Natrag

Druga strana

Druga strana

Šta građani Srbije treba da poruče Briselu povodom njegove podrške "proevropskoj vladi''

 

Ne, hvala!

 

Za novu politiku potrebni su novi ljudi, govorio je britanski premijer Vinston Čerčil. Sudeći po najavama iz evropskih prestonica, ali i domaćih partijskih centrala, Srbiju ne očekuje nikakva nova politika

 

Igor Milanović

 

Dosadašnja vlast se sve vreme klela u svoj proevropski kurs. Da li je ovo ona vlast koju priziva Doris Pak, šef delegacije Evropskog parlamenta za jugoistočnu Evropu, izjavom da Srbija za dobijanje datuma otpočinjanja pregovora za članstvo u EU mora imati stabilnu proevropsku vladu? Sigurno da jeste, jer ovoj i ovakvoj vladi nikada nije manjkalo podrške iz Brisela.

Pitanje je, samo, da li su to isti oni ljudi na koje je mislio i Jelko Kacin, izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju, poručivši da bez obračuna s tajkunima i korumpiranim političarima naša zemlja ne može da napreduje? Srbijom poslednjih 12 godina vladaju "proevropske" snage pod patronatom Brisela i upravo su one zaslužne za bujanje visokog kriminala u našoj zemlji.

U jednom izveštaju britanskih "posmatrača" iz Beograda od 23. juna 2010, pravljenom po porudžbini britanskog Ministarstva za međunarodni razvoj - upravo povodom desete godišnjice postmiloševićevske ere, navodi se:

- od oko 220 najviših vladinih funkcionera sa ekskluzivnim državno-političkim imunitetom (misli se na predsednike i potpredsednike vlade, ministre i njihove zamenike i pomoćnike sa ekskluzivnim ovlašćenjima u odlučivanju, prim. prir.), u periodu 2001-2009, čak 60 odsto njih je na funkciju izabrano sa nasleđenim i pravno nesaniranim krivično-pravnim pedigreom, a sa funkcije je, u istom statusu, otišlo 80 odsto takvih državnih funkcionera;

- od oko 700 najviših vladinih činovnika bez političkog suvereniteta (toj kategoriji pripadaju i šefovi kabineta, visoki savetnici, direktori vladinih agencija ili sektora, rukovodioci velikih privrednih subjekata pod direktnom vladinom kontrolom i sl. - prim. prir.), čak 75 odsto njih je to postalo ili ostalo iz ranijeg režima sa nesaniranim krivičnim pedigreom, a 90 odsto je otišlo sa položaja ili je još uvek u takvom istom statusu.

U dlaku iste odnose, prema jednom opštijem izveštaju za potrebe istog naručioca, imaju Burkina Faso i Ruanda u Africi, što je jasna zasluga "proevropskih" vlasti koje Srbijom vladaju od 5. oktobra 2000. godine.

Procena analitičara ja da od svakih 100 evra koje iz svih fondova EU kao celine, po svim osnovama i za sve namene uđu u Srbiju, za 35 evra se nikada ne sazna koja im je poslednja destinacija. Međutim, kod novca koji u Srbiju uđe na osnovu bilateralnih ugovora između Srbije i neke od zemalja EU, taj procenat "izgubljenog" novca raste na 45 odsto.          

Iste te snage, koje bi sada trebalo da hapse same sebe, sprovodile su privatizaciju po modelu nametnutom iz Brisela (u čijoj je izradi odlučujuću ulogu imalo pomenuto britansko ministarstvo), odnosno od strane onih koji danas traže preispitivanje takve privatizacije i procesuiranje odgovornih.

Imovina sticana generacijama razdeljena je za samo jednu deceniju, a od 150 milijardi evra kolika je bila najniža procenjena vrednost privatizovanih firmi, naplaćeno je samo 800 miliona evra, i to je završilo na računu Agencije za privatizaciju, odnosno oko pola procenta?! Od naplaćenih para tek nešto manje od 200 miliona evra se slilo u državni budžet, dok je ostalo otišlo na pokrivanje troškova rada Agencije za privatizaciju, koja je upošljavala 520 ljudi, na čije je plate godišnje odlazilo 13 miliona evra. Na kiriju za prostorije Agencije godišnje je odlazilo oko 1,5 miliona evra, na advokatske troškove 150.000 evra, na opremu i potrošni materijal 750.000 evra, a na konsalting usluge svake godine je Agencija plaćala preko milion evra. Ukupno je godišnje na opremu, reprezentaciju i poklone odlazilo više od milion evra.

Kada se pogledaju ove brojke, svota od 100 miliona dolara, koliko je u koferima odnela dugogodišnja direktorka Agencije za privatizaciju Vesna Džinić kada je pobegla iz zemlje, uopšte ne izgleda nedostižno. Ništa manje nije pokrao ni Aleksandar Vlahović, navodni tvorac Zakona o privatizaciji (u stvari samo kurir koji je u Beograd doneo ono što su osmislili u Briselu), kao ni Mlađan Dinkić, glavni egzekutor, povampireni Miroljub Labus i tunjavi Mirko Cvetković, koji ćuti i trpa pare u bisage...

Ako su ovo predstavnici "proevropskih" snaga koje priziva Doris Pak, neka ih slobodno uzme i povede kući. Da li bi ona želela da su takve protuve na vlasti u Berlinu? Da li neko iz EU uopšte može da zamisli nekog od naših "proevropljana" na vlasti u Parizu, Stokholmu, Londonu...? Jedino bi, možda, Čedomir Jovanović prošao kao gradonačelnik Amsterdama, jer su u tom gradu već legalizovane neke droge.

Evropa se ponosi svojom aristokratijom i njenom hiljadugodišnjom tradicijom. Za razliku od toga, srpski domaćini su vekovima učeni da se ništa ne nasleđuje od predaka, već je sve pozajmljeno od dece. Dok se tako razmišljalo u Srbiji, u njoj nije bilo gladi i nemaštine. Ove pošasti su stigle sa "evropskim civilizacijskim vrednostima" koje nas uče da je sve dozvoljeno kako bi se uvećao lični imetak.

Danas, pošto se popljačkalo skoro sve što se moglo i pošto je stopa nezaposlenosti u Srbiji na istorijskom maksimumu, pošto od prosečne penzije ne pretekne dovoljno ni za parče hleba dnevno, ista ta Evropa koja je kumovala srpskom potonuću traži da se nastavi istim kursom, ali i da se pohapse oni koji su se okoristili nerazumnim zakonskim rešenjima diktiranim iz Brisela i Vašingtona!

Da Evropska unija zaista želi dobro Srbiji, ostavila bi je na miru da sama otkrije, pohapsi i egzekutira one koji su je preveli preko ruba propasti. Međutim, problem koji plaši EU jeste činjenica da bi se u slučaju pravednog sudskog postupka, u redu za zatvorski kazan našli ne samo srpska politička elita poslednje decenije već i neki od dušebrižnih komesara Evropske unije i njenih korumpiranih službenika.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane