Natrag

Francuska

Francuska

Država koja radi na atomski pogon

 

Nuklearke bez katanaca, evri u trezoru

Prosečan Francuz nema pojma šta je to atomska centrala. Jedino zna da je Francuska prepuna takvih fabrika za struju, kojih ima 58. Zna, jer mu je tako rečeno. Ubeđen je da su sve tuđe centrale, a pogotovo ruske, prave atomske bombe i da su jedino francuske nuklearke bezopasne i vrhunski sigurne, ali i neophodne. Ali bilo kako bilo, francuski ekolozi, kojih ima oko pet odsto, dižu uzbunu kao da ih je 51 odsto. Oni bi da zemlju pretvore u romantični deo Evrope gde se večera uz sveće, a ulice osvetljava prigušena svetlost lampadera na gas. I da se definitivno zatvore sve atomske centrale jer struja može da se pravi i na vetar, na promaju, plimu i oseku, na sunčevu energiju, a možda i na pedale

Mile Urošević

dopisnik iz Pariza

 

Francuzi su čudo. Nedostižni su u broju grejalica po glavi stanovnika i to ne samo po privatnim kućama već i po modernim zgradama. Francuski predsednik Sarkozi je možda umnogome podbacio za ovih proteklih pet godina vlasti - slasti, ali je ipak realan kada kaže da nema nameru da kopira Nemce i da zatvori svoje nuklearne zlatne koke, koje još uvek nose zlatna jaja. Ne samo zbog ekonomije već i zbog socijale. On tvrdi da nuklearke u Francuskoj spasavaju 200.000 radnih mesta i dodaje da on kao Francuz ne želi da komentariše odluke njegove najbolje drugarice, Nemice Merkel, koja je zbog ekologije i velikog straha dojče građana zatvorila čak devet nuklearki pa sada, na veliku sramotu, mora da uvozi struju. Sada mu kancelarka  treba ko hleb naš nasušni. 

Izbor

Izbori za radno mesto u Jelisejskoj palati su u finalnoj i kritičnoj fazi lančane reakcije. Posle otom-potom, može i da promeni mišljenje. Ipak, treba ga razumeti. Sindrom Fukušime i magnetna privlačnost fotelje idu u prilog obećanjima o zatvaranju opasnih reaktora i to ne samo u Francuskoj već i svuda po Evropi. Pa i u celom svetu. Razumljivo je da je Merkelova ukinula svoje centrale više iz izbornih nego iz sigurnosnih razloga. Svet je postao globalno atomsko selo gde svaka havarija ugrožava celu planetu. Centrala zrači, a vetar nosi.

Veoma jak atomski lobi, kao i cifre o realnoj potrošnji struje tvrde obrnuto. I budali postaje jasno da postojeće centrale ne mogu tek tako da se zatvore, već obrnuto, treba praviti nove. Čist račun za struju, duga ljubav, kaže moderna franko-švapska poslovica. Jer od marta prošle godine kada su Nemci odlučili da na  devet nuklearki udare po katanac, francuski dileri struje su brzinom svetlosti zaradili skoro pola milijarde evra. Nit' orali, nit' kopali, samo prebacili štekere preko granice. Francuska naplaćuje svaki svoj izvezeni megavat oko 50 nemačkih evra, dok sa druge strane granice Nemačka, koja je bila izvoznik elektrike, sada ne samo da ulaže u uvoz brzih elektrona nego i u radove gašenja starih radioaktivnih postrojenja, kao i u gradnju novih vetrenjača, fotoćelija i ostalih vidova proizvodnje struje.

Nemci sa svojih 17 nuklearki ne mogu da podmire potrebe industrije i stanovništva. Litvanija najbolje zna kako je kada se ugasi centrala iz čisto političkih razloga pa skoro 70 odsto stanovništva pokrajine nema čime da se greje. Sada prave struju na skup ruski gas. Slična je situacija i u Engleskoj gde imaju samo 15 reaktora, a troše struje koliko i Francuzi.

Još je evidentnija situacija kada se pogleda na jug, gde Španci broje samo osam nuklearki na 50 miliona stanovnika preko zime i skoro dvostruko toliko u sezoni. Zato i oni uvoze atomsku svetlost iz Francuske, koja drži svetski rekord sa 58 reaktora. Sve u svemu ispada da je Francuska zapravo jedna velika crna rupa evropskoj ekologiji. Zemlja sa najviše megatona po glavi stanovnika ili, bolje rečeno, država koja radi na atomski pogon.

Ispod struje bombe vire

Francuska se bavi i vrlo unosnom trgovinom atomske tehnologije po celom svetu, pogotovo onom koji ima petrodolare. Njena strategijska firma Areva je prvak sveta u prodaji pribora za atomsku industriju, kao i kompletne centrale. Ove fabrike za struju mogu kao nusprodukt da prave i lep žućkasti pepeo iz koga se relativno lako može dobiti odličan i obogaćen uranijum, koji je gorivo za atomske bombe, one prave, kao i radioaktivna prašina za takozvane amaterske prljave bombice. O ovom naoružanju sanjaju Al kaida i njoj slični teroristi.

Irak je upravo bombardovan jer je pokušao da se osamostali zahvaljujući francuskoj tehnologiji koju je Širak utopio Sadamu. Sa svoje strane Sarkozi je prodao Gadafiju nuklearnu centralu, ali je iz opravdanih razloga morao da odustane od isporuke i umesto toga isporučio na Libiju veliki tovar pametnih bombi na obično TNT gorivo. I to nije sve. Bar desetak drugih država su uspešno sarađivale sa francuskim nuklearnim trgovcima. Ali sve je to obavijeno velom tajni i novinari mogu često samo da nagađaju šta se zapravo kuva u nuklearnom loncu.

Krajem 1957, nakon krize u Sueckom kanalu, Francuska je isporučila preko Izraela jednu fabriku za pretvaranje slane morske vode u čistu česmovaču. Greškom je, kažu, poslat kompletan atomski reaktor. Uskoro je opet tajanstveno iz jedne francuske luke nestao ceo jedan brod pun uranijumove rude. Igrom slučaja Izrael je uskoro napravio i prvu atomsku bombu. Slične podudarnosti su se dogodile i drugim državama koje su danas na putu da naprave svoje razorne bombe.

Ali to je već više vojna tajna nego priča o struji. Ako ovde struja i ima neke veze sa vladom, onda je to struja u samoj vladi koja teži da kontroliše sve u vezi sa atomom. Zbog svega toga nije nikakvo čudo da je prethodnu direktorku Areve zamenio lično Sarkozi i da je na njeno mesto postavio svog čoveka da vlada atomima u njegovo ime.

Politika na atomski pogon

Mi smo drogirani, a oni su samo dileri. Ova se primedba građana do sada odnosila uglavnom na trgovce naftom, ali je sve prikladnija i novim dilerima koji Tesline umotvorine specijalnim transformatorima pretvaraju u keš. Francuska je odavno jedna od najvećih država trgovaca oružjem svih kalibara. Sada ispod ruke prodaje i civilne centrale koje prave oružje na principu napravi sam. Da francuski list Figaro nije objavio na svom sajtu da se dogodila neka eksplozija u fabrici Markul koja služi za preradu uranijuma u "moks", verovatno se ništa o svemu tome ne bi ni znalo. Sigurno je da se francuska Agencija za nuklearnu bezbednost (ASN) ne bi mnogo hvalila ovim incidentom. Jer da nije Černobilja i Fukušime niko ne bi ni obraćao pažnju na nuklearke širom sveta. Što znači da se na greškama čovek uči, ali nuklearne greške su preskupe za ovakvu nauku.

U Francuskoj je pritisak ekologa sve veći i traži se poboljšanje sigurnosti centrala, koje su često u blizini naseljenih mesta i u kojima radi preko 200.000 ljudi. Nekoliko centrala je već na prinudnom odmoru i proveravanju kotlova i sistema zaštite, te sada radi manje od 80 odsto raspoloživih atoma. Jedna je centrala pogotovo na udaru. To je pogranično postrojenje Fesenhajm iz 1979. godine u kome je prilikom poslednjeg rutinskog punjenja u šipkama uranijuma primećeno nekoliko mikropukotina u kotlovima generatora pare. Popravka bi koštala isuviše skupo za francusku elektrodistribuciju (EDF), a ni kriterijumi sigurnosti nisu svi totalno ispunjeni u pogonu na nemačkoj granici, tako da je najverovatnije da će nakon izbora ova centrala biti demontirana. Pogotovo ako pobede socijalisti, koji su otvoreno najavili smrt centrali, slobodu narodu u ovom delu države i to uneli u svoj program.

Zakulisne igre oko sigurnosti nuklearki

Natali Košćuško-Morizet, koja je trenutno ministarka ekologije i ujedno portparol kandidata Sarkozija na predstojećom izborima, tvrdi da su francuske centrale sigurne i da će se sigurnost još povećati ako oni pobede. Sarkozi lično obećava da će on kao supermen spasti sve centrale i sva radna mesta, jer mu treba svaki glas.

Uostalom, i ostali kandidati se slažu da se mora pod hitno ispitati sigurnost svakog od 58 reaktora i uvažiti tragično iskustvo iz Rusije i Japana. Treba znati da francuska kompanija EDF, koja je vlasnik centrala, ulaže svake godine po dve milijarde evra za održavanje objekata, a uskoro će morati da ubaci još po 400 miliona evra u svaki reaktor kome ističe garancija. Takvih ima najviše. U proseku starost centrale je oko 22 godine, ali neki reaktori rade već 40 godina što je u Francuskoj vreme za penziju. Kako EDF zavisi od kompanije Areva, a koja je trenutno veoma zauzeta izgradnjom supercentrale u Finskoj i nekim reaktorima u Kini, tako za Francusku nema ni vremena ni stručnog kadra da radi na tri mesta u isto vreme.

Evropa ima veliki strah od ruske tehnologije, pogotovo nakon Černobilja. Evropska komisija je nedavno predložila da se pored već predviđenih dve milijarde evra izdvoji još 500 miliona za gašenje svih nuklearki ruske proizvodnje. U Evropi ima 15 država koje struju prave od atoma, što je ništa od 143 reaktora, računajući i onaj naš koji su Slovenci odneli zajedno sa ostalom industrijom. (Danas je dele sa Hrvatima, a Srbiji ništa.)

Sve te evropske centrale zajedno proizvode jedva oko 30 odsto od potrebne energije kontinentu, ali je zato  njihova opasnost 100 odsto. Samo jedan da procuri, to bi bila opasnost za sve. Onda nas ne bi niko pitao jesmo li u Evropi ili ne. O stanju u evropskim centralama nemamo mnogo podataka, ali postoji dokument o francuskim elektranama. Izveštaj o otpornosti 58 francuskih reaktora koji je nedavno dostavljen Evropskoj komisiji za nuklearnu bezbednost jasno pokazuje da i u ovoj najboljoj tehnologiji na svetu postoji rizik da dođe do početka fuzije u srcu reaktora. Neko je primetio da tehnika obaranja "kula bliznakinja" može da se primeni i na nuklearke. Prvi reaktori ruske proizvodnje su već zatvoreni, a evropski komesar za energetiku Ginter Etinger najavljuje zatvaranje i svih preostalih reaktora u Bugarskoj, Litvaniji i Slovačkoj, koji ne ispunjavaju evropske norme. Možda je jedna od tih normi i to da centrala ne sme da bude ruska.

Naravoučenije

I na kraju, jedan predlog za naše politikante. Možda bi dobro bilo da za ovo malo vremena dok još nismo u Evropi, kupimo desetak zastarelih ruskih centrala, i to po povoljnoj ceni, pa da ih posle demontiramo dotacijama od po milijardu evra po komadu kada dođe vreme da nas pozovu u Uniju da sa Latinima i Germanima jedemo taj beli evropski leba. I kod nas su izbori, a izborne ideje ionako niko ne ispunjava.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane