Vojska

Političko i mafijaško poreklo srpskih švercera oružjem

 

Duge cevi za kratku upotrebu

 

U otvorenom razgovoru sa svojim izvorom iz Ministarstva odbrane Srbije, Tabloidov vojni analitičar je uspeo da u potpunosti pronikne u tajne trgovine oružjem na prostoru celog Balkana tokom ratnih devedesetih godina, ali i danas. U nastavku serijala o toj delikatnoj temi, prepunoj državnih i javnih tajni, postaje jasno da je na prostoru nekadašnje Jugoslavije, osim klasičnog kriminala, preživela još samo trgovina naoružanjem i opremom, koja je bila i ostala jedna od najunosnijih "privrednih grana" svakog ozbiljnog podzemlja... A kako se raspadao vojni potencijal Srbije, govori i jedan kratak zaključak sa "Dvadeset druge sednice Vojnog saveta odbrane" iz 2005. godine, koji glasi da "VSO podržava preduzete aktivnosti Ministarstva odbrane na prodaji imovine, u cilju podizanja ukupnog finansijskog potencijala vojske"! Reč je o dokumentu pod oznakom "Službena tajna, strogo poverljivo", koji je potpisao general-major Ljubiša Jokić. Njime je i službeno ozvaničeno čerupanje Vojske Srbije i otvorena puna sezona pljačke vojnih resursa i šverca oružja

 

Piše: Pukovnik Milan Jovanović

 

Nekadašnja Savezna direkcija za promet proizvoda s posebnom namenom (Jugoimport SDPR) sve do sada je za javnost bila i ostala neosvojiva tvrđava. Reč je o najtajanstvenijoj državnoj instituciji u poslednjih pola veka, jedinoj u nekadašnjoj Jugoslaviji (kasnije u SR Jugoslaviji i SCG, a sada u samostalnoj Srbiji) ovlašćenoj za trgovinu naoružanjem i vojnom opremom. Pored ogromnog obrta i profita koji se ostvaruje  trgovinom oružjem, ovaj posao prate i uvek tajanstvene priče o obaveštajcima, "šarenim" političarima, basnoslovno bogatim trgovcima, ali i raznim lokalnim i međunarodnim probisvetima koji na sve načine pokušavaju da uđu u biznis sa oružjem.

Domaća mreža trgovine oružjem i vojnom opremom ima svoju tradiciju, a bila je referentna i u svetskim okvirima dok je trajala poslednja od svih Jugoslavija. Izvor iz MO, međutim, govori o najprljavijim poslovima koje je vodio jedini ovlašćeni, Jugoimport SDPR (nekadašnja Savezna direkcija za promet robe posebne namene). Reč je, kako on tvrdi, o firmi koja je već decenijama, bez konkurencije, najveći švercer naoružanjem i vojnom opremom na Balkanu. Takođe, dodaje ovaj vrhunski poznavalac prometa naoružanja: "...dolaskom Stevana Nikčevića na čelo Jugoimport SDPR, to postaje švercersko-mafijaško-udbaško-burazersko-direktorsko-razbojničko-kumovsko leglo i jedna od najopasnijih kriminalnih rupčaga u evropskim i svetskim razmerama! Koliko je ljudi samo u poslednjih dvadeset godina poginulo, što u Africi, što na Bliskom istoku, što na Balkanu, što u bivšoj SFRJ, zahvaljujući ovoj, slobodno recimo, mafijaškoj organizaciji..."

 

Kako su Amerikanci upoznali kuma

 

Većina dnevnih listova u Srbiji objavila je 23. oktobra 2002. godine sledeću vest: "...Pripadnici SFOR-a, u akciji izvedenoj 12. oktobra 2002. godine u fabrici Orao i šećerani Obarska u Bijeljini pronašli su obimnu dokumentaciju koja ukazuje da je preko beogradske firme za spoljnu trgovinu vojne opreme Jugoimport izvezena veća količina vojne opreme u Irak koji je pod embargom UN. Među pronađenim dokumentima nalaze se i kompjuterski diskovi sa podacima o trgovini jugoslovenske firme Jugoimport (ranije SDPR) sa Irakom, kao i podaci da se jugoslovenski stručnjaci nalaze u Iraku gde instaliraju opremu i obučavaju iračku vojsku da je koristi. O postojanju ovih dokumenata upoznati su bili pokojni srpski premijer Zoran Đinđić, ondašnji ministar inostranih poslova Goran Svilanović i predsednik savezne vlade Dragiša Pešić, a međunarodni inspektori, koji se bave istraživanjem kanala trgovine i distribucije oružja u svetu, prethodnih dana su razgovarali sa srpskim ministrom policije Dušanom Mihajlovićem, koji je, istovremeno, bio i predsednik Upravnog odbora Jugoimporta.

U jednom od dokumenata koji je pronađen u tašni potpukovnika Vojske Republike Srpske i direktora marketinga preduzeća Orao Gorana Santrača, adresiranom na kancelariju Ministarstva odbrane Iraka, navodi se da Jugoimport nije mogao da u potpunosti izvrši isporuku od 30. juna 2002 godine. U istom dokumentu navodi se da se jedan deo pošiljke nalazi u crnogorskoj luci Bar gde čeka sirijsku dozvolu (a roba ide u Irak!), a zatim i o načinu za vraćanje tehničkih eksperata Jugoimporta iz Bagdada kada se posao završi, kao i o tome da Iračani moraju da uklone oznake Orao sa sve dokumentacije za održavanje opreme. "Od Iračana se traži da uklone sva uputstva na srpskohrvatskom jeziku iz postrojenja u Iraku i da ih vrate stručnjacima Jugoimporta. Zahteva se i uklanjanje radnih naloga Jugoimporta, oznaka Orao sa svih dokumenata, kataloga i laboratorijske opreme Orla". 

U slučaju inspekcije Ujedinjenih nacija, Jugoimport poručuje da će njihovi stručnjaci razmontirati svu opremu u roku od deset dana, a Iračanima se nalaže da je sakriju, kao i da spreče inspektore da otkriju kako su rezervni delovi nabavljeni od Orla tako što će napraviti novi žig sličan žigu Orla, koji će utisnuti preko postojećeg originalnog žiga.

Ovaj dokument pisan je na Jugoimportovom memorandumu sa datumom 25. septembar 2002. godine, a potpisao ga je pukovnik Krsto Grujović, direktor Jugoimportovog predstavništva u Bagdadu. Prema izvorima, SFOR je ovaj dokument prosledio američkoj vladi, na čijoj se crnoj listi za trgovinu oružjem nalazi Irak, a svaka zemlja, pa i Jugoslavija, može imati za posledicu ozbiljne probleme u odnosima sa Amerikom i njenim najbližim saradnicima, kao i sa Ujedinjenim nacijama.

 Dozvole za poslove sa Irakom davao je bivši savezni ministar za spoljnu trgovinu i visoki funkcioner Jugoslovenske levice, a potom i savetnik u ambasadi SRJ u Bagdadu, Boriša Vuković, dok je, prema proceduri, tadašnje Savezno ministarstvo odbrane moralo da odobri svaki konkretan ugovor, odnosno posao ovakve vrste.

Afera koja je izbila nakon prodaje oružja i vojne opreme Iraku omogućila je imenovanje Stevana Nikčevića na mesto prvog čoveka Jugoimporta, što praktično znači da je Demokratskoj stranci (DS) konačno uspelo da "gurne nogu" u vrata vojnog vrha. Imenovanje dotadašnjeg pomoćnika saveznog ministra policije Stevana Nikčevića za generalnog direktora Javnog preduzeća Jugoimport SDPR, 5. novembra 2002. godine, imalo je za cilj da ukaže na to da je vlast u Beogradu odlučna da što brže "spere ljagu" sa sebe nakon svih detalja koji su isplivali po otkriću "iračke afere" i uloge jedinog državnog monopoliste, Jugoimporta, u tom poslu. Nikčević na tu poziciju dolazi kao čovek koji treba da zameni generala Jovana Čekovića, kontroverznu ličnost iz sveta trgovine naoružanjem i vojnom opremom, čije ime je bilo sinonim za gigant zvani Jugoimport.

 

Pandur koji je nadživeo premijera

 

Drugi dan nakon stupanja na funkciju novi direktor je sazvao sastanak sa direktorima svih fabrika koje se bave proizvodnjom vojnog programa, povezanih u sistem tzv. namenske industrije Jugoslavije. Detalji ovog sastanka nisu saopšteni i ostalo je otvoreno pitanje budućih aranžmana i uslova koje je novoimenovani direktor Nikčević ponudio svojim saradnicima. Danas je jasno: rezultati tog sastanka su takvi da je odbrambena industrija Srbije potpuno uništena!

 Iz izjava pokojnog premijera Đinđića koje je on davao i pre ovog susreta, moglo se naslutiti da namenska industrija ima nekakvu budućnost u drugačijim uslovima. Tako se i Nikčevićevo imenovanje tada umnogome doživljavalo, najpre kao uspostavljanje direktnog uticaja pokojnog srpskog premijera na čitav ovaj kompleks, pa tek nakon njegove smrti kao "organizaciju kumova". Na čijem čelu je bio i ostao Nikčević? 

Iako načelno predložen kao kadrovsko rešenje tadašnje Savezne vlade, on je bio pomoćnik Zorana Živkovića, u to vreme saveznog ministra policije i potpredsednika DS-a, i jednog od njegovih najbližih saradnika. Prema takvom pogledu na stvari, Nikčević dolazi sa zaduženjem da uspostavi "civilnu kontrolu vlasti" nad sektorom koji se pokazao kao problematičan za bilo kakvu direktnu kontrolu. Danas, civilna kontrola nad namenskom industrijom je ostvarena - ona se sprovodi na "zakonskoj" osnovi , ona je "u sigurnim rukama". Kontrolu vrši Dragan Šutanovac (ministar odbrane) sa svojim kumom i pomoćnikom za materijalne resurse Ilijom Pilipovićem, a uz svesrdnu pomoć, podršku, sugestije bivšeg im zajedničkog šefa Stevana Nikčevića.

Trgovina oružjem predstavlja jedan od poslednjih bedema "nedodirljivih" vojnih krugova i na tom tragu je moguće pratiti optužbe (na koje su i režimski pisani mediji nekoliko puta do sada ukazivali) na mogućnost povezanosti čelnih ljudi MO, GŠ VS i vojnih bezbednosnih struktura sa poslovima Jugoimporta u vezi sa  prodajom NVO (naoružanja i vojne opreme).

I pored raznih kalkulacija i cifara koje su se u medijima pojavljivale, niko još nije zvanično objavio koliko je precizno iznosio godišnji promet oružja, vojne opreme i tehnologije ostvaren preko ove kompanije. Tako se još uvek ne zna o kolikom novcu se zapravo radi, ali je logično pretpostaviti da to nisu beznačajni iznosi.

Iako je još u junu 2001. godine bio šef jugoslovenske delegacije na Konferenciji UN o lakom naoružanju u Njujorku, iako je sa članovima jednog dela Programa za razvoj UN imao nekoliko susreta povodom razrade projekta obezbeđivanja državne granice (u oba slučaja, radi se o inicijativama za ograničenje proizvodnje odnosno trgovine i skladištenja, uslovno rečeno, lakog pešadijskog oružja) Stevan Nikčević, kao "bivši" pripadnik Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije, nema, niti je ikada imao kvalifikacije za  funkciju "državnog oružara broj jedan"!

Prilikom uništenja 23.223 komada pešadijskog oružja iz vojnih viškova, koje je inicirao NATO preko svoje agencije NAMSA (označava skraćenicu Agencija NATO za održavanje i snabdevanje i predstavlja logistički servis zemalja članica saveza za servisiranje vojne tehnike, transport, obuku kadra, skladištenje i čuvanje municije itd.) koje je obavljeno za vreme mandata ministra odbrane Borisa Tadića u pogonima TRZ Čačak, Stevan Nikčević je vrtoglavom brzinom počeo da gradi karijeru švercera NVO (naoružanja i vojne opreme) u "zakonskim" okvirima iz senke.

Nakon rata sa NATO, i nakon petooktobarskih promena, Stevan Nikčević se pojavljuje kao jedan od trojice koministara policije u prelaznoj vladi. Sklonost ka trgovini oružjem pokazivao je još u vremenu dok je radio u RDB-u (resor državne bezbednosti) u koji je ušao 1987. godine. Dovođenjem i postavljanjem za svoje najbliže i najpoverljivije saradnike Dragana Šutanovca (odlazećeg ministra odbrane) za savetnika i Ilije Pilipovića na mesto direktora za američko i zapadnoevropsko tržište, a posebno nakon odlaska Šutanovca i Pilipovića na čelne funkcije u Ministarstvo odbrane, Srbija je postala eldorado za raznorazne trgovce oružjem.

Da bi sve bilo na "zakonskoj" osnovi, JP Jugoimport SDPR je odvojio sredstva za učešće u vlasništvu nad desetak kompanija u zemlji i inostranstvu  sa većinskim, ili potpunim vlasništvom. Biznis cveta "na zakonskoj osnovi", a firme ćerke su tu da budu uslužne u svim privrednim marifetlucima, jer u niti jednom sistemu kontrole ne podležu kontroli poslovanja. Pored toga, JP Jugoimport SDPR je ostvarilo saradnju sa nekoliko privilegovanih kompanija, kako iz zemlje (CPR Impex, GIM, Bulet, Evaco), tako i iz bližeg okruženja  (MDI-Podgorica, Alen Zagreb itd.), ostvarivši tako celokupnu kontrolu nad transferom oružja na ovim prostorima. U tim i takvim delatnostima nemaju mere. Pored basnoslovnog pljačkanja države Srbije, oni bez trunke savesti naoružavaju sve neprijatelje Srbije i srpskoga naroda. Tako su u prethodnih sedam godina naoružali i vojsku Kosova.

 

Ko su alfa i omega šverca oružja u Srbiji?

 

Pravi "bosovi" šverca naoružanja, i to u svetskim razmerama, danas su (osim Nikčevića, Šutanovca i Pilipovića) svakako i Miloradović, tehnički direktor Jugoimport SDPR, Petar Crnogorac, vlasnik i direktor CPR Impex; Svetozar Crnogorac, otac Petrov, koji je jedan od bivših direktora beogradskog predstavništva takozvane namenske industrije Zastava oružje, general-potpukovnik u penziji Milan Zarić, bivši vojni ataše u Beču, inače otac Dragana Zarića, zamenika direktora CPR Impex; Zoran Damjanović, direktor Jugoimport monta, sadašnjeg MDI Podgorica, zatim pukovnik u penziji Rudić, bivši načelnik Uprave za snabdevanje u MO, i još mnoge javnosti uglavnom nepoznate ličnosti, koje u priči o domaćem gnezdu međunarodnog šverca oružja daju sasvim novu dimenziju svojim mafijaško-klanovsko-kumovsko stranačkim odnosima, pre svega na liniji takozvane civilne kontrole proizvodnje i prometa oružja. Kako to funkcioniše u njihovoj organizaciji najbolje se vidi iz sledećeg pregleda...

Naime, Jugoimport mont, kao bivša ćerka-firma Jugoimport SDPR-a (sadašnji MDI), uz nesebičnu pomoć najviših državnih i vojnih organa, oštetio je državu za ravno 50.860.000 američkih dolara! Ovakva i brojne druge prodaje izvršavane su, naravno, mimo legalnih novčanih tokova, dakle "u kešu". Od raznih provizija i "ugrada", mnogobrojnim važnim ličnostima u Srbiji je podignut velelepan "životni i radni prostor".

Koliko se otuđio taj centar moći koji je od šverca oružja napravio regionalno pa čak i globalno kriminalno preduzetništvo, najbolje govori i pismo koje je svojevremeno uputio izvršni direktor Jugoimport monta Zoran Damjanović na ruke Milu Đukanoviću, tadašnjem predsedniku Crne Gore. Iz pisma se jasno vidi da autor "nije obuhvaćen razmenom korisnih informacija niti podelom plena", nego da naivno veruje kako "zli jezici blate jedan pošteni državni posao". Mora da je Đukanoviću ovaj tužni traktat bio vrlo smešan, jer bez njegovog blagoslova nijedan sumnjivi transport oružja nije mogao da prođe. Treba reći da su svi poslovi od pre sedam ili osam godina i danas "na snazi", na ovaj ili onaj način, da je crnogorski ogranak SDPR i dalje "lansirna rampa" za međunarodni šverc oružja kojim diriguje trust mozgova u "beogradskoj centrali".

 

Pismo naivnog direktora, dobro upućenom predsedniku

 

"...Cijenjeni gospodine Predsjedniče, molimo Vas da d.o.o. Jugoimport-Mont kao privredno društvo čiji je jedan od osnivača Vlada Republike Crne Gore, i mene kao izvršnog direktora, uz pomoć nadležnih državnih organa Crne Gore i ovlašćenih predstavnika Crne Gore u organima Državne zajednice, zaštitite od neosnovanih progona, blokada i opstrukcije koje prema nama vrše predstavnici Ministarstva odbrane DZ SCG.

Opstrukcija koju trpimo ogleda se u sledećem:

1. Nepotpisivanje ugovora za isporuke sa fabrikama namjenske proizvodnje u Republici Crnoj Gori (uprkos brojnim bilješkama i dogovorima, obezbijeđenim sredstvima od maja 2005. godine i nakon 4 puta pismeno iskazanih potreba od strane Generalštaba VSCG za proizvodima 12 ovih fabrika, Ministarstvo odbrane već 2 godine ne započinje proces ugovaranja, čime se dovodi u pitanje opstanak ovih fabrika i stvaraju uslovi za opravdano nezadovoljstvo zaposlenih. Direktori fabrika i d.0.0. Jugoimport-Mont su se više puta ovim povodom obraćali Ministarstvu odbrane DZ SCG i Ministru ekonomije u Vladi Republike Crne Gore, međutim, bez rezultata.)

2. Neizdavanje saglasnosti za transport sredstava naoružanja i vojne opreme (ova praksa je započela u decembru 2005. godine i tada je punu saglasnost za transport avionom od Aerodroma Podgorica do Bagdada odbila da izda VBA, navodno zbog toga što nije sigurna da će se planirani let okončati u Bagdadu. Tom prilikom sam obavio razgovor sa generalom Acom Dimitrijevićem, tada pomoćnikom ministra odbrane za bezbednost, i u njegovom kabinetu bio upozoren da će nas VBA sve više pritiskati, kako se bude bližio dan referenduma (za nezavisnost Crne Gore, prim. red.) i od njega lično saznao da on ne može više da istrpi takvo ponašanje prema Crnoj Gori, pa i zbog toga prestaje da obavlja dužnost od 01.01.2006.godine. Slučaj sa odbijanjem izdavanja saglasnosti za let ponovio se i 07.04.2006. godine kada je u Podgoricu trebalo da sleti avion iz Sofije, i za Bagdad preveze municiju koju su, nakon dobijenih izvoznih dozvola, kupili iz SAD (kompanije TAOS i AEY) uplativši avansno. Pisanu saglasnost koju je potpisao načelnik Generalštaba VSCG, poništio je ministar odbrane DZ SCG uz zdušnu podršku svog pomoćnika za materijalne resurse pukovnika Đedovića, koji je na tu poziciju postavljen ispred Republike Crne Gore, iako je za istu robu Ministarstvo odbrane davalo saglasnost za letove iz Beograda, najmanje 15 puta u zadnjih 6 mjeseci. Našem avio-prevozniku ova saglasnost je izdata tek u subotu 08.04.2006. godine oko 14 h, nakon intervencije kod ministra odbrane od strane vojnog Izaslanika pri Ambasadi SAD u Beogradu.

 

3. Proizvođenje afera i proglašavanje legalnog posla ilegalnim

 

Sami znate koliko smo muke imali da dobijemo izvozni posao prodaje viškova naoružanja i vojne opreme sa stoka VSCG, kao jedini subjekt iz Crne Gore u poslednjih 15 godina. U međuvremenu su uglavnom privatne firme iz Srbije izvezle ove robe u vrijednosti od više stotina miliona USD. Od ugovorenih 5,2 miliona USD, sva sredstva su uplaćena na poseban račun Budžeta Republike Crne Gore za finansiranje troškova odbrane i na račun Fonda za reforme sistema odbrane kod Crnogorske komercijalne banke. Preostalih 2 miliona USD bi trebalo da se naplate u narednih 40 dana, ako nas ne izblokira Ministarstvo odbrane. Veoma smo iznenađeni činjenicom da nadležni državni organi Republike Crne Gore, u prvom redu policija i tužilaštvo, olako nasijedaju na vječito proizvedene i plasirane neistine tipa: "oružje spremljeno za prodaju na sivom tržištu Crne Gore" (iako sva dokumentacija govori suprotno), a do afere se stiglo tako što je bez našeg znanja zamijenjeno vozilo i vozač i bez problema utovareno u kasarni u Beogradu i propraćeno kroz cijelu Srbiju i Crnu Goru, sve do Bioča, odakle je dojavljeno da se navodno radi o švercu iako smo mi tog dana zvali pet visokih policijskih funkcionera, uključujući i direktora policije, da nam pomognu u propuštanju vozila do Aerodroma Golubovci gdje je čekao avion ino kupca...

Takođe, optužba da je "oružje u Mojkovcu lagerovano za preprodaju na sivom tržištu" (iako su u pitanju tronošci za puškomitraljeze, koji nikako ne mogu biti zloupotrijebljeni a koji su u skladu sa ugovorima skladišteni)... Sa Aerodroma Golubovci otpremljeno je 16 tona oružja umjesto tri tone koliko je prijavljeno" (iako je sva dokumentacija dostavljena MUP-u i Carini glasila na 16 tona). Ovakvo postupanje, uz stalne istražne radnje koje se nad nama sprovode, onemogućava nas da radimo ono zbog čega smo osnovani i doprinosimo uspješnom poslovanju fabrika namjenske proizvodnje u Crnoj Gori i pronalaženju strateških partnera koji bi kroz dokapitalizaciju izvršili konverziju vojnog programa u ovim fabrikama u tržišni. Pored toga spriječeni smo da učestvujemo na tenderima koji se pripremaju ovih dana, tako da smo bili prinuđeni da Vam se obratimo na ovaj način, iako znamo da imate previše obaveza u borbi za konačno zaokruživanje dugo čekane nezavisnosti Crne Gore.

                      S poštovanjem, Zoran Damjanović..."

 

Red je da se čoveku odgovori...

 

Ubrzo nakon Damjanovićevog pisma, Milo Đukanović, sa vladičanskih visina, traži od tadašnjeg zamenika ministra odbrane SCG Vukašina Maraša da mu dostavi "cjelovitu informaciju" o ovom slučaju. Naravno, sa ciljem da sve bude "kako Bog zapoveda", i da onima koji "prate situaciju" bude jasno da je on gore, daleko od nekakvog šverca oružja...

Maraš, naravno, odlično razume način razmišljanja Mila Đukanovića, pa mu šalje očekivani odgovor...

 

"...Gospodine Predsedniče, u vezi vašeg zahteva od 05. maja 2006. godine za dostavljanjem celovite informacije povodom obraćanja izvršnog direktora D.0.0. "Jugoimport-MONT", u prilogu akta dostavljam Vam "Informaciju o izvozu naoružanja" i saradnji sa "Jugoimport-MONT-om", int. br. 1650-1 od 10.05.2006. godine, koju je po mom nalogu izradio Sektor za materijalne resurse Ministarstva odbrane. Informacija koju je izradio Sektor za materijalne resurse Ministarstva odbrane daje odgovore na deo pitanja koja se tiču ugovaranja, okolnosti na postupak davanja saglasnosti za transport i izvoz naoružanja i vojne opreme, ali iz njima znanih razloga, u informaciji nisu obradili suštinska pitanja iz ovog ugovora koja su sporna, zbog čega ja sa njom nisam zadovoljan. Gospodine Predsedniče, u nameri da obezbedim što kvalitetniji Vaš uvid u celinu problema, uključiću i neke svoje komentare sa najboljom namerom da što celovitije sagledate ovu problematiku. Nije sporno da događaji u državnoj zajednici u celini imaju svoje uticaje i na odnose u Ministarstvu odbrane i generalno govoreći ozbiljne blokade i opstrukcije prema inicijativama koje su dolazile iz R. Crne Gore o čemu sam Vam poslao informaciju. U želji da Vam ovu Informaciju učinim što približnijom izneću neka moja zapažanja...

Na raspisani tender (08.11.2004. godine), kojim je odobrena prodaja sredstava naoružanja i vojne opreme sa stoka Vojske SCG, preduzeće "Jugoimport-MONT" na ponudu se nije javilo do određenog roka (18.01.2005, godine), iako im je ponuda pismeno dostavljena. Naknadno, nakon pronalaska strateškog partnera, direktor "Jugoimport-MONT-a" se 22.02.2005. godine obratio Ministarstvu odbrane sa zahtevom da im se odobri ugovaranje viškova sredstava naoružanja neposrednom pogodbom. Prilikom otvaranja svih prispelih ponuda, komisija je konstatovala da je ponuda preduzeća "Jugoimport-MONT" na trećem mestu, sa cenom koja je za oko 1.600.000,00 USD manja od prvog ponuđača.

Nakon održane neposredne pogodbe u nadležnoj upravi Ministarstva odbrane, a na zahtev preduzeća "Mag etrol" čija je ponuda bila najpovoljnija, održan je sastanak na kome su direktor ovog preduzeća gospodin Emin Eminović i predstavnik ino kupca gospodin Milovan Mićović izneli tvrdnje da im se preti smrću zbog učestvovanja na ovom tenderu (službena zabeleška u nadležnoj upravi ministarstva). Nakon toga održan je sastanak između direktora "Mag etrola" i "Jugoimport- MONT-a" i preduzeće "Mag etrol" je odlučilo da prodaju sredstava naoružanja i vojne opreme koja su njemu dodeljena prepusti "Jugoimport-MONT-u".

U međuvremenu, direktor "Jugoimport-MONT-a" preduzima mere i radnje preko pojedinaca u ovom ministarstvu, kao i u institucijama državne zajednice, preko kojih će obezbediti legalitet dobijanja ovog posla, obrazlažući to "najširim interesima državne zajednice". Tako je ministar odbrane gospodin Prvoslav Davinić, Vrhovnom savetu odbrane dostavio Informaciju, pov. br. 112-107 od 29.03.2005. godine, kojom predlaže da se ovom preduzeću da posao, a Vrhovni savet odbrane je na 22. sednici održanoj 30.03.2005. godine, doneo Zaključak: "VSO podržava preduzete aktivnosti Ministarstva odbrane na prodaji imovine, opreme i naoružanja, u cilju podizanja ukupnog finansijskog i materijalnog potencijala Vojske". Na osnovu preduzetih radnji i postupaka preduzeće "Jugoimport- MONT" je sa Ministarstvom odbrane 07.04.2005. godine zaključio komisioni ugovor o izvozu sredstava naoružanja i vojne opreme, sa obavezom da se ugovorena sredstva preuzmu do 22.01.2007. godine. Uprava za snabdevanje koja je ispred Ministarstva odbrane sklopila ugovor, nije preduzela zakonom propisane mere prema firmi "Mag etrol", koja je samoinicijativno izašla iz nadmetanja i koja je pobedila na tenderu. Za realizaciju napred navedenog ugovora, nadležna uprava Ministarstva odbrane 11.04.2005. godine dostavila mi je nacrt Odluke o rasporedu i korišćenju novčanih sredstava ostvarenih prodajom viškova sredstava naoružanja i vojne opreme, na način da se sredstva u iznosu od 5.252.500 USD nakon naplate od komisionara "Jugoimport- MONT-a" uplate na račun Podgoričke banke, na raspolaganje i korišćenje Ministarstvu finansija Republike Crne Gore. Dostavljeni nacrt Odluke nisam bio u mogućnosti da potpišem zato što su sredstva naoružanja i vojne opreme koja su predmet prodaje imovina Republike Srbije.

Iz navedenih razloga nije doneta instrukcija za plaćanje, već je preduzeće "Jugoimport-MONT" u skladu sa odredbama ugovora samostalno izvršilo uplate na način kako je to dato u dostavljenoj informaciji. Posledica nedonošenja instrukcije za plaćanje je nemogućnost sklapanja ugovora sa preduzećima namenske industrije u R. Crnoj Gori. Zaključenim ugovorom između Ministarstva odbrane i "Jugoimport- MONT-a" definisanje način i mesto isporuke, što podrazumeva da ovo preduzeće preuzima naoružanje u skladištu Vojske (u konkretnom slučaju: skladište Kneževac - Beograd), gde prestaju sve obaveze Ministarstva odbrane i Vojske Srbije i Crne Gore.

Dalja odgovornost za transport oružja od skladišta do carinarnice, odnosno aerodroma, u nadležnosti je komisionara - preduzeća "Jugoimport-MONT" i MUP-a R. Srbije i R. Crne Gore. Međutim, u realizaciji ovog ugovora pojedinci iz Ministarstva odbrane su nenadležno u 11 slučajeva izdavali potvrdu za transport naoružanja sa obrazloženjem da je to za potrebe snabdevanja jedinica Vojske u R. Crnoj Gori, što je neistinito i zbog čega je protiv pojedinih oficira pokrenut postupak utvrđivanja odgovornosti.

Gospodine Predsedniče, iz iznetih činjenica da se zaključiti da su u postupku ugovaranja i realizacije izvoza naoružanja i vojne opreme preko preduzeća "Jugoimport-MONT" učinjeni brojni propusti od strane odgovornih lica u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije i Crne Gore. Ministar odbrane gospodin Zoran Stanković upoznao se sa svim činjenicama vezanim za ovaj ugovor i prema mom saznanju nameran je da donese odluku da se dalja realizacija ugovora obustavi (do sada realizovano oko 63 odsto ugovora). Obzirom na veliku osetljivost pitanja u ovom ugovoru, mišljenja sam da se na najvišem državnom nivou (Vrhovnom savetu odbrane), postigne dogovor i razreše sporni problemi.

                                         S poštovanjem, Vukašin Maraš..."

 

Hronologija i druge okolnosti

 

Da bi sve bilo jasnije, šverc oružja (kao uostalom i nafte, cigareta i svega što je bilo kurentno i što je stvorilo državnu mafiju u Srbiji, ali i drugim zemljama nekadašnje Jugoslavije), u ovom slučaju se ticao najužeg kruga ljudi. Vreme u kome se sve dešava, dakle polovinom prethodne decenije, uoči raspada državne zajednice sa Crnom Gorom, bilo je idealno za razne nekontrolisane transporte oružja i opreme. Još nije primenjeno ništa iz planirane sukcesije (raspodele nasleđene zajedničke imovine), i sve je funkcionisalo kao u raspadu tradicionalnih kućnih zajednica: ko je šta zgrabio, bilo je njegovo. Ali, na tome se nije završilo. Sedam godina kasnije i dalje postoji ista klika na čelu SDPR-a u Beogradu, i dalje postoji nekadašnji ogranak ove firme u Podgorici, i dalje sa aerodroma u Golubovcu poleću avioni sa kontingentima oružja u pravcu poznatom samo malom broju ljudi u obe države... Tako se i desilo da Vojska Kosova bude naoružana a da narod i u Srbiji i u Crnoj Gori o tome ne zna ništa. To što već godinama rade Nikčević, Šutanovac, Pilipović, ali i njihovi "komitenti" u regionu, pa i u svetu (uglavnom tamo gde su diktatorski režimi i građanski ratovi), samo je jedna slika u vitražu mračne današnjice: na globalnoj sceni su otuđeni centri ogoljene sile, baroni vojne industrije, koji zapravo upravljaju životima miliona.

Domaća banda švercera oružjem sebe tako i doživljava. Iznad njih nema vlasti!

 

 

 

 

Mrtvac i grobar na sahrani vojnog potencijala

 

Prilikom uništenja 23.223 komada pešadijskog oružja iz vojnih viškova, koje je inicirao NATO preko svoje agencije NAMSA (označava skraćenicu Agencija NATO za održavanje i snabdevanje, i predstavlja logistički servis zemalja članica saveza za servisiranje vojne tehnike, transport, obuku kadra, skladištenje i čuvanje municije itd.), a obavljeno je za vreme mandata ministra odbrane Borisa Tadića u pogonima TRZ Čačak, Stevan Nikčević je vrtoglavom brzinom počeo da gradi karijeru švercera NVO (naoružanja i vojne opreme) u "zakonskim okvirima" iz senke.

 

 

 

Alo, ovde tvoj strašni sud!

 

Nedugo posle sprovedenog postupka takozvane neposredne pogodbe o prodaji vojne opreme i naoružanja američkom kupcu (u nadležnoj upravi Ministarstva odbrane), ispostavilo se da je ponuda preduzeća Mag etrol bila znatno povoljnija od ponude koju je dao drugi učesnik na tenderu, crnogorski ogranak SDPR-a, Jugoimport mont.

Ali, čim je predstavnik Mag etrola došao kući, zazvonio mu je telefon i stigla je pretnja da odstupi od tog posla, inače... Neposredno potom, Mag etrol je odlučilo da prodaju sredstava naoružanja i vojne opreme koja su njemu dodeljena prepusti Jugoimport montu.

Inače, u sličnim situacijama praksa u Ministarstvu odbrane, i ranije i sada, podrazumeva da dolazak stranaka na "neposrednu pogodbu" bude u različitim terminima! Kako bi ucene "svojeglavih" bolje funkcionisale, a mućke nesmetano tekle...

                                                                          (Nastaviće se)