Natrag

Crkva

Crkva

Čije grehe ispaštaju zaposlenici u Patrijaršiji Srpske pravoslavne crkve u Beogradu?

 

Šifra delatnosti - verski biznis

 

Teror na poslu, to je svekodnevica srpske tranzicije. Ali, kad takav teror postoji u jednoj uzvišenoj, duhovnoj, božjoj ustanovi, kakva je Patrijaršija SPC, to je onda jedinstven slučaj. Tabloidov istraživač priređuje autentičnu ispoved zaposlenih, koji su odlučili da više ne ćute o ovoj sramoti i koji kvalifikovano svedoče o nasilju na poslu koje se dešava tamo gde ga ne bi smelo biti: usred "božje kuće"

 

Goran Mitrović

 

Crkva je živa stvar - čine je ljudi, sa svim svojim vrlinama, slabostima i manama. A u kriznim vremenima ljudi su još više izloženi moralnom posrtanju. Mnogi krizu rešavaju prevarama, mahinacijama, pljačkama i celom paletom kriminalnog organizovanja. Gde nema institucija države (a uglavnom ih nema), ima kriminala. O onom institucionalnom kriminalu dovoljno je reći da je proizvod demokratskog despotizma. Ali kako se desilo da se taj kriminal prelije u crkvene poslove, preciznije - da crkveni poslovi postanu kriminalna delatnost?

O automobilima koji su uvoženi na ime SPC, a posle izvesnog vremena prevođeni na lična imena, javnost je dosta saznala. No, tu nema ničeg što se razlikuje od poslova drugih lukrativnih organizacija u Srbiji. Lukrativnih, jer SPC ima svoj matični broj, PIB, te je tako i registrovana: kao preduzeće sa šifrom delatnosti - verska zajednica. Srpska patrijaršija ima svoje zaposlene - u mantiji i u civilu. Ima svoj veb sajt, elektronsku kupovinu i prodaju (onlajn blagoslov?)...

Ako je narod veran Crkvi i daje svoj doprinos i duhovno i materijalno, onda i akcionar te zajednice ima prava - i verska, i ljudska, i radna!

Zaposleni u Patrijaršiji pamte vremena kada se normalno radilo, kada su se ljudi družili, pomagali i u stvari bili ljudi! Ali, dolaskom novog patrijarha srpskog, gospodina Irineja, promenili su se i direktori Patrijaršijske upravne kancelarije, sa despota Luke (Novakovića, prim. red.) na "kvarnog Iznoguda", Stojadina Pavlovića. Prethodnik je maltretirao i vređao zaposlene, pa je razboritošću jednog vladike, koji je skupio snagu, taj neprijatni čovek smenjen. Ali, umesto da dobije kaznu, dobio je starešinstvo u jednoj beogradskoj crkvi!

Nasledio ga je, dakle, veliki meš(e)tar Stojadin Pavlović. Internet je pun lepih stvari o njemu. Sposoban čovek. Zašto li je napuštao zelena polja Divčibara? I šta sada radi ovde?

 

Šta govore činjenice

 

Zaposleni u Srpskoj patrijaršiji su uplašeni, svakodnevno im se preti otkazom, svakodnevno su pod pritiskom i svakodnevno su uplašeni za svoju egzistenciju.

Kao prvo, nijedan zaposleni nema ono što Zakon o radnom odnosu propisuje, a to je ugovor o radu! Jer, ako je ovo "versko preduzeće" registrovano, i za njega važe zakoni ove zemlje, posebno iz oblasti radnog prava. Plate se isplaćuju "na ruke" i preko računa, i to nije problem, nego ovde niko ne uplaćuje u fond socijalnog, penzionog i zdravstvenog osiguranja...

Takođe, niko ne zna kako se isplaćuju poslovni partneri koji sa potpisom direktora Patrijaršijske upravne kancelarije dižu na desetine hiljada evra...

 Najčešće pominjana reč, novodospela kod zaposlenih u Patrijaršiji, jeste mobing. Ovde je situacija malo   lošija, jer mobing znači nepoštovanje u poslovnom i ličnom ophođenju, načinu komunikacije, odnosu između poslodavca i zaposlenog. Međutim, usled višegodišnjeg maltretiranja, unižavanja, smanjivanja prihoda, premeštanja na nižerazredne poslove, neadekvatne stručnoj spremi, došlo je i do fizičkog obračuna, kada je jedan stalno unižavani službenik u tuči zadobio i fizičke povrede, a potom i otkaz. Da li je to po zakonu? Zaposleni nisu ni upoznati sa Zakonom o mobingu, koji je poslodavac morao da dostavi zaposlenima, a zaposleni da ga potpišu i upoznaju se sa njim.

Niko ovde ne zna ni šta se dešava sa zadužbinama. Ljudi žive, rade, stvore, i na kraju neki ostave nešto u nasledstvo, da bi im se ime pamtilo, ili iz humanih razloga ostave svoju imovinu Crkvi, ali sa namenom. Nije poznato da li se njihova volja poštuje, ko je i da li je od te dobrotvorne imovine podelio stipendije studentima Bogoslovije, donacije horovima, institutima i svim drugim organizacijama koje su pod nadležnošću Crkve. Da li se njihova volja poštuje?

Veliki meš(e)tar Stojadin Pavlović živi na Dedinju u tuđoj zaostavštini. Sa Divčibara je doslovno sleteo na Dedinje. Da li plaća zakup? Kome? Koliko? Čija je to prćija? Da li je volja vernika poštovana?

 Broj žena koje rade na održavanju zgrade u Ulici kralja Petra broj 5, gde je sedište Patrijaršije, izuzetno je mali. Stalno su pod pritiskom i u strahu od otkaza. Verbalno i psihički maltretirane. Većina njih se i razbolela, s obzirom na količinu posla koji obavlja, psihološkom pritisku kojem su izložene i nepoštovanju radnog vremena. Ovde je reč, pre svega, o prekovremenom radu, kad god poslodavac to zahteva. Dakle, bez najave. Po metodi: služite meni kad god mi trebate, a ostatak je vaš život, koliko vam je od njega ostalo.

Ima i ovakvih slučajeva: jedan radnik Patrijaršije SPC, posle punih 40 godina radnog staža koje je proveo kao fizički radnik - radeći najteže i najprljavije poslove, poslat je u penziju koja iznosi 13.700 dinara! Razlog za to je što mu godinama nisu uplaćivani doprinosi. Otišao je bez ljudski pružene ruke. Važno je bilo jedino to da je na platnom spisku jedan manje. Na crno je u Patrijaršiji godinama radila i osoba koja je obavljala vrlo važnu finansijsku dužnost, a tiče se poreza...

Međuljudski odnosi su poremećeni, mali špijuni svakodnevno obilaze kancelarije i informišu direktora gde se ko nalazi i šta se priča... Oni su povlašćena grupa! Napravljena je i nova sistematizacija, koja bi tobože trebalo da unapredi posao... Navodno je to neki stručni tim - koji nikad niko od zaposlenih nije video  niti su oni obavili uvid u rad zaposlenih, niti je sprovedeno bilo kakvo testiranje znanja - došao do nekih zaključaka, te su shodno tim saznanjima mnogim zaposlenima uručene odluke o novim naimenovanjima,  bez razgovora: samo potpiši da si primio, i samo pokušaj da se buniš!

Sve ovo, naravno, ne bi smeo da bude model ponašanja. Nijednoj firmi u Srbiji, a kamoli Srpskoj patrijaršiji! To može da spreči Njegova svetost gospodin Irinej, ako shvati da dobrih ljudi ima više od broja interesnih doušnika.

 

Crkveni kurs evra

 

Najveći problem nije rad zaposlenih i njihov odnos prema poslu u Srpskoj patrijaršiji, nego nepravilna raspodela rada, odnosa i novca. Dok neki naplaćuju i nerad - pošto nisu svi u radno vreme tu - već se šetaju po Knez Mihailovoj i obližnjim kafićima, sa "imunitetom" jer ih štiti episkop bački. Zašto se čak ni upravnik patrijarhovog dvora ne zauzima za svoje osoblje? Zašto mu je važnije da kinji svoje podanike, zašto ženama i majkama koje ovde rade ne plaćaju prekovremeni rad? Mnogi su mu slali poruke preko prijatelja: "...Čoveče, ti koji radiš tu, shvati da su to prvo majke našoj deci, žene supruzima, i da se i njima moraju baviti da bi društvo imalo šansu normalnosti. Ako ste na Dvoru, za informaciju - ako niste čuli - sluge su ukinute, kao i dvorske lude! Sad su u radnom odnosu, sa svim zakonskim, građanskim, moralnim i radnim pravima. Moralno je pitanje da li Vaša žena živi sa porodicom i decom u bedi, a radi na Dvoru gde se dobro jede, i ko je tu bednik?". Zašto je u Patrijaršiji kurs evra prema dinaru 88 dinara, ali samo kad su plate u pitanju?

Zaposlene u Patrijaršiji nikada nije zanimalo u čemu se patrijarh gospodin Irinej vozi, kako se kvalitetno hrani, u kom dvoru živi... Na kraju dana, posle rada, zaposleni u Patrijaršiji žele da znaju da li će se na vreme prevesti do svojih domova, hoće li imati čime da prehrane svoje porodice... Brine ih i to kako će dalje da žive uz stalne pretnje i unižavanja ljudskog dostojanstva koje je sada na delu, i kako da nastave sa svojim, više nego skromnim životima...

 

 

 

Dok je Pavle odlazio, mnogi su postali Savle

 

U kruni naše Pravoslavne crkve izgubili smo čoveka koji je živeo sa svojim narodom, ali čiji je način, smisao i rad obeležio mnoge živote i dao primer ponašanja kako se poštuje ono što se pripoveda narodu,  načinom sopstvenog života - to je patrijarh srpski gospodin Pavle.

Tokom bolesti Njegove svetosti gospodina Pavla, ljudi koji nikad i nisu živeli od poziva sveštenika, već se samo sakrivali iza mantija, pronašli su način da se dokopaju crkvenih pozicija, zarad vlasti koja uz titulu nosi i moć, nedodirljivost i novac. Naravno, ovo se ne odnosi na većinu sveštenika, koji svoj posao časno obavljaju, već na onu manjinu koja vlada većinom i koja doslovno uteruje strah i poštenom sveštenstvu i narodu.

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane