Natrag

Uzurpatori

Uzurpatori

Slučaj četvorostrukog Odbijenika

 

Čekajući bakšiš

 

Pisac i disident Ivan Ivanović zapamtio je, i u svojim delima zabeležio, vremena potonjih uzurpatora. Njima je posvetio seriju tekstova koje Tabloid uz autorovu saglasnost ekskluzivno objavljuje. Među uzurpatorima današnje srpske birokratije, našli su se, nažalost, i pojedini pisci, urednici i izdavači. Jednom od njih, Predragu Markoviću, uputio je i dva pisma. Redakcija u celosti objavljuje drugo pismo povodom iste stvari, slučaja dodele nacionalnih penzija

Ivan Ivanović

 

Poštovani gospodine Markoviću,

 

Pošto mi na prvo pismo iz maja 2011. godine nisi odgovorio, čime si se poistovetio sa svojim prethodnikom Nebojšom Bradićem (ako ste isti, ne znam zašto si ga menjao!), nema mi druge nego da Ti ponovo pišem. Prvi put sam Ti se obratio sa molbom da moje pismo Ti učiniš javnim. Pošto se to nije desilo, sad to činim ja.

Novo pismo, da ne bih gubio vreme, odmah činim otvorenim. Na ovo pismo ne očekujem odgovor, jer kad mi nisi otpisao na prvo, zašto bi na drugo. Prvo pismo sam Ti uputio najpre kao čoveku i piscu, a tek onda kao ministru. Očito je da sam se prevario, pisac se u Tebi negde zagubio, a političar standardizovao.

Sad ne tražim odgovor. Prihvatam da nemaš nijedan razlog da se zainteresuješ za nekad svog pisca.

U prvom pismu sam Ti ispričao kako je u odbranu Crvenog kralja (roman I. Ivanovića na koji je ondašnji režim "bacio prokletstvo", prim. red.) u vreme komunizma ustao Tvoj komunistički prethodnik Vladimir Jovičić. Takođe sam Ti rekao kako nije postupio u odbranu Arizana (drugi veliki roman I. Ivanovića, prim.red.) tvoj kapitalistički prethodnik Nebojša Bradić.

Računao sam da ćeš da ispraviš nepravdu prošlosti, da anuliraš brljotine svog prethodnika koji me je preko nekakvih drinki i volkova eliminisao iz srpske književnosti. Avaj, kao i uvek, prevario sam se! Neverovatno, oživeo sam na stotine likova, uveo u literaturu tolike junake, a ne umem da procenim žive ljudske likove! Morao sam da znam da Ti se moj Drainac slučajno dogodio.

Uzimam slobodu da Ti ispričam jednu istinitu anegdotu...

Čuveni ruski fizičar Andrej Saharov bio je istaknuti disident i borac za ljudska prava (Nobelova nagrada za mir). Kao takav, nije bio po volji komunističkih vlasti, pa su ga ostrakovale (ostrakizam, u staroj Atini, udaljavanje uglednika iz gradova koji remete društvena pravila, prim. red.) u grad Gorkij, na Volgi, 1980. godine.

Tu je Saharov bio u kućnom pritvoru, izolovan od sveta, pod stalnim nadzorom političke policije KGB-a, bez telefona, televizije, štampe...

Zahvaljujući supruzi Jeleni Boner nekako je uspeo da svoje tekstove o gušenju ljudskih sloboda i prava  u SSSR-u dostavi na Zapad, u slobodni svet. Jedina moguća borba protiv terora GPU bili su štrajkovi glađu, kojima je čuveni fizičar često pribegavao. Ali, jednoga dana 1986. godine desilo se čudo. Grupa kagebeovaca je upala u njegov prinudni smeštaj i počela nešto da radi! Nisu ga saslušavali, nisu mu pretili, nego su mu uveli telefon! Čim su milicajci otišli, zazvonio je telefon. Konsternirani Saharov jedva da je umeo da uzme slušalicu, koju nije dizao punih šest godina. Sa druge strane žice se začuo glas: Je li to gospodin (ne drug) Andrej Saharov? Ovde Mihail Gorbačov, generalni sekretar sovjetske Komunističke partije. Gospodine Saharov, molim Vas da se spremite, šaljem Vam predsednički avion da Vas odmah vrati u Moskvu. Kao borac za ljudska prava, za slobodu mišljenja i izražavanja, Vi ste ponos i savest Rusije. Ponosim se što sam delao u Vašoj epohi!

U redu, reći ćeš da ja nisam Saharov. Ali ni Ti nisi Gorbačov. Pravi ministar kulture bi postupio kao Gorbačov, izvinio bi se piscima koji su u komunizmu proganjani i maltretirani. Bez pripreme, navodim ove pisce: Rastko Zakić, Predrag Čudić... Ivan Ivanović. Umesto toga, Ti nas ostavljaš bez nacionalne penzije koju su dobili svi udvorički pesnici, titići. Gore od toga, kao kulturni sevastokrator, lupio si nam državni pečat nepodobnosti i trajno nas udaljio iz književnosti!

Kad sam polagao nadu u mogućeg Gorbačova, a naivan da poverujem da je lakše denaturisati plutonijum nego zao duh čoveka (Albert Ajnštajn), negde u dubini duše sam se ponadao da i Ti imaš potrebu da se opereš, da učiniš jedan civilizacijski akt, kakav je učinio Tvoj komunistički prethodnik Vladimir Jovičić, kad se borio da ne odem nevin u zatvor. Čoveče, pa Ti si bio pisac-ratnik u vreme Miloševićevih ratova, kad si vodao čuvenog pisca Eduarda Limonova po hrvatsko-bosanskim ratištima. Kao 1878, kad se oslobađala moja i pomalo Tvoja Južna Srbija, kad su pohrlili ruski avanturisti da spasavaju slovenstvo, među njima đeneral Černjajev i pukovnici Komarov i Rajevski (Tolstojev Vronski!), došao je čuveni Edička Limonov, poznati promoter gej zajednica širom sveta, da pokaže kako se sa brda, pred kamerama, granatira nezaštićeni grad! I da brani Srpstvo od nas Srba!

Ti si, kao istaknuti srpski izdavač a i projektovani predsednik skupštine i ministar nove Srbije, bio vodič novom Černjajevu. Usput si uspeo da se fotografišeš sa čuvenim srpskim novim herojima, potomcima slavnih partizanskih narodnih heroja Rankovića i Krcuna, Arkanom i Badžom, i to u kampu za obuku terorista u Erdutu. (Jedna od najlepših srpskih pesama, "Ciganin hvali svoga konja", Jovana Jovanovića Zmaja, počinje u Erdutu: "...Jednom sam se iz Erduta vraćo s puta...").

Ja sam za to vreme, kao i Pera Todorović što je pisao "Dnevnik jednog dobrovoljca", stvarao svog antiratnog "Ukletog Srbijanca", kojem Miloševićeva Udba nije ni dozvolila da odštampan izađe u javnost, nego ga je još u štampariji uzaptila. I kako sam, onda, mogao da očekujem da vodič Eduarda Limonova po ratištima ima razumevanja za progonjenog pisca u komunizmu?

Sve što sam tražio u prvom pismu bilo je da se javno izjasniš o mom zahtevu za tu penziju, koju je Rastko Zakić nazvao u pesmi bakšišom (zato je po peti put izvisio od nje!). Umesto toga, Ti si potegao državni pečat da mi ga lupiš na čelo: Slab pisac koji nije dao nikakav doprinos kulturi Republike Srbije. Ipak, bolje sam prošao od Drainca: njemu Domovina uopšte nije udarila na čelo prosvetni žig! Ja sam dobio Tvoju dangu!

Mogu da zamislim kakvu će slavu doživeti u budućnosti državni pisci koje su proizvela tri poslednja ministra kulture Republike Srbije: Biće u antologijama i hrestomatijama; biće u školskoj lektiri; biće počasni građani svojih gradova; bakšišom koji dobijaju od države kupiće sebi mesto u Aleji zaslužnih građana (pošto će u državi koju ste vi projektovali sve morati da se plati).

Pošto sumnjam da će biti čitani, jer Vreme knjige je prošlo, predlažem da na kućama gde su živeli okačite table sa natpisom: državni, zaslužni, istaknuti... Istina, u komunističkom SSSR-u se to već radilo, ali ko sme da kaže da je Vreme komunizma zauvek prošlo. Recimo: U ovoj kući je živela i stvarala državna pesnikinja Tanja Kragujević! A mogli bi svoju ploču da dobiju i članovi komisije za odstrel nepodobnih  stvaralaca. Recimo: Ovde je... dr Petar Volk, autoritarni član državne komisije, dvostruki isterivač đavola!

Ipak, da đavo nije sasvim crn, pokazao si mi upravo na slučaju moje penzije. Kad sam Ti prvi put pisao, imao sam penziju 21.000 dinara; sad ona iznosi 23.000 dinara. Osetno si mi poboljšao život. Bravo!

Dok Ti radiš svoj posao proglašenja državnih umetnika, uzimam slobodu da se obratim prijateljima koje nemam i izučavaocima moje literature kojih neće biti. Na moja vrata ukucajte ploču: Antidržavni pisac. To je najviše što sam u životu uradio.

Da zaključim još jednim poređenjem komunističkog ministra kulture Vladimira Jovičića sa kapitalističkim ministrima. Gospoda Vojislav Brajović, Nebojša Bradić i Predrag Marković su učinili da uradim ono čega jedan progonjeni pisac u komunizmu može samo da se gnuša - da prepišem grafit sa zgrade  Filozofskog fakulteta: Komunisti su bili bolji!

Narod koji nekako najbolje prodre u suštinu stvari, a koji, na moju žalost, danas sve više priziva Tita, umeo je to ovako da sublimiše u pesmu: Druže Tito, ti se nama vrati, tebe vole Srbi i Hrvati, ti si krao i drugom si dao, ovi kradu, nikome ne dadu!

  

Ivan Ivanović, četvorostruki odbijenik od nacionalne penzije

 

(Napomena: Ovo pismo sam napisao krajem januara 2012. godine i poslao ga Tabloidu, listu protiv mafije. Voleo bih da se i drugi mediji okrenu protiv mafije, jer mafija koja se uvukla u sve pore našeg društvenog bića, ozbiljno preti da nam poništi istoriju i upropasti državu.)     

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane