svetskom reprezentativnom sportu?  Pitanje je i koliko su ovi sjajni rezultati produktivni za perspektivu vrhunskog sporta u današnjoj Srbiji

 

Miroslav Vislavski

 

Nema dileme da u uređenim zemljama najšira baza sportova ima sistemsku podlogu i rešenja, a nacionalne selekcije "servisirane" su od državnih institucija i moćnih sponzora. Srpske selekcije su oslonjene samo na državni budžet i javna preduzeća, dok su vlasnici uništene srpske privrede lišeni "obaveze" da podupru sport ili uopšte nadgradnju, kojoj su oteli uporište na kome je počivalo finansiranje nadgradnje i u njoj sporta.

Zato su dostignuća srpskih selekcija u konkurenciji sa reprezentacijama razvijenih i uređenih zemalja ravna podvigu i zaslužuju najveće poštovanje. Njihovi podvizi, osim stimulacije koju sami reprezentativci uživaju u skladu sa kriterijumima na kojima se zasniva nagrađivanje vrhunskih ostvarenja, tim sportovima ne donose boljitak. Razlozi počivaju na nesposobnosti državne i sportske politike da dođe do sistema koji bi značio boljitak i podsticaj uspešnim sportovima u najširoj bazi.

 

Promenljiva sreća i loša vizija

 

Košarkaši nisu uspeli da se plasiraju na Olimpijske igre jer su podbacili na prošlogodišnjem Evropskom prvenstvu, jednako kao i fudbaleri koji se nisu izborili za učešće na kontinentalnom prvenstvu ove godine. Međutim, ovde je više reč o slabostima organizacije u ovim sportovima u kojima smo oduvek imali svoje mesto u svetskom poretku, nego o kvalitetu selekcija.

Košarkaši su bili elita i sam vrh decenijama unazad. Istina, tada u sastavu drugih državnih organizacija u kojima smo živeli, ali zar Srbija nije izborila vicešampionsku poziciju na Evropskom prvenstvu u Poljskoj 2009. godine? Svetsko prvenstvo u Turskoj 2010. godine pokazalo je visoku vrednost naših košarkaša kada im je u polufinalu oteta pobeda.

Četvrto mesto na svetu nakon trijumfa nad Argentinom i Španijom - selekcijama koje su dominirale u prvoj polovini decenije za nama - bio je ceh potrošenih emocija u utakmici koju su naši mladići morali izgubiti od favorizovanih domaćina u borbi za finale.

Što se fudbalera tiče, mogli su mnogo bolje da su imali valjano rukovodstvo, koje ih je najdirektnije osujetilo na putu za Evropsko prvenstvo 2012. godine. Dobro pamtimo katastrofalne poteze Tomislava Karadžića tokom i nakon Svetskog prvenstva 2010. u Južnoj Africi. O tome smo u više navrata pisali. Poražavajuće je što taj čovek, vlastoljubac i despot, nema iole ozbiljniju konkurenciju, pa će po svemu sudeći izaći na predstojeće izbore kao "najozbiljniji" kandidat za predsednika FSS! A fudbal će ostati i dalje bez ozbiljne vizije i politike koja bi ga učinila konkurentnijim na međunarodnom planu, barem kada se radi o plasmanu na Evropskom i Svetskom prvenstvu.

Ono što su medalje i uspesi reprezentativnih selekcija doneli u odbojci, vaterpolu, košarci ili sada i u rukometu, jesu sredstva i uslovi koje dodeljuje država za programe nacionalnih selekcija. Ali kada se radi o vrhunskom sportu u Srbiji, o nacionalnim ligama ili drugom nivou takmičarskih programa, onda ovi uspesi, medalje i pehari, gotovo ništa ne donose za opšte dobro sporta. Ista je priča i sa klubovima, koji prosjače u potrazi za novcem i uslovima za rad i takmičenje, dozvoljavajući sebi razna poniženja koja im priređuju sportski diletanti, samozvani "eksperti" za marketing u "svetu biznisa".

 

Odbojkaši sa misijom

 

Zanimljivo je ostvarenja reprezentativnih selekcija posmatrati u kontekstu vrednosti i kvaliteta koji se prostiru na sve one koji su proistekli iz nekadašnje Jugoslavije. Izuzimajući odbojku, koja nema konkurenciju u zemljama nastalim iz nekadašnje socijalističke Jugoslavije, svi ostali pomenuti sportovi imaju po nekoliko sudionika završnice evropskih pa i svetskih prvenstava.

Tako su na primeru rukometa na minulom Evropskom prvenstvu u našoj zemlji, učešće uzele četiri reprezentacije: Srbija, Hrvatska, Makedonija i Slovenija! U vaterpolu su učestvovale Srbija, Hrvatska, Crna Gora i Makedonija! U košarci su na prošlogodišnjem Evropskom prvenstvu u Litvaniji među 24 ekipa, nastupile selekcije svih bivših jugoslovenskih republika: Srbija, Hrvatska, Slovenija, Crna Gora, Makedonija i Bosna i Hercegovina!

Odbojka je specifična po tome što je u nekadašnjoj Jugoslaviji bila na periferiji značajnijih rezultata u konkurenciji vaterpola, košarke, rukometa i fudbala. Njena najvrednija ostvarenja su bile dve bronzane medalje na evropskim prvenstvima u Beogradu 1975. i četiri godine kasnije u Parizu. Za razliku od odbojke, drugi kolektivni loptački sportovi i u muškoj i u ženskoj kategoriji bili su na olimpijskom postolju kao pobednici ili nosioci medalja. U istoriji olimpizma kod nas, to su doživeli košarkaši i košarkašice, rukometaši i rukometašice, vaterpolisti i fudbaleri!

Nakon raspada Jugoslavije, odbojka je u Srbiji bila jedini sport, koji je na bivšim prostorima nekadašnje zajedničke domovine učinila neverovatan napredak. Desilo se to u Novom Sadu u kome je Odbojkaški klub Vojvodina povukao najveći teret i u svakom pogledu prednjačio unutar odbojkaške organizacije, koja je do tada ogrezla u amaterskoj svesti.

Bio je to apsurd svoje vrste da Srbija, država koja je platila skupu cenu u ratovima "u kojima nije učestvovala", pod terorom ekonomskih i sportskih sankcija, opljačkana i konačno bombardovana, stvori takvu odbojkašku selekciju koja je nizala fantastične pobede na svetskoj sceni, baš u periodu od 1995. do 2001. godine. Okosnicu su najvećim delom činili igrači i treneri OK Vojvodina.

Kada su šampioni iz Novog Sada obavili istorijsku misiju, edukovali one koji su i danas čelnici organizacije, zatim klubove i njihova rukovodstva, kada su drugi primenili njihov recept i način organizacije i rada, pojačana je konkurencija u domaćoj odbojci. Po dobrom srpskom običaju, kao što je servilnost prema vlastodršcima, institucije odbojkaške organizacije su tada u velikoj meri pomogle da se relativizuje pozicija Vojvodine i ojačaju klubovi koje predvode Aleksandar Boričić i Nenad Golijanin. Njihov je interes bio da se oslabi Vojvodina, ponajviše zbog svojih ambicija u međunarodnim forumima odbojkaške organizacije i svojih karijera u našem sportu i odbojci. Nikako se nije slagalo da ova dvojica čelnika Crvene zvezde i Partizana budu u senci rezultata Vojvodine iz devedesetih godina kada su Novosađani bili superiorni u svemu i bili istinski lideri jugoslovenske odbojke. U tom periodu pa sve do prošle godine, čekalo se na novo zlato i čelnu poziciju u Evropi koju su izvojevali muška i ženska reprezentacija Srbije.

 

Naši stranci

 

Nacija se odavno pomirila da je u sportu predstavljaju oni koji su na "privremenom radu" u inostranstvu. Uostalom, sva pamet Srbije se otisnula u dijasporu, ne bi li njena vrednost bila poštovana i valorizovana. Od intelektualne i stručne elite, u Srbiji su ostali kvazielita, polupismeni tajkuni, okoreli kriminalci samonabeđeni analitičari, politički mudroseri i baba-sere iz nevladinih organizacija i parlamentarnih klupa... Logično je da i najbolji sportisti iz komercijalnih sportova svoje utočište nalaze kod onih koji ih bolje poštuju i dobro plaćaju.

Kada su u drugoj polovini 60-ih godina u sastav fudbalske reprezentacije Jugoslavije koja je 1967. učestvovala u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo na utakmicu sa SR Nemačkom, pozvani "sveži stranci" Jusufi i Skoblar, bio je to svojevrsni događaj! Bila je to atrakcija za publiku! Međutim, velika konkurencija kvalitetnih igrača u Jugoslaviji je zaustavila dalja angažovanja "stranaca". Bila je to prava retkost da se selektor odluči da nekoga od "gastarbajtera" pozove u sastav.

Osamdesetih godina slika se menja, pa se najčešće u nacionalnom timu nalazilo po nekoliko "stranaca". Ali to je važilo samo za fudbal!

Danas se ne može zamisliti sastav reprezentacije u bilo kom sportu koji ne čine "stranci". Od onih koji su osvajali najsjajnija odličja u minulih godinu dana, osim u vaterpolu koji daje nekoliko igrača iz domaćih klubova (čitaj: Partizana i Crvene zvezde), u drugim selekcijama kao što su odbojkaške, košarkaške, rukometne i fudbalska, retki "uzorci" su iz sastava nekog srpskog kluba.

Najveći odliv talenata i vrhunskih sportista odavno je postao problem sporta u Srbiji kojim se niko ne bavi i ne pokušava da ga analizira i potraži rešenja. Da li se miriti sa tom situacijom ili pokušati da utičemo na zaustavljanje stihije? Dakle, da li je to ono što želimo u politici sporta: siromašan takmičarski kvalitet u Srbiji, selekciju izuzetnih talenata i brz plasman na ino-tržište?  Konačno, da li su doživotna priznanja u vidu "sportskih penzija" opravdana kada je reč o sportistima sa visokim kontom na njihovim budžetima, formiranim od onih koji su znali da cene njihove vrednosti, rad i doprinos koji su ostavili inostranstvu?

 

 

 

 

 

     Zlatnu medalju na evropskom prvenstvu u odbojci za žene osvojile su  igračice koje nastupaju u inostranim klubovima: J. Brakočević, S. Malagurski, N. Krsmanović, T. Malešević, B. Molnar, A. Antonijević, J. Vesović, M. Ognjenović, J. Nikolić, N. Ninković, M. Rašić, S. Ćebić, S.

Popović.

 

Zlatni odbojkaši sa Evropskog prvenstva koji igraju u inostranstvu su: N.Kovačević, Vl. Petković, M. Terzić, D. Stanković, M. Nikić, I. Miljković, A. Atanasijević, S. Starović, M. Podraščanin, M. Rosić i dvojica statista iz Crvene zvezde "na kaljenju" u reprezentaciji M. Mitić i M. Rašić

 

Srebrni rukometaši su takođe "stranci": D. Stanić, D. Marjanac, I. Nikčević, D. Marković, R. Stojković, A. Toskić, B. Beljanski, R. Prodanović, M. Ilić, Ž. Šešum, N. Vučković, M. Rnić, N. Manojlović, P. Nenadić, D. Čutura, M. Vujin, I. Stanković i statista iz Partizana M. Kostadinović

 

Kod zlatnih vaterpolista je "mešani sastav". Igrači iz inostranih klubova su: Ž. Gocić, F. Filipović, D. Pijetlović, A. Prlainović, N. Rađen, V. Udovičić, S. Nikić i B. Mitrović, a iz domaćih su: M. Ćuk, S. Soro, S.Mitrović, M. Aleksić - svi iz Partizana, te G. Pijetlović i M. Avramović iz Crvene zvezde.

 

 

Sećanje

     

Četrnaestog februara navršile su se dve godine od iznenadne smrti našeg saradnika i urednika sportske rubrike, Nikole Simića. U istoriji srpskog novinarstva ostaje zauvek upamćen po britkim i hrabrim tekstovima u kojima je žestoko kritikovao sve pošasti tranzicijskog društva u fudbalskom sportu, njihove uzročnike i nosioce. Jedinstven po tome kao i borbi za čistotu fudbalskog i sporta u celini, Nikola Simić ostaje primer poštenog i časnog novinara kome je profesija bila svetionik na putu svakojakih iskušenja u teškim vremenima. O tome zauvek svedoče njegovi tekstovi u Tempu, Sportskom žurnalu, našem časopisu i drugim štampanim medijima, kao i knjige: Fudbalska mafija u Srbiji i Tabloidovo izdanje Sjaj i beda sportske mafije u kojoj je dao najveći doprinos. U ljudskom smislu, Nikolu ćemo pamtiti kao najboljeg druga i kolegu sjajnog karaktera i životnih principa. Sećanjem čuvamo uspomenu na njega.