Poljoprivreda

Potemkinova demokratska sela nevesela

 

Koliko ima stoke u Srbiji?

 

U kojoj meri je domaći agrar nazadovao govori i podatak da je Srbija još davne 1897. godine u Sjedinjene Američke Države izvezla 30.000 tona suvih šljiva i 250.000 svinja u Austrougarsku! Vek kasnije, ukupan izvoz Srbije u Evropsku uniju je 4.000 tona suvih šljiva i manje od 1.000 tona govedine! Treba li bolje i jasnije slike o crnim danima ovdašnje poljoprivredne proizvodnje, koji su došli zajedno sa celokupnim privrednim sunovratom, a posledica su zavođenja kriminalne privatizacije i "prilagođavanja evropskim standardima". Ima udela u tome i globalna kriza, ali ni izdaleka toliko koliko štetočinska politika jednog odnarođenog režima i njegovih menadžera

 

Aleksandar Janković

 

U šaradi pripremljenoj za poslušne medije i retke naivne birače, odlazeća vlast pokušava da predstavi kako u poljoprivredi cvetaju ruže, i da (samo što nismo!), postajemo najjača agrarna sila. Međutim, realnost i podaci pogubne agrarne politike u poslednjoj deceniji govore da je srpska poljoprivreda na nivou poljoprivrede u Angoli i Etiopiji.

Pogubna politika prema srpskom selu ogleda se i u najmanjem agrarnom budžetu do sada. Prošle, 2010. godine, izdvajanje za poljoprivredu bilo je 2,6 miliona dinara, dok za 2012. iznosi svega 2,4 miliona dinara.

 

Prazni silosi

 

Kao posledica toga, prema izveštajima Privredne komore Srbije, ispada da je pšenica zasejana na samo 467.712 hektara, što je manje za 0,8 odsto nego prošle godine, a najmanje zasejana površina u poslednjih šezdeset godina! Vlada svoje optimističke prognoze zasniva na dodolama, očekujući prinos pšenice od 4 tone po hektaru, ali surova realnost je da se može očekivati prosečan rod od oko 3 tone. Dakle, silosi će biti prazni, što dovodi do skuplje pšenice i uvoza, odnosno poskupljenja hleba!

Da srpski seljak živi u Poljskoj ili Rumuniji, mogao bi da očekuje prinos pšenice od 7 do 13 tona po hektaru, ali za to nisu dovoljne samo dodole i prognoze ministara, već i nađubrivanje, navodnjavanje, kvalitetno seme i druge agrarne mere kojih u Srbiji, nažalost, uglavnom nema u meri i na način koji bi doneo konkurentnost na drugim tržištima. Primera radi, prosečan prinos pšenice po hektaru na domaćim njivama iznosi oko tri tone, dok je u Evropi dvostruko veći. Slična situacija je i sa kukuruzom - na jednom hektaru srpski seljak godišnje proizvede oko pet tona, dok evropski proizvođači beleže prinos od osam tona kukuruza. Treba pomenuti i podatak da EU po stanovniku stimuliše agrar sa 137 evra, a Srbija sa 29 evra.

Ali, ne treba biti mnogo mudar pa shvatiti razloge ovakve državne politike: sve je planirano kako bi opstao monopol nekoliko ljudi, sa jedne strane, i uvoznički lobi, sa druge. Preciznije rečeno, sve je zamišljeno na štetu građana Srbije. Kao i mnogo šta drugo uostalom...

U svetu se zasejavaju sorte pšenice koje daju više od sedam tona pšenice po hektaru, a navodnjavaju oko 17 odsto obradive površine, dok se u Srbiji navodnjava svega 1,2 odsto njiva! Pored stare mehanizacije veliki je problem i loše nađubrivanje, pa se tako sa potrošenih 50 kilograma đubriva po hektaru svrstavamo na samo svetsko dno!

Drastičan primer loše politike prema poljoprivredi je primer Slovenije, koja na deset puta manjoj obradivoj površini ima za 300 miliona evra veći agrarni budžet.

Da bi se nosili sa inostranom konkurencijom, poljoprivrednici će morati da snize cene svojih proizvoda. Pri tome, oni se već sada žale da im se ni po trenutnim cenama ne isplati da proizvode žito, mleko, meso, povrće, voće ili mleko. Njihov zadatak će biti teži ako se uzme u obzir i to da proizvođači iz EU imaju dva do tri puta veću produktivnost i neuporedivo veću pomoć iz budžeta svojih država i EU.

 

Kolju "po kućama"

 

Da pored hleba neće biti ni uz hleb, govori i podatak da je više od 50.000 torova prazno. Umesto da u Evropsku uniju izvezemo 8.750 tona govedine, kolika je za 2011. godinu bila kvota za Srbiju, mi smo  izvezli manje od 1.000 tona, jer mesa za izvoz jednostavno nema! U Srbiji ima oko milion goveda, što ne zadovoljava ni najnužnije potrebe domaćeg tržišta.

Klanice su zastarele, a u njima niko ne poštuje pravilnike o kvalitetu i kategorizaciji svinjskog mesa. Najčešće se krše sanitarni i higijensko-tehnički propisi i ne postoji adekvatan tretman životinjskog otpada. U Srbiji se, inače, oko dve trećine svinja "kolje po kućama".

U Srbiji, prema podacima PKS-a, od ukupne vrednosti poljoprivredne proizvodnje stočarstvo zauzima oko 30 odsto, što pokazuje nerazvijenost ovog sektora. Vrednost stočarske proizvodnje u vrednosti poljoprivrede evropskih zemalja iznosi između 50-60 odsto, a u samom vrhu razvijenosti stočarstva nalaze se Danska i Holandija. Da se vodi pogubna agrarna politika govori i podatak da u Srbiji ima 0,30 grla stoke po hektaru, dok je u Holandiji taj prosek 3,6. Ovakva produktivnost agrara svrstava nas među najsiromašnije afričke zemlje.

U poslednjoj deceniji je iz obora nestalo više od 100.000 goveda i 300.000 krava. Nije da nam nedostaju samo volovi, nedostaju i svinje. U oborima ima samo 200.000 krmača za priplod, što je ispod svih standarda, a ukupno imamo oko tri miliona svinja. Koliko pre deceniju, imali smo milion svinja više.

Zbog neinformisanosti i neorganizovanosti odgajivača svinja, godišnje oscilacije u proizvodnji i cenama mesa su prevelike, čemu dodatno doprinosi i neravnomerni rod, pa i cene kukuruza. Nestabilnosti doprinose, kako se žale proizvođači, i neadekvatne intervencije Republičke direkcije za robne rezerve. Lošim izborom sorti i pogrešnom ishranom proizvode se velike količine nekvalitetne, premasne svinjetine, a kolju se prasići i priplodne krmače.

 

 

 

Paradajza ni za kečap!

 

Da bi bili konkurentniji, domaći voćari i povrtari moraju se ukrupniti, osnivajući udruženja koja će obezbediti siguran plasman robe na tržištu. Za sada, nažalost, stvari stoje tako da je najveći deo površina pod ovim kulturama zasejan semenom koje je zaraženo virusima! Što se prinosa tiče, kao ilustrativan se može navesti primer proizvodnje paradajza, čiji prosečan prinos po hektaru u Srbiji iznosi 8,4 tona. To je za oko 75 odsto manje od evropskog proseka od 34 tone!

 

 

 

Krče voćnjake, a krče i stomaci

 

Kad nema države, narod se sam snalazi. Pustošenje ne dolazi samo. Tako je nedavno u okolini vojvođanskih sela Manđelosa, Bešenova i Divoša, dakle uglavnom u ataru Fruške gore, gde su bili zasadi  jabuka, krušaka i breskvi na prostoru od skoro 400 hektara, napravljen pravi masakr. Naime, seljaci iz okoline seku napuštene zasade na plantaže voća koju je kupila (pa od posla odustala) beogradska firma "Dipeks". Kad je bilo jasno da tu od posla neće biti ništa, doveden je stečajni upravnik Mitar Bursać, koji je od stečajnog veća dobio je saglasnost da plantažu sasvim iskrči! Došao je potom i postupak prodaje dela zemljišta i imovine koja je vlasništvo "Dipeksa" iz Beograda. Voće nije bilo orezivano i održavano nekoliko godina, plantaža je potpuno pretvorena u pustinju, zapuštena, seljaci su nekontrolisano sekli voće. Više puta je Bursać, od kad je imenovan za stečajnog upravnika, tražio da policija interveniše protiv krađe drveta, ali...

Tako je i došlo do ideje krčenja voćnjaka. Pronađeno je sedam zakupaca, koji su se obavezali da će iskrčiti voćnjake a zemljište uzorati, kako bi sve bilo vraćeno kao poljoprivredno zemljište. Ali, niko od njih nije uradio svoj deo posla. Isekli su voćnjak, a panjeve i granje ostavili!

U vreme dok je bilo i države i seljaka, za vreme zlatnog doba jugoslovenskog privrednog čuda, prvobitni vlasnik ovog zemljišta bilo je preduzeće "Pinki" koje je obrađivalo više od 600 hektara državnih oranica. Neko je u opštini Sremska Mitrovica došao na ideju da to zemljište opet treba da postane vlasništvo države, kako bi ga ona opet davala u zakup. 

Svi hoće brzu zaradu. I novonastali "biznismeni" i birokratija državnog provizorijuma, što Srbija svakako jeste. Ali, zemlja, ona obradiva, traži posvećenje, traži osmišljenu agrarnu politiku i traži generacije spremne na to. Posledice plitkoumne politike se vide: bivši "Dipeksovi" voćnjaci su imali svoj sistem za navodnjavanje, od koga više nije ostalo ništa, montažne zgrade za sezonske radnike doslovno su se raspale, tako da celokupna slika podseća na prizore sudnjeg dana. Koji je, kako izgleda, već stigao. 

 

 

 

Silosi će biti prazni, što će dovesti do uvoza skupe pšenice iz inostranstva, pa onda i novog poskupljenja hleba!