Natrag

Strogo poverljivo

Strogo poverljivo

Kako se tajnim operacijama sprovodi američka spoljna politika

 

Crne trupe za bele snage

 

Ne toliko dobro čuvana tajna je da takozvane crne trupe specijalnih operacija, kao Foke i Delta snage, izvode operacije ubi-uhvati u Avganistanu, Iraku, Pakistanu i Jemenu, dok bele snage, kao Zelene beretke i Rendžeri, podučavaju lokalne snage kao deo globalnog rata protiv terorizma, pre svega Al Kaide. Ono što nije bilo poznato, ali sada je polako isplivalo na površinu, je to da se operacije, kao ona što je bila da se ubije-uhvati Bin Laden, izvode svakodnevno. Na desetine dnevno. O ovoj strogo poverljivoj američkoj temi piše Milan Balinda, urednik Tabloida i dugogodišnji novinar američkog Majami heralda

 

Milan Balinda

 

U svakom trenutku, svakog dana, pa i sada dok ovo čitate, u nekom kutku Zemljine kugle grupa američkih komandosa izvodi svoju tajnu i mnogo puta sprovedenu smrtonosnu misiju. U proseku 70 akcija dnevno, svakoga dana tokom godine. Zvuči kao jedna od teorija konspiracije? Nažalost, ili na sreću, zavisi iz kog se ugla gleda, ove podatke izneli su sami američki zvaničnici.

Već duže vreme vodi se pritajeni globalni rat protiv terorizma. Tajnost je prestala da bude potpuna od trenutka kad su američki specijalci zabili metak prvo u grudi, a potom u glavu ozloglašenom vođi Al Kaide, Osami bin Ladenu. Takozvana crna operacija, koja je sprovedena u najvećoj tajnosti, našla se pod reflektorima javnosti čitavog sveta. Mada je svima bilo poznato da američke snage za specijalne operacije operišu u Avganistanu i Iraku, ovo se dogodilo u Pakistanu. Slutilo se, sa razlogom, da američki i britanski komandosi izvode operacije i u Jemenu i Somaliji, ali nije bilo opštepoznato da su specijalci raspoređeni u 75 zemalja sveta. Krajem ove godine, po tvrđenju portparola Američkih snaga specijalnih operacija pukovnika Tima Naja, komandosi će se u jednom ili drugom trenutku nalaziti u 120 zemalja sveta.

Po nekim nezavisnim istraživanjima novinara, tokom 2010. godine najelitnije američke trupe izvršile su zajedničke vežbe sa lokalnim specijalcima u Belizeu, Brazilu, Bugarskoj, Burkini Faso, Indoneziji, Maliju, Nemačkoj, Norveškoj, Panami i Poljskoj. Tokom prošle godine slične vežbe odigrale su se u Dominikanskoj Republici, Jordanu, Južnoj Koreji, Rumuniji, Senegalu i Tajlandu. Oba ova spiska nisu kompletna, ali su ovo za sada potvrđene zemlje. Pukovnik Naj očekuje da će se slične operacije do kraja ove godine odigrati u 120 zemalja sveta. Sve će one biti klasifikovane kao 'vežbe obuke'. Pukovnik je podvukao da mnogo zemlje, iz svojih internih razloga, ne žele da se pojave na spisku "zemalja domaćina" Američkih snaga za specijalne operacije.

 

Ubi-uhvati

 

Američka komanda za specijalne operacije (SOKOM) ustanovljena je 1987. godine, mada je u suštini nastala još 1980. sa ciljem da se oslobode američki taoci u Iranu, a pri toj neuspeloj operaciji osam komandosa je izgubilo živote. SOKOM sačinjavaju profesionalni vojnici iz svih grana američkih vojnih snaga: Zelene beretke i Rendžeri iz kopnene vojske, potom Mornaričke foke, Vazdušni komandosi avijacije, timovi za specijalne operacije Marinaca, uz dodatak specijalizovanih helikoptera, timova s plovilima, specijalce za medicinsku pomoć, osoblje za civilna pitanja, specijalne kontrolore vazdušnog prostora, kao i specijalne meteorologe... SOKOM je zadužen za najteže i tajne operacije koje uključuju: ubistva, kontraterorističke napade, nadgledanja nad udaljenim krajevima, analizu špijunskih informacija, obuku stranih trupa i masovno uništenje neprijateljskog oružja.

Jedno odeljenje, podkomanda SOKOMA ima primarni zadatak da prati i ubija osumnjičene teroriste. To "odeljenje" odgovara direktno predsedniku Sjedinjenih Država i deluje samo sa njegovim autoritetom. Lista terorista koje prate sa namerom da ih likvidiraju sadrži i nekoliko desetina američkih državljana, a ta činjenica može da provocira probleme u javnosti i medijima. To odeljenje naziva se i "kontrateroristička mašina za ubistvo" i operiše na ekstra-legalnom polju u takozvanim operacijama "ubi-uhvati", gde je "ubi" na prvom mestu u nazivu. Takve operacije uglavnom izvode komandosi Mornaričkih foka (Navy SEAL) i Delta snage kopnene vojske (Army Delta Force), kao i uz upotrebu bespilotnih letelica, dronova. U napadima iz dronova učestvuje i CIA, naročito u zemljama kao Jemen, Pakistan i Somalija. Uz to operiše i lanac tajnih zatvora, jedno dvadesetak u Avganistanu, gde ispituju teroriste od kojih očekuju da poseduju važna obaveštenja.

SOKOM je početkom devedesetih imao 37.000 pripadnika, a danas skoro 60.000. Od njih je jedna trećina stalnih pripadnika SOKOM-a, a ostatak učestvuje u operacijama po zadatku. Budžet im iznosi između 6,3 i 9,8 milijardi dolara godišnje. Ne toliko dobro čuvana tajna je da takozvane crne trupe specijalnih operacija, kao Foke i Delta snage izvode "ubi-uhvati" operacije u Avganistanu, Iraku, Pakistanu i Jemenu, dok "bele snage", kao Zelene beretke i Rendžeri, podučavaju lokalne snage kao deo globalnog rata protiv terorizma, pre svega Al Kaide. Ono što nije bilo poznato, ali sada je polako isplivalo na površinu, jeste to da se operacije kao što je bila ona da se ubije-uhvati Bin Laden, izvode svakodnevno. Na desetine dnevno. I kada se dogodi neka eksplozija za koju niko nije siguran kako se dogodila, najverovatnije se radi o napadu sa bespilotne letelice.

  

Dronovi

 

Inspiracija za kreiranje prvog naoružanog drona bila je namera da se gađa Osama bin Laden. Bila je to 1998. godina i tadašnji američki predsednik Bil Klinton, odnosno njegova administracija, odustali su od pokušaja da Bin Ladena ubiju raketom, nakon što je 300 nevinih ljudi izgubilo živote zbog aljkave preciznosti i slabih špijunskih dojava. Prvo su pokušali da montiraju jednu antitenkovsku raketu sa Predatora, bespilotne izviđačke letelice, ali nije im išlo baš najbolje. Ipak, prvo poznato ubistvo raketom ispaljenom sa jednog drona dogodilo se novembra 2001. godine. Gađan je u Avganistanu Mohamed Atef, jedan od glavnih vojnih vođa Al Kaide.

Dronovi nisu perfektna oružana platforma jer, pre svega, imaju tendenciju da se ponekad survaju. Prošlog 4. decembra jedan od njih pao je u Iranu. Još se ne znaju detalji tog udesa, ali po izgledu letelice, koja nije bila uništena, čini se da ili su je "kidnapovali" Iranci, ili je sama sletela zbog neke elektronske greške. Sve u svemu, do sada su Amerikanci izgubili nekih 50 bespilotnih letelica. Blizu 100 dronova, svaki po oko 100 miliona dolara, imali su poneku grešku ili havariju. Penzionisani američki general-pukovnik Dejvid Deptula, bivši zamenik šefa obaveštajnog sektora američkih vazdušnih snaga, primetio je, uz dosta smisla za humor, nedostatke dronova: "Izložiš ih okruženju sa dosta opasnosti i oni počinju da padaju sa neba kao kiša".

Većina vojnih dronova nisu naoružani. Koriste se u obaveštajne svrhe. O bespilotnim letelicama koje koristi CIA ne postoje pouzdani podaci. Osim pilota ovih letelica, a piloti se nalaze na zemlji, da bi se jedan Predator održavao u vazduhu potrebno je 168 ljudi svih stručnih profila. Predatorov rođak, nešto veći Raper, zahteva posadu od 180 osoba. Radi poređenja, jedan borbeni avion kao što je F-16 opslužuju 100 ljudi. U poslednje dve godine obučeno je više pilota dronova nego pilota borbenih aviona. Mada su dronovi jeftiniji od mlaznih lovaca, zahvaljujući njihovim slabostima ta razlika u ceni koštanja vremenom bledi.

Koliko je poznato, u poslednjih deset godina bilo je oko 300 napada dronovima van ratnih zona Iraka, Avganistana i Libije. Od tog broja oko 95 odsto dogodilo se u Pakistanu, a ostatak u Jemenu i Somaliji. Procenjuje se da je sa dronova ubijeno 2.000 osumnjičenih terorista, ali i nepoznati broj civila. U sivu legalnu zonu spada i odluka američke administracije da u Jemenu ubiju američko-jemenskog građanina, muslimanskog propovednika Anvara al-Avlakija, jer Ministarstvo pravde odbija da obelodani dopis koji, navodno, odobrava administraciji da ga gađaju sa drona. Iako se 85 odsto napada sa bespilotnih letelica dogodilo u vreme Obamine administracije, pravni aspekt njihovih korišćenja još je nepoznanica za američke građanine.

Pentagon u ovom trenutku ima 7.500 bespilotnih letelica i dronovi su obezbedili svoju budućnost u vojnim arsenalima oružja. U sledećih deset godina Pentagon očekuje da će se broj dronova, koji će moći i da špijuniraju i napadnu, učetvorostručiti. Mali dronovi, oni koje vojnici nose u rancima na leđima, već se koriste na bojnim poljima, a uskoro se očekuje da će dronovi lebdeti nad trupama i obaveštavati ih "šta ih vreba iza brda". Tehnologija je osvojena i budućnost ovog oružja samo zavisi od ljudskih odluka. Naravno, dronove imaju i druge zemlje, a Mahmud Ahmadinedžad je prilikom inauguracije iranskog drona deklarisao namenu Teherana: "Njegova glavna poruka je mir i prijateljstvo". Tehnologija za izgradnju i upotrebu dronova više nije nepremostiva prepreka za mnoge svetske nacije, ali idiotske izjave njihovih lidera biće pre svega volonterske.

  

Moralno ili nemoralno

 

Globalni rat protiv terorizma započeo je početkom ovog veka i potrajaće. Mnoge operacije sa obe zaraćene strane ostaće tajna makar neko vreme. Zapad cilja na teroriste i ponekad, mnogo više puta nego što bi trebalo, pogađa civile. Teroristi ciljaju na civile, pa tu i tamo ubiju i ponekog vojnika. Cilj Amerike i njenih saveznika je da ubiju što veći broj terorista i do sada u tome imaju solidan uspeh. Cilj muslimanskih terorista je da slome volju zapadnih društava i tako dobiju rat. Nadaju se da oteraju hrišćansko, pre svega, prisustvo u muslimanskim državama. Niko još ne može potvrditi da su fundamentalni muslimani shvatili da se Zapad ne lomi tako lako. Cilj Zapada je oduvek bio da vladaju svetom i, u poslednjih 100 godina, da kontrolišu izvore i puteve nafte. To je u krvi zapadnih civilizacija, a da li je to moralno ili nemoralno sasvim je drugo pitanje.

Vašington s vremena na vreme objašnjava da rat protiv terorizma nije rat protiv muslimana. Običan američki građanin, onaj ne baš politički obrazovan, tu poruku shvata na svoj način: "Pričaj ti šta hoćeš i moraš, ali svi znamo da je ovo rat protiv muslimana". Globalni rat će potrajati ukoliko teroristi ne uspeju da izvrše neku vrstu nuklearnog napada na teritoriji Sjedinjenih Država ili Evrope. Ukoliko u tome uspeju, a čini se da imaju takve želje, ovaj najnoviji svetski rat završiće se brže. Mnogo brže. Možda za nekoliko nedelja. Koliko god je vremena potrebno Americi i njenim saveznicima da, donekle selektivno, lansiraju nuklearne bombe. Neće da ciljaju na sve što se kreće, jer nafta ipak mora da ostane netaknuta. Biće potrebna na neki kasniji, sledeći rat.

U ovom trenutku čitav svet očekuje mogući rat u kome dronovi neće biti principijelno oružje. Isuviše su slabašni da bi poneli ogromne bombe kojima će, ako do toga dođe, biti bombardovana iranska nuklearna postrojenja. Scenario za eventualnu akciju izneli su čelnici Pentagona četiri dana pre posete Bendžamina Netanjahua Vašingtonu. Navodno, akcija će se sastojati u tome da će američki avioni-tankeri puniti izraelske avione u letu, kao i napade na stubove kleričkog režima Irana: Islamsku revolucionarnu gardu, elitne trupe Kuds, regularne vojne baze i Ministarstvo informacija i sigurnosti. Kako je to rekao komandant Američkih vazdušnih snaga general Norton Švarc: "Šta možemo da uradimo, ne biste hteli da budete u blizini". U svakom slučaju, procenjuje se da bi 15.000 tona teške bombe, specifično napravljene da razore bunker, mogle da u potpunosti unište iranska postrojenja za obogaćivanje uranijuma. Taj deo posla morali bi da urade Amerikanci jer Izrael nema takve bombe.

Zvaničnici američke administracije dali su na znanje da bi okidač za američki napad bila odluka vrhunskog vođe Irana ajatolija Ali Hamneja da se uranijum obogati, iznad sadašnjih 20 odsto sve do 85 do 90 odsto, kada je pogodan za atomsku bombu. Izraelci tvrde da bi bilo teško saznati da je takva odluka doneta. Sa njima se donekle slažu i američke obaveštajne agencije. Izrael takođe insistira da su jedino izraelski vojni napadi sprečili Irak, a kasnije i Siriju, da naprave atomske bombe. Izrael tvrdi da oni ne mogu da se igraju sa svojom budućnošću, dok Vašington smatra da bi ekonomskim blokadama i diplomatskim naporima još uvek bilo moguće izbeći vojnu intervenciju.

Susret između Obame i Netanjahua, koji se dogodio u Vašingtonu početkom prošle nedelje, protekao je u napetoj atmosferi izborne godine i pitanja odnosa prema Iranu. Bela kuća je izdala zvaničan opis susreta kao "prijateljski, direktan i ozbiljan". Koliko je susret bio prijateljski je otvoreno pitanje, ali je jedno sigurno, a to je da se stavovi oko Irana razlikuju. Izrael bi da bombarduje odmah, Sjedinjene Države bi da sačekaju. Mada je Netanjahu podvukao da Izrael još nije odlučio, Tel Aviv hoće da ostavi utisak da je spreman za vojnu intervenciju. "Mi verujemo da postoji prozor koji dozvoljava diplomatsko rešenje ovog problema", rekao je predsednik Obama, dok je Netanjahu sedeo pored njega pre početka njihovih tročasovnih razgovora.

Ipak je utisak analitičara da su nakon tih razgovora stavovi dve države nešto bliži. Može se spekulisati da je Netanjahu morao da prihvati činjenicu da Izrael nema kapacitet da sam sprovede uspešan napad, a da bi delimično uspešno bombardovanje samo pogoršalo već tešku situaciju. Tokom ta tri sata razgovora najverovatnije je da su Netanjahuu pokazali neke američke mape i snimke i podsetili ga da Izrael nema dovoljno velike bombe. Moguće je da mu je Obama rekao da dozvolu preletanja preko Saudijske Arabije mogu da dobiju samo uz pristanak Sjedinjenh Država. Ipak je Netanjahu izašao zadovoljan jer mu je Obama podvukao da bi nuklearni Iran bio opasnost za sigurnost Amerike. Atomska bomba u vlasništvu Teherana, po mišljenju Vašingtona, bila bi podstrek i drugim državama u regionu da poseduju isto oružje, a to bi moglo da dovede do sukoba u ionako nestabilnom delu sveta.

 

 

Iran, Izrael i Sjedinjene Države

 

Delimično skraćen urednički članak Njujork tajmsa od 5. marta 2012.

 

Predsednik Obama i izraelski premijer Bendžamin Netanjahu dele odgovornost za svoje međusobne nategnute odnose.

Ali ne bi trebalo sumnjati u privrženost g. Obame izraelskoj sigurnosti. Kada on upozorava da bi izraelski napad na Iran mogao da bude kontraproduktivan i da "još postoji prozor" za diplomatiju, on govori o američkim i izraelskim interesima.

Nuklearni apetit Irana je nesumnjiv, kao i zle namere prema Izraelu, prema Americi, prema njihovim susedima Arapima i prema sopstvenom narodu. Izraelske pretnje unilateralnom akcijom konačno su privukle pažnju sveta na postojeću opasnost. Ipak, ne bi trebalo imati iluzije šta bi bilo potrebno da se ozbiljno ošteti iranski nuklearni kompleks, visoku ulog i ograničeni rezultat.

To ne bi bio "hirurški" zahvat kao izraelski napad 1981. godine koji je uništio irački Osirak reaktor, ili izraelski udarac 2007. na nezavršeni sirijski reaktor. Iran ima veći broj postrojenja a najvažniji su ili ukopani ili "ojačani". Analitičari Pentagona procenjuju da bi čak i snažan napad Izraela vratio program samo nekoliko godina unazad, još više ga ukopao, a i otvorio mogućnost proširenja rata.

Takođe bi prikazao iransku vladu kao žrtvu u očima, u ovom trenutku udaljene, iranske javnosti. Raskomadao bi međunarodnu koaliciju i potkopao sve veći režim sankcija, omogućavajući Iranu još lakšu rekonstrukciju programa.

Izrael ima sva prava da bude uplašen i frustriran. Isuviše dugo svet je ignorisao iranske poteze i odbacivao izraelska upozorenja. I dok je predsednik Džordž V. Buš blebetao ne praveći nikakav napredak, g. Obama - sa oštrim gurkanjem Izraela i Kongresa - imao je rastući uspeh okupljajući međunarodnu koaliciju da izoluju i kazne Teheran…

...Šta ako sankcije i diplomatija ne budu dovoljni?

G. Obama već duže vreme govori da su sve opcije na stolu. Poslednjih dana njegov rečnik je postao precizniji - poguran, bez sumnje, izraelskom pretnjom da deluje samostalno. Prošle nedelje rekao je časopisu Atlantik, "kad Sjedinjene Države kažu da je neprihvatljivo da Iran ima atomsko oružje, mi mislimo to što kažemo"…

...Vojska Sjedinjenih Država je neuporedivo sposobnija od izraelske da nanese ozbiljnu štetu iranskim postrojenjima, ali bi cena i dalje bila visoka, sa mnogim sličnim opasnostima i neizvesnostima.

   G. Obama je u pravu da bi vojna akcija morala da bude samo poslednje sredstvo, ali Izrael ne bi trebalo da sumnja u karakter ovog predsednika. Niti bi to trebalo da čini Iran.

 

 

 

 

Severnoj Koreji je bilo dosta

 

Severna Koreja je pristala da obustavi svoj nuklearni program i da dozvoli međunarodnim inspektorima da posmatraju aktivnosti u njihovom glavnom nuklearnom postrojenju. Takođe su obećali da više neće testirati dalekosežne rakete. Vašington veruje da Severna Koreja ima dovoljno obogaćenog uranijuma za izgradnju od šest do osam atomskih bombi. Sjedinjene Države će Severnoj Koreji proslediti 240.000 metričkih tona hrane.

Novi, i mladi, predsednik Kim Džong-Un hoće da popravi životni standard svojih građana u godini u kojoj će se slaviti 100 godina od rođenja njegovog dede Kim Il-Sunga, tvorca današnje Severne Koreje. Pomoć u hrani, a i bolji međunarodni odnosi koji bi mogli da vode ka ekonomskoj podršci, smatraju su suštinskim u proslavama za njih važne godišnjice.

Američka Državna sekretarka Hilari Klinton, povodom najave S. Koreje, iskazala je oprezni optimizam: "Sjedinjene Države, moram odmah da dodam, još imaju značajnu zabrinutost. Ali povodom smrti Kim Džong-Ila rekla sam da se nadamo da će novo rukovodstvo izabrati da vodi svoju naciju ka putu mira prihvatajući svoje obaveze. Današnja objava predstavlja skroman prvi korak u pozitivnom pravcu".

Ovom moratorijumu Severne Koreje prethodila su dva dana razgovora u Pekingu između Sjedinjenih Država i Severne Koreje. Prvo se činilo da nije postignut nikakav značajan rezultat, ali nakon što se delegacija Severne Koreje vratila u zemlju vođe te države pozitivno su odgovorili na ponudu Sjedinjenih Država da se nastavi sa pregovorima kao i da će im isporučiti pomoć u hrani. Vašington odbija da poveže pomoć u hrani sa dogovorom, tvrdeći da je pomoć samo humanitarni gest, ali je Severna Koreja insistirala da ona bude uključena u dokument dogovora.

Nije najavljeno u kom trenutku počinje primena moratorijuma niti kada će se nastaviti pregovori šest nacija sa Severnom Korejom. U tim razgovorima učestvuju Severna i Južna Koreja, Sjedinjene Države, Kina, Rusija i Japan.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane