Natrag

EU

EU

Strazbur: Čuvari ljudskih prava na stranputici

 

Zatvorite ih, i to večno

 

U srednjem veku su sudije osuđivale kriminalce na bičevanje, bacanje lavovima ili proterivanje u daleke zemlje. Današnja Evropska unija se hvali da je u tom pogledu mnogo humanija, zaboravljajući da pomene kako u zakonima Nemačke, Austrije, Velike Britanije i drugih zemalja još uvek postoje davno zaboravljene mere kao što je preventivni pritvor ili mera bezbednosti doživotnog čuvanja. Eufemizmi iza kojih se kriju drastična kršenja ljudskih prava

 

Fridrih Emke

dopisnik iz Frankfurta

 

Kada se pomene Evropska unija mnogi neobavešteni zamišljaju pravi raj na zemlji, posebno kada su u pitanju ljudska prava i zakonitost. U pojedinim slučajevima, međutim, mnoge države Istoka, koje su izvan EU, mogu da se pohvale da su humanije od samoproklamovanih pretendenata na mesto najvećeg čuvara ljudskih prava. Evropska unija je, ukratko rečeno, uspela da razvije sistem kojim vešto prikriva ono što bi svako normalan okarakterisao kao nehumanost.

Na Zapadu, pa tako i u EU, važi pravilo da niko ne može da bude lišen slobode osim kada je to zakonom predviđeno. Još su Englezi u 13. veku relativizovali ovaj princip definicijom da lišavanje slobode može da usledi samo uz odluku sudije. Ostatak Zapadne Evrope im se pridružio u međuvremenu.

  

Zaštitni zatvor

 

U Nemačkoj postoji institut preventivnog pritvora, koji nije regulisan na saveznom nivou, već zakonima saveznih pokrajina. Objašnjenje za ovu meru je da se njome sprečava da neko počini krivično delo koje je naumio. Dakle, za odlazak iza rešetaka dovoljno je da postoji policijska procena da neko sprema izvršenje krivičnog dela. U drugim zemljama, koje nisu tako "razvijene" kao EU i Nemačka, za pritvaranje je potrebno da je počinilac makar započeo izvršenje krivičnog dela.

Kako nemački ustav zahteva da se policijski pritvor završi najkasnije po isteku sledećeg dana od hapšenja, to preventivni pritvor može da produži jedino sudija i to, u zavisnosti od pokrajinskog zakona, za još najduže 14 dana.

Koliko god to zvučalo neobično, nemački pravnici velikom većinom odbacuju svaku sličnost današnjeg preventivnog pritvora sa zaštitnim zatvorom iz doba nacizma. Razlika između ova dva instituta je, međutim, izuzetno mala: danas pritvorenik ima pravo na advokata i o njegovom daljem boravku u pritvoru odlučuje sudija. Kao što se vidi: mali smokvin list prividnih ljudskih prava pokriva veliku sramotu policijske države.

U 18. i 19. veku je zapadna pravna nauka smatrala da postoje rođeni kriminalci, osobe koje ne mogu da se poprave nikakvim kaznenim ili prevaspitnim merama. Ti takozvani rođeni kriminalci karakterisali su se izvršavanjem niza lakših krivičnih dela za koje ni onda nije bila predviđena ni smrtna kazna, a ni doživotna robija.

Kao rešenje problema kako javnost zaštiti od ovakvih nepopravljivih osoba, Karl Štos je 1893. u svom predlogu krivičnog zakona Švajcarske zatražio da povratnici (osobe koje i posle izdržane zatvorske kazne nastave da se bave kriminalom) budu na 10 do 20 godina upućeni na "čuvanje" u posebnu instituciju. Ideja doživotnog čuvanja kriminalaca u Švajcarskoj je, ipak, zaživela tek 2004. posle ubistva na Colikerbergu i od tada sud može, posle neophodne procene ličnosti i psihičkog stanja izvršioca najtežih krivičnih dela (kao što su ubistvo, teške telesne povrede, pljačka, silovanje, uzimanje talaca, podmetanje požara i slična dela za koja je predviđena kazna od pet ili više godina zatvora) istoga da uputi na doživotno čuvanje bez mogućnosti prevremenog otpusta ili prekida kazne.

Na teritoriji današnje Nemačke još 1794. je pruski pravnik Ernst Ferdinand Klajn zahtevao da osuđeni kriminalci mogu iz zatvora da budu otpušteni tek pošto sud uvere da neće više vršiti krivična dela.

Tek je dolazak nacista na vlast u Nemačkoj realizovao Klajnovu ideju, i to tako što je izmenama krivičnog zakona od 24. novembra 1933. bila predviđena dodatna kazna od pet do petnaest godina, koja se izvršava u popravnom domu, a posle izdržane kazne zatvora. Od 1941. su povratnici i počinioci seksualnih krivičnih dela u Trećem rajhu morali da računaju sa smrtnom kaznom, ako sud proceni da je način izvršenja dela izuzetno težak, odnosno ako smatra da je pokajanje nemoguće.

Posleratna Zapadna Nemačka je 1949. ukinula smrtnu kaznu, ali je u svemu ostalome zadržala nacističke propise o bezbednosnom čuvanju kriminalaca, koje je komunistička Istočna Nemačka odbacila kao fašističke tvorevine. Kasnijim izmenama zapadnonemačkog  KZ-a predviđeno je da pri izricanju mere bezbednosti čuvanja, koja se sprovodi posle izdržane zatvorske kazne, sud procenjuje ne samo težinu počinjenih nedela i dužinu trajanja odležanih zatvorskih kazni kod povratnika već i sve ostale okolnosti koje su od značaja za procenu da li će optuženi da počini novo krivično delo posle puštanja na slobodu. Tadašnji kancelar Gerhard Šreder je u jednom intervjuu 2001. godine za silovatelje zatražio: "Zatvorite ih, i to večno."

Nemački Ustavni sud je u februaru 2004. odlučio da je doživotno sprovođenje mere bezbednosti čuvanja u skladu sa ustavom, ali je maja 2011. neustavnim proglasio sve izmenjene članove zakona o meri bezbednosti čuvanja. Pri tome, Ustavni sud nije u pitanje doveo sam institut ove bezbednosne mere, već način na koji je zakonodavac predvideo njeno izricanje i sprovođenje.

 

Dušebrižnici

 

Slična zakonska rešenja su pod uticajem Franca fon Lista i Međunarodnog udruženja kriminalista (postojalo od 1889. do 1933.) od dvadesetih godina prošlog veka imale i mnoge druge evropske zemlje. U međuvremenu su ovakvo čuvanje zadržale samo Nemačka, Švajcarska i Austrija, dok su ostale zemlje smatrale da ova rešenja nisu u skladu sa pravnom državom, budući da se za nekoga samo pretpostavlja da će da izvrši novo krivično delo, što je u apsolutnoj suprotnosti sa prezumpcijom nevinosti.

Ono što je odmah posle rata bilo nesaglasno sa modernim pravom, u vremenu Evropske unije postalo je prihvatljivo, čak i za države sa tradicionalno snažno izraženim interesom za ljudska prava, kao što su skandinavske zemlje.

Forvaring u Danskoj i Norveškoj, kao i Terbeschikkingstelling u Holandiji predstavljaju pandan  nemačkom bezbednosnom čuvanju osuđenika po isteku zatvorske kazne. Isto znače i preventive detention na Novom Zelandu i imprisonment for public protection uveden 2003. u Velikoj Britaniji. Ništa drugo do bezbednosno čuvanje do kraja života nisu ni sulude kazne od po više stotina godina koje se izriču u Sjedinjenim Američkim Državama.

Evropski sud za ljudska prava je do sada samo u decembru 2009. nespojivim sa ljudskim pravima proglasio dodatne izmene nemačkog zakona, kojima je već osuđenom na bezbednosnu meru čuvanja do najviše deset godina, ova mera mogla naknadno da bude produžavana do kraja života. U svemu ostalom sudije iz Strazbura nisu videle nikakav problem.

Simptomatično je da dežurni dušebrižnici i borci za ljudska prava u drugim zemljama ne prihvataju da su gornja zakonska rešenja nespojiva sa onim za šta se zalažu. Njihovo delovanje se svodi na to da ukazuju kako nečiji zakoni predviđaju drakonske kazne, a kako su zapadnoevropski zakoni usklađeni sa modernim civilizacijskim tekovinama, zaboravljajući da pomenu da uz izricanje kazne zatvora, koje predviđa kazneni zakon sud, može da izrekne i dodatnu meru bezbednosti doživotnog čuvanja. Neki bi ovakvo ponašanje nazvali licemernim.

 

 

  

Od zaštitne mere do likvidacije

 

Pošto su posle paljenja Rajhstaga 1933. nacisti uveli zaštitni zatvor, pod udar ove kaznene mere dospeli su prvo njihovi politički protivnici, na prvom mestu komunisti. Vrhovni sud Berlina je, na primer, kao oblik borbe protiv komunista optuženih za paljenje Rajhstaga, označio i hapšenje katoličkog podmlatka.

Zatvoreni su slati u koncentracione logore koji su prvo bili pod upravom Removih SA odreda, da bi kasnije došli pod komandu Himlerovih SS jedinica. Već 1935. bilo je između 7.000 i 9.000 zatvorenika u ukupno sedam ovakvih logora: Dahauu, Estervegenu, Lihtenburgu, Zaksenburgu, Kolumbia-Hausu u Berlinu, Oranienburgu i Fulsbitelu.

Ubrzo su se političkim zatvorenicima pridružili i oni čije je ponašanje izazivalo sumnju da bi mogli da nastave sa vršenjem krivičnih dela, a početkom 1937. zatvorenici počinju da se upošljavaju na najtežim poslovima. Za potrebe poslovanja logora SS je osnovao preduzeće Erd-und Steinwerke GmbH (DEST), koje se pretežno bavilo eksploatacijom kamena i pravljenjem cigli. Po izbijanju Drugog svetskog rata logori su na prvom mestu bili mesta proizvodnje, a ne prevaspitne institucije.

Još u maju 1933. ministar pravde Pruske Hans Kerl je tražio da policija bezbednosnim službama prijavi unapred koje osobe planira da otpusti iz zaštitnog zatvora ili pritvora. Nemački ministar pravde Franc Girtner je 1935. obavezao sudove da obaveste Gestapo kada planiraju da ukinu ili ne sprovedu zahtev za hapšenjem politički osumnjičenog lica.

Šef policije i zapovednik SS odreda Hajnrih Himler i nemački ministar pravde Oto Georg Tirak dogovorili su se 18. septembra 1942. da se "asocijalni elementi iz kaznenih zavoda predaju zapovedniku SS-a kako bi radom bili istrebljeni. Bez izuzetka biće izručeni Jevreji, Cigani, Rusi i Ukrajinci koji se nalaze na meri bezbednosti čuvanja. Nadalje, postoji saglasnost, u skladu sa odlukom državnog vrha o rešenju istočnog pitanja, da ubuduće Jevrejima, Ciganima, Rusima i Ukrajincima neće biti suđeno pred redovnim sudovima, već će odmah biti predavani zapovedniku SS-a radi likvidacije."

 

  

  

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane