Natrag

Uvodnik

Uvodnik

(Pr)osudite sami

 

Kad budem mrtav i beo

 

Milovan Brkić

 

Kada su nakon očekivane agresije NATO alijanse na Srbiju i Crnu Goru stotine hiljada građana dobile mobilizacijski poziv da se jave u ratne jedinice, radi odbrane napadnute nam države, na autobuskim i železničkim stanicama ispraćani su branioci, počev od tek punoletnih momaka pa do trećepozivaca. Rastajali su se uz zagrljaj i obavezno pitanje - hoćeš li doći na moju sahranu?

Piloti NATO alijanse špartali su nebom Srbije, ili su nas, iz vojnih baza, gađali tomahavcima. Nestajala su sela, fabrike, škole, bolnice, mostovi... Šteta koju su piloti-ubice naneli maloj Srbiji veća je od dvesta milijardi evra, a pet hiljada ubijenih i nekoliko hiljada teško ranjenih označeni su u saopštenjima alijanse kao ''kolateralna šteta''. Vreme NATO agresije bilo je vreme umiranja i razaranja Srbije. Godinu dana kasnije, građani su ustankom oborili tadašnji režim u Srbiji.

Došla je na vlast takozvana demokratska opozicija, koja je, mada na vlasti, ostala i do danas sa istim sloganom. Trinaest godina kasnije, u Srbiji je opet vreme masovnog umiranja i teških patnji. Umesto pilota-ubica, sa kopna, vazduha, iz svake državne zgrade i njenih nadleštava, iz sudova, tužilaštava, poput nemilosrdnih ubica, gađaju nas predstavnici vlasti, za koju gajimo nadu da će otići za mesec dana. Nekoga  od njih trebalo bi osuditi na doživotni zatvor, a neke bi valjalo obesiti javno.

Da bi svojim građanima pokazali milosrdnost svoje akcije ubijanja Srbije, mnoge evropske države su poslale velike svote novca novoj srpskoj vlasti, na čijem čelu su stajali predvodinici iz Demokratske stranke.

A čim je DOS zajašio, unizno je pozvao sve one ljude, kojima je Okružni sud u Beogradu izrekao visoke zatvorske kazne, u odsustvu. I dolazili su oni koji su naredili naše ubijanje i komadanje države. Ništa neobično - kada se zaključi mir, pružaju se ruke pomirenja, počinju novi odnosi...

I nije nikakva tajna da su počele da stižu donacije iz evropskih država, a nešto malo i iz SAD, koje su se godinama jogunile da odmrznu račune srpske države i srpskih firmi, koje je, tobož, u ime demokratije, zamrzla.

Većina donacija, a bilo ih je možda trideset milijardi evra, završila je na privatnim računima stotinak ljudi, koji su postali miljenici vlada koje su bombardovale Srbiju. Oni su hvaljeni i nagrađivani, pozivani na svečanosti širom Evrope...

Iz godine u godinu građani Srbije, svih nacionalnosti, postajali su sve siromašniji. Mladi su bežali glavom bez obzira, čim bi završili studije. Sela su opustela, bolest uzima danak, radijacija, kojoj smo bili izloženi, tek dolazi po svoje, masovno se umire od malignih bolesti.

Banda koju predvodi srpski predsednik, poput indijskog boga Šive, uništava sve čega se dotakne. Pred očima evropskih komesara umire Srbija. Ljudi padaju pokošeni glađu, žeđu, beznađem i teškim bolestima. U Srbiji i ptice umiru, ali se umirućem predsedniku, danas, dok ovo pišem, uručuje evropska nagrada za doprinos miru i pomirenju. Čoveku koji je svoje građane pomirio sa smrću...

I sam sam, kao i većina građana, pri kraju snage i izdržljivost. Avet smrti kezi se nad Srbijom.

Kad budem mrtav i beo, neće mi biti potrebne utešne reči evropskih komesara da je banda Borisa Tadića bila otuđeni centar moći koji je tlačio svoje građane.

Zašto da umremo ćuteći, da od sebe ne pustimo glasa? Ako hiljade nas ustane, ako uzmemo motke, oteraćemo bandu groznih pljačkaša, a iz zemlje proterati strane predstavnike koji su podržavali Tadićevu bandu, uzimajući od njega visoke napojnice, da bi mu, na kraju, ''zamrzli'' tri milijarde koliko ovaj ološ ima u italijanskim bankama.

"...Narod je ovdje umirat sviko, u svojoj krvi da nađe lijeka", zapisao je još u prošlom veku čuveni srpski pesnik Aleksa Šantić. Ako već moramo da umremo, jer su moćni tako odlučili, umrimo kao dostojanstveni ljudi, a ne kao stoka za klanje!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

www.milovanbrkic.com

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane